Шифра: "Потопити брод"
АМЕРИКАНЦИ много година нису разумели Титову политику, стално страхујући да је, у ствари, "тројански коњ" којег им подмеће Стаљин. Веома тешко су се одлучивали за пуно поверење иако су поједини амерички дипломати тврдили да се Тито коначно определио за западну политику. На основу тога склопљен је и Балкански пакт између Југославије и две чланице Нато савеза - Грчке и Турске. Према појединим оценама Америка је касније уложила у идеју "титоизма", односно помоћ Југославији, најмање 100 милијарди долара.
Припреме за Титову званичну посету Америци изазвале су многобројне протесте, не само у јавности, него и у Конгресу САД. Очигледно се радило о организованој кампањи реакционарних снага, нарочито када је председник САД Двајт Ајзенхауер јавно прогласио Тита за једног од највећих хероја 2. светског рата. У таквој атмосфери југословенска страна је одлучила да је најбоље решење, у ствари, одлагање посете; што је највише обрадовало службе безбедности обе државе. Страховали су од немилих догађаја, који су реално претили. Касније се испоставило да су њихове оцене биле сасвим тачне.
Екстремна емиграција имала је, наиме, у Америци, због слободе изражавања и кретања, потпуно одрешене руке за планирање и припрему атентата на Тита. Отказивања званичне посете било је за америчку јавност прави шок. А и добар поук за будуће посете.
Атентат под шифром "Потопити брод и све путнике" заједно су организовали британска и америчка обавештајна служба, а требало је да га изврши италијанска.
Западним политичарима све је више сметала политика несврстаности чији је лидер био управо Тито. Нарочито су се плашили његовог зближавања са тадашњим председником Египта Насером, који је на пролеће 1957. допутовао школским бродом египатске војне морнарице у пријатељску посету Титу.
Западни центри политичке и војно-стратешке моћи одлучли су да одједном уклоне обојицу, потапањем брода којим ће пловити Насер и Тито са породицама. Главни задатак атентатора преузели су Италијани. Планирали су да две њихове подморнице илегално уплове у југословенске територијалне воде и торпедују египатски војни брод "Ал Хурију".
За британско-америчке и намере Италијана сазнали су совјетски обавештајци, посредством своје чувене "четворке" у врху британске обавештајне службе. Совјетски амбасадор у Београду тражио је хитан пријем код Тита. Саопштио му је да ће две непознате подморнице чекати у заседи и торпедовати "Ал Хурију" када крене из Југославије.
Тито и Насер одмах су променили план посете. Насер се совјетским авионом вратио у Египат, а Тито је наредио јединицама Југословенске ратне морнарице да заробе "неидентификоване" подморнице. Оне су се, наравно, већ повукле из југословенског мора.
Вероватно су планери ликвидирања водећих људи Покрета несврстаних, као и добровољни несуђени "оперативци" Италијани, постављали себи дуго времена питање како су југословенске службе откриле њихове намере.
Титова посета Индонезији, Бурми, Цејлону, Индији, Египту и Сирији, од децембра 1958. до фебруара 1959, протекла је уз пооштрене мере безбедности због упозорења које је стигло из италијанских извора. Дипломатском поштом, посредством војног аташеа, јула 1958, упућена је строго поверљива депеша да група југословенских политичких емиграната у Берну још од 1948. планира атентат на Тита. Безбедносне службе започеле су акцију под називом "Робин", са циљем да "покрију" све сумњиве емигранте у државама планиране Титове мисије - Пакистану, Јемену, Ираку, Сирији, Индонезији, Индији, Бурми, Цејлону, Судану, Етиопији и Египту.
Школски брод "Галеб", којим је маршал кренуо на пут, пратили су разарач "Сплит" и теретни брод "Ловћен", под чијом палубом је скривано 600 тона оружја за алжирску ослободилачку армију.
Истовремено кад и конвој са југословенском државном делегацијом, према Цејлону је отпутовао из Лондона својим бродом - емигрант Ване Ивановић. Са њиме је било 13 југословенских емиграната, већином из околине Задра. Титово обезбеђење прозрело је намере Ивановићеве "екипе" и успело да издејствује од цејлонских власти забрану њиховог искрцавања. Маршалово обезбеђење сазнало је такође да су из Дамаска стигли у Бејрут, 14. децембра, познати емигранти Јунус Зупчевић и Салих Бешовић, истог дана су се вратили.
Пре завршетка Титове посете Индонезији из Бурме је уследила дојава о загонетном Русу који тамо већ шест месеци проучава историју Бурме. Десет дана боравио је и код југословенских стручњака усред бурманске џунгле; где се такође појавио емигрант Мехо Куртовић. За њега се знало да је повезан са совјетском обавештајном службом. Касније су се тамо обреле још две Рускиње. Југословенски органи безбедности убрзо су их изоловали, страхујући од могућих покушаја ликвидирања Тита за време лова који је био планиран управо у том делу бурманске џунгле.

КОЈИМ ПУТЕМ...
ИЗ Париза је дошло упозорење да се шеф обавештајног сервиса бившег југословенског краља у Каиру, потпуковник Глигоријевић интересује којим путем ће се Тито враћати из Индије и које ће државе још посетити. Овај, иначе познати енглески агент, наводи такође депеша, "мисли да би требало нешто учинити за организовање атентата на Тита; што би изазвало немире у Југославији и убрзало враћање емиграната у домовину. Од припадника четничке терористичке организације Тенак захтевао је прикупљање података о детаљима председниковог путовања."
Због опасности од више иностраних обавештајних служби у Јемену маршал је одложио посету тој држави.