Разбијена група "Феникс"
БЕЧ, град Титове младости, умало фебруара 1967. није постао поприште једног од најбоље организованих атентата на југословенског председника, тада већ личност светског угледа. Његово ликвидирање планирали су здушном сарадњом усташки емигранти и западнонемачка специјална служба.
Чим су сазнали за Титову посету Аустрији и боравак у Бечу, челници усташке емиграције одлучили су да не пропусте ту "шансу". Уследили су интензивни контакти и договори. Усташки емигрант Иван Пишкур из Хамбурга послао је депешу у Аустралију свом саборцу Блажу Салапићу, да се нађу у Хамбургу. За извршење атентата на Тита "мозгови" припрема изабрали су припадника усташке терористичке организације који је живео у Бечу, Мирка Грабовца, емигранта из Југославије, а главни помоћник био му је такође усташки активиста Томо Грчић.
Обојица су одвојено допутовала у Беч 13. фебруара, истог дана кад и Тито; сећа се Грабовац. Поједини подаци о припремама ликвидирања председника Југославије наведени су такође у Грабовчевом досијеу, под ознаком "18-К". Централа немачке полиције Франкфурт доставила га је савезној служби СР Немачке када је 1969. покушао атентат на вођу југословенске мисије у СРН Антона Колендића.
Грабовац и Грчић састали су се са Салапићем у Бечу 15. фебруара. План атентата предвиђао је да Грабовац гађа снајпером Тита, са мансарде, у тренутку када се појави на илазу хотела "Империјал" и упути ка дворској кочији која ће га одвести у аустријски парламент. У мансарду зграде насупрот хотела већ је донесен најбољи амерички снајпер, Винчестер, сличан оним са каквим је убијен Џон Кенеди, рекао им је Салапић. Истовремено је Грабовцу дао нов аргентински пасош и већу суму новца. После атентата намеравао је да се пробије до Цириха, а одатле авионом преко Шпаније у Аргентину.
Грабовац је одмах отишао у собу и пробао прецизни телеобјектив, помоћу којег је могао да погоди одабрани циљ.
Иако је договорено да до дана атентата, 15. фебруара у 10.55, не сме да напушта мансарду, решио је да се опрезно искраде баш оним путем којим треба да побегне. Ушао је у први ресторан, сео за шанк и пре него што је наручио пред њим се стрворила Стела, ћерка његове старије сестре. Знао је да је у Бечу, али му ни на крај памети није пало да ради баш ту. Стела је весело узвикнула и загрлила рођака: "Мирко! Ујко! Где си, како си?! Мислила сам да те више никада нећу видети. Сви причају да си прогнан из Беча!"
Истог момента било му је јасно да је све пропало. Убрзо су му пришла двојица полицајаца у цивилу и затражила документа. Није имао код себе нови аргентински пасош, него само стари немачки. У њему је писало: Мирко Грабовац, емигрант! Захтевали су да иде са њима у полицијску станицу. Покушао је да се одупре и побегне. Ставили су му лисице, а приликом прегледа пронашли сакривен стари амерички колт.
Тако је пропао добро планиран атентат на Тита.
Охрабрени резултатима "хрватског пролећа" - прве послератне озбиљније ерупције хрватског национа-шовинизма, предвођеног појединцима из политичког и војног врха у Загребу, истински координатори тог масовног покрета сматрали су 1972. да је време за нове акције. Оценили су, наиме, да би добро организовани "подухвати домољубних герилаца" подстакли ширење "хрватског пролећа", такође војним посегом. Ударна песница била је група "Феникс". Уз њено деловање истовремено би се активирала акције "Матилда" - минирање главног трансформатора у Загребу, и "Круга" - тровање водовода у Београду.
"Феникс" је водио Амброзиј Андрић, усташки емигрант и челник Хрватског револуционарног братства у аустријској држави Викторији. Са њиме су била још тројица такође проверених усташких домољуба, Павле Веглар, емигрант, касније припадник јединице командоса аустралијске армије, Илија Главаш и студент теологије Виктор Канцијанчић.
Извидничка група од деветнаест чланова успела је после састанка крај Стразбурга да се 21. јуна 1972. прошверцује у Југославију. Убацили су се близу Дравограда. Када је почело да свиће притајили су се уз сеоски пут. Око подне су, не верујући својим очима, угледали како им се приближава позната Титова лимузина луксузни "мерцедес". Мислили су да сањају. Маршал се враћао из лова, у ловачкој униформи, без пратње. Само са униформисаним шофером. Лимузина је брзо нестала у даљини и пре него што су схватили шта виде.
Пут су наставили отетим камионом, чијег возача Франца Хриберника су везали запретивши да ће му убити породицу ако ишта ода. У село Грачаница под планином Вран, где је била њихова оперативна база из које је требало да крећу у акције, стигли су 23. јуна. Хриберника су пустили да се врати у Марибор и тамо каже како је био присиљен да вози "већи одред хрватске револуционарне војске". Ако ишта изда милицији пре доласка у Марибор убиће му породицу. Његова информација шокирала је све југословенске службе безбедности. Касније се испоставило да је група емиграната само за дан или два измакла контраобавештајној "контроли" у Аустрији. Када је Хриберник испричао у свом предузећу у Марибору шта му се догодило започео је урнебесни рад телефона и телепринтера.
У више општина Босне и Херцеговине мобилизоване су јединице територијалне одбране и милиције. Формиран је оперативни штаб акције "Радуша - 72", чета војне полиције, под командом капетана прве класе Милоша Поповића, сукобила се са терористима 26. јуна. Поповић и један војник су погинули, погођени отровним мецима, а усташка група је разбијена на два дела и остала без муниције. Један њен члан убијен је. Остали су у групицама кренули ка Далмацији. Све више их се успут пријављивало и предавало милицији. Међутим, њихови остаци представљали су истинску потенцијалну опасност атентата на Тита. И они су ускоро неутралисани.

ГРАБОВАЦ ПРОТЕРАН
ГРАБОВАЦ, наравно, није признао да су припремали убиство југословенског маршала. Осуђен је на свега два месеца затвора, због незаконитог поседовања и ношења оружја. Пошто је издржао казну прогнан је у Немачку, чије држављанство је имао.
Његов пријатељ и помоћник Гргић одмах је сазнао да му је "шеф" ухапшен. Следећег дана однео је из мансардне собице снајпер, аргентински пасош и покупио остале ситнице, заједно са новцем.