„Реформа” пензијског система
НЕОЛИБЕРАЛНИ ЛАПОТ
Скупштина Србије усвојиће ових дана измене Закона о основама пензијско-инвалидског осигурања. На тај начин биће окончана вишемесечна расправа о променама у пензијском систему које најдиректније погађају егзистенцију не само садашњих, већ првенствено будућих пензионера у Србији.
Подсетимо, полемика о изменама пензионог система започела је формално током јула 2005. године, када је у последњем тренутку нацрт Закона скинут са дневног реда Владе Србије, на захтев синдиката и представника социјалиста без којих измене закона немају потребну скупштинску већину. Обавештени извори, блиски Влади, тврдили су тада да је реч о тактичком потезу, да Влада излази у сусрет коалиционом партнеру који тешко да може да објасни својим бирачима, пензионерима, зашто подржава још један из пакета неолибералних закона на чијем усвајању инсистирају представници Међународног монетарног фонда (ММФ).
Ресорни министар Слободан Лаловић током лета је категорички изјављивао да до јесени значајнијих измена нацрта Закона неће бити, уз опаску: „Могу само ја да одем.” Ипак, Влада је тада пристала да у јавну дебату укључи и представнике пензионерских организација, наглашавајући да је реч о „уступку” онима због којих се Закон и доноси.
Данас, неколико месеци после, пензионерске организације немају разлога за задовољство. Већина њихових захтева, наиме, није ушла у предложене измене пензијског система, а сама размена аргумената на релацији Влада – пензионерске организације углавном је подсећала на „разговор глувих”. Ако је током лета можда и било умесно поставити питање да ли ће Влада приликом измена Закона о пензијама стати на страну својих грађана или ММФ-а, данас нема никакве дилеме о томе чије предлоге је Влада уградила у измене пензијског система.
Србија „испред” света
Реформа пензијског система је мера коју Међународни монетарни фонд захтева од Владе Србије последњих неколико година. У ту сврху ангажована је америчка агенција „Беринг Поинт”, која је на захтев Министарства финансија израдила Студију о одрживости пензијског система у Србији – документ који је чуван далеко од очију јавности. Занимљиво је да је агенција за потребе израде Студије ангажовала експерте из бивше Владе, на челу са некадашњом министарком Горданом Матковић, која је била стручни консултант у преговорима о изменама пензијског система. Подсетимо, за време њеног мандата, применом швајцарског модела обрачуна, просечне пензије су у односу на просечне плате реално смањене са 90 на 65 одсто, што је био веома тежак удар на ионако осиромашену пензионерску популацију у Србији.
Америчка агенција током преговора није показала нимало разумевања за актуелне социјалне прилике у Србији. Већина њених предлога уграђена је у измене пензијског закона, уз коментар чак и неких либералних економских кругова да „одређена решења представљају чисту авангарду”. Примера ради, агенција „Беринг Поинт” током разговора сугерисала је представницима Владе Србије да у измене пензијског закона унесу и одредбе којима се укида досадашњи начин обрачуна за жене, којима се на износ добијан по уобичајеној формули додаје још 15 одсто више новца. Према прорачунима америчке агенције, на тај начин држава би годишње уштедела око 150 милиона динара. На сву срећу, Влада овакву сугестију није прихватила, уз аргумент да сада није време за тако нешто, тим пре што су и према садашњем начину обрачуна пензије жена у просеку ниже за око 4.000 динара у односу на мушкарце и у овом тренутку износе 11.713 динара. То, међутим, не значи да се од овог предлога одустало и да он неће бити примењен у будућности.
Повећање старосне границе за одлазак у пензију такође је сугестија америчке агенције. Иако током јавне расправе пензионерске организације нису посебно оштро коментарисале наведене законске измене, поједини експерти указују да је управо овим одредбама примењен „авангардни модел радикалног јакобинизма у социјалној сфери”. Наиме, упоредна искуства осталих земаља у транзицији упућују на закључак да се у сличним ситуацијама већина Влада опредељивала за веома опрезно и поступно повећање старосне границе за одлазак у пензију. У појединим земљама, попут Чешке или Летоније, старосна граница за мушкарце је 62 године, у Словенији ће мушкарци у старосну пензију ићи са 63 године, али тек од 2009. године. Иначе, Словенија је добар пример, јер ће у овој земљи жене ићи у старосну пензију са навршеном 61 годином, али тек за 17 година, односно 2023. Нама најближа Румунија прихватила је сугестију да повећа старосну границу за мушкарце на 65 година (као и Србија), али у преговорима са ММФ-ом представници суседне државе изборили су се да се наведена одредба примени тек за десет година, 2015.
После навођења оваквих података свакако бледи теорија о томе да се наведеном законском одредбом „приближавамо развијеном свету”. Оваква теза посебно губи на тежини ако се узме у обзир још један поражавајући податак, који је у јавној дебати изрекао председник Савеза пензионера Србије Јован Кркобабић. Према проценама ове организације, само током протекле године стопа смртности пензионерске популације у Србији повећана је за читавих 30 одсто, при чему смо у односу на сав остали свет изузетак и у чињеници да смо можда једина земља у свету где се стопа смртности мушкараца и жена практично изједначила. Ако се овом суморном показатељу дода и феномен који је у литератури описан као „transition mortality” или „транзициона смртност”, и који је први пут обелодањен у UNICEF-овој студији из 1993. године као карактеристика друштава у транзицији (феномен који највише погађа популацију од 30–45 година старости), онда одредбе о повећању старосне границе за жене до 60. и мушкарце до навршене 65. године живота немају пуно изгледа да заживе у суровој српској свакодневици.
Дубина социјалне дерегулације
Шта чека оне који, упркос свему, доживе пензију? Према пројекцији Удружења пензионера у Војводини, пензије ће у периоду 2005–2010. године порасти за „читавих” 8,5 евра, тако да ће, према овој формули, просечна пензија у Србији износити 138,5 евра наспрам просечне плате која ће 2010. године износити 300 евра. После 2010. године, када ће почети да примена нове индексације усклађивања пензија са трошковима живота (при чему је небитно да ли ће бити прихваћен амандман о усклађивању једном или два пута годишње), реалан раст пензија не само да ће нестати већ ће се, у поређењу са растом зарада, пензије драстично смањивати. Тако ће на пример, према овој рачуници, 2020. године просечна плата у Србији износити 500 евра, док ће просечна пензија исте године бити 138,5 евра, као и 2010. године, што ће износити 28,67 одсто просечне плате.
Ако се томе дода одредба да најнижа пензија у Србији не може бити испод 25 одсто од просечне плате, то једноставно значи да ће бар милион пензионера те 2020. године примати, уместо пензије, социјалну помоћ. Иако представници Владе негирају овакве песимистичке прогнозе, тврдећи да је 2020. година веома далеко, као и да ће се у ходу мењати поједина решења, утисак је да је више реч о смиривању јавности, а мање о озбиљним аргументима. Наиме, очекивања од друга два стуба која треба да допуне све испражњенији државни пензиони фонд (добровољно пензијско осигурање и евентуално касније обавезно уплаћивање у приватне пензијске фондове) нису заснована на озбиљним економским и социјалним показатељима како код нас, тако и у свету.
Феномен социјалне дерегулације није само наш већ и глобални проблем, који се манифестује последњих деценија и у најразвијенијим економијама света. Он је директна последица светске економске кризе која је најпре на Западу, а сада и на некадашњем Истоку, урушила концепт „државе благостања”. На Западу је излаз пронађен у концепцији неолибералне демократије и преношењу елемената социјалне политике из јавноправне у приватноправну сферу, уз понуђени модел „деинституционализације и значајног смањења пореских обавеза за најкрупније мултинационалне компаније”.
И поред чињенице да је дуго планиран, овакав модел дао је само привремене резултате. Рецесија у Америци, и на Западу уопште, обнавља се почетком деведесетих година, првенствено као последица цене „победе у хладном рату”, што је само убрзало бекство капитала из најразвијенијих земаља у државе Источне Европе, некадашњег Совјетског Савеза и посебно Кину. Управо то бекство капитала убрзало је разарање остатака „социјалне државе” у некадашњим социјалистичким земљама, које се испољавало у урушавању сва три стуба социјалне политике: права на рад, социјалну политику у ужем смислу, укидање субвенција на нивоу некадашњих предузећа која су „приватизована”, коначно и трансформација модела социјалног и пензионог система.
Србија је свакако део тог процеса. Уосталом, и сам министар Лаловић је образлажући у Скупштини измене Закона рекао да је његов основни циљ „прерасподела друштвеног богатства и стварање услова за долазак иностраних инвеститора”, што су представници пензионерских удружења, у последње време вични дешифровању политичког новоговора домаћих „реформатора”, схватили као поруку да ће „преко њихових леђа бити покривени трошкови транзиције”.
Реформа пензијског система је озбиљан посао у свакој држави, који захтева дугорочно планирање и суштинску дебату. Примера ради, већ сада се у САД воде велике унутрашње полемике о начину на који ће се пензије из државних фондова исплаћивати у наредном периоду. Генерације „бејби бумерса” из педесетих година прошлог века ускоро ће у пензију, где их чекају испражњени државни фондови који су већ искоришћени за финансирање „глобалног рата против тероризма”. Држава ће, према садашњим пројекцијама, морати већ од 2018. године да из општег буџета покрива дефицит у државном пензијском фонду, то јест оно што данас практично ради Србија. Американци размишљају и о делимичној приватизацији државног пензијског фонда. Председник Буш је током председничке кампање за овакав концепт добио подршку неопротестантских религиозних кругова, који заузврат траже забрану абортуса, хомосексуалних бракова и заштиту традиционалних вредности америчког друштва.
Дакле, тако је у данашњој Америци. У Србији је ситуација неупоредиво гора чак и у односу на најближе окружење, а тако ће бити (према пројекцијама америчке обавештајне службе ЦИА) и до 2020. године.
Дебата о једном од најзначајнијих закона изгледа да никоме није ни била потребна. Те чињенице најпре су свесни сами пензионери, чији су представници, како и сами кажу, говорили да „олакшају себи душу”. У расправи о реформама пензијског система било је и елемената цинизма, јефтине социјалне демагогије и лажне, неискрене забринутости овдашње политичке класе, „од тзв. левице до тзв. деснице”. Као ретко када, сви су пали на испиту политичке зрелости и морала. Полупразна скупштинска сала у послеподневним часовима првог дана скупштинске расправе говори много више од свих прејаких речи изговорених тобоже у прилог заштите наших најстаријих суграђана, али и свих будућих пензионера.
Истина је сурова. Немамо политичку елиту која је способна да преокрене негативне друштвене процесе. Осећај резигнације и понижености захвата све већи број људи у овој земљи. Некакво „фатално стање духа” данас доминира овом несрећном земљом. Неко је рекао: „Ходамо, а као да нас нема”.