Видјети земље, градове, цесте
У језгро дна потом сићи
Љубити све шумске невесте
Потом отићи.
У Плавој крчми вино пити
Да те запамте фифћиричи
Љупко се свему насмешити
Потом отићи.

Лутати ноћу као луда
Пољем где ржу коњи риђи
Не бити нигде а бити свуда
Потом отици.

На пустом жалу у маховини
Спаваче бледе из сна дићи
Нека их чудом свет опчини
Потом отићи.

И животу не дати мира
Као месецар весело ићи
Срце од једа да експлодира
Потом отићи.

Седе у доколици, под сенкама тераса
Пиље у витке жене уличне, на трг празан.

Ништа их не помера; мичу се тек за хладом
И зваћу споро мисли испразне, са досадом.

Таворе. А с вечери, кад зрак туђ је, буђав,
Расправе пишу; кришом листају штива туђа.

И ко узети леже: без храбрости, без воље -
Без жеље да се крену на ваздух чист, у поље.

Тако сањају Славу; а ваздан сиве змије
Сикћу у љотој трави - недрима провинције.

Врати ме у благе додире. Једва чујно
Таласање твоје доброте светом ходи
Из једне патње, из једног бола, нујно
Твој лик се листа по мојој тамној води.

Помери се из круте даљине, ослушни
Протицање облика и даноноћно врење,
Док једна слика кужна, као мехур ваздушни,
Распрскава се светом у чудесно семење.

Нађи ме међу стењем. Удахни топло
Ритам трајања, јасноћу вечног цика.
Прулепљен страхом за нешто бело и обло
Мој говор црта сенку твога лика.

Чуј песму што има магнет душе, руј ме
У једну боју сабласно скрива пред животом.
У неком светлом часу кад ме ствари обујме
Природа нек занеми пред твојом лепотом.

Јер мичемо се хроми, док у сну се привиђа
Чудесно лаган корак што се у врх свега пење.
И каткад, само каткад ноћу нам слова риђа
Сажета у тачки светле уместо васељене.

Врати ме у благе додире. Једва чујно
Таласање твоје доброте светох ходи.
Из једне патње, из једног бола, нујно
Твој лик се листа по мојој тамној води.

И мрзне давни ветар
Путеве и долине
Срце је моје етар
Пољуби ме

Не тугуј на обали
Нечије давно име
Нисмо се нисмо знали
Пољуби ме

Узнеси драго светло
У тамни круг топлине
Брзо пролази лето
Пољуби ме

Јер и твој дах ко кап ће
Нестати једне зиме
Са усне која сапће
Пољуби ме.

Иза седам гора, иза седам мора
Где сунчану зраку даве силне тмуше
Има једна изба на дну Мрачног Двора
Из које се каткад чује глас пригушен.

Ту се песник сећа некадашње среће.
Жуди тајни печат. Неизречен дамар.
Но страх крок му кочи, јер зли владар рече:
- Даћу ћушку! Пљуску! Опалићу шамар!

Тако са добима он чами и вене,
Прикован за дело! Своју сенку скрива.
Поново би некуд но куда да крене
Кад пут нежна чува рука невидљива.

Али ноћи једне кроз олују црну
кад му страчну тајну чану море
Видех га где за пут црн капут огрну
И не могоше га свезати за Дворе.

Ову жалну причу причаше ми Гавран,
Света птица Поа, са гвозденог коца
Побего из Књиге спаљене на таван
Пред срџбом големом злога владаоца.

Ову жалну причу којој нема краја
И цији почетак заборави штите
Зачух кроз стих, забрањен, пун сјаја,
Што певаше из смрти властите!