О, граде у чистој и мекој наслоњачи ноћи,
о граде, моје велики граде,
грдно ли спаваш, иако си пун деце
и сна у трепавицама девојака!
мене једна звезда води кроз маглу
која љуби твоје мостове, паркове и канале
и почива на слепоочници
неког човека што спава с рукама одбеглим у свемир.

Тај човек је неки изгубљени пастир,
без стада, неодређен и скоро без имена
као слепа улица у твом предграђу.

О граде, мој велики граде,
шта то издише на твом брегу
као на мојим прсима?

Моје очи распознају само стене
и моје ухо само изгубљени звук
што се раздире у густишу трсака на језеру
и у грлу старог римског водовода.

Дубоко у нама спава лепа звер,
она зна свој пут, она зна свој смер.

Кад се чини да је у брлогу мртва,
сопствено нам биће бива њена жртва.

Прокрвари од подмуклости њене
на дну нашег вида и сјај успомене.

Ми трагамо за њом ко ловци за пумом,
али све трагове замела је шумом

И својом нас шапом раздире, хрома,
и вреба нас увек испред нашег дома.

И освету смишља. Узалуд се труди
човек да јој јагње да уместо груди,

Незасита она хоће само њега
и зато му замке спрема иза брега.