У потрази за изгубљеним поретком
ГЛОБАЛНИ НЕРЕД
Актуелни драматичан положај српског народа — који је непосредна последица насилног разарања југословенске државе — потребно је анализирати у контексту епохалних промена започетих почетком деведесетих година прошлог века. Распадом Совјетског Савеза и Варшавског пакта, наступила је нова ера у међународним односима која је означила доминацију једине преостале суперсиле, Сједињених Америчких Држава. Реч је о променама без преседана у историји међународних односа. Наиме, оба светска рата у прошлом веку окончана су у одређеној мери консензусом кључних фактора у међународној политици. Друштво народа (после завршетка Првог) и Уједињене нације (после Другог светског рата) представљали су институционалну гаранцију постојања одређених правних и политичких правила у међународној политици, правила која су омогућавала малим народима и државама известан маневар у међународним пословима. После окончања хладног рата, свет је, међутим, остао без минимума универзалне сагласности.
У име победе над идеолошки супарничким блоком, САД су почеле да преобликују свет у складу са сопственим интересима. Осталим земљама наметнут је такав модел односа који се своди, у суштини, на беспоговорно пристајање на лидерство једине преостале суперсиле. Међународне институције и организације, на челу са УН, у постхладноратовској епохи су инструментализоване ради остварења једне у основи империјалне политике, што је довело до њихове тешке деградације и губитка ауторитета. Прва жртва у таквим околностима постали су мали народи који су претворени у пуки предмет светске политике. Они народи који су се томе супротстављали, покушавајући да заштите минимум националних и државних интереса, сурово су кажњавани употребом различитих метода, од економских до војних, које је једина преостала суперсила понудила у постхладноратовском премоделирању света.
Југословенска ратна драма у чијем се средишту нашао српски народ, догађај је од прворазредног значаја у последњој деценији XX века. Она је постала својеврсни „taste cause” — експериментални полигон за стварање и испробавање одговарајућих политичко-правних и војних преседана који се, уз извесне модалитете, данас примењују и у другим деловима света. Све то југословенској кризи даје карактеристике епохе која још увек траје и чији се завршетак не наслућује.
Баук анархије кружи светом
Политика беспоговорног прихватања диктата, коју су после окончања ере хладног рата наметнуле САД, показала се као мач са две оштрице. Спектакуларни терористички напади од 11. септембра 2001. године на Њујорк и Вашингтон, велики број цивилних жртава у сличним акцијама у Мадриду и Лондону, трагична су потврда да свет на почетку XXI века живи у стању глобалног нереда. То је последица, првенствено, процеса који су испољени деведесетих година прошлог века. Ови догађаји урушили су брижљиво грађени мит о апсолутној безбедности западних сила и њиховој непобедивости.
Идеологија глобализма породила је глобални тероризам, који сада као баук кружи светом. Концепција „рата против глобалног тероризма” америчке администрације свакако није добар одговор на изазове савременог света. Напротив, она само појачава атмосферу хаоса и анархије у међународним односима, што угрожава саме темеље наше цивилизације.
Природа већ реагује и упозорава. Елементарне катастрофе у многим деловима света последица су глобалних климатских промена, уништавања озонског омотача, загревања планете. Све заједно, то је резултат опасних војних експеримената, као и беспримерне и неморалне трке за профитом индустријски најразвијенијих земаља света. Истовремено, огроман број људи свакодневно умире због глади и недостатка воде за пиће. Готово две трећине становника на нашој планети живи у стању егзистенцијалне угрожености. Економска и социјална раслојавања попримају, чак и у најразвијенијим западним друштвима, забрињавајуће размере.
Значајан број мислећих људи у свету указује да је императив времена трагање за оним реперним тачкама за XXI век које би колико-толико омогућиле уравнотежен развој и биле универзално прихваћене. Директор Пројекта за истраживање васионе у Савезу америчких научника Џон Пајк износи предвиђање да ће „XXI век бити век великих криза услед неравнотеже између умножавања броја људи на свету и ограничених природних ресурса”. Председник Краљевског медицинског друштва у Лондону сер Доналд Харисон упозорава да „правац у којем човек тренутно иде води ка самоуништењу” и наглашава да је сида несумњиво највећи проблем човечанства. Професор Института за социологију Кинеске академије друштвених наука Сан Коун истиче као највеће изазове савремене Кине број становника, који има историјску димензију, затим сиромаштво и велике миграције људи, што је смањило безбедност у градовима. Афрички интелектуалци проблеме епохе сагледавају из сопствене визуре. Попут професора психијатрије из Египта Навал ел Садави, они указују на јаз између богатих и сиромашних, који постаје све већи, јаз између жена и мушкараца који доводи до обнављања екстремизма и верског фундаментализма.
На идејном и филозофском плану постхладноратовски период није донео никакве новине. Покушај да се процес технолошке глобализације идеолошки уобличи проглашава се у врхунским научним круговима за „још једну идеолошку утопију”. Утисак је да на почетку XXI века рационалистичке идеологије, које су на идејном плану доминирале током последња три века, делују превазиђено и истрошено. Поједини теоретичари сматрају да је излаз у експерименталном трагању за „новим рационализмом”, који би био у стању да одговори на изазове феноменалног развоја науке и технологије.
Искушења идеолошке утопије
Насупрот оваквим тенденцијама настају читави покрети са елементима мистицизма који својатају модерно доба, валоризују индивидуални избор и капитализам, прибегавају новим техникама комуникације. Нова „духовност” у процесима глобализације обједињује велики број верских праваца и секти које теже преуређењу реалности у сопственом огледалу. Баптисти, пентакосталци, адвентисти, Јеховини сведоци, бахајци, сајентолози, покрет „Ново доба”, представљају очајнички покушај савременог човека да задовољи духовне потребе.
Неки од наведених праваца клањају се моћи новца и светског тржишта, па их с пуним правом сматрају „стубовима новог светског поретка”. Верске секте све агресивније користе тектонске политичке и економске промене, употребљавају средства масовне комуникације, наступају веома организовано. Религиозна организација „Фалун гонг” окупља више од 100 милиона припадника у Кини, где је забрањена због „опасног празноверја, ђавољег мишљења, илегалних активности и угрожавања социјалне стабилности”. Сатанистичке секте, умногоме захваљујући могућностима које је отворио интернет, прикупљају све више следбеника и позивају на мржњу и обрачуне са традиционалним веровањима. Поједине верске секте отворено пропагирају криминалне активности. Због покушаја овладавања финансијским токовима, секта сајентолога је пре неколико година стављена ван закона у Немачкој. Злогласна секта „Аум Синрикио” организовала је велике терористичке акције у Јапану, користећи најсавременије отрове војне производње.
Фатално стање духа представља погодну социјално-психолошку основу за обнављање и јачање утицаја традиционалних религиозних покрета. Појава религиозног фундаментализма одговор је свету који је све више удаљен од вере, сматра филозоф Марсел Госе, али ипак тврди да је секуларизација неизбежан процес у друштву. Министарство спољних послова САД у званичном акту још 1991. године, предвиђа да ће религиозни фундаментализам бити главни проблем светске политике на крају XX и почетку XXI века. Актуелни догађаји у свету веома убедљиво потврђују таква предвиђања.
Добро и зло, спасење и грех, морална реторика која кокетира са демократијом, постају све више саставни део јавних иступа светских политичара, који за остварење својих циљева траже и „помоћ Неба”. Амерички председник Џорџ Буш Млађи је као преобраћени методистички протестант концепцију „глобалног рата против тероризма” умногоме заснивао на уверењу да је управо њему поверен „задатак да свет ослободи од зла”. То савршено одговара неопротестантској есхатолошко-месијанској представи о „Богу који воли Америку одувек и који јој је поверио посебну мисију на земљи”, мисију ширења слободе и демократије чак и уз употребу оружја и уз исконструисане изговоре.
Исламски фундаменталисти, међутим, имају сопствени одговор: „Алах је већи од Америке”.
Савременим политичким тенденцијама, међутим, пожељно је приступити опрезно. Потребан је један у основи нови научно-мултидисциплинарни приступ, уз уважавање различитих фактора који утичу на доношење стратешких политичких одлука у свету. Актуелни догађаји потврђују да рационалност није једини чинилац који покреће политичке процесе, посебно у кризним временима која представљају извор нетолеранције, мржње и антагонизама. Историјске паралеле сведоче да политичари, у часовима личне или колективне драме, неретко доносе одлуке у име нација под мистериозним утицајима и загонетним симболима иза којих стоје бројна тајна друштва и организације са својим плановима, агентима и заверама које су одувек пратилац историјских дешавања. Данас, на почетку XXI века, потребно је као никада до сада подсетити се речи америчког председника Рузвелта које делују веома актуелно и упозоравајуће. Обраћајући се члановима америчког Конгреса 1933. године, у време велике економске кризе, истакнути политичар је рекао да „у врхунској политици не постоје случајности, а и када се оне догоде део су прецизно осмишљеног планирања”.
Од „нове спиритуалности” до „новог фундаментализма”
Да ли је појава верског фундаментализма случајност или је део вешто осмишљеног планирања историје? Колико је реч о искреном повратку Богу, а колико је појава религиозног „фундаментализма” вешта инструментализација вере у функцији једног новог светског економског и политичког таласа који је брижљиво и у тајности припреман током целог XX века?
Данас је сасвим извесно да у свим културама и код свих народа вера неустрашиво избија у први план, „са мање комплекса и све борбенија”. У име вере распламсавају се национализми, а њени војници полазе у освајање душа; у тренуцима великих искушења вера у Бога постаје универзални лек који лечи све ране: незапосленост, љубавне јаде, болести; она постаје уточиште за милионе унесрећених људи који су жртве огромних социјалних и политичких експеримената. Религијски покрети наступају и као конкуренција држави на социјалном плану, а у извесним културама и као значајан фактор у државним пословима.
Најновија истраживања о „теократским искушењима” издвајају, по ширини деловања и жару прозелитизма, евангелизам и ислам који — уз католички фундаментализам — више него било који други верски покрети означавају „повратак Бога у политику”. У свету који сматрају корумпираним богохулним материјализмом, кренули су у рат против греха и за спас душа, често са „погубном ефикасношћу”. У њиховој интерпретацији, „Бог је ратник који све више претендује да завлада јавним простором, а демократија је и даље најбоља фасада за остваривање таквих циљева”.
Појава верског фундаментализма у врхунској политици није искључиви феномен постхладноратовске епохе. Према релевантним анализама, средином седамдесетих година XX века религиозни фундаментализам постаје чинилац у многим друштвима и културама: хришћанској, муслиманској, хиндуистичкој, будистичкој. Тежња ка повратку правој, истинској вери на један мистериозан начин појављује се истовремено у готово свим деловима света; што је посебно занимљиво, то се дешава упоредо са назнакама велике светске економске кризе, која постаје окидач многобројних промена на глобалном нивоу.
Већ тада се наслућивао слом совјетског привредног и војног система. Његов неуспех почивао је како на унутрашњим факторима, као што су изопачавање апарата политичке власти и лоша привреда (заснована на корупцији), тако и на последицама кризе светског привредног система. Истовремено, и на Западу се догађа „структурални дефект капиталистичке привреде”, који је нанео пре свега економску штету и довео до социјалне пустоши на ободима овог система (у Латинској Америци и Африци). Ипак, светска економска криза је пре свега погодила „источни блок”, који је, упркос супротним уверавањима, одувек био део општесветске поделе рада, засноване на комунистичком појму акумулације. Тоталном краху комунистичких номенклатура додатно је допринела и убрзана спирала наоружавања коју су пре свега форсирале САД и која је почетком 80-их потпуно исцрпела Москву. Због тога се с правом може рећи да је каснији слом совјетског политичког и економског модела „позна последица кризе општесветске привредне структуре”.
Криза светског система и „нови светски поредак
Светска економска криза, која се на Западу испољавала као „криза суперпродукције”, захтевала је преиспитивање дотадашњих принципа унутрашње и спољне политике, као и додатну мобилизацију свих постојећих ресурса ради превазилажења настале ситуације. Такозвани „петролејски шок” убрзао је одлуку економских и политичких кругова на Западу да преобликују свет успостављањем „новог светског поретка”, што је постављено као дугорочни стратешки циљ.
Истовремено, односи унутар заједнице најразвијенијих земаља постављају се на сасвим другачије основе, при чему се излаз види у повезивању елитистичких кругова САД, Европе и Јапана. Занимљиво је да се у документу на првој пленарној седници Трилатералне комисије, под насловом „Исказ о циљевима”, говори о прелазном периоду до успостављања „новог светског поретка”, који се означава као период транзиције. У периоду транзиције, дипломатија корпорација треба да постепено замени дипломатију држава, да потисне националну лојалност и замени је, како стоји у извештају, „лојалношћу мултинационалним компанијама”. Дакле, према мишљењу стратега Трилатерале, у оној мери у којој економска питања буду бацала у сенку војну безбедност, у тој мери ће мултинационалне компаније постепено преузимати прерогативе суверених држава.
Да би се остварио поменути циљ, неопходно је, по мишљењу стратега Трилатерале, пасивизирати масе, довести их у стање потпуне апатије, уз истовремено успостављање највишег степена контроле, који данас омогућавају савремена достигнућа технологије и психологије. Улога мас-медија у овом процесу постаје изванредно значајна, јер су они ефикасна средства за манипулисање масама, моделирање мишљења и формирање укуса.
Западнистичка елита нарочиту улогу посвећује јачању војно-индустријског комплекса, који од тада до данас представља ударну песницу „дипломатије корпорација”. Није нимало случајно што су америчке корпорације нашле где год су се завијориле америчке заставе у војним и поморским базама широм света. Отуда и не чуди констатација појединих аутора о томе да је „војни буџет САД најбољи пример спојивости патриотизма и профита”.
Поред исказане намере да преобликују свет сагласно сопственим интересима, елитистички кругови Запада озбиљно су анализирали и стање у сопственим државама. Наиме, половином седамдесетих све њих без изузетка погађа феномен „кризе демократије”, што је синтагма којом се означавају озбиљни политички и економски проблеми западних држава. Угледни амерички теоретичар Самјуел Хантингтон, анализирајући стање у својој земљи, предлаже „обуздавање демократије” као лек за нагомилане економске и социјалне проблеме, што у друштвеном праксису из основа мења суштину западних демократија.
Глобализам и „обуздавање демократије”
Од седамдесетих на овамо, синхронизовано и паралелно делују два наизглед различита, али у складу са претходно изреченим потпуно компатибилна политичка и идеолошка концепта.
Први концепт, који је доминанта у међународним односима, јесте глобализам; то је идеолошки темељ „новог светског поретка”, привидно хуманистички обојен, с наводном тежњом да решава нагомилане проблеме у свету, од економских и социјалних до еколошких. Тај концепт, који је у основи хегемонистички, настоји још од тада да у своју орбиту привуче и привилеговане друштвене слојеве иза „гвоздене завесе”. У то време и настаје чувена теорија „конвергенције”, спајања капиталистичког и комунистичког система ради решавања општечовечанских проблема и спречавања светске нуклеарне катаклизме. Реч је о моделу који ће нарочито подржати делови совјетске номенклатуре — каснији главни извођачи „перестројке”.
Други концепт је онај који се примењује на унутрашњем плану западних земаља; дефинисан је као концепција неолибералне демократије. Наиме, још тада најужи кругови западне елите проглашавају „државу благостања” претерано скупим експериментом. Разлог за овакво становиште су изузетно високи трошкови проузроковани новом безбедносном визијом, усвојеном током мандата председника Регана, што је наметнуло драстично смањење буџетских давања за социјалне потребе: здравство, школство и разне видове социјалне помоћи. Социјална улога државе извлачи се из јавне сфере и редефинише као приватна. За задовољење ширих социјалних потреба понуђен је модел „деинституционализације — као процес преношења тих функција на недржавне актере, уз извесне бенефиције у области пореске политике”. Темељне одреднице у концепту „обуздавања демократије” постају слободно тржиште и цивилно друштво „као симбол слободе удруживања и плурализма различитих група које улазе у његов састав”.
Упоредо са овим процесима, у оквиру полутајне организације Билдерберг група довршава се концепт „краја идеологија” чији је смисао у помирењу евроамеричких владајућих класа и социјалистичке опозиције. Као резултат овог интересантног историјског компромиса, социјалистичке партије се обавезују да „изоставе ружне, прљаве, марксистичке фразе и да се сада боре са капиталистичким партијама на бази тога ко може учинити постојећи систем функционалнијим и ефективнијим”. Од тада до данас не постоје значајније разлике у унутрашњем политичком животу западних земаља између кључних политичких фактора левице и деснице. Могло би се слободно рећи да је тада постигнут такав степен интеграције и хомогенизације западних друштава какав никада није био постигнут у комунистичким системима. Он ће до пуног изражаја доћи осамдесетих година, када се спектакуларном савезу банкара и социјалдемократа придружује и Ватикан, чиме се ствара пуна институционална и логистичка подршка за победу обједињеног Запада у хладном рату, који је вођен против Совјетског Савеза.
Феномен „глобалног наддруштва
Александар Зиновјев, познати руски писац и дисидент, процес интеграције западних земаља у јединствену социјалну творевину назива процесом стварања „глобалног наддруштва”. Тај процес се, према његовим речима, одвија вертикално и састоји се у настајању небројених и разноврсних организација, установа и предузећа општезападног (наднационалног) карактера. Већ сада их има на десетине ако не и стотине хиљада. Оне не припадају ни једној посебној земљи, оне се уздижу изнад њих. У њихов рад је већ сада укључено много милиона људи и оне се организују по правилима различитим од оних по којима се организују и функционишу компоненте традиционалних националних држава Запада. Дакле, то „глобално наддруштво” се, по речима Зиновјева, уздиже као својеврсна надградња над обичним друштвима и фактички их потчињава у основним аспектима њихове активности. Користећи средства националних држава, ово „наддруштво” фактички контролише преко 50 одсто свих светских ресурса, а својим пипцима обавило је целу планету.
Феномен „глобалног наддруштва”, сматра Зиновјев, недовољно је проучен. Штавише, његово научно изучавање је за сада табу тема. У сваком случају, његова најопштија карактеристика је да је у њега већ сада укључено неколико десетина милиона људи. Оно има сложену социјалну структуру у многим димензијама и на многим нивоима социјалне хијерархије. Врхушка му се налази у САД, које су главна резиденција те „светске владе”, испоручилац светских оружаних полицијских снага, место дислокације штабова за управљање различитим полугама светске власти, ковачница командних, казнених, идеолошких кадрова и извршилаца воље господара планете.
Западни теоретичари глобалног наддруштва његову владу замишљају као западни парламент, што је идеолошка којештарија. Зиновјев сматра да је само за управљање Западом, подручјем са милијарду људи, потребна не шачица богаташа и политичара већ вишемилионска социјална творевина, а за контролу преосталих пет милијарди људи на планети потребна је још већа социјална творевина. Потребне су моћне оружане снаге, политички апарат, тајне службе, средства информисања. Треба поседовати могућност располагања ресурсима „националних држава” Запада приморавајући на то систем власти и управљања у њима. Ту функцију, како закључује славни писац после деценија проведених на Западу, обавља „глобално наддруштво”.
Посткомунизам Истока и постдемократизам Запада
Сви ови процеси на Западу, дуго времена а посебно током хладног рата, били су вешто прикривани. Идеолошким и пропагандним манипулацијама западна друштва су приказивана као демократска и слободна, као друштва у којима нема социјалних тензија, хумана и прогресивна, праведна и спремна да се боре за унапређење људских права у свим деловима света. Стварни процеси, пре свега незапамћена милитаризација и тенденције „обуздавања демократије на унутрашњем плану”, камуфлирани су жестоком хладноратовском реториком, а сопствена јавност је држана у страху од Совјетског Савеза, проглашеног „империјом зла”.
Друштвена суштина обједињавања Запада под америчком доминацијом вешто је прикривана све до урушавања биполарног света. Постхладноратовска ера америчке доминације у међународним односима није допринела превладавању тешких економских и социјалних проблема у западним друштвима. Пре би се могло рећи да су промене у некадашњим социјалистичким државама дале додатни импулс тенденцијама „обуздавања демократије”. Посткомунизам Истока изродио је постдемократизам Запада чије су основне карактеристике „смрт демократије и успостављање режима западнистичког тоталитаризма” који има амбиције да обухвати цео свет. Догађаји после 11. септембра 2001. године у САД то недвосмислено потврђују.