Кренимо песмо у правцу твог облика
Пробудимо заспалу птицу у шуми
Што у ноћној роси своја крила уми
И прелецће на другу обалу крика.
Црни бор што на хоризонту дуби
Сенка је мог оца у јутру љубави
Ту мога живота ниче цвет убави
И зору ми по коленима љуби.
Да не чујемо песмо вапај из груди
Да не гледамо више реке кужне
Да не пратимо надолажење студи
Настанимо се у досањаном пољу
Усидримо на мору галије тужне
Нађимо, невесто, своју богомољу!
Подгорица, август 1969.
Прођи кроз поље зеленосивих бисера зоре
Са уснулом сенком даљине у глави
Пронађи длан очев налик на месец крвави
Да ти у сну земље тишине крвоток не изговоре.
Потом нек заједно с тобом твоје смрти живе
Бићеш осмех неба у оку освешћеног Бога
Дозволи да ти у простор одлутају очи и нога
Одлутаћеш и ти испод огртача боје зеленосиве.
И бише јутро у извору испод трепавице
Згрушаће се време у крвотоку изнова
Бићеш одлутали цвркут препеване птице
Кад однесеш собом цвет, ковшег и мисао
Отвориће се јутро до твојих лактова
Пожар руку дароваће твом путу смисао.
Даниловград, мај 1971.