III

Сутрадан, баш у сами мрак, стаде врева у Ракиној њиви. Газда Рака размлатао се и развикао као да их је десет. Кмет Стеван прислонио се уз плот, па само ћути и гледа шта се чини. Срећко и Илија, потричари, обилазе по кукурузима, загледају оборене и упола изедене клипове и сумњиво врте главом. Сима се опет разгоропадио, па виче на другу страну:
— Хајде, хајде, газда-Рако, спомогни се!
— Моје... моје ја хоћу! Нећу ја ником ни оволико зајести! — виче газда Рака и показује црно за ноктом.
— Нека, нека, газда-Рако!... Могу ја још толико платити. Немој мислити што сам ја сиромах, а ти — газда Радован Радишић!...
— Батали, море, свађу, па се намирите лепо као људи... То је срамота — комшије, па се кољете око неколико струкова кукуруза! — поче Стеван да их мири.
— Баш, газда-Радоване, биће много дваест врећа — по души реци! — прихвати Илија.
— Шта велиш?... Много? А видите ли ви, људи, колики је мени мал потрвен? — викну газда Рака, па поче трчати од оборена до оборена струка и дизати их вичући: — Нуто! Нуто!
— Вала, Рако, баш да не видиш у твом амбару дваест врећа, па макар ти био дваест пута газда Рака! — одупре се Сима у инат. — Два назимета само што се провукла кроз плот, оа хоћеш дваест врећа? ... Е нећеш, бели!
— Јест, два назимета! А има ваљда недељу дана како ми мал затиру, а теби ни у уво! — дере се Рака.
— Чујеш, Симо! Дај ти њему четири вреће па нек легне та кавга — рећи ће Стеван.
— Четири вреће! — дрекну Рака и пљесну рукама. — Какве четири вреће, људи! Имате ли ви памети, имате ли душе?... Оволика грдна потра!...
— Ама стој ти, Радоване, знамо ми тебе! — дочека га Стеван. — Потру смо видели и наше је да осечемо...
— Много је четири, чича-Стеване, вере ми! — упаде му у реч Сима. — Ево у живот, ако су моја назимад и два струка оборила. То му је све стара потра.
— Ама видимо ми то, Симо, брате, али шта ћеш му кад је таки! ... Молим те, дај му две вреће, па нека га носи ђаво! — рече Стеван мало тише да не чује газда Рака ко ће га носити. — Нек се зајази! Само нека то легне једанпут.
— Право кажеш, Стеване — прихвати потричар Срећко — нека му да две вреће, па збогом!
Газда Рака једнако виче, и не чује колика се потра осече.
— Добро, добро, газда-Радоване — викну Сима одвојивши се мало од потричара — ево ћу ти дати две вреће. Не могу само за атерових поштених људи, а не бих ти дао ни зрнца, па макар се терали по свима судовима! ... Али нека! Вера и бог, гледаћу да и ја теби зајам вратим у чем било — заиста!
— Нећу да чујем! То је по атеру! То није право осечено! — удари у вику газда Рака.
— Ако ти није право, а ти апелирај! — подвикну му Стеваи, па се окрете Сими: — Ето тако, Симо! Даћеш му две вреће кукуруза, а сад иди те гони ону назимад кући и гледај да не оду опет у штету.
И ови се разиђоше. Рака оде низ кукурузе псујући и Симу, и кмета, и потричаре, све изреда. А Стеван, опет, са Срећком и Илијом на другу страну.
— Е јест поган човек! — рећи ће Срећко Илији и Стевану.
— Не може ти оно, брате, док не закине туђе муке — цркло би! — додаде Илија. — Ено, све стара потра — готово иструнули они струкови... Познаје се, брате, што је скоро потрвено.
— Вала ионако ми већ досади та потра сваки час — рећи ће на то Стеван, али оваке напасти још нисам видео! Има десет пута како је од јутрос слао оног његовог лудака: "Хајде", вели, "рекао Рака да осечете потру..." Сад скидох и ту беду с врата! — Да бог сачува! Најгоре ми је оседати те потре. Али шта ћеш? ... Једнако говорим људима: чувајте стоку, не дајте у штету, па ништа! Него одсад ћу и ја друкчије... Ти ћеш се, Илија, увратити код бирова, па му реци нека закаже по селу да људи ударе роге на стоку...
Сутрадан зором већ поче биров викати по селу:
— Чујте, људи, заповест од кмета: ударите роге на стоку да не чини штете! Хоће кмет све у обор! Немојте рећи да вам није казано!...
А знате ли ви шта је то рога? Не знате, је ли? И не дао вам бог да знате! ... Као што видите по самом имену то није ништа лепо, што би се, на пример, могло од кицошлука понети. Рога је страшна ствар! Она се овако гради: осече се рачвасто дрво, али се гледа да врат може таман стати између оних рачава; онај крај у дну рачава остави се подужи, колико већ затреба; рачве се пробуше напремасе, углави се између њих врат и удари се клин, који некад стоји за вратом а некад испод врата, и сад се живинче не извуче одатле лако. Ето, то вам је рога.
Рога је у разним употребама добила и разна имена. Тако, она се зове љуба, кад се дужи крај удари у земљу а рачве оставе горе, те планинка ту углављује телад да јој не сметају док краве музе. Кад се на волове или краве удари да не чине штету, онда им се то обеси о врат: дужи крај виси низ груди а рачве су за вратом, и тада се зове клечка. А кад се удари на свиње, онда се дужи крај остави за вратом а рачва испод врата, и тек тада се зове оним страшним именом — рога...
Него да се ми оканимо те ђаволске роге! Боље ће бити да видимо шта ради наш газда Рака.