Птицо уврх мрака која знаш сву тајну
Слушам те ноћима молим и шапућем
Ти се не обазиреш на молбу очајну
Жеђ да прекинеш животу горућем.

Као затвореник који ходи стално
Од зида до зида каменог затвора
Бат се разлеже оштро и метално
Корака на свету насамијег створа

Ти то бијеш срце, о ковачу мој
Не излазећ никад из радионице
Моје звезде и моје таме број
Срце, мој гавране и грме жар-птице.

Ја те опет молим и шапућем страсно
Притајен испод дрвета од жлеба
У чијем врху ти стојиш безгласно
За прави одговор који мени треба.

Први пут срце кад си закуцало
Сем тебе да зна, о зар има ког
И од нда ниси никад ни престало
Срце, изгледа, да си ти сам Бог!

Губим те често као и кишобран
Где све крвариш, куд се потуцаш
У какву год да одес незнан
Ти опет дођеш да са мном куцаш.

Срце везано испод мене ланцем
Под месецом чуваш мој уснули врт
Нањушиш ли мраз ти скачеш за странцем
Нарочито пазиш на лопова смрт.

Али кад се ипак човек једном сруши
Кад не буде више свој ни ничији
Срце, да ли пише шта у твојој души
Ко у неизгоривој и црној кутији.

Пре него пукне с плавог неба гром
Где да те оставим коме да те предам
Да ли да те водим у старачки дом
Једино срце, ја те тамо не дам.

Као зимско сунце изнад сваког пута
Ја те видим где чисто и голо
На студени чврснеш без капута
Пуно трња звезда које те је боло.

Шта не чинимо нас двојица само
Главо у грудима мој расипни друже
Скачемо увис пољем да се тркамо
Наравно, срце од мене је брже.

Наравно, срце више скочи
Испод облака мени се смеје
Понекад сузом њему капну очи
И киша пада и сунце греје.

И оно ће око исто сунце
И пре и после мене да гори
Мени најближе властито срце
Неће преда мном да се отвори!