II

Механа је у селу М... грађена сасвим по плану, као што су већ обично у нас механе по селима и друмовима. Столице сламне, обојене зеленом бојом; у неких се већ слама одрла па виси доле. Столови обојени црвеном бојом; а тако је обојен и келнерај. На келнерају: чаше, полићи, чокањи, оканице и полоканице, с вином и ракијом; шољице, шафољић са слатким од руже, у ком се врло често нађе по неколико мува, мрави свакад, а кашто и по неки ивер или читав шипурак. По зиду слике Максимилијанове: једна, како га ухватили; друта, како је у тамници и пои му нешто чита; трећа, како гледа слику своје жене; четврта, како су већ они ђенерали стрељани, а на њ тек нанишанили. Осим тих слика поређане су још и неке женске слике, што токорсе показују делове света и годишња времена; слика неког детета с наочарима а доле пише: Клеинер Гросспапа и друга — опет дете, женско, с наочарима а доле пише: Клеине Гроссмама ... Еле, искићено баш како ваља, као оно кад је што по плану. Механџија и момци — Цинцари, као што је и то већ обично у нас по свим механама.
Осим сељака, ту су почесто свраћали на каву учитељ и два практиканта из среске куће. Истина, среска је кућа подалеко, за читаво по сата хода; али они пред вече, кад изиђу из канцеларије, пођу мало у шетњу, и неће обићи а да не сврате.
То јутро беше некакав свечаник, па се искупило у механи доста људи. Неки сели по клупама пред механом, неки у механи за столове, па тако у шали и разговору седе и пијуцкају помало.
Кмет Стеван сео с одабранијим људима, па срче каву, и уза сваки гутљај тек рекне:
— Их, баш сам јечам!
А они уз њега додаду:
— Погани Цинцари!
За једним столом засела њих четворица; пред сваким по полић ракије, пљуцкају и већ заводнили очима.
— Хајдемо, хоћемо ли? — упита један од њих испивши полић до дна.
— Нека још, док оде кмет — одговори други, а исиод стола склонио руку и у њој пакло улепљених карата.
— Ако је кмет! Што ти презаш од кмета?... Де, ко изгуби да да полоканик ракије — прихвати трећи.
— Ама хоће да зановета. Знам ја њега... — рече опет онај други, отпљуцну, па наже полић.
— Нека, нека... баш и ја волим, док оде — припоможе четврти.
Утом се отворише врата и уђе газда Рака. Онако осорљиво, као што му је већ обичај, назва бога, па хајд' онамо ка кметову столу. И не упита се с њим, него одмах поче:
— Ама, Стеване, јеси ли ти кмет овде? Јеси ти глава у овој општини?
— Јесам, газда-Рако ... А што питаш? Зар ти дојако ниси знао да сам ја кмет! — одговори му Стеван мало зачуђено.
— Па шта чините ви, људи? Је ли ово арнаутлук, шта ли је? — поче викати газда Рака.
Људи се само загледаше; неки се осмехнуше и шануше један другоме: "Ето га опет! Е, цркао би да се не суди!"
— Шта је теби, Радоване? — рече Стеван озбиљно. — Какав арнаутлук, бог с тобом јутрос?
— Како шта ми је! — поче газда Рака још јаче, а све хода тамо и амо. — Ено онај лопов напустио онолике свиње те ми упропастише мал.
— Који лопов? Какве свиње?
— Ено онај твој поштени Сима, што га једнако хвалиш! ... Затреше ми сав кукуруз.
— Е, е, затреше?...
— Затреше, јакако! ... А ти бајаги кмет, па засео ту у механи, а није ти ни у уво што се овамо поштеним људма чини штета! — подвикну Рака још жешће.
Док ти и Стеван плану, па скочи:
— Ама, шта ти хоћеш, Радоване? Хоћеш да ти ја чувам кукуруз, а? Да ти ја терам свиње, шта ли?
Рака се трже мало, па поче лакше:
— Не велим ја то, Стеване, боже сачувај! Него, брате, упропастише ме. Није шала онолика штета!
— Ама шта хоћеш ти, море! — подвикну Стеван и унесе се преда њ.
— Хоћу, брате, да ми се потра осече... Оно је пропаст!
— Па што љуцки не кажеш, него си се ту распомамио као бесан!? Потра, потра, — добро! Ето, осећи ћемо и ту потру. Не бој се, неће ти пропасти.
— Е, ти нареди људе, па хајдете горе у њиву. Ја ћу вас чекати — рече газда Рака сасвим мирно.
— Не могу ја то данас — одговори Стеван. — Имам ја још триста послова... Сутра ћемо!
— Ама потра је најпреча, Стеване ... Реци људима нек изиђу сад.
— Е баш да ти не изићу сад! Неће се до сутра свет преврнути.
— Добро, добро, Стеване! — рече газда Рака као претећи. — Има суда и осем тебе! — па љутито изиђе из механе.
Газда Рака удари преко сеоских ливада да обиђе узгред и свој забран, а једнако псује ђа Симу, ђа кмета.
Баш до његовог забрана кућа је Ђуре и Спасоје Павића. То су вам два отресна, ваљана и вредна момка. Имају сестру — да је није шале у свој капетанији. Марица Павићева једна је па једна девојка и по лепоти и по вредноћи.
Таман беше изнела хлеб да метне у пећ, а сва се запурила од посла и ватре те дошла још руменија — док ето ти Раке оздо, гунђа нешто једнако. Кад би поред њихових вратница, а он враголасто намигну на њу и рече:
— Јеси ли сустала, Маро?
— Е, кљусино матора! — промрмља љутито Марица, па оде у кућу да изнесе и остало тесто.
Газда Рака осврте се још једном за њом, махну главом, учини: "хм, хм!" па замаче горе у свој забран.