Три метка у - маршала!
НАГОВЕШТАЈИ атентата на Тита почели су да се ређају. Служба безбедности ЈНА и Маршалат донели су одлуку да Тито убудуће мора да има непробојну (панцир) кошуљу или прслук. Иако нерадо, на крају је пристао, а баш панцир спасао га је сигурне смрти 1950.
Овог пута нашао се на нишану руководства информбироовске емиграције у Совјетском Савезу и Румунији. Њен закључак гласио је претеће: Тита коначно ликвидирати на класичан начин. За атентатора су изабрали потпуковника Бранка Рудића, једног од Титових личних пратилаца. Добро су знали да је на одређен начин присталица резолуције Информбироа и Стаљинове подређивачке политике према Југославији.
Атентат је требало да изврши у Титовој резиденцији у Дубровнику. По свом плану.
Рудић је из непосредне близине испалио три хица право у Тита док је долазио из своје собе у радни кабинет. Панцир је спасао маршала сигурне смрти! Његови пратиоци који су се тада затекли у близини ликвидирали су атентатора на лицу места. То је био први оружани и директни атентат на Тита.
Овај случај завијен је у вео тајне. Највероватније из разлога што је представљао велику срамоту за гардисте и систем обезбеђења.
Несумњиво је потврђена оправданост бојазни да ни гардијска јединица изабраних Титових безбедњака, телесних стражара, пратилаца, није имуна. Очито да су за новац или из патриотизама (интернационализам, стаљинизам, национализам и слично), из њених кругова могли да регрутују атентатора, а камоли агента иностране обавештајне службе. Официре гарде чекали су непрестано проверавање и обука гађања. Било је неизбежно латити се организовања свакодневног васпитног рада и бриге не само о млађим, него такође старијим члановима система заштите маршала.
Атентат у Дубровнику био је брижљиво чувана државна тајна. До сада о томе није ништа објављено. Поменуо га је једино публициста Вјенцеслав Ценчић.
Стаљин је после више неуспешних покушаја ликвидирања Тита одлучио да искористи за атентат чак и чувени дипломатски лов. Задатак је поверен војном стручњаку и специјалисти, пуковнику Белову, али је пропао и пре него што је започео.
Ондашњег амбасадора Југославије у Лондону (1951) министар иностраних послова Британије Антон Идн лично је обавестио да ће један од совјетских дипломата извршити атентат на Тита приликом традиционалног лова. Рекао је само какву торбу ће имати и марку пиштоља.
На препоруку Александра Ранковића, начелника југословенске Удбе, Тито је "закаснио" у лов пун сат, да би Ранковић у међувремену, уз помоћ свог заменика Слободана Пенезића Крцуна, разоружао совјетског пуковника. Са пратњом је одведен у амбасаду СССР у Београду.
Жежељ у својим мемоарима не помиње ни тај атентат. Предвиђам да је разлог првенствено поновно упозорење Британаца.
Упркос свим пропалим покушајима, Стаљин је и даље упорно тражио шансу за атентат на Тита. Задатак је поверен помоћнику совјетског војног аташеа у Београду, потпуковнику Смирнову. Имао је "реноме" доброг обавештајца и искусног диверзанта.
Совјетски стручњаци за диверзантско-терористичку делатност конструисали су му специјално оружје - наливперо које на притисак избаци танку стрелицу дугу око три сантиметра натопљену отровом. Извежбани атентатор могао је њоме да погоди циљ удаљен 25-30 метара. Ударац стрелице осећао се слично убоду муве. Отров почиње постепено да делује, али је био гарантовнао смртоносан.
Планирано је да Смирнов изврши атентат на Тита док буде подносио извештај у Савезној скупштини. Стаљинову увереност у коначан успех прекинула је његова смрт. Акција је пропала, јер је нови председник СССР - Никита Сергејевич Хрушчов упутио совјетском амбасадору у Београду хитно шифровано наређење: "Бели медвед мора да живи!" То је значило да ново совјетско руководство одустаје од већ припремљеног атентата на Тита.
Страхујући да је откривен, Смирнов се изненада обрео у кабинету тадашњег начелника Удбе Александра Ранковића. Са собом је имао сву "опрему" за атентат и посебну документацију. Због психичке исцрпљености и страховите напетости, изненада се, после краћег времена, срушио. Био је на ивици нервног слома и лудила. Удба је детаљнијом истрагом утврдила да је циљ атентата поново био Тито.
Смирнов је касније, под тајним именом, лечен више година у психијатријској клиници. Умро је 1968. у Југославији.
Амерички обавештајац Борис Морос рекао је једном приликом да су совјетски агенти јула 1950. убили тројицу југословенсих функционера. Није наводио њихова имена и друге детаље. Марта 1953. совјетски члан Економског већа у Бечу Афанасиј Јефимов открио је да је атентат на Тита зауставио његов шеф Кристофер Петросјан, телефонским позивом из Москве само 12 минута пре извршења плана.

УПОЗОРЕЊЕ УДБИ
У ОБАВЕШТАЈНИМ круговима познат је и податак да је некадашњи абверов обавештајац Андреас Зитзелбергер, аустријски бизнисмен, у периоду после резолуције Информбироа доставио Удби документовано упозорење да је у Југославију послат совјетски агент који ће извршити атентат на Тита. За "сигнал" је сазнао од мађарских обавештајаца. Југословенска Служба државне безбедности тек је 1956, као захвалницу, послала немачкој служби тајни реферат Хрушчова на ЏЏ конгресу СССР. Имали су га једино југословенски обавештајци. Тако су, наиме, сарађивали и некадашњи загрижени противници.