IV

Прошло је већ два-три дана како је осецана она потра. Паранио газда Рака и обишао забран свој, па ударио поред Павића куће — хоће преко ливаде доле механи. Таман беше окренуо низ поток, кад ето ти Марице с Јаном Срећковом — иду с воде. Газда Рака узе већ да се смеши онако враголасто, па поче:
— Нуто, нуто, пораниле цуре!
Оне ћуте, скретоше с путање и прођоше. Рака се осврте за њима, па, смешећи се, упита:
— А камо ти добро јутро, Марице?
— Остало у потоку! ... — осече се она на њ, па пође даље.
Газда Рака махну главом, учини: "Хм, хм! ђаво дете!" па окрете наниже, преко Илијине њиве, доле сеоској механи. Ту затече Симу, испсова се опет с њиме због оне потре и рече да ће га тужити капетану ако му данас не донесе две вреће.
Пошто се већ сит навикао и попио чокањ ракије, и каву, пође опет преко ливаде, поред Павића куће.
Марица изишла у градину, па нешто копа. Док ето ти Раке, наднесе се на плот, па зашкиљи очима и поче, смешећи се:
— Баш ти, Маро, копаш не шалиш се?
Она ћути.
— А где ти је Спасоје и Ђуро?
— Не знам ... Иди па их тражи! — одговори она љутито.
— Е баш си ми јутрос нешто љута... Нису ти све козе код куће.
Она се чини и не чула, само копа. Он поћута мало, искашља се, па опет поче:
— Зар баш остаде у потоку, Маро?
— Шта велиш? — упита Марица, па стаде, наслонивши се на мотику, и погледа га попреко.
— Оно твоје "добро јутро" ... Баш си ми ти неки ђаво! — рече Рака и опет зашкиљи очима и као насмехну се.
— Море, газда-Радоване, обиђиде ти мало подаље, док те није однео ђаво!
— А што, чедо моје?
— Чедићеш се ти никакав, док те одадерем овом мотиком! — осече се Марица.
— О, о, богами, она се не шали! — прогунђа газда Рака, па одмаче од плота.
— Е, збогом, Маро, збогом! — рече брзо и, климнувши главом, учини "хм! хм!" па замаче преко једног прелаза у воћњак.
— Ђаво те носио, кљусино матора! — рече она, па вастави копати.
Утом дођоше Спасоје и Ђура да се мало прихвате. А Марица, те пред њих:
— Ама, Ђуро, богати, привикниде ти оном Радовандери — нек ме се окани једном!
— Шта, зар ти опет не да с миром? — упита Спасоје.
— Не могу никуд да се макнем од њега! Као да га сам ћаво нанесе — куд год пођем, јали ће ме срести, јали стићи ... Сад, баш пред вама, хтела сам га мотиком међ оба ока... Ја копам, а он ти се однекуд привулао и наднео над плот, па тек стаде зановетати којешта...
— А, ваља то јавити кмету — рећи ће Ђура. — То је већ и сувише.
— Није вајде, Ђуро, ја ти кажем, прихвати Спасоје. — Него хајде да ми њега издеветамо... то ће бити боље. А да га тужаш, није вајде, нити он мари што, па ће после још горе...
— Није, вала, вајде ни деветати га — рече Ђура. — Већ неколико пута лемали су га људи као вола, па ништа ... Ваљало би њега како друкчије заварчити.
— А чекај ти, знам шта ћемо — поче Спасоје — па прсну у смех.
— Шта? — упита Ђура.
Спасоје се смеје једнако и све вшпе.
— Шта ти је, море? Кажи, шта ћемо...
— Нека стоји, казаћу ти после — рече Спасоје прекидајући смехом.
Повуче Ђуру за рукав, изиђоше оба на страну и почеше нешто шаптати. На то се Ђура поче смејати — обојицу сузе облише од смеха.
— Оди-де амо, Марице! — зовну Ђура своју сестру.
И оба брата шапташе јој нешто, шапташе па рекоше:
— Али тако му реци "биће у механи" — знаш!
— Баш сте ђаволи! — рече она и оде да послује нешто по кући.
Ђура и Спасоје узеше секиру, сврдао и макљу, па замакоше, смејући се, навише у осоје.