На сјеверном зиду отисак чела
Човјек и камен с очима времена,
Уплетени у бруј извирања пепела
Догоријевају свици из камена.
На јужном излазу мртви соколари,
Из руку им изилијећу крилате даљине;
Његоша износе да мртав остари
На врху свијешћу освећене висине.
Мртва глава на столу билијара,
У њој се мјехури свијести гасе,
Освета братска у срцу господара,
На штап билијарски наставља се.
Плави путир неба у висини кључа.
Земно вријеме укокано у синџире.
Људску свијест гавран на крову руча,
Вјетрови из тавних пушкарница пире.
Вријеме испред и вријеме иза зида,
Дан пресјечен на глави димискијом,
од које се у сну и земљи извида
Срце, настањено каменом и змијом.
Судбино људска, звијездо над Биљардом,
Пуне се каменице росом и очима -
Ко рана од сабље на мјесецу младом,
Румени се осмјех Раду на устима.
На сјеверном зиду бистри се јава
Пију видици маглу, понору у славу;
Слијепи вјетар помно рашчешљава
Игумана Стефана бијелу главу!
- 8 -
Са мртвима дуже него са живима
живи моје племе и сужно мртвује!
О, радости кратка на дугим крилима,
земља у вијенац сплиће сарне гује!
Пад с висине коју додирнеш тјеменом
дуго послије пада под земљом се чује;
њиве поред пута са црним сјеменом
зловремена птица чепрка и кљује.
Што љубимо клоне, што мрзимо бане,
руко небеснице, видамо ти ране!
Али наше усне без вјерне ријечи -
ако ли се опој љековитих трава
прелије у мртвер, ако клоне јава -
у бдијењима дугим ко ће да лијечи?
Камена вучица испод морачких шума
Очи простора има и зубе од леда;
Очи загледане у сјај плотуна,
Кад сунце излази из млијека и меда.
Испод њене шапе ноћ излази раздрта
И црна јагњад из њене главе јаве:
На пасишта гола из напуштеног врта,
гдје кроз чобане изничу оштре траве.
Видио сам јој једном очи пепељасте.
То је био пепео давно полегалих стабала,
Шуме на коју су младе падале ласте,
Док је ницала коприва из наших стопала.
Видио сам јој једном очи пуне костију.
Небо је тада у њима крварило и птица
Али ништа сличније птици од њених очију
Није окретала под грлом грабљивица!
У трњиште ово звано цакли
Од Цркве су овај гроб одмакли
Да је даље од гробља грешница
Јагликина лијепа Јелица
Скинуше је једне зоре ране
Са вишњеве рацвјетане гране
У земљу је тајну однијела
Са којим је момком занијела
Колика је грешница Јелица
Из гроба јој цвјета љубичица
Узалуд сам викао на попа
Да је часно у олтар укопа!
Анђео је - брекну ми поп Ника -
Па нек лежи даље од грешника!
Овдје вјечни унук жупана Немање,
Стефан, син Вуканов, жупан ломног Хума
И небеса Зете… Земаљско имање
Гробом омеђаши мир морачких шума!
Изабра за вјечник земаљског му праха
И подиже лавру Морачу крај врела
Слапа Светигоре, загледан, без страха,
Велмошки, у понор неба, срца зрела.
Небо изнад модрог морачкога вира
Не видје толико вина и путира,
Седре и мајстора - никад прије тога
До кад бану, висок и жући но дуња,
Бираћ овог гроба: да на ушћу муња
Зида вјечну кућу за себе и Бога!