СТЕВАН РАИЧКОВИЋ (1928 - )
РУКЕ БОЛА
Дај речи густе ко смола
И речи као крв неопходне
за наше празне руке бола
Подигнуте у светло подне.
Дај ону страшну реч што тоне
Још непробуђена у мрак меса
Од којих груди мукло звоне
Као негледана кап небеса.
Дај речи које имају тело
И у телу срце црвено,
Све оне које ће горко цело
Наћи у свету разбијено.
Дај речи горде ко мач топола
За наше празне руке бола.
Додатак аутора Антологије:
"...Пишући поезију тишине, лирских медитација и исповијести, Стеван Раичковић је написао и неколико запажених књига поезије и прозе за дјецу и младе. Читајуци Раичковићеву књигу прича "Велико двориште", упознао сам и његово дјетињство. Нешто више о томе сазнао сам у току нашег дружења у Бару 1989. године, на Књижевним сусретима "Под старом маслином". Колима сам га најприје одвезао до старе маслине на Мировици, гдје смо сви ми, писци, учествовали у програму. Пјесник је као опчињен пришао широком стаблу маслине, опипао њену квргаву, рапаву кору и казао:
- Ово је прави биљни Метузалем!
Разочарао се када је угледао црну, нагорјелу унутрашњост старе маслине. Испричао сам му како се неки чобанин или путник склонио од вјетра у пространу шупљину древне маслине и наложио ватру да се угрије. Ваљда је заборавио да је потпуно угаси, па је у току ноћи пламен захватио читаво стабло. Становници околних кућа успјели су да угасе пожар. Видећи да се стара маслина подмладила, Стеван је изразио наду да ће она још дуго одолијевати времену.
Док смо се возили мојим колима, Стеван је извадио кутију цигарета и питао да ли смије пушити. За тренутак сам се нашао у недоумици шта да му кажем. Читавог живота ратовао сам са пушачима, али уважавајући пјесника казао сам:
- Госту је све дозвољено!
Воја Марјановић, аутор књиге о мом стваралаштву, који добро зна све моје слабе тацке и у књижевности и личном животу, упозорио је Стевана:
- Миленку шкоди пушење у колима.
Стеван је без ријечи вратио кутију у џеп.
Те године установљена је књижевна награда "Стара маслина", а ја сам њен први добитник. На свечаној вечери у хотелу, Стеван Раичковић је устао с подигнутом чашом и у моју част одржао пригодну бесједу.
Сљедећег дана имали смо довољно времена да разгледамо Бар и околину. Посјетили смо и моју родну кућу у Рапу. Дивећи се љепоти природе, с тугом је казао да он нема завичаја. Рођен је у Нересници, гдје је његов отац учитељевао. Не памти родно мјесто, јер је убрзо послије његовог рођења отац добио премјештај. Његове приче из дјетињства натопљене су болним сјећањем на дане рата и честе селидбе учитељске породице. У рату неко вријеме живио је код својих блиских рожака у Подгорици. Једна улица у Подгорици носи име његовог стрица Васа Раичковића.
Повремено се виђам са Стеваном Раичковићем на Змајевим дечјим играма у Новом Саду. У разговору он се радо сјећа старе маслине и питомог барског поднебља.