Страх на "Галебу"
НЕКОЛИКО америчких, совјетских и двојних агената, који су радили у обавештајним службама велесила, наводе у својим записима више планова за атентат на Тита током 1953. Међутим, немогуће је поуздано утврдити да ли су ти подаци веродостојни.
Детаље једног плана разоткрива америчко-совјетски агент Борис Морос, Јевреј, руски емигрант. Од 1936. радио је за Совјетску обавештајну службу, а између 1947. и 1957. и за чувени амерички ФБИ.
Средином марта 1953. Моросу је у Бечу његова нова веза Афанисиј Јефимов поверио да се припрема за атентат на Тита. Требало је да га изврши петочлана група совјетских диверзаната, под командом Јефимова - поморац, пилот, и двојица цивила, прерушених у католичке свештенике. Оружани напад на Тита и његову пратњу планирали су 25. марта 1953. у Београду, непосредно после повратка из посете Великој Британији.
Страхујући од сталне претње ликвидирања Тита, његово обезбеђење одлучило је да маршал у пријатељску посету Великој Британији крене школским бродом Галеб. Тито је сам одбио претходне понуде Британаца да допутује авионом или војним бродом. Тај први полазак у једну западну земљу после вишегодишње совјетске блокаде прикриван је као државна тајна број један.
Тито се укрцао на Галеба у Луци "Зеленика". Нико није знао да у ствари креће у државничку посету Великој Британији. На путу према Отранстком мореузу "Галебу" су се, као обезбеђење, придружиле три крстарице. Поједини обавештајни подаци наводили су, наиме, да главна опасност прети управо тамо, где су конвој наводно вребале совјетске подморнице из базе у Луци "Драч" у Албанији. Постојала је основана сумња да ће извршити непосредни напад торпедима на "Галеба". Зато је изабран посебан начин цик-цак пловидбе југословенског конвоја кроз Отрантски мореуз. Школски брод имао је такође добру заштиту. Није била искључена ни могућност да и британска подморница "спречи" Титово путовање.
За време пловидбе Тито и чланови пратње сазнали су да је умро председник СССР Јосиф Висарионович Стаљин. Одахнули су - страх од совјетског атентата бар привремено је престао. Маршал је наредио да се разарачи врате у матичну луку. Истовремено је званично саопштена и вест да је Тито отпутовао у пријатељску посету Великој Британији, на позив председника Владе Винстона Черчила.
Маршалов повратак у Југославију пратиле су опсежне мере безбедности. До Гибралтара "Галеб" су штитили енглески брзи торпедни чамци и војни авиони - ловци. Очито да је таква заштита била неопходна, јер после Стаљинове смрти још није постојало потпуно поверење у нове совјетске власти. Касније је откривено да је чак и тада припреман атентат на Тита када се врати у Београд.
Посете маршала Тита Грчкој и Турској пролећа 1954. требало је да крунишу предвиђену промену Анкарског (балканског) споразума у тројни војни споразум, који би СФРЈ на посредан начин приближио НАТО савезу.
С обзиром на циљ посете логично се очекивало - бар су наговештавали обавештајни подаци - да се екстремна емиграција на западу и истоку грозничаво припрема, посебно у Грчкој, да изврши атентат на Тита.
Због тога је путовање у Грчку и Турску посебно добро обезбеђивано. Наиме, највећа опасност претила је још од совјетских подморница. Безбедносне службе истовремено су дојављивале да екстремна емиграција планира одлазак у Грчку, а такође и Турску. Намеравали су да изврше атентат најпре у Турској, и, ако не успеју, затим у Грчкој. Ситуација је била веома озбиљна, јер су првенствено представници Варшавског пакта показивали наглашено противљење војном савезу Југославије са двема чланицама НАТО - Турском и Грчком.
Тито је са пратњом отпутовао из Београда 7. априла 1954. и преко Загреба стигао у Сплит где се укрцао у "Галеба". Због присуства совјетских подморница у Драчу поновљена је раније опробана цик-цак пловидба кроз Отрантски мореуз. Посета Турској почела је 12. априла 1954. Иако су припадници екстремне емиграције организовали више јавних испада и претњи, до атентата није дошло.
У Грчку је неколико дана пре него што је Тито допутовао тамо стигла специјална претходница, коју су сачували представници безбедносних служби. Успоставили су званичне контакте са својим колегама Грцима. Први извештаји упозоравали су на озбиљне намере две емигрантске групе (албанске и коминформовске). Грчка служба безбедности и полиција ухапсили су, наиме, неколико чланова емигрантских група, а код коминформоваца нашли су чак две радио-станице. Најопаснија је била албанска емигрантска група, која је дошла из западне Европе, наоружана америчким оружјем, а обучавала ју је Совјетска обавештајна служба.
Екстремне емигрантске организације на западу и истоку послале су у Грчку такође више група и појединаца.

МИНИРАНА ПРУГА
КАСНО ноћу 22. октобра 1946. група усташа преобучена у униформе железничара минирала је више од сто метара пруге између Огулина и Оштарија, којом је следећег дана требало Плавим возом Тито да допутује у Ријеку. Велика количина експлозива на више места трасе у равници, где возови уобичајено повећавају брзину, разнела би читаву композицију. "Штаб" диверзаната, које је предводио бивши усташки официр Роко Томић, налазио се у крашкој пећини близу Огулина. Тамо је било и скровиште експлозива и опреме.
Југословенске цивилне и војне обавештајне службе на терену откриле су припрему атентата неколико дана пре Титовог путовања. Активирали су своје "позиције" и посебно детаљно "покрили" оперативно сумњиве особе, првенствено оне повезане са иностранством и екстремном емиграцијом. Те вечери када су прерушене усташе демонтирале пругу и постављале експлозив, југословенски безбедносни органи започели су акцију неутралисања. Читава група, око двадесетак усташа и већи број њихових сарадника, у широкој околини ухапшени су одмах по "минирању пруге", о чему јавност, наравно, није обавештена.