Врапцима ја морам, нежно, као отац
рећи нешто топло у овај дан плави
врапцима - том ситном зрневљу живота
што је цвокотало с нама на мећави.

Док сте ви негдје испод туђег неба
изводиле своје игре враголасте
не, ваш ми цвркут сад збиља не треба
размажене госпођице ласте.

Они су с нама зебли испод стреха
они су вољели и ово голо грање,
зато, мој поздрав, весела грудво смјеха
господо врапци, моје дубоко поштовање!!!

Пјевају у мени друмови снажни,
друмови добри као длан очин.
Морам данс отић некуд, да потразим
мало одмора за уморне очи.

Идем без поздрава, без порука,
овако лијепо помућеног ума,
да тражим окука, окука, окука,
и иза сваке - само парче друма.

Пустите ме, пустите да одем,
без питања како, и зашто, и докле,
друмови увијек некуда воде,
а ја сам номадском глађу проклет.

Можда ту љепоту
којом живим сада
у неком животу
просањах
некада
сад
и она ми стиже
у мимогреду
у овом животу
ко зна ком по реду.

Можда бас овако
и баш оволико
стајао сам давно
пред том истом сликом
не слутећи да ће
она
једног дана
изаћи да живи
изван свога рама!