Расуђивања о судбини
ОТАЏБИНА ЈЕ ЗБИРКА ДУЖНОСТИ
Господине Вукашиновићу, шта Вас је мотивисало да разговоре које сте водили као телевизијски новинар саберете међу корице једне књиге?
Приликом избора телевизијских интервјуа за књигу „Суочавања”, био сам вођен људском и професионалном знатижељом да чујем компетентан глас људи чија је научна и стручна анализа није закривљена дневнополитичким факторима. Сметала ми је, нарочито после догађаја из октобра 2000, тенденција да се догађаји на просторима бивше Југославије и трагедија југословенске државе страховито поједностављено приказују у нашим медијима. Зато сам осетио професионалну и личну потребу да разговарам са људима чије је мишљење пре свега научно, стручно и компетентно. Учинило ми се, пре свега на основу реакције гледалишта, да су неки од ових телевизијских интервјуа превазишли време у којем су настали, као и да ће неки одговори које сам добио трајати знатно дуже од једне ТВ емисије. То је био мој основни професионални мотив да се огледам у публицистици. Моји утисци после објављивања ове књиге, пак, превазишли су почетна очекивања.
Шта је суштинска порука објављених разговора?
Одговори које сам добио, пре свега, прожети су песимизмом. Свет се на размеђу XX и XXI века налази у једном глобалном нереду. Страховит материјални успон наше цивилизације није пратио и морални успон. Мишљења сам да је човек, пре свега, духовно биће. У том смислу, постоји код људи који спадају у категорију врхунских интелектуалаца осећај велике забринутости због тога куда иде овај свет, какав ће исход те цивилизацијске битке бити у веку у који смо управо ушли. Постоји евидентна криза морала; на идејном и философском плану, после идеолошких изама XX века (комунизма, фашизма, либерализма, демократизма), постоји један велики вакуум. Све је подвргнуто интересу транснационалног капитала, тако да се скори излазак из те кризе идеја у коју је запала савремена цивилизација не види.
Занимљив је став познатог теоретичара Хантингтона, који је устврдио како је идеологија глобализма заправо још једна идеолошка утопија попут оних већ виђених у XX веку. То је утопија чији су носиоци поново левичари?
Јесте, то је врло интересантан феномен, који сам настајао да осветлим у разговору са проф. др Смиљом Аврамов. Она је то назвала феноменом горбачовизма. Дакле, то је феномен у коме су такозвани носиоци демократских промена у источној Европи заправо били бивши комунисти. Постоји више занимљивих истраживања која показују да комунистички покрет није био монолитан. Од првог дана постоји жестоки сукоб између најмање две комунистичке струје. Једна која је била носилац такозваног идеолошког месијанства, „троцкистичка” струја, и друга која је покушавала да „спасе што се спасти може”, дакле да то идеолошко месијанство, ту једну деструктивну нихилистичку оријентацију коју је у себи садржавала Октобарска револуција, некако свари у реалним социјалним, друштвеним, економским оквирима у којима је настала. На први поглед парадоксално, али једна струја унутар комунистичког покрета схватила је да су у Русији тај идеолошки троцкизам и месијанство неспојиви са нормалним функционисањем државе. Занимљиво је да је пораз такозваног реалног социјализма, то јест струје која је покушавала да помири идеологију са државним интересима, на јавну сцену и на Истоку, а посебно на Западу, извео редизајниране „троцкисте” који, с истим месијанским жаром као и 1919, проповедају сада „људска права” и „хуманитарне интервенције”!
Како то објашњавате?
На известан начин троцкисти су се вратили тој својој основној оријентацији исказаној кроз Октобарску револуцију 1917. године. Другим речима, наставили су своје деструктивно деловање. Зато се и десило да једна велика Русија и цео тај источни блок буду разорени на начин који, рекао бих, нису очекивали чак ни протагонисти хладног рата на Западу. Ја сам само кроз неке разговоре једноставно одшкринуо врата једне велике теме која, верујем, чека неко боље време и увид у неке још увек затворене историјске архиве. Дакле, тај крај XX века, то хоћу да кажем, тај контекст разарања Југославије, који је мене у овој књизи посебно занимао, ти догађаји, када се посматрају изоловано, јесу серија тешких парадокса. Међутим, када се сместе у геополитички контекст, сви ти догађаји добијају једну логичну целину. Иза велике приче о плишаним револуцијама, о успостављању демократије, слободи, равноправности, једнакости, правди, и тако даље, заправо се крију најосновнији и најприземнији стратешки и геополитички интереси великих сила, у првом реду САД. Присуствујемо врло особеном исцртавању нове карте Европе која настаје 1990. године. Мислим да се једино у том контексту и може разумети трагедија српског народа и уопште трагедија бивше Југославије.
Разговори који су објављени у књизи настали су у периоду од октобра 2000. до марта 2002. године. У једном делу јавности тада је још било оптимизма изазваног октобарским политичким променама?
То је период једне велике деструкције, пре свега на државном плану. Период даљег урушавања институција државе, потпуног економског и социјалног краха. Последњих неколико месеци је очигледна тенденција, уосталом, у нашем политичком животу после ових избора (децембар 2003. године) то је евидентно, постоји један плебисцитарни захтев да се даљи процеси урушавања наше државе и институција, даље историјске деградације Србије и српског народа, на неки начин, зауставе. Нисам сигуран да су наше политичке странке у стању да превазиђу уске партијске аутократске интересе и да се отворе према, условно речено, независним мишљењима и ставовима. Један од парадокса тренутне ситуације је управо у томе што нико од оних с којима сам разговарао није непосредно политички ангажован. Мислим да ми, не знам да ли ћете се са мном сложити, живимо у погрешном уверењу да имамо велики број способних људи, који су преко ноћи у стању да преузму вођење важних државних послова. Заборављамо да се каријере врхунских политичара граде веома дуго и да су оне углавном резултат тимског деловања. После свих мојих искустава, коначно и после ове књиге, сматрам да се државна и национална политика морају креирати на дуже стазе. При том, у обзир се морају узети стратешки интереси великих сила, али се приликом конципирања државне и националне политике увек мора полазити од сопственог државног и националног интереса. Уверен сам да ће националне државе опстати. Данас суштинско питање није да ли сте за левицу или десницу, него да ли сте за то да националне државе опстану или сте за то да те исте националне државе пренесу све државне прерогативе на неке спољне ауторитете, попут групе Г7 или Европске комисије, и тиме заправо изгубе атрибуте и обележја суверености.
Пошто се велики број гледалаца оглашава уживо у Вашим емисијама, шта уочавате као њихов основни утисак?
Мој је главни осећај, како рекох, да постоји плебисцитарни захтев да се заустави даља деградација српског народа и његове државе. Мислим да у садашњем историјском тренутку као мали народ на спољно политичком плану не можемо да утичемо на велике спектакуларне промене, јер то је ствар великих сила и односа међу њима, али ми морамо стрпљиво да чекамо онај тренутак када ћемо реализовати своје националне и државне ствари. Од овог момента, требало би у ствари да се изнутра консолидујемо и да сва питања која постоје у овом друштву отворимо, да отворимо широку дебату, да у ту дебату укључимо оне националне институције које би (по мом мишљењу) требало да буду коректив многих процеса у друштву, попут Српске академије и Цркве. Несхватљиво је да доношење неких стратешких одлука препуштамо одређеним невладиним организацијама финансираним из иностранства, чија је суштинска намера да разоре званичне државне институције и да све значајне одлуке доносе оне уместо државних институција. Моја порука: сваки Србин мора да води рачуна о свему ономе што нам се десило у протеклих петнаестак година; очигледно је да нам у тој унутрашњој консолидацији нико неће помоћи, да у спољној (тзв. међународној) политици немамо великих пријатеља, да нема дефинитивних и коначних ни пријатељстава ни непријатељстава, а дефинисање нашег националног и државног интереса је приоритет у чијој изради треба да учествују не само политичке партије, већ и угледне личности и институције које сам малопре набројао. Те личности и институције би својим ауторитетом требало да буду и морало да буду некакав коректив оних друштвених процеса који су, нарочито у протеклих неколико година, водили потпуној деградацији нашег друштва.
С обзиром на то да живите и радите у Новом Саду и располажете непосредним увидима, какво је заправо стање у Војводини, да ли се и даље подстичу сепаратистичке тежње?
Српски народ мора да буде свестан да су његови непријатељи веома моћни и да стратегију граде на дуже стазе. Често спомињем ону чувену Рузвелтову реченицу изречену у америчком Конгресу 1933. године, када је у свету постојао такође један велики глобални неред: „Господо, у врхунској политици ништа није случајност, а ако се случајност и догоди и она је планирана.” То значи да је неко дестабилизацију овог дела Србије планирао и у то уложио много новца. Велика логистика је у Војводини ангажована, велики број невладиних организација делује, постоје и те тзв. аутономашке сепаратистичке политичке странке које су инсистирале на некаквој угрожености Војводине и овог дела Србије. Мислим да су то приче које немају никаквог основа у реалном животу. Расположење у Војводини је заиста српско, чак и можда више српско него у преосталим деловима Србије. Ипак, то само по себи није гаранција да овде неке веће дестабилизације неће бити. Подсетио бих на речи Колаковског: „Отаџбина — то је збирка дужности, како у рату, тако и у миру.” Крајње је време да људи схвате да питање опстанка Војводине у Србији није питање ових или оних избора, већ је то питање трајног опредељења свих институција које постоје у Србији. Према томе, ако се буде водила једна осмишљена државна и национална политика, уколико се буде водила једна озбиљна политика у сфери пољопривреде, уколико се буде водила једна осмишљена демографска политика, афирмисале аутентичне духовне и културне вредности, онда Нови Сад и Војводина имају све изгледе да поново постану стожер новог српског обједињавања. То, претпостављам, не би било налик оном из 1918. године, али би управо одавде, из Војводине и Новог Сада, могао да крене тај талас српског поновног обједињавања, на неким другим основама, у другим интеграционим процесима. Овога пута би то морале бити интеграције које би водиле рачуна пре свега о нашим државним и националним интересима.
Према томе, Војводина је део Србије, она не може без Србије, историјска искуства најјасније и најбоље о томе сведоче. Војводини никако не видим место изван Србије. Уколико би неко покушао да Војводину одвоји од Србије, онда то не би била Војводина, онда би то било нешто сасвим друго. Очекујем да ће и наредни избори, нарочито покрајински, показати дефинитивну и коначну оријентацију грађана Војводине да је Војводина неодвојиви део Србије и да то питање коначно морамо да скинемо са дневног реда.
Многи мисле да смо могли избећи рат и да је, у ствари, протекла криза плод нашег несналажења?
Југословенска криза је припремана дуго, темељно, светски центри моћи су само чекали погодан тренутак да покрену механизам разарања Југославије. Мислим да је у том контексту веома важно данас, после свих ових догађаја, демистификовати политику Јосипа Броза Тита, и то из најмање неколико разлога. Најпре мислим да смо дужни, пре свега због српских патриота који су 1948. године страдали у оном чувеном сукобу Тито–Стаљин, да кажемо да то није био толико идеолошки, колико суштински геополитички сукоб. Заправо, 1948. године Тито је Југославију угурао у ту тзв. западну интересну сферу. О томе сведоче бројни релевантни извори, на пример позната књига Александра Ненадовића Разговори с Кочом Поповићем.
Практично, од тог тренутка 1948. године ми смо део западне интересне сфере. Посебно бих нагласио феномен тајних докумената и уговора објављених у споменутој књизи (коју сам приредио). Посебно бих указао на Бледски споразум из 1954. и 1955. године којим је Јосип Броз, потписујући билатералне споразуме са Грчком и Турском, практично Југославију придружио чланству НАТО пакта. Врло је занимљиво да је Југославија већ 1960. године са Грчком допунила билатерални споразум. Лично, нарочито ме је фасцинирала невероватна сличност тог документа с ултиматумом из Рамбујеа. Разлика је у томе што је 1960. године Тито дословно пристао на то да ће у случају неког великог рата у Европи, а то је могао бити сукоб између Америке и Совјетског Савеза, Југославија у потпуности бити спремна да своју територију и базе препусти НАТО пакту. После раскида са Совјетским Савезом урађена је анализа која потврђује да је Југославија са преко 170 уговора била везана за САД. То су углавном били уговори тајног карактера, али је данас више него јасно: ми смо с Америком били чворно везани. Интересантно, споразум из 1960. године остао је на снази и после Титове смрти, 1980. године. После Титове смрти, Грчка тајном депешом обавештава савезно Председништво о томе да тај уговор сматра и даље валидним.
Ако је имала таква уговорна права, зашто је Америка тако брутално поступила према Србима?
Проф. др Смиља Аврамов покушала је да одговори управо на то на питање. Делимичан одговор је објављен у студији Opus Dei — нови крсташки поход Ватикана, где угледна професорка указује на тајни споразум између папе Јована Павла Другог и тадашњег америчког председника Роналда Регана којим је, по њеном мишљењу, дефинитивно запечаћена судбина Југославије. Ватикан је захтевао разарање Југославије, разарање Версајског система, као противуслугу за своје „прикривене акције” у Источној Европи, данас готово општепознате (тада тајне акције у Пољској и другим источноевропским земљама, иза којих је стајала Римокатоличка црква, ради разарања Варшавског пакта и Совјетског Савеза).
То је био стратешки договор?
Да. Папа је, дакле, захтевао да Југославија као версајска државна творевина нестане с политичке мапе Европе, и да се католички делови Југославије (Словенија, Хрватска и део БиХ), које Католичка црква третира као делове своје интересне сфере, одвоје. Тиме би требало објаснити улогу коју је Ватикан имао у каснијим разарањима СРЈ, тиме треба објаснити садашњи сусрет папе и Ругове. Дакле, ово су, једноставно, научне чињенице које треба сагледавати хладно и објективно.
Веома је важно, да би се разумела садашња америчка стратегија и садашња америчка позиција према Србији уопште, указати на још један битан догађај. Дакле, за време Другог светског рата, године 1942, Савет за спољне послове САД, који је лабораторија њихове спољне политике, почео је израду грандиозног пројекта под називом „Рат и мир” који се бавио послератним уређењем Европе. Већ је тада постало јасно да ће Европа бити подељена на два блока и да је Америка настојала те 1942. године, дакле усред Другог светског рата, да унапред одбрани утицај Совјетског Савеза. У том смислу, она је, у пројекцији „Рата и мира”, осмислила стратегију према којој би земље од Балтика до Балкана, укључујући и Југославију, требало да буду везане неким билатералним споразумима и да чине једну конфедерацију како би се зауставио совјетски продор ка Западу, односно ка централној Европи.
Америка је у јулу 1942. године потписала, с тадашњим краљем Петром Другим Карађорђевићем, тајни споразум под називом „Прелиминарни уговор, за који нису знали чак ни сви чланови Краљевске владе. Потписивање се збило у Вашингтону, потписници су амерички председник Рузвелт и краљ Петар Други. Суштина тог уговора је да Америка сектор Мораве и Вардара сматра коридором од свог највећег националног и безбедносног интереса. То је капитални податак који износи Смиља Аврамов. Интересантно је да се та пројекција Европе из студије „Рат и мир Савета за спољне послове није остварила. Догодила се, 1945. године, Јалта. Дошло је до споразума Стаљин–Черчил који је касније Америка невољно прихватила и та пројекција се урушила. Међутим, 1948. године, после бреше коју је направио у комунистичком блоку, Тито се (наравно) окреће Западу. И знате који је једини услов Америке да му пружи економску и сву другу помоћ? Да се ревитализује уговор који је Рузвелт потписао с краљем Петром Другим 1942. године. Тито шаље свог изасланика Леа Матеса у Вашингтон, беспоговорно пристаје да ревитализује тај уговор и добија прву помоћ од 55 милиона долара. Касније, наравно, и друге.
На основу ових готово сензационалних података много је разумљивија улога Америке на Балкану?
Када се сагледа тај историјски контекст, њихова настојања да стекну уговорна права над сектором Вардара и Мораве, онда је јасно због чега је Америка строго контролисала кризу у Македонији. И данас је строго контролише. Зато је тако брзо и лако призната независност Македоније. Очигледно, у њиховим стратегијским плановима Балкан је веома значајна тачка и тиме се може прецизно објаснити данашње стање на Косову и на југу Србије, као и политика да се казни Србија због непристајања на уговоре из Титовог периода. Мислим да је због тога веома битно демистификовати Броза, наравно, не само персонално, већ и ту политику коју смо ми назвали титоистичком. Политику коју данас покушавају на разне начине, углавном баналне, да рехабилитују у очима српског народа, и то углавном најдиректније против српских националних интереса (мада, опет кажем, ту распродају, на жалост, почео је краљ Петар Други Карађорђевић). Чињеница је да је он био пре свега изузетно млад, затим да је земља била у потпуном расулу и да он није имао фактичку моћ; треће, он је вероватно очекивао да ће, потписујући тај уговор с Рузвелтом, да се врати на власт, да ће он да буде некакав лојални гарант тог уговора. Међутим, то се није десило. Мислим да је у том смислу Черчил био фатална личност за Србију, јер је, захваљујући Черчилу и његовој комбинаторици, Тито дошао на власт. Зато заиста звуче парадоксално одређене теорије да смо ми могли да спречимо све те процесе, посебно разарање Југославије које је било тако дуго припремано.