ћутим
вјековима ћутим твоје име
слутим како ми послије киша болујеш косу
и како од лелека звона занијемим и ослијепим потом
и ни молитве не разумјем
кад падам у бездан за твојим челом

због тебе кћери јерусалимске
све чедне а удове јесу
и утве златокриле рањавају паучину
снивају
како ти из образа кљују вино
и круне од руку дукате чистог злата
невјестинске
чемерне кад у невакат дођу

руке ми под најдоњи камен дечански гњију
ти светац и помор библијски
ти седми светогорски монах
ти мојих девет југовића и бол царице милице
љепота
што је не видјеше очи ни цара ни цесара
нит младе гојковице

походе ли те кћери јерусалимске
љубави
руку само преко бока да ми пребациш
могла бих да цвјетам и бременим сваког прољећа
грло само да ми дахом опалиш
могла бих ја дојити и девет обилића
(леле ако залелечу дечанска звона
па ми се лик са фрескама помути)

а понека птица заборави лет
остави гору и олтар санај
везиље му краду очи
на превару га преко ријеке преведу жедна
а крв би његова укротила све водопаде свијета

а клијале су под бедемима неке очи
и завидјела му гојковица
за осјеку што дугујем крви
гресна се дому враћам
са клетвом дечанских звона у ушима
праштај љубави!

незацијељена звијезда пада
у будно око свијета
крв се низ обале погледа сидри
враћамо се прапочетку љубави

болом ти траг назирем
у позну јесен ждралова
у кругу годишњих доба
на сланој кожи мора
као вријеме се њишеш

изговорена прије сваког звука
рањена прије сваког гласа
преварена тишином
па се не препознајеш

Њихов смијешак изгнан из породичних албума
пјенуша струњен метал из њиховог даха
у пустош смјером гаврана, у димни брид зрака
игра онај вучји накот руски рулет с историјом.

У усијаном крвотоку охола равнодушност,
кристал мука, напросто славјански тмаста зебња.
Младићи крхки, сто појмили су сан,
буђење или смрт ко агрегатно стање живота.

Вазда затечени: у нехају, спокојству,
кушали судбину. Жарко.
Окове, снове и књиге на полицама. Досегли слућено
у магновењу. Бијес порока.

Дјечаци крхки што усов им студи под кожом, под ноктом,
избивају из пакла
с Осмијехом Љубе Ћупића
с Руком Принциповом.

А ишчитали слова с каменог календара
гњила писмена са лобање, мемлу срце, олује.
Већ удисали помало слеђену њежност
ка свом исходишту: у пансионим за самце у собама од мастила,
Вјетрењаче времена, галије ноћас потонуле -
прска сипки тотем на вијеку,
на води: цвјетови ироније!

Час је да домаја удари благи ретуш на одсјај нашег лица.