Паклени план усташа
ТИТОВА посета железари у Зеници 1952. припремана је у пуној тајности. Упркос строгим мерама вест су објавили поједини медији западноевропских земаља. Усташка емиграција у Западној Немачкој одлучила је да "искористи шансу"! Започеле су припреме за атентат на маршала.
Диверзантски штаб оценио је да су најпоузданији сарадници емигранти који у зеничкој железари имају пријатеља или познаника. За везу су изабрали Вејсила Ринића. Он је још 1947. илегално пребегао у Западну Немачку, због више крађа. Тамо се убрзо придружио усташким емигрантима. У два путовања у Југославију Ринић је успоставио контакте са остацима усташких група, које су се скривале на подручју Босне.
Сковао је једноставан план: потплатиће возача крана (дизалице) у железари да на Тита и његову пратњу сручи котао пун ужареног истопљеног челика. Заврбовао је младог шофера Горана, за "награду" од 10.000 ДМ. Горанови родитељи одмах су посумњали да се за састанцима њиховог сина са Ранићем крију прљаве работе. Све су пријавили органима безбедности. Горан је у првом разговору са инспекторима признао ко га је наговарао да изврши атентат и какав је био план акције.
Ринић, његови истомишљеници усташе и Горан осуђени су за покушај диверзије на индустријском објекту, а не за припремање атентата. Било је још сличних случајева. Детаљи о њима нису забележени, јер су правовремено откривени и спречени.
Бивши совјетски обавештајац Павел Судоплатов недавно је у својој књизи "Обавештајна служба и Кремљ" објавио причу о неуобичајеном покушају уклањања Тита. Атентат је требало да изврши совјетски агент Јосип Григулевич, који се представљао као Цатсро, амбасадор Костарике у Ватикану и Југославији са седиштем у Риму.
Први покушај планиран је у време прве Титове посете Великој Британији. Место: дипломатски пријем, на којем је Григулевић требало да убије Тита нечујним оружјем ушивеним у своју одећу. Истовремено би пустио сузавац, што би му омогућило да побегне. Друга варијата предвиђала је да Григулевић на дипломатском пријему код Тита у Београду распрши бактерије куге плућа, која би смртоносно деловала на све присутне осим на самог атентатора, захваљујући противвирусној вакцини.
Ове сабласне планове потврдиле су 1995. америчке службе у специјалним извештајима, који наводе да се Григулевич од 1944. до 1952. представљао као дипломата Костарике, а у ствари је био совјетски обавештајац "Макс". Задужен за значајне задатке, међу њима атентат на Троцког у Мекдику и Тита у Београду.
Григулевич је 1952. боравио у Југославији и започео да кује план атентата на Тита, наводно по Стаљиновом налогу. Намеравао је да за време дипломатског пријема на Дедињу "пусти" смртоносну бактерију, која би убила Тита и све присутне. У опроштајном писму супрузи Лаури оставио би поруку: Титовом смрћу одстрањена је велика препрека у односима између Совјетског Савеза и запада.
Подаци о Григулевичевом плану постоје такође у архивском материјалу совјетских тајних служби НКВД и КГБ. Депеша главне централе КГБ-а послата Стаљину фебруара 1953. наводи да је агент Макс, Григулевич, два пута боравио у Југославији. Имао је, наводно, доступ до Титових сарадника, а обећано му је да ће га примити и лично маршал. Агент и ликвидатор Макс, који се представљао као амбасадор Костарике у Риму, под именом Цастро, у ствари је био шеф центра КГБ у Бечу. Предлагао је четири начина ликвидирања Тита.
- Убитачну дозу бактерије куге плућа, ушивену у одећи, распршиће на пријему код Тита у Београду.
- Приликом пријема у амбасади Југославије у Лондону, поводом прве Титове званичне посете Енглеској, ликвидирао би га револвером са пригушивачем. Затим би бацио сузавац и побегао захвљујући општем кошмару. Позив за пријем Григулевић је намеравао да издејствује од тадашњег амбасадора Југославије у Лондону Владимира Велебита, са којим је био у добрим односима.
- На исти начин извршио би атентат за време једног од дипломатских пријема у Београду.
- Уместо оружјем, Тита би могао да убије и "поклоном"! Планирао је да му на пријему преда накит у специјалној "кутији". Када је маршал отвори из ње би шикнуо смртоносни гас. Макс ће се претходно заштитити вакцином противотрова.
Из Аустрије се 1947. на планину Папук убацила група усташа на челу са окорелим злочинцима Љубом Милошем и Божидаром Кавраном. Намеравали су да у Хрватској потпире бунт против нове власти, изврше преврат и поново успоставе Независну Државу Хрватску.
Усташке вође у Аустрији сазнавши за "План Х" западних обавештајаца, који је најављивао почетак борбе против комунизма, и сами су сковали свој шпијунско-терористички поход, звани "10. април", датум оснивања НДХ. Припремали су више разних диверзантско-терористичких акција, опремање и шверцовање у Југославију око 80 терориста и диверзаната, 10 специјалних радио-станица и слично.
Пре започињања операције центар Удбе за Хрватску у Загребу добио је маја депешу из Беча од свог главног сарадника међу усташким емигрантима, да ће ускоро на Папук доћи први "гости". Удба је одмах припремила акцију под шифром "Гвардијан". Постављене су замке. У првој тројци која је прешла границу био је и озлоглашени усташки бојник (мајор) Љубо Милош, командант концентрационог логора Јасеновац.
У Аустрији су већ припремали убацивање нове групе у Југославију, на резервном прелазу. Исти Удбин обавештајац, звани Фани, већ је знао за план. Право у шаке Удбе пала је и та група. Милош се под притиском доказа ускоро сломио и пристао на сарадњу са Удбом. Одао је шифру и радио-сигнале, прихвативши такође да потписује и писмене поруке. Следеће недеље пристизала је група за групом, право у замке Удбе. Затвори су остали претесни. Последњи је октобра 1947. дошао и Кавран. Свих 96 усташких терориста и диверзаната завршили су у апсанама уместо на Папуку.