Прошли смо кроз чисту гору,
Довршили стазу плаву,
Ал за срца нову зору
Вежба змија своју главу

Ватра којој нема броја
Хита опет да се згрне,
Нек се диже авет моја
У висине своје црне!

Моја земља, ватра која
Нејасне ми меље кости,
Бесконачна земљо моја
Беспомоћна огромности!

Моје срце маску скида,
Гледа душа свога бога -
Ова маска која рида
Испод неба огромнога

Болна моја душо, ко ће
Преболети бол што боли?
На праг своје нејасноће
Клекао сам па се молим

Ко цћ, ко преболети
Шуме труле зоре тесне -
Поведи ме, Боже свети
На путеве неизвесне

Нека вечни бол разара
Пут којим се сумња краде,
И нек вечни неред ствара
Авантура моје наде

Нек бол којој нема краја
Хита опет да се згрне
Нек се диже авет моја
У висине своје црне!

На млечној стази без крова и ушћа
Расла ми роса крај звездане леје
Ту гори кућа док је месец греје
Кућа од прућа, кућа немогућа.

Не зна се глува свог крова домоћи
У сну се скупља тамна поноћ ласте
Са пола круга док сказаљка расте
Хоће ли моћи стићи до поноћи

На млечној стази без крова и ушћа
Расла ми роса крај звездане леје
Ту стоје врата саздана од злата
Ту стоје врата да их месец греје!

Неизмерја часу срећном
Траговима тиха плама
Крају куће, крају вечном
Стази тихој, даљинама
Ко потаји зрачне среће
Уснули се патник креће.

Чезне кућу - пејзаж сена
У бекству од смрти трезне
Вечни гонич вечног плена
У потаји срца чезне
Да јос једном проговори
У крв снагу да претвори

Чезне чуда, боје, зраке
Чезне патник пејзаз неба
Свог зивота тихе знаке
Светлост која души треба
На дну крви чује зов:
Пејзаж чуда - вечни лов.

Хита патник и оставља
Свог зивота пејзаж штури
Цео ђивот заборавља
Уснулом се крају жури:
У нејасни крај да зађе
Пејзаж лова да пронађе.

Ко да лови пејзаж наде
Не зна гоњен нигде стати
Умрлом се часу краде;
Своју слику да ухвати -
Својој моћи патник тежи
У крај далек слика бежи…

Неизмерја часу срећном
Траговима тиха плама
Крају куће, крају вечном
Стази тихој, даљинама
Ко потаји зрачне среће
Уснули се патник креће…