На мети “туриста”
МЕЂУ многобројним групама емиграната и појединцима којима је Тито био стална мета у Грчку су приспеле такође једна из Албаније - Мухарем Барјактари и Џафер Дева, а друга из Белгије. Њеним деловањем координирао је већ познати совјетски стручњак за атентате Афаназиј Јефимов из Беча. Сазнало се чак да планира атентат на Тита у Атини, док буде разгледао Зевсов храм. Зато су југословенски “туристи” правовремено “окупирали” Акропољ.
Још за време припрема државне и пријатељске посете маршала Тита Индији и Бурми обавештајне информације упозоравале су на опасност од покушаја атентата. Терористичке групе којима су се изјаловили планови за његово ликвидирање у Грчкој и Турској усмерили су се ка Индији и Бурми.
Пошто је протокол предвиђао десетодневни боравак у обе државе, првенствено због лова, питање безбедности избило је у први план. И сам Тито ангажовао се око тога. На пут је кренуо “Галебом”, у пратњи два разарача. Захтевао је да кроз Индију и Бурму путује претежно авионом или аутомобилом из безбедносних разлога. Теретни брод “Динара” превезао је у Индију блиндирани аутомобил марке “пакард”. Припремљен је такође један од авиона, Ц-47 или ДЦ-6б. Сам Тито наручио је најмање осам панцира.
Пре одласка државне делегације, на челу са маршалом, у Индију и Бурму су отпутовале две екипе функционера служби безбедности и дипломата. У договору са домаћинима одредили су све могуће варијанте Титовог боравка тамо и обезбеђења. Тек након њих авионима су стигле групе искусних оперативаца Удбе, прерушене у туристе, трговце и слично. Теретним бродом допловила је још додатна формација гардијских официра. Наравно, у цивилу, задужена за његову непосредну физичку заштиту на одређеним местима.
Ни тада са Титом није отпутовала супруга Јованка. Генерал Жежељ то образлаже објашњењем да је у Јованкином кабинету био челични орман у којем је Тито чувао најповерљивије документе. Кључ је имала једино Јованка, односно знала је где је сакривен. Понекад је маршал тражио копију неког значајног или потребног му документа, што је одмах могла да му припреми само Јованка, и пошаље посебним авионом или јави шифром.
Југословенске службе безбедности пре путовања су дошле до података да се неколико група атентатора у режији совјетске обавештајне службе, припремају у Белгији и Француској за атентат на Тита у Индији или Бурми. “Опремљени” су били западним оружјем, да би се тако кривица пребацила на неку од западних земаља. Трећа група, коју су сачињавали албански емигранти, требало је да крене из Италије.
Тито је одлучио да се “Галеб” усидри у Аденском заливу, јер му је британски гувернер обећао да ће се побринути за обезбеђење. Чамци аденске полиције целе ноћи су патролирали око “Галеба”, а људи жабе надзирали су све приступе броду. Атентат је ипак покушала група Албанаца, која је допутовала у Аден са италијанским пасошима. Представљали су се као туристи и бавили подводним “активностима”. Детаљи су остали непознати. Забележио их је у свом дневнику генерал Жежељ, али је неко од припадника безбедносне службе ЈНА или Удбе истргнуо касније бар пет листова са описом пропалог атентата.
Управо због тога брод “Галеб” од Адена до Бомбаја пратила су три индијска разарача. Зачуђени таквим обезбеђењем, индијске службе захтевале су да се број југословенског обезбеђења смањи на разумну меру; јер је у разним екипама било више од 1.000 особа. Остао је, међутим, да важи Ранковићев “модел” такозване “батаљонске пратње”. Живи круг већег броја безбедњака око Тита.
Изненађење се, међутим, догодило на повратку у Југославију. Покрај Малинске, на отоку Крк, примећена је морска мина. “Галеб” је муњевито променио правац пловидбе. Радило се о мини коју је нека инострана лађа намерно спустила у море управо на крају “Галебовог” пловног пута, када уобичајено попушта и најстрожа безбедносна дисциплина.
Поучен лошим искуством са Совјетима Тито је оправдано лично водио опсежне и темељите припреме обезбеђења своје посете Москви 1956. Такву одлуку подстицало је знатно неповерење у органе безбедности, Маршалат и припаднике почасног батаљона гарде.
Његово прво правило гласило је: не путовати авионом у СССР. Није било могуће ни “плавим возом”, због техничких разлика међу југословенским и совјетским пругама. Нису изостале ни идеје да се изради нови плави воз, само за услове у СССР. Одустали су од те замисли и одлучили да до границе СССР маршал и пратња путују “плавим возом”, а затим совјетским.
Иако су се безбедносне службе домаћина трудиле да на све начине увере госте у потпуну сигурност југословенска претходница озбиљно је упозоравала, нарочито на информбироовце који нису били ни под каквим надзором.
И заиста. Тито је у Москви изненада пожелео да сврати у неку посластичарницу где је давне 1936. одлазио на сладолед. Хрушчов се одмах сложио. Маршал је позвао и шефа свог обезбеђења Жежеља, захтевајући да за “излет” не смеју сазнати југословенски органи безбедности, јер се не би сложили. Жежељ се сложио, али је поступио у интересу маршалове сигурности. Наредио је “пратњу из даљине”. Када су Тито, Хрушчов и Жежељ ушли у посластичарницу Жежељ је на галерији опазио два позната лица - инфорбироовске емигранте Попиводу и Голубовића, некадашњег амбасадора Југославије у Румунији. Пред побеснелим Жежељем скочили су кроз прозор са првог спрата. Наши безбедњаци били су исувише далеко да схвате шта се дешава.

ТИТО ОПТУЖИО ХЕБРАНГА
ТИТО је у разговору са Копиничем на острву Ванга 1979. тврдио да је о месту где су се налазили ВШ и он, Немце и усташе обавестио вероватно Андрија Хебранг, посредством свог радио телеграфисте Чачића или курира Фрајтића. Титова тврдња, истиче Крањц, сасвим је вероватна, јер су у Главном штабу НОВ Хрватске имали те податке.