Броза спасли морнари
НАКОН посета Индонезији, Бурми, Индији и Цејлону Тито је шефу свог обезбеђења генералу Жежељу рекао да сматра да су извештаји југословенских безбедносних служби са низом упозорења вероватно били претерани; јер се није догодило ништа посебно. Жежељ је поновио своје уверење да је брига о Титовој безбедности појачана на основу података о намерама емигрантских и других антијугословенских кругова.
Критику је, како се касније сазнало, у ствари подстакла Јованка, замеривши због одлуке да се Тито у Бурми вози блиндираним, затвореним аутомобилом и слично. Маршал је на крају ипак прихватио као оправдане све предузете мере; а Јованкине примедбе схваћене су и биле почетак њеног уплитања такође у рад Безбедносне службе ЈНА и Жежеља.
Јованка је имала добро сећање, па је Жежељ ускоро оптужен за сарадњу са иностраном, совјетском обавештајном службом, па је морао да напусти Тита!
Септембра 1960. Тито је допутовао у Њујорк на 15. заседање Генералне скупштине ОУН. Дневни ред требао је да обухвати првенствено тада веома актуелне односе између САД и СССР-а, као и проблеме покрета несврстаних земаља. Очекивала се такође расправа о последицама рушења шпијунског авиона У-2, изнад СССР и могућности америчке интервенције на Куби.
Ка Њујорку је маршал кренуо из Француске путничким бродом "Квин Елизабет", где је стигао преко Италије "плавим возом". Службе безбедности неутрализовале су све планове емиграната у Италији и Француској. Између осталог је откривено да је чувени усташа Макс Лубурић планирао да тада лично изврши атентат на маршала Тита.
Само у Италији железничку пругу којом је прошао "плави воз" штитиле су две двизије војника и старешина, док је кроз Француску често мењан правац путовања па се никада није знало која станица је стварно одредиште.
Истовремено када и Тито, бродом "Квин Елизабет" путовао је тадашњи председник Владе Албаније Мехмед Шеху са својим обезбеђењем; због чега је Жежељ удвостручио предострожност.
Главне тешкоће очекиване су у Америци, где су вође четничке и усташке емиграције припремале своје акције. Првенствено легалне демонстрације. Четничке емигранте предводио је председник Српске народне одбране, познати четнички поп Момчило Ђујић. Задатак да изврши атентат преузео је Драгиша Кашиковић. Он је 1957. емигрирао у САД, и одмах се придружио организацији четника.
Емигранти су почели демонстрације два дана пре Титовог доласка у Њујорк. Напетост пред југословенским конзулатом заоштрила се 23. септембра 1960. Да би ублажио притисак масе Жежељ је позвао у помоћ око 60 наших морнара са два трговачка брода - Србије и Бледа. Стигли су и чланови фолклорне групе Бранко Крсмановић, који су тада били на турнеји у САД. Протести емиграната достигли су врхунац следећег дана. Шефовима америчке полиције Титово обезбеђење пренело је информације о плановима емиграната: осим атентата на Тита намеравали су да ликвидирају министра иностраних послова Кочу Поповића и амбасадора Југославије у САД Добривоја Видића.
Југословенске службе сазнале су за те и друге из разговора полицајаца, јер им је један од шефова њујоршке полиције "позајмио" своју радио-станицу. Када су Американци "чули" преко микрофона тајно постављених у југословенском конзулату да више стотина морнара са трговачких бродова СФРЈ пристижу у помоћ Титовом обезбеђењу затворили су им пут и све их вратили на бродове. Запленили су читав мали арсенал разног "наоружања" - металне палице, боксере и понеки пиштољ.
Због напете ситуације испред конзулата, где су се демонстрације настављале и заоштравале служба Титове безбедности изабрала је нову тактику. Упутили су хитан захтев у Београд да без чекања приведу и затворе чланове породица учесника у демонстрацијама у Њујорку. Убрзо су демонстрантима у САД почели да стижу телеграми и поруке телефоном ко је све доспео у затвор. Тако је бунт емиграната пред конзулатом СФРЈ почео постепено да слаби. Истовремено су око конзулата и југословенске мисије у ОУН почели да се окупљају наши морнари у знак подршке Титу. Организовали су праве манифестације поздрава. Американци нешто слично никада нису видели.
Тито се вратио у Југославију италијанским путничким бродом "Леонардо да Винчи". На доковима њујоршког пристаништа многобројни емигранти испраћали су га претњама да ће га "њихови дочекати у Италији". Планирано је да се маршал искрца у Напуљу, и настави пут кроз Италију аутомобилом и возом. Међутим, тик пред упловљавањем у напуљску луку стигао је поверљиви телеграм да лидер фашистичке омладине Италије Андерсен, заједно са Истракузима, Италијанима прогнаним из Истре, уз помоћ емиграната на челу са свештеником Крунославом Драганићем, припрема масовне демонстрације у пристаништу Напуљ и дуж трасе Титовог путовања. План начина повратка у Југославију одмах је промењен. Маршал је са напуљског аеродрома одлетео нашим војним авионом. Слетео је у Земуну. Готово скривено, наравно без свечаног пријема и уобичајеног митинга.

УБИЈЕН ЕМИГРАНТ
КАДА је група емиграната за време демонстрација у Њујорку покушала да убаци у тамошњи југословенски конзулат двојицу "електричара" обезбеђење је захтевало преглед металне кутије са електричарским алатом. Одбили су, јер су тамо скривали размонтиране пиштоље. Дошло је до кошкања и туче. Један од југословенских морнара у том је обрачуну убио усташког емигранта Ивана Пинтарића. Касније су представници Југославије једва успели да га ослободе из затвора, иако је генерал Жежељ без оклевања платио за њега кауцију 10.500 долара.