Како се зими брзо смркава, како снег нагло
прогута,
упије
светлост, одједном се пробуди моја страст према
ноћи,
брзо излазим из шупљине где станујем
улазим у психоанализу зиме и хладноће
Улица прекривена звуковима речи непријатних за очи,
пониженим
идејама, страдају именице по угловима
Неколико чудних реченица…: познатије нам је
њено име
од њеног бића!… нисмо научили да умиремо… неће
мртви
лако
оживети то је дуг процес!.. (са непомичним
тачкама на
крају)
сваке ноћи пролелујају преко трга, некуда
У празне подземне ходнике, из празних подзем -
них ходника
који се
гоје од владе, мрачни католици у оделима која
уопште не
личе на њих, не употребљавајући глаголе, разређено
размишљају,
не маштају, само се осмехну измедју љуљашки бројева.
Уверен сам да су милиони људи, безначајни
Испред администације неразумљиви предмети без
имена,
на брзину натрпани један на други.
Један звиждук попут игле, зрака, други одозго са
високе
зграде,
од хладних невидљивих сазвежђа, изнад глава у
мраку, укрстише се. Девојка паде на колена,
потом зари главу у
снег поред лопате,
шешир се откотрља навише, уз улицу, као ореол.
Непристојно је, непријатно је посматрати људско
тело
или пак
додиривати га, додирнути га, прстом
додиривати то тело без мириса, укуса, без топлоте,
без
звука
лепоте или справљено од протеина и прерађеног опет
премлевеног
људског семена.
Све витке фигуре, гологлави попут римљана, у длаку
исти као
змије, кроз сенке шалова, шапате, кроз жубор или
воду
у фонтанама, кроз лепрш ли перја у крошњама, кроз снег
који пада
тако као да хоће да пада још даље од плочника, без
чула,
нестадоше у удубинама мрака, у мноштво.
Иза стабла тихо напредује сенка са прстима на крају
танких руку
једна парабола обучена у фрак са цилиндером по
којему пахуље
испод наднесене гране, скривен у телу, са
конопцем у
џепу,
окупан, чист, али немиран.

На бријегу младић стоји
каква погодност
За испитивање лука и стријеле

Младић и даље остаје на истом мјесту
Још више загледан
У небо

(које не изазива никакво сјећање)
Распада се у хиљаде стихова
Претвара се
Из душе крило му израста
Постаје небески тркач
Младић је савршено погођен

Љуби
а лице му здрузгано
од мржње

деца су им лепа
али ће умрети

СМРТОЛОВКА

Мјесечина, мјесечина
Преко поља обраслог
Златном травом
Уоквиреног
Црним четинарима
Преко језера
Преко астралне ведрине
Скакуће
скакуће

Трчи
Трчкара
Вила равијојла
Са забоденим
У дупе
Цветом

Увијек, скоро увијек сањам
Једног младића
Протегнутог
Витког
Невјероватно витког
Високог
Високог четири метра
Како успореним покретима
Бјежи
Између
Заталасаних
Трски
Мочваре
Тако да се увијек питам…

И одједном
Из главе би му почела тећи крв

Освану Ђурђевдан студен
Вјетровит
Кишовит
Смутан
Без листа на гори
Без јагњета на ливади
Још закасни три дана

Једва се пробудисмо
Једва се извукосмо из црних чаршава

Отац служи хљеб, вино, зрневља,
Девет пламичака, димове,

А ми смо сиви,
Преображени,
Без душе,

Носи икону Светог Ђорђија
Наоружану љепотом
Заштитника Српства
Помагача у бојевима

Приноси нам је устима, стиснутим
Нијемим,
Смрзлим

Хајте, хајте, пољубите коња
Ако нећете свеца

ГРАЂАНИН X

Један човјек сједи у углу
И чита

Преко усне има црну линију
Од алкохола

Лијево од њега сједе, сједе, сједе
Униформисане вране

десно, сасвим десно

Узалудни
Сјајни младићи

Изненанда
Он скочи

отвореним дланом тресну

По раствореној књизи
И заурла:

Јесам ли вам ово давно говорио
Мајку вам јебем