DIRLJIVO, POTRESNO, NESVAKIDAŠNJE...

…Nebo je zaplakalo kad je istina o Marijinoj bolesti, koja označava patuljasti rast deteta, stigla dosrca majke Dragice. Suočenje sa bolešću, koja je samo fizički nedostatak, izlečiv, uz dosta sreće. Borba, neprestana. Sa bolešću, sa pogledima ljudi koji saosećaju, hoće da pomognu.

…Sve četiri faze operacije, koja je započela u avgustu prošle godine, i sto posto je uspešna, a obavlja se u Specijalnoj bolnici za ortopediju i traumatologiju u Ohridu - koštaće teško zamislivih, bar za obične ljude - 100 000 maraka. I ovih dana, zato, ne samo porodica: sestre Marija i starija Ivana, i roditelji Dragica i Zoran, već i prijatelji i naša višemedijska informativna kuća - očekuju i pozivaju na humanost.

Zašto se ni u čuvenom Centru na Banjici, ova bolest ne leči, pitala se majka Dragica mnogo puta, dok je darivanim smirenjem i pobedonosnom odlukom da se detetu omogući da samostalno i normalno živi, milovala najveću Marijinu želju. Pomoglo je iskustvo ljudi sa sličnim nevoljama, ljudska i stručna reč dr. Stanoja Gajića, optopeda kruševačkog Zdravstvenog centra… verovatno i pravilno primenjena znanja iz akupunkture, čiji je lekovit raspored iglica podstakao sestru Ivanu da najpre završi opšti smer u Medicinskoj školi u Kruševcu, a potom upiše fakultet sa željom da ljudima pomaže kao lekar.

Operacija koja traje ukupno dve i po godine, i odtada, uprkos jakom bolovima, Marija svakog dana koristi najsigurnije i najdraže merilo uspeha: dokle je po visini stigla u odnosu na mamu? Za 82 dana Marija je porasla 14 santimetara, stimulisanjem rasta nadkolenice 3 santimetra - za 5 meseci, Marija je viša 17 santimetara ukupno. Ova vedra devojčica, prepuna volje da bude kao drugarice i drugovi iz škole i komšiluka, od svoje želje rasla je svakoga dana po milimetar i po. A dani, prođu brzo, jer leka, ipak, ima.

Nalazimose u gostima porodici Jakovljević, na sedam kilometara od Kruševca, u Pepeljevcu, u skromnoj kući gde je sve podređeno deci, Marijinim potrebama posebno. Dočekuje nas ljubazna domaćica, majka Dragica, tiha a vrlo odlučna žena, inace radnik kruševackog "Jugoprevoza". Otac Zoran radnik opštinskog zatvora, previše je angažovan van kuće, preopterećen brigama za lek do koga Marija stiže teško, zahvaljujući humanosti onih koji imaju i žele da daju. Marija je pred Novu Godinu došla kući zbog praznika, da podeli sa najdražima radost što je nebo sve dostižnije, baš kao i obične stvari koje su deo svakodnevnog života; dohvatiti slavinu, televizor, knjigu, sesti za sto… Približava se sve ono što veliki i ne primećuju, a bez čega se ne može.

…I da porastem kao moje drugarice i drugovi. Marija govori i smeška se, raduje lepoti izgovorenih reči.

Marija mnogo voli tetka Nadicu, koja joj u svemu pomaže. I kad treba pobediti tremu pred kamerama, a ima je, to je uobičejeno. Majka Dragica izbegava mikrofon, želi da mi ispričamo priču, podseća da za koji dan počinje druga etapa operacije. Otvara albume, pokazuje slike… - Evo, to su sve izlečena deca… Evo Marije u bolnici kako čita, razgovara sa veoma ljubaznim osobljem, doktorom koji raste zajedno sa pacijentima. Dragica zahvaljuje svima za pomoć, za učešće u humanitarnoj akciji, koja za Mariju znači samostalan i vedar život.