V

Било је већ око заранка. Сима претурио две празне вреће преко рамена, па се упутио од куће Рамине навише поред школе. Чује у авлији школској дреку и смех дечји, па се надвири да види шта је то. Кад има шта видети! Баци ударили учнтељеву ћурану малу рогу на врат. Сиромах ћуран запурио се, мучио се да смакне, па све отреса вратом и брбља, а рога се окреће унаоколо... Нурке се слетеле, па пућкају и кљују у рогу — хоће да му скину, али све промашују те мимо рогу ћурана у го врат. Кад му, ваљда, додија мука, а он ти заокупи ћурке тући, оне опет њега... Деца ударила у алакање и у смех, да се поизврћу. И Сима се стаде смејати. Док наједанпут прснуше ђаци куд који — само остаде на чистини она гомила ћурака; ухватила се, па се претура. Обре се на један мах учитељ, здепана нека људескара с постриженим брковима и богињавим лицем; некакву сингаву капутину претурио преко рамена, а раздрљио се. Ухватио ћурана, и, псујући као кочијаш, скиде му рогу, па се размлата оном капутином и растера ћурке, те се тако смири та талама.
Мало после а стаде врисак деце у школи; прут само пуца, а учитељ се дере:
— Обешењаци! Магарци једни! Зар да ми живину поморите! Штрангови једни!
— Море не удри ту децу! — викну неколико пута Сима, и жао му беше ђака што их учитељ онако душмански млати, па одучи навише к осоју да обиђе крчевину.
Кад тамо, а Ђура и Спасоје дељају некакво дрво и граде нешто. Нешто мере један другоме врат ивером, па опет мере на ономе дрвету, а смеју се да попуцају од смеха. Сима хајде те к њима:
— Шта ви то дељате?
Они се згледаше, па се мало насмехнуше. Бура одговори:
— Ево градимо рогу; хоћемо да ударимо на једнога брава. Чини нам зијан — па се опет осмехну и погледа испод ока у Спасоја.
— Богме, то није рога него читава руда! — рече Сима загледајући је. — Не може то ниједан во у нашем селу понети.
— Има један те ће моћи — прихвати Спасоје.
— Голем је зијанћар — рече Ђура — па му ваља подобру ударити. Ако буде голема, ласно је пократити ... А откле ти с тим врећама?
— Та однесох оном угурсузу потру. (Ту се Ђура и Спасоје опет згледаше и осмехнуше.) — Хтеде ми очи ископати. Једнако чангриза ... Вала да ми хоће пасти шака да му вратим зајам — волео бих него богзна шта!...
— А не брини се, може ти ласно и пасти — рећи ће Спасоје.
Сима спусти врећу на један камен, па седе и поче:
— Ударих на школу, па хтедох пући од смеха оној врашкој деци... Е баш су ђаволи! Ухватили учитељевог ћурана, набили му рогу, па ти се ту дигао читав урнебес!
— Ђаволи деца! — рече Ђура, осмехну се и махну руком.
— Кад ево ти учитеља, па удри! Стоји писка јадне деце!
— Гад! — рећи ће Опасоје. — Као да није био никад дете, никад се није играо!
— Ово дана, како оно заповеди кмет — рећи ће Ђура — куд се год макнеш, све људи граде роге...
— Ја збиља! И ја то хтедох рећи — потврди Сима.
— Зато су је ђаци и ударили учитељеву ћурану... Виде где се удара на стоку, па хајд' и ми, вели, на ћурке — рече Спасоје и прислони већ готову рогу уз једаи грм. — Е хоћемо ли кући? Сад ће и мрак. Хајде и ти, Симо, ако ћеш наниже.
И сва три пођоше низ осоје.
Сима се одвоји те оде својој кући, а Спасоје и Ђура упутише се својим вратницама.
— Ама, да ли ће он одиста доћи? — упита Ђура.
— Неће ја! Зар ти не знаш њега?
— Ао, ја поганог гривоње, јади га знали! ... Него шта велиш? Хоћемо ли га заварчити?
— Неће му, вала пасти на ум ни она врљава баба Петрија, а камоли ко други...
— Ама, шта велиш, док то пукне по селу, а?
— Море, гледај ти само посла...
У том разговору дођоше оба брата кући. Рогу оставише у Маричин вајат за врата; спремише и конопац. Опет нешто шапуташе с Марицом, па одоше полагано низа шљивар к механи.