…Nebo je zaplakalo kad je istina o Marijinoj bolesti, koja označava patuljasti rast deteta, stigla dosrca majke Dragice. Suočenje sa bolešću, koja je samo fizički nedostatak, izlečiv, uz dosta sreće. Borba, neprestana. Sa bolešću, sa pogledima ljudi koji saosećaju, hoće da pomognu.

OPŠIRNIJE

GLAS

Da sam svaki put kad sam poželela da napustim sve i odem uzela samo jedan mali bedni, beznačajni dinar, da sam ga uzela, sad bih bila multimilioner! Ovih dana sam opet to poželela. Bila sam veoma ljuta, povređena, uvređena, mada je dublji smisao svega toga bio nezadovoljstvo u meni samoj koje je i izazivalo to stanje povređenosti i uvređenosti. Dešavalo se kao prstom sudbine, da baš u tim trenucima začujem njegov glas. Čudno je to što svi govore da su oči ogledalo duše, i da u njima možeš videti sve, pa i osećanja, isto tako pokreti, držanje tela, sve je to samo deo čoveka koji nešto govori i koji predstavlja nas i naša osećanja. Čudno, ali niko ništa ne govori za glas?! Čudno je to, zar ne?!

Za mene, njegov glas zvuči kao najlepša simfonija, simfonija koja neprekidno svira, ponekad njegov glas zamišljam kao hor anđela koji pevaju isključivo samo za mene. Taj glas budi u meni nešto najlepše, budi osećaj pripadanja, svojstva, želje, osećaj sreće i povrh svega budi u meni ljubav! Pokušavam da predstavim njegov glas, da vam objasnim taj osećaj spokojstva i blaženstva kad ga čujem. I svaki put, kao da je prvi, i svaki put neizmerna želja da ga slušam satima, danima, mesecima, zauvek! Deluje na mene kao što na nekoga deluje dodir, onaj slatki nežni dodir, lagan, tek vrhovima prstiju, tako njegov glas deluje na mene. Ponekad je to kao poljubac, dok se ocima milujete, dok se približavate jedno drugom, a zatim taj čudesni spoj usnama, dodir slatkoće i mekanosti. Deluje na mene kao dobro staro vino, na prvi gutljaj kiselkasto i oporo, zatim sasvim slatko i medno i na kraju kratki osećaj vreline u stomaku… On, njegov glas, za mene predstavlja sve to, svaki put kad ga čujem, svaki put kad ga osetim, svaki put…

Shvatila sam, moj pokušaj bekstva, od svih i svega, od njega, to je samo panični strah od osećanja koje on budi u meni. On je bio taj koji je probudio vulkan i samo on će moći i da ga ugasi, jer će vulkan zauvek goreti samo za njega!

Aleksandra Stojić

I

Čitao je knjigu pažljivo – bio se sasvim uneo, pa nije ni primetio da je ušla u sobu i da mu već neko vreme stoji iza leđa.

- Hoćeš li malo čaja od zovinog lista?

Hitro je zatvorio knjigu i još hitrije je strpao u fioku.

- Eh, zar ti nisam hiljadu puta rekao da me ne prekidaš dok radim?

- Ne ljuti se. Samo sam htela da popijemo čaj zajedno.

Spustila mu je ruku na rame i istog trenutka više nije mogao da bude ljut na nju. Uvek je bivalo tako. U početku ga je bunila sopstvena slabost, opirao se jer je znao koliko navike mogu biti opasne, ali protiv vremena se, hoćeš-nećeš, borba teško dobijala, pa je odlučio da se prepusti tom dodiru koji ga je potpuno razoružavao. Telom bi mu, u trenu, prostrujalo najpre uzbuđenje, pa onda čudna utrnulost, i na kraju potpuna smirenost. Ona je govorila malo i retko. Ne zato što on nije umeo da sluša. Bolje su se razumeli kad su ćutali. Jedino ga je, ponekad, prekidala u čitanju, kao malopre. No, to joj je opraštao istog trena.

Pošao je za njom u sobu i seo u svoju fotelju. Prišla je i preko kolena mu prebacila ćebe višnjeve boje. Soba beše nevelika, ali topla i ušuškana. Na istočnom zidu nalazila se masivna, starinska vitrina za knjige od orahovog drveta. Levo od vitrine, prema vratima, bio je stoćić na kome je stajala lampa sa najčudnijim abažurom – menjao je boju u zavisnosti od toga u kom ste uglu sobe stajali. Zapadni zid zauzimali su veliki ormar i oniža komoda, a tik uz nju limunovo drvo. Leti su ga iznosili pred kuću, a zimu je delilo sa njima, u toj sobi koja je, kao suncokret, po čitav dan bila preplavljena svetlošću. A to je i bilo najčudnije, jer su se veliki francuski prozori, koji su gledali na dvorište, nalazili upravo na severnoj strani. Dvorište je uvek bilo puno rastinja – zimi su se zeleneli četinari, a već s proleća bi cveće krenulo da buja i to bi potrajalo do kasne jeseni. Na južnom zidu nalazile su se dve velike, udobne fotelje i stočić za čaj, a tik uz njih gramofon i polica sa pločama.

Mačak je, sklupčan, leškario pored peći, suviše lenj da bi razmišljao o tome kad će večera. Kad bude vreme, doneće mu je – zašto da, onda, razmišljanjem kvari uživanje?

Pošto ga je pokrila, otišla je do gramofona i pustila ploču - melodiju koju su često slušali dok piju čaj. Šolje od tankog porcelana grejale su im ruke, a slatkast, pomalo gust čaj prijao je uz kolače koji su mirisali na vanilin šećer i cimet.

- Ne znam kako ti polazi za rukom, ali ovi kolači su svaki put drugačiji.

- Nešto ne valja?

Osmehnuo se na tu, dobro mu poznatu, revnost koja je nije napustila ni posle toliko godina.

- Ma ne, samo hoću da kažem da nikad nemaju isti ukus. A uvek mi prijaju. Čak i više nego što bi trebalo. Vidiš da jedem već četvrti. A ti si samo jedan pojela?

- Kao i uvek.

- Tačno. Zapitkujem te bespotrebno. Nego, nešto sam, znaš, razmišljao.

Usledila je tišina. Ona ništa nije pitala. Posle dugih godina zajedničkog života znala je da će on još jednom promisliti pre nego što joj bude rekao.

- Razmišljao sam, velim ti, ali ne znam jesam li sasvim u pravu. Sve ove knjige koje sam napisao, znaš. Ljudi ih kupuju, čitaju. Ali ne znam da li ih stvarno razumeju. Možda je ipak trebalo da budem kao moj otac i pravim lepe i udobne fotelje u kojima će ljudi uživati, odmarati se, razmišljati. Možda bi bilo drugačije? Ustvari, pitao sam se, koliko bi drugačiji život svakog od nas bio, da je odlučio da se bavi nečim sasvim drugačijim?

- Postoje pogrešni izbori. Postoje i pravi. To što se čak i sad pitaš, ne znači da je tvoj izbor bio pograšan.

- Misliš? Vrzma mi se to po glavi već danima. Mislio sam da sam potpuno zadovoljan, a onda se pojavila ta nedoumica. Ne kažem da se kajem. Ali, recimo, nikada se nisam zapitao da li sam mogao odabrati neku drugu umesto tebe. Kako da sam u taj izbor potpuno siguran?

Ustala je, prišla mu i stavila ruku na rame.

- Da, u pravu si - osmehnuo se.

Mačak se proteglio, i dalje poptuno ravnodušan prema svemu. Možda da ipak da neki znak da je gladan?

Ali ona mu je, utom, već bila prinela činijicu sa hranom.

- Odoh ja da još malo čitam do večere. Ne smeta ti što te opet ostavljam?

- Ne, jer ćeš se vratiti.

Otišao je polako do radne sobe i seo za sto. Iz fioke je izvadio knjigu i prešao rukom preko kožnih korica. Naslov knjige bio je ispisan kaligrafskim slovima. ''Početak''. Naslov koji je obećavao, bar se tako činilo. Onda je okrenuo zadnju stranu knjige, a potom i čitavu knjigu za sto osamdeset stepeni. I tu je stajao naslov. ''Kraj''. Čitao je nekad sa ove, a nekad sa one stranu, u zavisnosti od raspoloženja. Ali je krio tu knjigu od pogleda drugih, pa čak i od nje. Iz nekih svojih razloga.

II

U antikvarnicu je ušao čovek u starom kišnom mantilu podignute kragne. Oči su mu se jedva videle ispod šešira, kao da ih je krio.

- Vi otkupljujete stare knjige, videh u izlogu.

- Da. Samo... zavisi od toga šta imate.

Odnekud, iz mantila, izvadio je staru knjigu sa kožnim koricama.

Antikvar je uzeo pažljivo, jer je knjige jedino tako uzimao u ruke.

- ''Početak''. Čudan naslov. Nema ni imena autora, ni godine izdanja. Hm. Imate li bar predstavu o tome kada je mogla biti napisana?

- Nažalost, ne. To je iz nasledstva moje žene. Ona je iz stare porodice. Bilo je mnogo predaka.

- Čekajte - ovako ćemo – ostavite mi knjigu do sutra, da je natenane pogledam i procenim. Dođite, recimo, predveče, pa ću vam onda reći. Da li vam tako odgovara?

- Da. Do sutra se može sačekati. Prijatno.

- Prijatno.

Te večeri, pošto je zaključao radnju, antikvar je otišao u sobicu u zadnjem delu i seo za sto pretrpan knjigama, sveskama, novinama i kojekakvim sitnicama. Razgrnuo je malo taj nered, rukavom obrisao prašinu i spustio pred sebe knjigu u kožnom povezu.

- ''Početak'' . Pa, da vidimo.

Otvorio je i počeo da čita prvo poglavlje.

''Upoznao sam je pre nego što sam počeo da pišem. I da nje nije bilo, možda bih pravio lepe i udobne fotelje kao moj otac. Prvi put kad mi je stavila ruku na rame, prepao sam se. A posle mi je to postala navika bez koje nisam mogao da napišem ni red....''

Antikvar se setio da nije uzeo novac iz kase.

- Bolje da to uradim sada, posle ću sigurno zaboraviti.

Zatvorio je knjigu i ustao od stola. Prebrojao je novac, zabeležio tačnu sumu u svesku i vratio se u sobicu. Seo je za sto i pogledao knjigu. Bio je zatvorio tako da se sad pred njim nalazila zadnja strana. Morao je da je okrene, da bi pročitao naslov koji se tu nalazio – ''Kraj''.

- Šta je sad ovo? Knjiga sa dva naslova? Čita se i odavde i odande? reče, zbunjen, naglas.

Otvorio je i opet naišao na prvo poglavlje.

''Nje već odavno nema. Trebalo bi da me je to saznanje do sada sasvim uništilo. A ja se, čudno, osećam kao da je ona i dalje tu, kao da će baš sad ući i ponuditi mi čaj od zovinog lista.''

Antikvar se, zbunjeno, počeša po glavi. Nikako nije mogao da odredi koliku bi cenu ova knjiga mogla da ima.

Jelenka Srećković