Uprkos kompjuterima i elektronskoj pošti, Stojan Zec je i dalje rukom pisao pisma koja je, nakon što bi ih stavio u koverat i ispisao adresu primaoca, nosio na poštu da se izmere. Poštanska službenica je spuštala pismo na vagu, proveravala nadoknadu u spisku poštarina, i potom – kao bezbroj puta do tada – listala svoju veliku knjigu u potrazi za lepšim markama. Stojan Zec nije mogao da se seti koliko dugo već donosi pisma kod nje; zgrada pošte je poslednji put adaptirana pre dvadeset godina, ali on je bio uveren da se seća njenog lika od ranije, kada su poštanski službenici bili razdvojeni od korisnika staklenim pregradama; srednji deo pregrade bio je načinjen od mutnog stakla, tako da je službenica mogla da se vidi samo ako bi se Stojan Zec sagnuo do otvora u donjem delu ili ukoliko bi se propeo na prste i zavirio preko ruba neprozirnosti. Kada je pošta obnovljena, i kada su, posle dugih gradjevinskih radova, šalteri ponovo otvoreni, i to u doslovnom smislu reči, bez ikakvih pregrada, vratašca ili prozorčića, Stojan Zec nije nikako uspevao da se oslobodi navike da svoje pošiljke predaje pognut, kao što nije uspevao da spreči, pogotovo kada bi se otegao red, povremena podizanja na vrhove nožnih prstiju, što je nekada, u vreme mutnih stakla, bio jedini način da vidi, makar delimično, razlog za čekanje. Medjutim, ono što je Stojana Zeca tada, pre dvadeset godina, najviše iznenadilo, bilo je lice poštanske službenice. Nekada, vidjeno iz donjeg ili gornjeg ugla, delovalo je, zahvaljujući skraćenjima perspektive, neprivlačno i gotovo odbojno; tada, pak, postavljeno u istu visinu s njegovim, pokazalo se u neočekivanoj uskladjenosti, spokojno i pitomo, prošarano uzbudljivim senkama i nagoveštajima, pogotovo kada bi kosa bila začešljana unazad, zavučena iza ušiju ili vezana u rep. Cak i danas, posle svih tih godina i uprkos mreži tankih i debljih bora oko uglova očiju i usana, pogled na lice poštanske službenice izazivao je isti osećaj prijatnog bockanja u grudima Stojana Zeca, bockanja koje je, primetio je, vremenom postalo slabije, ali koje se nije izgubilo čak ni onda kada se njeno lice, kao sada, našlo u avetinjskom odsjaju monitora, poput čuvara na ulazu u novi, mrski svet.
Nemanja, njegov sin, nemilosrdno ga je ismejavao zbog toga. Ne, naravno, zbog lica poštanske službenice, o kojoj nije znao ništa – kao što o njoj zapravo ništa nije znao ni sam Stojan Zec – već zbog njegove nepoverljivosti prema tehnološkom napretku, nevoljnosti da se odrekne prevazidjenih pomagala (penkalo, pisaća mašina, indigo papir, guma za brisanje), te nespremnosti da nauči bar osnovne operacije potrebne za korišćenje kompjutera. "Danas svako", govorio je Nemanja, "apsolutno svako, zna kako se koriste osnovni kompjuterski programi. To nije nikakav luksuz, već znanje koje je neophodno u presudnim trenucima, kao što je veštačko disanje ili pritiskanje grudi i stomaka u slučaju gušenja."
"Hoćeš da kažeš da su moje šanse da preživim riblju kost koja mi se zaglavi u grlu veće ukoliko umem da se služim kompjuterom?" Stojan Zec nije ni pokušao da sakrije sarkastični ton koji je obavio njegove reči. "Možda postoji neki poseban program koji bi mi pomogao da se lakše prepustim umiranju, manje udaram nogama i mlataram rukama?"
"Ne budi smešan", odgovorio je Nemanja. "Uostalom, zar mi nisi jednom rekao da smrt tela nije ništa u poredjenju sa umiranjem duha? I da je prestanak intelektualne znatiželje znak da će od toga časa nadalje čovek hodati svetom kao prazna vreća?"
Stojan Zec je pokušao da protestuje, da kaže kako nikada ne bi rekao tako nešto, ali Nemanja je već nestao iz sobe na onaj čudesan način koji je dostupan samo šesnaestogodišnjacima. Na izgled spori, lenji kada treba nešto da rade, neodlučni kada ujutru treba da ustanu, oni u pojedinim trenucima poseduju moć nepredvidivog kretanja kroz prostor, kao da već žive u budućnosti u kojoj će se s mesta na mesto prelaziti zahvaljujući snazi uma. Nije vredelo da ga traži, znao je Stojan Zec, jer gde god da se nalazio, više nije bio u istom svetu kao on. Najgore od svega, medjutim, bilo je to što se dečak ispravno sećao: njegov otac je doista izgovorio rečenicu koju je Nemanja pomenuo, možda ne baš tim rečima, ali sa istovetnom porukom. Znao je i kada se to dogodilo: prošle godine, na njegov rodjendan, kada mu je Stojan Zec poklonio veliki album za marke. Bio je to, kako se naknadno pokazalo, poslednji pokušaj Stojana Zeca da od svog sina napravi filatelistu. Pokušavao je, zapravo, godinama, još od trenutka kada je Nemanja krenuo u prvi razred, ali već tada se izmedju maraka i njega isprečio kompjuter. Ono što je Stojana Zeca najviše privlačilo – lagano i strpljivo skidanje poštanskih maraka sa ovlaženih komadića papira, njihovo sušenje i, potom, svrstavanje u albume – izgleda da je najviše odbijalo njegovog sina, i dok bi Stojan Zec pričao šta radi, objašnjavao kako se najbolje skida lepak, te koja vrsta papira je najpogodnija za bezbedno prikupljanje vlage, Nemanja je čežnjutivo pogledao u slepo oko kompjuterskog kiklopa i zamišljao, u to nije bilo sumnje, kako besomučno ubija čudna bića koja izviru iz uglova ekrana ili, pak, kako slaže iskrivljene geometrijske oblike koji se sve većom brzinom sunovraćuju prema dnu. Tada bi Stojan Zec eksplodirao od besa, dečak bi počinjao da plače, njegova majka bi utrčala u sobu, i ubrzo bi svi istovremeno vikali i treskali i hodali oko stola, sve dok albumi i katalozi ne bi bili pokupljeni i sklonjeni na policu, gde su čekali neki novi trenutak, pokušaj koji, Stojan Zec je bio sve sigurniji, nikada neće uroditi plodom.
Nije razumeo zašto je tako, mada je slutio da se objašnjenje krije u tome da se svet promenio a da to on nije blagovremeno uočio, odnosno, da negde u sebi, čak i ako je zapazio promenu, nije ništa uradio da je prihvati. Ruku na srce, svet oko njega doista više nije nalikovao na njegov svet. Bezbrojni ekrani, mobilni telefoni, kompjuterziovane biblioteke i galerije, virtuelna stvarnost, sve je to doprinosilo da se oseća kao da je doista kročio u budućnost koju je zamišljao dok je kao mladić čitao naučno-fantastične romane Klarka i Asimova. Medjutim, ipak nije mogao da shvati zašto jednog dečaka ne bi zanimale marke čak i takvom svetu. Svet je, na kraju krajeva, i dalje na istoj planeti, i isto nebo se i dalje prostire nad njima, noć smenjuje dan i onda dan ponovo smenjuje noć, kao i mnogo hiljada, miliona godina ranije. Zašto njegov sin ne bi osetio isto uzbudjenje koje je osetio Stojan Zec kada je prvi put u svom životu video trouglastu marku? Zašto ga neka marka iz Nove Gvineje ili Kostarike ne bi navela da zamisli svoj život proveden medju domorodcima? Zašto ga likovi kompozitora na markama ne bi naveli da sluša njihovu muziku? Zato što svet, morao je da prizna Stojan Zec, ipak nije isti, bez obzira na nebo i zvezde, istok i zapad, proleće i jesen. Postao je u stvari mnogo nejasniji nego ranije, ali to će, shvatio je, njegov sin morati sam da otkrije, onda kada za to kucne pravi čas.
Zbog toga je i odlučio, iako je znao kako će Nemanja reagovati, da mu za prošlogodišnji rodjendan pokloni album za marke. Prišao mu je i pružio upakovan poklon. Nemanja ga je opipao, odmahnuo glavom, i onda ipak pocepao šareni papir. "Znao sam", rekao je, odložio album na sto i posegnuo za drugim poklonom.
"Otvori ga", rekao je Stojan Zec.
Nemanja je nesretno uzdahnuo, a potom je polako rastvorio album. Na prvoj stranici, uredno poredjane, već su počivale marke. Nije odmah mogao da prepozna iz kojih zemalja potiču, ali na svima su bili crteži ili fotografije kompjutera, tastatura, elektronskih kola, monitora i miševa. Neke su prikazivale likove ljudi koje nije mogao da prepozna, ali koji su očigledno imali neke veze sa nastankom ili razvojem kompjutera. Zatvorio je album i pogledao u oca. "Hvala", rekao je, "ali to još uvek ne značI da ću skupljati marke."
"Ne moraš", rekao je Stojan Zec, "dovoljno je da se zainteresuješ za ono što te marke pokazuju. Sve dok postoji znatiželja, čovek ne mora da brine. Smrt duha je, veruj mi, mnogo gora od smrti tela."
Možda nije bilo prikladno govoriti o smrti, bilo kakvoj smrti, za vreme proslave rodjendana, ali sa decom tog uzrasta je uvek tako – ako postoji trenutak za pouku, mora se iskoristiti, jer nikada se ne zna da li će se drugi trenutak uopšte pojaviti. Nemanja, naravno, nije više uzeo album u ruke, tako da je, moglo se pretpostaviti, bio podjednako pokriven prašinom kao i koverte u koje je Stojan Zec odlagao marke koje je odsecao sa raznih pošiljki. Jednom će, nadao se, Nemanja i on zajedno staviti sve te marke u posudu punu tople vode, i onda će polako, dok im se prsti budu preplitali, isprati lepak s njihovih poledjina, zatim će ih poredjati na suve bele papire i pritisnuti debelim knjigama. A posle toga, odlučio je, povešće Nemanju na poštu, i dok poštanska službenica bude tragala za novim i lepim markama, Stojan Zec će se sagnuti, iako zna da izmedju njih nema više nikakvih pregrada, i reći će joj, ne bez ponosa: "To je moj sin. On skuplja marke."

Prvog januara u trinaest časova, jedan golub grivaš se spusti na ćelavu glavu Pola Verlena.
Ove godine sneg takođe neće padati. Artur i dalje nastavlja da se šunja ispod zidova. Na leđima nosi kožni ruksak.
Na Mariji dve crvene rupe sa desne strane. Spava. Bradom naslonjena na grudi. Spava lepim snom kao na razglednici.
Sunce ulazi kroz prozor. Moji dani su prozaični. Svet mi saopštava novosti.
U novinama čitam fraze bez glave i repa, priče o ubistvima i bombardovanjima.
Prelistavam nesreće drugih kao herbarijum sa mrtvim biljem i sasušenim suzama.
Svakoga puta sebi ponavljem istu stvar: nikada više neću pisati pesme, stara je to priča.
Međutim, ponekad me ponovo ščepa ta neobična želja, ta čudna potreba za bujicom reči, neskladom i bukom.
Istina, nemam ništa određeno da kažem, ništa što je vredno metafore, ali potajno se nadam da će sa rečima.
Doći malo znanja, istinitosti ili smisla. Ne znam odakle dolazi ta nada.
Kao da bi se nešto novo moglo dogoditi. Kao da će neko doći.
Ljubav je kineski teretni brod koji dotrajava. Ženske grudi su u koroti. Ali crnina im lepo stoji.
Pogodno je vreme da bi se izgubili na kraju ovog stoleća. Nećemo više ići u šumu. Lovorike su ubrane.
Ovoga puta nikakvu važnost ne predajem rečima koje vi očekujete od mene. Ja sam samo štucanje pijanice.
Na svojih deset prstiju brojim sate koji me dele od smrti. To me zabavlja ili mi ispunjava vreme.
Oprostite mi, škripim. Vrata koja mlate: sve što je ostalo od kuće koju sam mogao sanjati da sagradim.
Sa pogledom na more i balkonom sa drvenom ofarbanom ogradom.
Nedeljom, svi skupa smo umakali biskvite u čaj.
Nedaleko od plaže, na obali mora... Smejali smo se da ne bi zbog toga plakali, naravno, vi ste me razumeli...
Pesma? Razbijeno posuđe. Nasledstvo od bake koja me je naučila da pišem, nekada, u kuhinji.
Tako sam usamljen posle njene smrti: trebalo je da ispišem tolike stranice hartije. Niko nije primetio njeno odsustvo.
Pišem da bih nekoga zaboravio. Kao što drugi piju ili se vesele. Pišem da joj budem veran. To je isto.
Poezija je matora keruša koja laje na tuđu decu. Ona ne ujeda.
Sva ona ljubav koju nećemo imati. Ona ljubav koja neće u krevetu završiti. Nije više vreme nadanja.
Previše ljudi traži posao. A ja, ja tražim svoje reči. Sakupljam rečnike i antologije.
Fabrika tišine zapošljava nove radnike. Poslovi cvetaju. Šapuće se da beži vreme.
Ne čujemo mrtve da vrište. Ni jeku topovskih granata među cvetovima.
Televizija postoji sama za sebe.
U Africi cisterne su prazne. Nisu ih napunili naši plačevi. Milosrđe je utonulo u tugu.
Bog rešava samo sopstvene probleme. Odora mu je bela kao celec. Na nogama su mu platnene cipele.
Isusa na krstu bole šake. On ne veruje više u nebo.
Čak se i trava pita postoji li razlog da ozeleni. Pejzaž je ostareo. Čudno je to, toliki zamor.
Zlo je vreme za ljubav na kraju ovog stoleća. U kojoj ćemo radosti ubuduće plakati?
Život se cereka kao starica. On je izgubio svaki razlog da postoji.
Trebamo, međutim, nešto učiniti da se raspeva.
Poezija ga zasmejava, te koščurine u kantama za smeće i te buve koje izazivaju svrabež u njemu.
Zabavlja ga to da nije više ništa, da se rimuju njegova i tuđa tuga.
Pušač ili nepušač? Slano ili bez soli? Ja ih najviše volim nežno plave, ili crnke sa plavim očima.
Nije tačno ovo što sam upravo izjavio: ovoga puta pazim da kažem samo istinu.
Fotografije nagih žena su lovački avioni. Pikiraju pravo na bulevar.
Zaustavljaju se ispred crvenog svetla.
Ja prelazim preko pešačkog prelaza... Kad ćete pronaći makaze koje će iskidati bodljikavu žicu koja nas okružuje?
Ponovo ćemo zavoleti lirizam, to vam ja garantujem. Vratiće nam se samopouzdanje. Sa krikovima onda kad ne treba.
Ne krikovima magaraca koji hoće da obrste poslednju crkvu a koji pobožno slušaju crkvena zvona.
Radije sa krikovima gvožđurije i eksploziva. Onima koji prate sve dalje i dalje dugu kolonu ranjene dece.
Znam ja o čemu govorim: rodio sam se na dan primirja. Na dohvat puške mrtvih. Srce mi je ipak miroljubivo.
Ali oružje nije odloženo. Vidim, tražim način kako da se izrazim: to znači da još uvek verujem u mnogo štošta.
Svaki put kad padne noć, ja patim za svetlošću. Noću ne plovim više morima. Moj san ne isplovi.
Poezija je, ponavljam, starica koja digne zavesu i posmatra prolaznike sa prozora.
Prikovana za fotelju zbog kostobolje i proširenih vena, ona gleda lepe devojke na televizijskom ekranu.
Već odavno ne doživljava orgazam, skuplja markice, priveske za ključeve, značke i razglednice.
Sa sve četiri strane sveta, od kako je četvrtast svet, blistav i šarolik kao venecijansko staklo.
Ima još uvek starih luda da joj kažu šta ima novo i zaklinju joj se da im ona ispunjava srce.
Pozdravi sa svih strana! Niko ne pominje proplanak, kamenu ogradu bunara i zavijanje divljih vetrova.
Oni tvrde da ponekad dođe jedan skriveni bog da udomi svoju beskrajnu ljubav u zaton simfonije reči.
Oni siluju tog bogalja, prikovanog za stolicu bede, koji je naučio da čita sa usana drugih.
Ona voli da veruje u te stvari. Te joj reči pričinjavaju zadovoljstvo. One lepo zvuče. Njen život nije više tako siv.
Niko i ne pretenduje da ustajemo zbog pesme rano ujutro ili da poezija pobedi pomrčinu.
To bi značilo reći dva puta istu stvar. Ne volim veru. Hoću da poezija bude bez nade, naga u slomljenoj stolici.
Kao žena koja se poda bez razloga prvom koji naiđe. To znaju njene ruke bolje od njenog srca.
Mene ne interesuju toliko uspesi u cirkusu niti napakovane karte. Ne trgujem.
Zadovoljavam se za sopstveno spasenje sa minimalnom dozom nade koja dozvoljava čoveku da se ujutro pridigne.
Ako mi preko toga reči poklone malo ljubavi, neću odbiti: to je retka stvar, čini mi se.
Stvarnost, ona onih drugih koji u parovima odlaze u blagu noć, gledajući se i smeškajući.
O njoj se ne diskutuje. Više bi voleli da je naučimo napamet, i da je naglas recitujemo.
Kao neku pesmu Čiča - Igoa ili Ronsara, berući ruže u njihovom vrtu, u trenu kad sviće pejzaž.
Uostalom, nisu bili tako loši ti otkucaji sata i srca dobro naštimovanog violončela.
U srećnim grudima, reč je nekada lepo ozdvanjala. Proverili bi ponekad...
Poezija mi reče:Ne dirajte mi grudi.” Ja joj odovorih: Izbegavajte, molim vas, da mi telefonirate naveče”.
Pogotovo posle osam sati. U to vreme krpim svoje čarape i obnavljam lekcije. Hteo bih da mi sve bude jasno.
Ponovo učim, sam, da govorim. Ne volim da me ometaju. Tuga je jedina stvar koja mi pripada.”
Uzaludno je lagati: poezija, stvarno, ništa ne traži od mene. Ja sam taj koji hoće sa njom da razgovara. Ona se pravi gluva.
I moje pamćenje je do te mere loše da se prisetim da sam živeo. Više ne prepoznajem svoju senku.
Mora da sam nekoga uzalud čekao, ili je neko uzalud čekao mene, a da to nisam primetio, na autobuskoj stanici.
Da bih se danas interesovao tako i malo za ono što me okružuje, to zaslužuje vrlo malo stvari.
Ako to nije svet koji liči na onaj koji sam zamišljao kao dete.
Povukao sam se i ostario, ne primećujući više da prolaze sati, jedući na brzinu i spavajući tvrdim snom.
Čak mi ni sopstveni život ne pripada više. Zaboravio sam da budem neko. Čekam onu koja će me razubediti.
Srca razgolićenog kao nokat. Sa zalepljenim flasterom na usnama, moja ljubav pokušava da peva. Tih grimasa umuknuo je poj.
Zbogom slike mora i lepih nedelja, uspomene iz nove beležnice. Crveni kaputić devojčice.
Same ispred fabričke kapije: na kaminu porculanska ptica, ali ništa posebno.
Čudno je to, ta potreba da s vremena na vreme prođemo kroz neki nerazumljivi jezik da bi se okupali u muzici!
Proza, ponovo proza: poezija će doći kasnije, sa malom crnom limuzinom, hrizantemama i venčevima.
Reči će se pobrinuti za smrt. Za život ćemo se snaći sami. Uši drugih ne čuju ništa. Duša mi je malo vlažna a srce suvo. Još uvek ne nosim naočari. Slepočnice su mi pobelele.
Plivam kao izgubljena riba u neprohodnoj šumi, u čorbi sam parče hleba, u srcu grumen krv”.
Noć dodirujem prstima. Svako jutro milujem nebo dok su njegovi očni kapci još uvek topli.
Volim upijače, bočice mastila, uspomenu koja izaziva bol i zublju meteora.
Volim Marijinu ljubav: na kraju krajeva naša ljubav nije previše monotona. Često se svlačimo u praznim odajama.
Mariju zgrčenih prstiju, plavog srca. Malaksalu Mariju na mom dlanu. Mariju i njenu nepogrešivu tišinu.
Iz dana u dan se ponavljamo: Hteo bih da budem neka nova rečenica, sa rečima koje nisu još uvek izgovorene.”
Dotrajavam kao kineski teretni brod koji prevozi trinitroglicerin zelenim vodama Pacifika.
I sto dvadeset hiljada tona na izgled miroljubivih u zamenu za obogaćeni uranijum uz obični usklik radosti.
Sa dugosilaznim akcentom, odmah iznad velikog slova Lj” reči ljubav. Ubeđen sam da bi se tada moja duša bolje osećala.
Rastezati, rastezati gumu melanholije: neka pukne među mojim prstima. Neka krikne nebo!
Pticama, za njihovo pevanje, premala je dnevnica. Nemaju dovoljno da prehrane ptiće.
Sa svim tim porezima, plaćenim iz ruke u ruku, da bi priskočili u pomoć osamljenim zvezdama u noći.
Pocepale su se crne svilene čarape. Balsku haljinu pojeli su moljci. Tamni zlato starih nakita. Međutim, lepi su posmrtni ostaci poezije.
Ona se šminka pred ogledalom i kao da pita: Ogledalo, reci mi da sam još uvek ja nalepša.”
Ona sanja da promeni život, zadovoljava se, poneko veče promeni mesto nameštaju. Ponovo nastavlja svoj dnevnik.
Gotovo je, smirite se. Ništa nećete osetiti. Polako ćete se rastati sa svojim telom.
Hoćete li još jednu šolju čaja? Kocku čokolade? Posljednju cigaretu? Ali koji je vaš parfem?
Vreme je malo otoplilo. Da li ste videli onog belog goluba koji je sletio na ćelavu glavu Pola Verlena?
_____________________________
Slobodan Jovalekić, priredio i preveo
Žan - Mišel MOLPOA (Jean-Michel MOLPOIX) je rođen 1952. godine u Fonteneu - Sen Klu. Objavio je knjige pesama: Pero sanjara”, Jedne nedelje posle podne u mojoj glavi”, Ne tražite više moje srce”, Pregled teorije za upotrebu anđela”, U međuprostoru”, Priča o plavom”, Imaginarni pisac” i Opšte dobro”.

1.

Bila jednom jedna zemlja. Bilo je u njoj, kao i u drugim zemljama, dolina, planina, reka, drveća, ptica, cveća, polja pšenice, hmelja i kukuruza. Bilo je pašnjaka na kojima su pasli konji u belim odorama, bilo je travnjaka i gipsanih patuljaka, bilo je lekovitog bilja sa kog su džinovske bube zlatnog oklopa skupljale med.

Bilo je i ljudi. Najbolji, najpametniji, najlepši i najviši među njima živeli su u Azu.

Varoš Az: ni lepotica ni rugoba. Ni osmeh, ni grimasa. Ništa. Nikakvog zastranjivanja, naizgled barem. Ništa, ta varoš nije imala ništa više, ništa manje od ostalih velikih naseobina raštrkanih po debelom trbuhu Panonske nizije. Niske kuće zelenih, roze ili plavih zidova nanizane duž pravih ulica su se dosađivale. Teške drvene kapije, mali prozorčići koji su gledali jedni u druge, vrata koja su se otvarala u zoru, zatvarala u smiraj dana, neprovidni prozori kuća od lutaka. I blato, sveprisutno blato. Večno blato. Suvo i tvrdo u leto, mrko i lepljivo kad padne kiša. Kost izbeljena injem u zimu.

Sveto blato takođe. Deca su se igrala, vajala čovečuljke od ilovače,.mazala njome lice, izmišljala zastrašujuće maske. Pokatkad su i jela blato, žvačući ga kao naforu nekakvog varvarskog obreda.

Uveče su se muškarci vraćali sa njiva. Natopljeni mirisima znoja, konja i zemlje, zaustavili bi se ispred svojih vrata i, pre nego što uđu u kuću, posmatrali nebo. A onda bi, laganim pokretima bezbrižnih ljubavnika čistili svoje čizme na strugačima od belog gvožđa.

Nebo je, leti kao i zimi, bilo od kalaja. Izglačani, sjajni kalaj u podne, zamagljen od isparavanja vrućine pred zalazak sunca. Ili, još, kalaj posiveo od tmurnih oblaka. Čak ni reka Az nije ništa mogla protiv zavere sivih tonova. Raspodela bogatstava, radosti i boja izvršena je nekad davno, žive boje su bile proćerdane na drugim mestima. Reka je tekla, podrhtavala, valjala svoju čežnju za plavim, igrala se sa svojim štukama, krkušama, šaranima i somovima I nestrpljivo čekala noći punog meseca.

Na svemirskoj lutriji, Reka je dobila čudnovatu privilegiju: sve, apsolutno sve, se udvostručavalo u ogledalu njenih prsa. Sunce, senke lasti i sivo krzno vetra A naročito, naročito dve dojke nabrekle od hladnog mleka, odraz nekog davnašnjeg punog meseca. Tih noći je Reka Az, pareći se, mužjak i ženka u isti mah, hučala, zavijala, preturala ribarske čamce. I, u ekstatičnom usponu, uzdizala visoko u nebo uskovitlani stub vode i magluštine.

Zašto je Glas izabrao da se obznani u Azu šestog januara 1970, uoči pravoslavnog Božića? Zašto baš u Azu a ne na nekom drugom mestu? Ako se izuzmu ćudi Reke, ništa se u toj varoši nije događalo. Monotonija je bila životno pravilo; dosada, umeće življenja. Istina je da je i ostatak sveta proživljavao period bez sjaja. U Francuskoj je izbila svađa oko nekakvih ratnih brodica iz Šerbura; u Africi se završavao jedan rat a Obala Slonovače je promenila vladu. U Americi su se strasti uzburkale oko nesrećnog slučaja Čapakidik a, ovamo bliže, Čaušesku je izrazio zadovoljstvo zbog uspešne posete predsednika Niksona njegovoj zemlji.

Čak ni približavanje verskog praznika nije ni u čemu promenilo navike stanovnika Aza. Frizer je, i ovog puta, sa vrha crkvenog zvonika, češljao mesec. Sa guščijim perom umočenim u ovčiju krv, mesar je napisao hiljadu sedam sto sedamdeset prvu odu u slavu Doživotnog Maršala-Predsednika, a učitelj Dare dodao novo poglavlje svojoj istoriji grada Aza u tri toma.

Kao i svake noći kad joj je muž bio dežuran u kasarni, žena kapetana Narodne Armije se kurvala sa bravarom. On je davao ritam svojim žustrim pokretima recitujući, zatvorenih očiju, sto sedamdeset četvrtu stranu “Sodome i Gomore” (u džepnom izdanju) koje je počinjalo sa: “Moj drugi dolazak u Balbek se dosta razlikovao od prvog”. A najbolji pekar u gradu, kod kog su se mogli naći najmasniji, najukusniji bureci, bureci sa sirom, mesom ili jabukama, pekar koji je već dvaputa dobio medalju radnika godine, tužno je opštio sa parom guzova oblikovanih od testa za hleb.

Uveren da radi po božanskoj porudžbini, frizer se nadao da će naplatiti svoje nebeske usluge u srebrnim talirima. Mesar je govorio da stihovima njegovih pesama teče njegova sopstvena krv. Bravar Šmuc je tvrdio da mu čitanje Prusta daje snagu dvadesetogodišnjaka. A pekar je, jednostavno, bolovao od sindroma Erotoburekomanije koji je profesor Burek opisao na psihijatrijskom pan-panonskom kongresu održanom u Azu 1926-te.

Što se tiče učitelja Dareta, nazvanog “Biblija”, trudio se da pokaže da njegova varoš potiče još iz paleolitskog vremena. Kao dokaze je koristio tri mamutske kosti i kamen sa urezanim znakovima, iskopane u ono doba kad je doktor Vadim uvrteo sebi u glavu da treba da pronađe ležište nafte ispod temelja “Kamiondžijske Kafane”.

Pop Slava je održao božju službu u prisustvu desetak baba. Zatim je, po završetku službe, pozvao na piće policajca u civilu koji je nadgledao ulaz u crkvu. U to vreme, u toj zemlji, posećivanje hramova je bilo na lošem glasu. Hiljadugodišnje tradicije su polako nestajale. Obučeni u sivo ili u kožu, sveštenici Novog Poretka su nametali naučni paganizam.

Samo se Reka spremala da svečano proslavi rođenje Mesije, valjajući u tišini svoj nakit od leda.

CEO ROMAN