Далеко су оградице:
обдан брдом, обноћ долом,
преко мутне Грачанице -
до Понора под тополом.
Далеко су Оградице
где се земне сенке луче;
љубим смрти трепавице,
смрт се смеши и гугуче:
Црна ноћи, јутро бледо
земљо, клета невернице,
да ти родим мушко чедо
за далеке Оградице!
По целу ми клупчад змија
неке беле птице везу,
иде грдна погибија,
смрт ме зове на трпезу.
А небом се вући кољу,
китни свати гором језде,
моја мајка на пачпољу
у кућице сади звезде!
Сваки прегршт у невреме,
ветрови јој руже лице,
пуста мајка - баца семе
на шест рала несанице!
Из далеких провалија
жуде сунце оне птице,
слеће јато црних змија
на далеке Оградице!
Зрнило се жито зрело
у зрневље тамног сјаја;
сву ноћ мојим супљим телом
пљусак привид завичаја.
Насред села, крај тополе,
почучнуле на три трна,
три ми вране срце боле -
да позобљу златна зрна!
Једна врана љута суша:
вара земљу, пије очи,
у тврд камен крв се згруша,
скупи скуте - камен точи.
Друга врана звезда глади:
огрејала сенке зила,
пустим пољем богоради,
мртво јутро ојагњила.
Трећа врана птица смрти:
заклонила крилом гробље,
док се црно сунце врти,
она мушке главе зобље!
Зрнило се жито зрело
у зрневље тамног сјаја;
су ноћ мојим шупљим телом
пљуска привид завичаја!