ПРВА ГЛАВА

1

Тамо, на западу и северу Европе почео је други европски рат, који мора бити и наш и светски. За сада, рат је за нас овде читање новина и забава стараца. Ако смо на почетку прошлог светског рата сви ми у Европи имали отаџбине, данас је, рекао бих, имају једино Немци. А ми остали - само безнађе.
Сутрадан по Миленином одласку из Београда у мом поштанском сандучићу нашао сам пакет са стенографским белешкама са московских суђења, преведених на француски, писма за Милену и Владимира, један број "Њус Кроникла" са чланком о московским процесима енглеског адвоката и "краљевског саветника" Д. Н. Прита, и још неколико исечака из америчке и француске (дакле, буржоаске, антикомунистичке) штампе, у којима се пише о правној заснованости московских суђења и пресуда. Све ми је то послао мој пријатељ Богдан Драговић, с намером да ми и тим чињеницама докаже да су моја оспоравања моралне заснованости тих суђења и праведност смртних казни окривљених бољшевичких вођа, троцкистичка и непријатељска.
Та ме пошиљка јако узнемирила. Њен доносилац се није усудио или није хтео да ми је директно преда, највероватније зато што сам под партијским бојкотом. Помишљао сам да ми је Петар Бајевић убацио ту пошиљку. Али, судећи по његовом понашању оне ноћи у разговору са мном, он није имао никаквих разлога да ми ту Богданову пошиљку не преда у руке. Предајући Владимиру писмо, замолио сам га да ми покаже датум и још сам се више збунио када сам прочитао "Јули 1938. год.". Дакле, то је писмо писано пре пуних тринаест месеци и пре чланка у Пролетеру "Маска је пала". Зашто ми тек сада примамо ту пошту? Да ли је то Богданова или курирова воља? Владимир није хтео да ми покаже садржај очевог писма. Писмо Милени, наравно, нећу да отворим, па ће ми све до њеног повратка толико закашњење Богданове пошиљке остати мучна загонетка.
Читам стенографске белешке са московских суђења, читам, сумњам у своје очи; сумњам у веродостојност тог текста; сумњам у постојање света у коме се то збива.
Судило се, дакле, вођама прве социјалистичке револуције као непријатељима и издајницима те револуције; творцима совјетске државе као империјалистичким и фашистичким агентима; Лењиновим друговима и теоретичарима бољшевизма као криминалцима и убицама. А они су признали све оптужбе, величали и славили Стаљина, свог тужиоца и судију, свог убицу; они се на суђењима нису борили за част и живот, они су се борили за своју срамоту и смрт. Нисам чуо ни прочитао да су се икада и икоји покајници толико понизили.
Јесам ли ја заиста са реакционарног, буржоаског становишта сумњао у совјетски суд и Стаљина, подлегао антисовјетској пропаганди, издао своје идеале и своје другове? Зар је Богдан Драговић у праву што ме онако свирепо напао? Зар је и овај срамни бојкот партије оправдан? Обузео ме неки гадљив стид од себе и свих људи.
Два дана и две ноћи нисам излазио из собе. Пио сам кафу и пушио. Откако је Катарина у болници, Вера ме више не посећује пред поноћ, а ја сада због тога више не патим. Пријатељ ми је потребнији но икад, а ја га немам за овакву муку. Милена је у Паризу, једва чекам да се врати. Страх ме да се због мене не разведе са Богданом. Дотукла би ме та њена жртва. И са Владимиром се нешто необично збива. Вукашин прима политичке пријатеље, те трагикомичне спасиоце српског народа, слуша све емисије Радио-Лондона и не схвата зашто ме не узбуђују вести о немачком брзом освајању Пољске. Њему нећу да покажем шта читам. Не могу ни сада да поднесем његов антибољшевизам.
Размишљам, питам се: шта се то збило у тој трагичној и непредвидљивој Русији? Толики покољ својих није извршен ни у једној борби за престо, ни у једном грађанском рату, ни у једној цркви. Колико знам, ни у једном верском рату, револуцији и инквизицији није било толико значајних јеретика и отпадника, какви су ови бољшевички - Троцки, Бухарин, Зиновјев, Камењев, Риков, Тухачевски, Блихер и њихови другови. Шта је онда с том идеологијом и тим друштвом ако су их толики и такви људи издали? Ако су издајници, они су несумњиво најгори издајници у овом веку. Ако то нису, ако је, дакле, ово лаж, онда је у Русији победила контрареволуција, која доказује да су идеали неоствариви, да је човек егоистичко ништавило, коме су идеје и идеали само средства за обману и потчињавање људи. У оба случаја поражен је човек. Зло је, дакле, историјска природа човекова.
Али како је могуће да се та нихилистичка гротеска у московским судницама одигра тако савршено, без иједног инцидента, пред западним дипломатама и стручним посматрачима из Европе и Америке, професионалним ловцима грешака и подвала, који не уочише ниједну несагласност оптужбе и признања окривљених? Није познато да су људи на једном судском процесу били теже окривљени, а да за њихове кривице није пружен ниједан материјални доказ, па ипак, они су сви одреда признали кривице за које су оптужени, осуђујући сами себе на презир, гађење и смрт. Да је то учинио један човек или неколико људи, и онда би то било несхватљиво и неубедљиво. Међутим, то су учиниле десетине и десетине великих револуционара, старих робијаша и сибирских страдалника за своју идеју, хероја грађанског рата, водећих људи савремене Русије. Зашто се стари бољшевици нису бранили, зашто су сви оптуживали себе на тим суђењима?
Разлози би могли бити ови: неподношљива мучења у истрази и страх да се она не понове (зар се међу њима није нашао баш нико ко може да издржи та мучења?); уцене да ће им побити децу, жену, породицу ако не признају оптужбе (бољшевици са спремношћу да све жртвују свом идеалу - морали би, бар неки од њих, Бухарин или Зиновјев, на пример, да пристану и на ту жртву за своју идеју и своју част); дато им обећање да ће таквим држањем заслужити милост и живот (зар се међу таквим људима није нашао нико ко има толико достојанства да не пристане на такво понижење; зар се међу тим искусним борцима, познаваоцима Стаљина и људи уопште, није нашао човек који не верује обећањима да се признањем спасава глава, тим пре што су ови са последњих суђења знали да помиловања нема?).
Можда су признавали оптужбе у својој фанатичној оданости партији, са свешћу да јој се отпором и непризнањем наноси политичка штета и руши углед Совјетског Савеза у свету, доприноси разочарању у социјализам и Стаљина (не могу сви они бити тертулијански фанатици; има међу њима теоретичара и интелектуалаца, умних људи који не би пристали на улогу жртвеног јарца); можда су постали апсолутно равнодушни према свим људским вредностима и врлинама па су им живот, достојанство и част изгубили сваку вредност и смисао (не може се веровати да су сви ти велики борци за нови свет, људи који су се деценијама борили за идеал, за неколико месеци у затвору постали толико разочарани и апсолутно равнодушни према свему); можда су се толико згадили на свет и људе, па су желели само што пре и једноставније да скончају (такво гашење животног нагона код толиких људи могуће је постићи, колико знам, само неком дрогом и анестетиком); можда су сви они одједном постали такви циници да су својим најнедостојнијим самооптужбама хтели да извргну руглу човекове вредности и његове институције, па су се на стрељању смејали и спрдали са убицама и свима нама који смо им веровали...
Не знам, не разумем зашто се то догодило баш тако како се догодило. Обузима ме страва пред сутрашњицом. И ја сам у предворју московске суднице. Чекам другове да ме уведу. Ћутим и зурим у зид.
Чујем Богдана у нашем последњем разговору о московским суђењима, који смо водили у Павиљону науке на Светској изложби у Паризу: "Како ти, Иване, можеш да сумњаш да се у социјалистичком друштву суди невиним људима?" "А како ти, Богдане, можеш да не сумњаш да су Зиновјев, Бухарин и Камењев, на пример, непријатељи социјализма и агенти империјалистичких држава?" "А зашто да сумњам? У социјализму не може невин човек бити осуђен. Чим су осуђени, сигурно су криви." "Ако је могуће да је Бухарин непријатељ, зашто није могуће да је и Стаљин непријатељ и издајник социјализма?" "Откуд ти, Иване, та лудачка мисао? Знаш ли ти чија је то идеја? Троцког! Да, Троцког." "Можда је Троцки у праву", рекао сам и угризао језик. Богдан је пребледео и промуцао: "Како Стаљин може бити непријатељ социјализма?!" "А зашто да не може? Ако Троцки, Бухарин и Камењев могу бити издајници, зашто то не могу бити Стаљин, Молотов, Ворошилов? Баш онако као што је Јагода." "Схоластичке брбљарије!" "Добро, нека Стаљин и није непријатељ. Али, зар ти не можеш да претпоставиш да он греши? Сваки човек, и најбољи човек може да погреши." "Па наравно да може! Сваки човек може да погреши. Међутим, партија не греши." "Ти си ортодоксни догматик, Богдане! За тебе је сумња грех. А сумња је претпоставка и науке и слободе, и правде. Свега што човек ради." "То су либералистичке, то су индивидуалистичке фразе! То је логика свих опортуниста и капитуланата." "Што се тиче погрешивости партије, ако и погреши нека њена ћелија, неки њен део, неки њен функционер, партија као историјска авангарда у стратегији борбе и циљевима никад не греши. Она је, схвати једном, свесни извршилац објективне историјске закономерности."
И тако даље, све у духу и слову историјског и материјалистичког детерминизма, мени неподношљивог начина мишљења.
Ко је од нас двојице померио памећу? - питао сам се онда у Павиљону науке, док сам слушао о епохалном открићу осмозе и посматрао борбу орхидеја и демонстрирање експеримената осмозе ћелије, открића да је биолошки супстрат перманентна неравнотежа и неједнакост, односно динамичко успостављање и рушење равнотеже различитих елемената и енергија основни закон живота. Слушајући о селективној функцији органела у ћелији, закључио сам да органеле можданих ћелија нису позитивно селективне, па нам мозак производи и смртоносне идеје.
Јадно и бесмислено звучало ми је Богданово позивање на некакве "објективне историјске закономерности"!
Читам поново и увиђам: оптужени и пострељани бољшевици предвидели су наше "западне", "буржујске" и "сапутничке" сумње у совјетски суд и истинитост њихових кривица. Они су се озбиљно забринули што у Европи и читавом свету људи не верују да су они издајници и непријатељи Совјетског Савеза, па су учинили све да нас разувере и изведу из заблуде. Таквим настојањем они су заиста обесмислили сваку нашу одбрану њих, оптужених; они су нас учинили наивчинама, незналицама, реакционарним правдољупцима и антисовјетским истинољупцима. То је завршна порука нихилистичке фарсе у московским судницама. Јер Бухарин, после Лењина и Троцког најомиљенији бољшевички вођа, на суду се страсно разрачунавао са европским и америчким интелектуалцима, правницима, писцима, новинарима, свима који су посумњали у законитост суђења, истинитост кривице, оправданост казне. Све те европске и америчке скептике Бухарин прекорева што "не схватају радикалну разлику да у нашој земљи, непријатељ, људи какав сам ја, имају у исто време подељено, двојно мишљење, а ја сматрам да је то прва ствар коју треба схватити."
Бухарин је, како га ја разумем, желео да каже да је бољшевик конституционално, идејно и психолошки двоструко биће: комунист и антикомунист, револуционар и контрареволуционар, патриота и издајник, частан човек и покварењак. Према томе, свако може бити крив, свако може и треба да буде осуђен ако је то потребно и корисно партији и вођи; свако може да осуди невиног, буде лажни сведок, одушевљено се сагласи са неправдом и неистином. Тиме је Бухарин порекао моралност и духовни интегритет комунистичком покрету, обесмисливши његове хуманистичке циљеве, моралне напоре и тежње за новим друштвом и новим човеком, чинећи апсурдним дилеме о средствима и начинима борбе за комунизам; потврђујући да су сва средства дозвољена. Ако је то хтео да нам поручи са своје оптуженичке клупе, онда је он, с људске тачке гледишта, порекао историјски смисао борења за комунистички идеал. У том случају тај циљ је поништен у московској судници! Јер, по Достојевском, закључак из нашег силогизма гласи: ако циљ не постоји и ако је немогућ и неостварљив, онда је збиља све допуштено! Оно патетично и свирепо питање које је Иван Карамазов упутио свом брату Аљоши, да ли би пристао да заснује здање људске хармоније и среће на "неосвећеним сузицама детета, ено оног детенцета које је себе ударало песничицом у груди", "да ли би се сагласио да под тим условима будеш архитект (тог здања), реци, не лажи", а овај му одговорио: "не, не бих се сагласио" - то је питање савременим историјским збивањима коначно обесмишљено! Та дилема - заслужује ли хармонија и срећа човечанства да се за њу пролије неосвећена детиња сузица, "кап дечје крви" - дилема која деценијама потреса моралне умове и разлама племените душе Русије и Европе, та дилема је после московских суђења сасвим наивна и идилична, припада непостојећем свету. Наше стварне дилеме гласе данас и овако: заслужује ли утопија - друштво људске хармоније и среће - да се због њега постане свиреп као Стаљин, подлац као тужилац Вишински, лицемер као Комадов, адвокат оптужених, понижен као оптужени Зиновјев и Крестински? Заслужује ли замишљени социјализам да се за њега аплаудира Вишинском у московској судници и председнику суда Авакумову кад изриче смртне пресуде Бухарину и друговима? Заслужује ли социјализам да се такав став и однос сматрају нормалним и разумним?
Богдан Драговић и Петар Бајевић чврсто верују да заслужује. Можда и заслужује! Можда су нас "историјска кретања" заиста сатерала у ту нихилистичку ступицу. До наших дана, за срећну будућност, идеал и веру, од човека се није тражило да буде свестан подлац, свестан лажов, свесно понижен. Свесно слеп, глув, неразуман. Јер се тако иступа из историје. А то значи и из трагедије. Призори у московским судницама за мене више немају патос и узвишеност трагедије; они, све до гашења светла и поноћног мука на тој сцени, остају у подручју апсурда и нихилизма.
Да су бољшевици којима се судило у Москви умрли са достојанством у одбрани своје истине, са криком за правду и часним отпором према тужиоцима и судијама, да су умрли као хероји и борци за своја уверења, социјализам би морално победио; њему би духовно припала будућност, он би био свељудски! То се свакако није догодило случајно и са малим разлозима.
Зашто су ти негдашњи велики револуционари постали саучесници у погубљењу велике наде нашег доба? Зашто су нам ти највећи утописти обесмислили утопију о новом свету и осудили нас на реалност и "царство земаљско"? Зашто су нам ти најзанетији сањари нашег века разорили сан о друштву правде и једнакости, слободе и разума? Зашто стари бољшевици нису у московским судницама остали Прометеји и својом побуном и жртвом спасли нам "пусту наду"? Зашто нису истрајали у вери и поднели да им гаврани искљуцају џигерице? Зашто су се одрицањем од достојанства одрекли и моралне основе жртве, светлости мучеништва, те ипак најдуже земаљске светлости?
У чије име, с којим правом и каквим смислом ја постављам ова питања и судим историји? Можда је цела ова моја мука само моја немоћ, израз моје "слабе грађе", како ме више пута прекоревао Богдан, једно "литерарно брбљање" и "идеолошки солипсизам", како је на робији означио моја слична питања и недоумице онај луцидни и доследни друг Цвикераш.
Сатима ћутим у тишини. Као влага, као студ пробија ме осећање неког исполинског страха. Сам сам. Моја побуна била је побуна за самоћу. Истина води у екскомуникацију. Истина ми срушила веру. Благо верницима, благо Богдану и Петру! Зар и нас тројица у овом времену нисмо могли да останемо другови? Каква је бесмислица прича о људском братству!
Свет је, заиста, несагледив неспоразум. Тмина у којој се гомила осамљеника додирује кад се пари и туче. Све то што се у двадесетом веку збивало и збива у свету, ако га ја уопште наслућујем, најближе је оној Ничеовој тврдњи да мотиви свеколиког људског деловања, оно што се назвало историјом, леже у мраку и без икакве су сврхе и смисла. А то што се тако збива и толико не види и не разуме, не може се у њему ни разумно поступати. Ни одбранити од зла, тим пре ако оно има лице добра, као што га често има.