VI

У механи већ засела она четворица па играју жандара, а пред сваким по полић ракије. Долази још сељака — по један или по двојица. Механџија трчи тамо-амо, додаје каву, ракију, вино, ватру.
Помоли се и учитељ, назва: "добар вече!" Сељаци одговорише.
За чудо, што ти беше тај учитељ "достојанствен" човек! Често је у разговору мешао по неку страну реч. И то кад хоће да је изговори, чисто зажмури да би по том околина видела колика је ту ученоет! А околина обично тада шане међу собом: "Нуто, нуто! како се наш учо пући! ..." Неки ђаволани беху разгласили да је био негде шустер; али ко зна? Можда су само изнели. Истина, неки су виђали у његовом ћилерићу неке чекиће и шила, али кад су га упитали: "А шта ти је ово, учитељу?" он им је одговорио сасвим достојанствено: "То су неке моје инштрукције!..."
Шета се учитељ полагано по механи, а ћути. Ето ти затим и Симе. Чим уђе, одмах се окрете учитељу:
— Што ти, учитељу, поби ону децу?
— Коју? — упита учитељ испрсивши се.
— Знаш, хвала богу, коју!... Што бијеш онако ђаке? Прођох данас онуда, а оно врисак, врисак — рекох, нико не оста жив!
— Треба ошинути обешењаке. Хтедоше да ми поморе онолику живину ... Начинили читаву епидемију!...
Шта је хтео казати овом "епидемијом" овде — бог би га знао!
— Не знам ја, шта ти је то — рече Сима — само не дао теби бог да ти моје дете онако истучеш, потражио бих ја ту твоју власт да питам сме ли то бити!
— Ја не зовем никога да се меша у мој званични посао. То није комесијално ... — поче учитељ уплећући опет по неку страну реч, и хоћаше забраздити далеко са Симом да не уђоше она два практикаета из среске куће.
Разговор се одмах прекиде.
Учитељ приће к њима да се упита. Механџија притрча услужно те смахну рукавом прашину с једног стола украју, наређа три столице, метну запаљену лојану свећу у свећњак од тенеНке, с репићем и мумаказама већ искривљеним да ниси могао никако. усекнути њима, и — одмах поиуди госте:
— Изволите, господине! Што заповедате?
— Дај вина!... Седи, учитељу, кад си и ти ту, да поеедимо — рече један од њих некако важно и растегнуто.
Сви поседаше за један сто украју,.што беше под око свима гостима.
Учитељ је веома уважавао та два практиканта, и често је говорио да није лако наћи њихове "декорације". Један подугачак, бркова обешених наниже, те су му се често сељаци због тог и смејали. Гавори свакад "важно" и растеже речи, ударајући на неким слоговима јаче гласом. Увек гледа читав карак изнад човека с којим се разговара. Други мало снижи. Бркови му накострешени напред, па изгледају као да је у ноздрве уденуо два прамена црне чекиње. Он говори мало обичније него онај с обешеним брковима. И кад говори, гледа обично по свима гостима, као да ишчекује да му се чуде како он то зна! Обојица воле, особито кад се нађу с учитељем у механи, да се разговарају о научним стварима. Ономе што гледа преко човека било је име Максим, а ономе што гледа по свима гостима — Марко.
Чим су засели, одмах Марко поче о научним стварима:
— Ама што је капетаница добила данас мерџане... да си само видео, учитељу! — рече и погледа по свима гостима.
— Комесијално... Знам ја то! — рече учитељ обичним својим тоном.
— Зар су оно мерџани? — упита Максим и погледа изнад њега читав корак.
— Ја, мерџани... то су они корали? Је ли, учитељу?
— Јест, јест... корали — потврћује учитељ.
— А где ли то расте?
— Не расте то, болан, него се вади из мора! — рече Марко, па погледа опет по свима.
Сељаци гурнуше један другог лактом.
— Из мора? — упита Максим и погледа још мало више.
— Из мора, дабоме, ја шта ти мислиш? Је ли, учитељу? — рече опет Марко и опет погледа по свима.
— Натурално! — потврђује учитељ.
— Па како ли се то вади? — упита Максим и погледа још за један корак више.
— Ево, господине, вино! — рече механџија и метну полоканицу на сто и три чаше. — Ама што сум го добио вино — цариградска форма! — по хвали вино, па оде за други сто да нешто додаје.
— Имају ронци па они — је ли, учитељу? — рече Марко окренувши се учитељу и точећи вино у чаше.
— Јест, јест, ронци! — потврђује учитељ.
— Они то ваљда зароне, па ваде? — упита Максим.
— Дабогме, зароне до на дио мора, па секу корале, то јест мерџане. Је ли, учитељу?
Учитељ потврђује: — Јест, јест!
Сељаци се опет гурнуше; неки се и насмехнуше.
— А кит? — узвикну наједанпут Максим, чисто смешећи се од задовољства што је тако ухватио у тесно свог колегу, па погледа готово у сами таван.
— Јест, ја — кит! — рече Марко и чисто се ошвањи што наиђе на такав чвор. — Хм, хм! Кит — ја!... То је, богме, страшна зверка!
— Знате ли ви — уплете се учитељ — да су у кита уста као ова мехаиа, па само хукне у се — а човек улети!... Така је то конкурција!... (Шта му је то "конкурција", то ваљда само он зна.)
— Е то ваља посолити! — шануше међу собом неки сељаци. Неки се искашљаше. А неки опет гурнуше један друтог лактом и згледаше се.
— Како би то било да иачини човек хаљине од аксера, па онда да зарони? ... Баш би се набо! — рече Марко и опет погледа по свима.
— То би добро било! — потврди Максим погледавши мало ниже од тавана.
Утом ти уђе газда Рака и обазре се свуд по механи, па махну нешто главом.
— Е, је ли ти стало срце иа меру, газда-Рако? — упита га Сима заједљиво.
— Ја, брате, ничије нећу, а своје не дам ... Што си пуштао стоку у штету?
— Нека, нека, газда-Рако! ... Платићеш ти то мени! — рече Сима као претећи.
И опет би се свадили, али уђе Ђура са Спасојем, па се мало поводе — токорсе пијани.
Газда Рака погледа их, нешто се узврпољи, па седе за један сто близу врата што иикад није имао обичај.
Ђура и Спасоје заседоше на клупу поред оних што играју карата, па Спасоје, као једва преврћући језиком, викну и лупи руком о клупу:
— Механџија!... Вина овамо!
Максим, Марко и учитељ згледаше се, а механџија притрча.
— Молим, брат-Спасоје, не прави ларма! Саг ке донесем!
— Ама где се ви тако оквасисге? — упита Сима.
— Е, па ... тамо ето... горе!... — рече Бура и поче преливати преко чаше већ донесено вино.
Газда Рака погледа тамо и амо по гостима, па се тек извуче; ника га ваљда и не опази осим Буре и Спасоја.
Они бајага попише још по једну чашу, нађоше некаку махну вину, проиватише се с механџијом око плаћања, па одоше.
Одмах ударише један с једне а други с друге стране пута, да их Рака не опази, па у стопу за њим. Помрчина беше густа, а он није баш толико оштра вида да их смотри. Упутио се право њиховој кући, а говори сам. Он је имао обичај да се кашто и сам разговара.
"Хм! хм!" говори Рака да су Ђура и Спасоје рахат могли чути: "Рече да ће бити њих два у механи... Аја! Не верујем ја — ћаво је то! Хтеде ме јутрос мотиком. Али свеједно ... Само, опет се бојим да не буде кака подвала!..."
Ђура и Спаооје умало се ту не насмејаше. Кад већ да зађу у воћњак, они промакоше мимо Раку, па похиташе у вајат.
Шта је даље било, бог би га свети знао! Само да се ко прикрао, могао је чути у вајату загушен Ракин глас:
— Немојте, браћо, молим вас! Даћу вам дваест дуката ... Кумим вас, пустите ме! ... Куд ћу од бруке сутра?!...