Пукао "краљев прстен"
У ЈУГОСЛАВИЈУ је из Трста 30. јануара 1948. убачен четнички официр, емигрант, Андрија Лончарић, да у Србији окупи краљеве присталице и организује преврат у којем би извршили атентате на поједине српске руководиоце и, наравно, Тита.
На посебан захтев краља Петра Карађорђевића, а веома вероватно у договору са центром америчке обавештајне службе у Трсту, операција "Краљев прстен" поверена је том искусном обавештајцу и диверзанту. Њени подстрекачи и планери били су утицајни војни кругови, уверени да у спору између Тита и Стаљина треба срушити југословенског лидера; нарочито уз помоћ усташке или четничке емиграције.
Лончарић, некадашњи гардијски официр краљевске југословенске војске је уз помоћ Британаца, после завршених разних обавештајних и диверзантских обука у Египту, послат као стручњак код Драже Михаиловића. Пре тога је, непосредно по завршетку рата, учествовао, тада подржаван од Француза и Британаца, у плановима краља Петра и Мачека за преврат и уништавање југословенских комунистичких власти.
Из Париза је Лончарић стигао у Удине, где се сусрео са познатим четничким емигрантом Вурдељом. Одатле га је курир Словенац одвео у Целовец. Затим је уходаним илегалним каналом прешао аустријско-југословенску границу, и возом наставио пут у Загреб. У Београд је стигао 30. јануара 1948. Одмах се бацио на "посао", закључује се из сведочења и архиве документације, али почеле су прве тешкоће.
Од четворице старих познаника четника тројицу није нашао, а последњи му је љутито залупио врата пред носом чим га је угледао. Био је страшно разочаран. Сетио се адресе таксисте којег му је Вурдеља препоручио као најповерљивијег сарадника у Београду. Ступио је са њим у контакт. Таксиста га је сакрио у своју гаражу. Успео је да успостави још у Паризу договорену везу са службеником француске амбасаде у Београду. Међутим, добијени подаци били су потпуно безначајни. После седам дана скривања у гаражи, органи Удбе
ушли су му у траг. Вероватно га је пријавио један од двојице таксиста које је упознао посредством оног што му га је препоручио Вурдеља. Осуђен је на вишегодишњу робију. Тамновао је до средине јуна 1962. Крајем исте године обрео се у Трсту, а затим настанио у Француској наставивши обавештајно деловање. Десетог марта 1969. пронађен је мртав у свом скромном стану у Паризу. Неко му је секиром расцепио главу. Познато је да су се управо четници светили таквим начином убиства због издаје. Вероватно су посумњали да је био агент Удбе. Тако је гротескно пропао план Американаца и четника за преврат и покушај атентата на Тита.
Централна совјетска контраобавештајна служба НКВД по објави резолуције Информбироа наводно је заврбовала мајора заштитног батаљона Југословенске гарде Бошка Ђуровића, у намери да са својом групом ликвидира Тита. Према тврдњама генерала Владимира Велебита Титу је највећа опасност претила управо из редова тог батаљона. Ђуровић је уз Тита био још од 1942. године. Упркос његовој оданости маршалу нарочито ратних година, и свему што је Тито касније учинио за њега, поклекнуо је пред совјетском обавештајном службом, наводи Велебит. Овај случај остаје, међутим, и даље загонетка. Литература, истиче Маријан Ф. Крањц аутор књиге, бележи једино да је у "првој Стражи", заштитној јединици ВШ НОВЈ, био Бошко Чолић, такође обућар као Бошко Ђуровић. Имао је уједно задатак првог Титовог пратиоца. За првог команданта заштитне чете постављен је 1942. у Фочи Момчило Ђурић.
Велебит је највероватније заменио имена и презимена. Сматрам, упозорава Крањц, да је реч о Бошку Чолићу, који је 1952. ухапшен као информбироовац.
Пред историјски Пети конгрес КПЈ, одржан од 21. до 28. јула 1948. у Београду, на којем су са одушевљењем подржани Тито и руководство Партије у борби против Инфомбироа и Стаљинове политичке доминације, југословенски безбедносни органи открили су податке о припреми диверзије. Конгрес је због безбедности одржан у Дому гарде на Топчидеру. Дојаве су, наиме, упозоравале да прети минирање сале и стола за радно председништво, где је требало да буде и маршал Тито. За извршиоце атентата задужени су делегати из ЈНА, пуковник Владо Дапчевић и генерал-пуковник Бране Петричевић, показала је истрага. Када су видели да је контрола врло строга одустали су.
Убрзо после конгреса обојица су покушала да побегну из државе преко румунске границе. Петричевића су погранични органи убили у бекству, а Дапчевић је ухапшен. Признао је покушај атентата и непријатељску информбироовску делатност. Успео је да побегне у СССР, где је дуго времена водио такозвану информбироовску емиграцију. Касније су га југословенски оперативци киднаповали у Румунији. Осуђен је и током издржавања казне помилован. Пре више година умро је у родној Црној Гори.

"ВЕРНИ" ЧОЛИЋ
НЕПОСРЕДНИ Титов пратилац од почетка оружаног отпора 1941. па све до 1949. био је, по партијској дужности и налогу Александра Ранковића, мајор ЈНА Бошко Чолић. Увек се налазио уз Тита, са спремном машинком и откоченим пиштољем. Чак је спавао пред његовим шатором. Нико није могао да се приближи Титу пре него што га Чолић преконтролише. Тито га је за награду 1944. послао у Москву да се школује.
Убеђен сам да у својим подсећањима на тадашња збивања генерал Велебит замењује Чолића са Бошком Ђуровићем. Контраобавештајна служба Југославије ухапсила га је 1952. под оптужбом да је совјетски агент. Теретили су га да је по налогу совјетске обавештајне службе заједно са шефом Титовог кабинета Густавом Влаховим планирао његово ликвидирање. Није признао. Затим је оптужен за сарадњу са совјетским агентом, филмским режисером и глумцем Игором Берсењевим. Осуђен је на смрт стрељањем. Тито га је помиловао. После пет година робије и краћег времена на слободи поново је ухапшен 1958. Истрпео је и ту голготу. Када је 1960. пуштен потписао је, тврде поједини добри познаваоци читавог случаја, изјаву да Тита никада у животу није уопште видео. Рашчињен, без војне пензије, повукао се у провинцију Србије, живећи као продавац срећака.