"У даљини грдној тамо
не миcе се вал ниједан"
Ј.В.Гете

За дугог дремежа св. Илије Громовника,
Цетиње - кућа династичка дише на шкрге
У води што је Господ једном руком
Захвата из мора, а другом претаче на град.

Иза прозора библиотеке седи Данило,
Дубоко унесен у штиво,
Обријане главе којом га бране од жена.
Дог су облаци "куд и јуче".

У овој Атлантиди Данило скупља
Бол и јад у три прста,
где ће му до краја живота налегати оловка,
Као што нож са дршком од ружиног дрвета
Налаже у своје корице.

Дижући повремено главу, кроз мутне и
Подављене прозоре као да види балалајку,
Можда гитару, на којој плови Едуард Сам,
И онако очински му саветује који редом
Вожње да користи железницу.

Данило се тада прене и опет
Скрије у књигу, знајући да је
Све то привид, чак и Едуард Сам;

Да је у библиотеци, као и на Цетињу,
Као, уосталом, и на свету,
Сам, потпуно сам.

Ружичасте тонове енергије зрења
Албинони је брао и пресовао их у
Нотним свескама.

Вековима млетачки архитекти
Пројектују дворане у које би сталил
Ти звучни одрази венецијанских
Вода. Узалуд.

Та свечулна мелодија
Растиче и претвара у песак
Носеће стубове, а потом се
Испуцале таванице ломе као
Филигранско стакло.

И тада, сваки тон похита ка
Својој звезди, па дозрева,
Лагано, лагано.

Само још прави виртуози знају да се
Адађо не свира из партитура,
Него из звезданих карата.