ВУК МИЛАТОВИЋ (1947. - )
НЕЗГОДА

Усред речи
Ниче клека,
- Богомдана,
Али, придев
Залелека,
Грдна рана.

Конац пуче,
Стаде преља,
- Прште слова,
Сад све морам,
Из темеља,
Од олова.

ПЉУСАК

Дуго смо пешке ишли
По сунцу топлом, по јари,
Скоро да с ума нисмо сишли
У зноју властитом, у пари.

Несносно сунце је пекло,
Побећи од ватре, куда,
У пожар страшан све је текло,
А љубави - баш, ниоткуда.

И небо више није плавет,
Смориће све од плача,
Тек облак један зачет
Поче, већ, да корача.

Изгледао је тако вечан
Поврх живота док се мучи,
Онда, одједном - бистар и течан,
Силином се у срца наша сручи.

ВЕЧЕРАМО СПРАМ ЗВЕЗДА

Где прибећи са овог пута
Ноћ је и ваздух још стеже. Лађе
Су нам потурили и кревете намештене.
У пролазу смо, сли није нам исто: лабуди
Лете и росу можемо сабрати
С њихових крила.

Целу ноћ смо гледали у сат
Бројили убијене странце пред вратима града:

Тешко је бити млад у непознатој земљи
Где се стрелама разбија свакодневни дремеж.

Прострло се море, ништа нас не задржава
У земљи варварској: јасноћи своју да сакријемо
Просјачке штапове заоштримо
Или олују да преточимо у посмртна недра.

Из разних племена нас зову
Али за свраћање нигде првог гласа.

Свлачимо хаљине ноћне, нутрину обмотавамо -
Изјутра се морамо чувати да би на глави носили пут.
Вечерамо спрам звезда. За столом смо сви избројани
А сутра већ, у пространству, празне столице
Ни усне не могу да замене.

Вече, отварамо календаре. Наше су девојке проходале
Плодове зреле подмлађујемо
Њиховим млеком путоказним.

САН

Учини ми се да је то море, да су алге,
Да је непомичан камен и слан од соли,
Анђеоска да је то бреза што с мало снаге
И помахниталом ветру уме да одоли.

Уцини ми се да је то маслачак
Што меланхолично уздише поред пута,
У заљубљености да је то поглед кратак,
Облак бео што небом увек лута.

Учини ми се да је то пећински кристал,
Мајушно сунце у речима што гори,
Да је то пространство ливада, небо и бал,
Све што је озарено, и у трепету што се створи.

Узаврело можда је то вино или стих,
Водена пена, галеб у лету и туга вечери,
Тајанствен можда је то титрај заводљив и тих,
У Небеском пресијавању глечери.

Дајте да одсањамо те затамњене даљине,
Огледалима да захватимо све што се жари,
Од лепоте ћемо устрептати њине,
Бескрај ће животом нашим да загосподари.

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ:
Вук Милатовић је рођен 1946. године у Мијокусовићима код Даниловграда. Завршио је Филолоски факултет у Београду где сада живи и ствара.
Објављене књиге:
- Вечерамо спрам звијезда, 1973.;
- Цртежи 1986.;
- Тумачења, 1988.;
- Покретач у сну, 1992.;
- Интерпретација књижевног дела, поезија, 1995.;
Вук Милатовић је, поред ових, објавио и неколико уџбеника за књижевност и језик.