Дебеле девојке
Колико времена треба да прође откад те нисам видео
Прича за поподне а онда лаку ноћ
Труба
Ох, птт
Мондаy, Мондаy
На клупама, у парку
кад су распродаје обично падају
у несвест (тупо бубну леђима о тло)
вешита жеља да бар једном буду
у центру пажње доводи их у искушење
ако вам се деси да их упознате
поздравите их то вас ништа не кошта
оне ће то умети да цене
само за вас испећи ће најбоље колаче
кад их будете пробали променићете
мишљење о њима
хотел на периферији
без личних карти
с натеченим уснама
креветима пуним
прашине:
откопчаваш
дугме
по
дугме
с твојим грудима
приљубљеним
уз моје
осећам
како ми душа
(то једино што имам)
лети
и
тако
лака
лагано пада
на дно ове песме
која у ствари тек
овдје почиње
обично долази око пола осам и ћути
до осам и петнаест. у пола девет сви
се смеше: време је, мора се признати.
све је спремно - у пет до девет треба
очекивати промену. Звук који чујемо
сигуран је знак да ће до померања
ипак доћи. наредних десет минута.
у девет и десет затворите очи.
у противном изненађења нема.
Дакле: очи затварамо а руке подижемо.
ни у једном тренутку не смемо
заборавити на сат. Девет је и двадесет
пет. У пола десет наша очекивања ће се
испунити. Немојте бити нестрпљиви.
То значи: још пет минута.
једном сам на гомили смећа видео трубу
трубе
којима недостају они поклопчићи одозго
обично завршавају као остареле метресе
лети везу гоблене а зими пуше јефтине
цигарете увлачећи дим дубоооко у груди
а онда га испуштају тако да се цела ствар
понекад отегнееее
(онај ко је овде одложио трубу мора да је
имао муке да из ње извуче било шта што
не би подсећало на премештању ормара)
зато волим ноге које си тако систематски
премештала у једној малој напросто
проширеној реченици која се тесни
од страсти и сужава
баш на овом
дивном
месту
где угледах оши њене.
труба.
Не бих ти пишао да не морам. Већ данима
седим овде, у једном малом али врло
пријатном хотелу са изврсном кухињом.
Намера с којом сам пошао на ово дуго
и неизвесно путовање пре ће бити да се неће
ни остварити, али нека, није то у овом часу
ни најважније. Кад целу ствар сагледам од
почетка, осећање које ме пратило добар
део пута као да је пропало у земљу.
Нисам више паметан шта да радим.
Не преостаје ми ништа друго него да
чекам, мада нисам сигуран да знам шта
чекам. Нећу те више гњавити овим глупостима.
Управо ми стиже вечера. Девојка која ме
послужује ретко кад процеди нешто више од
оног што јој професија налаже. Стварно
треба видети како прилази столу и каже,
да ли је господину по вољи чај или би
господин пре спавања можда желео нешто
што ће га угрејати. Ја, нећеш ми
веровати, буљим у њу и ништа не кажем.
Вероватно мисли да сам луд.
Срећом, ноћи су овде прохладне и мирне.
То ме теши.