„Трећа америчка империја” и исламизам
САВЕЗ ПРОТИВ ЕВРОПЕ
Америчко политичко и војно ангажовање у некадашњој Југославији потребно је анализирати са неколико аспеката. Посебну пажњу заслужује одговор на питање: због чега је америчка страна у грађанском рату у Босни и Херцеговини, а касније 1999. године на Космету, подржала балканске муслимане? Делимичан одговор на то веома сложено геостратегијско питање садржан је у студији објављеној непосредно после потписивања Дејтонско-париског споразума, под карактеристичним насловом Трећа америчка империја. Аутори огледа су чланови контроверзног Савета за иностране послове Џејкоб Хајлбрун и Мајкл Линд. Према речима двојице угледних аналитичара, процес формирања „треће америчке империје” разликује се у односу на претходне две. Наиме, прва америчка империја створена је непосредно после Шпанско-америчког рата 1898. године и била је сконцентрисана на подручју Кариба, друга је трајала у периоду од 1945–1989. године и била усмерена на Западну Европу, док трећа проширује домет свог утицаја на земље Источне Европе и Балкана, али њен епицентар чини подручје Блиског Истока и Персијског залива са својим огромним резервама нафте. Ево како циљеве америчке геостратегије дефинишу ови вашингтонски осматрачи:
„Уместо да Босну схватимо као источну границу НАТО-а, на Балкан би требало гледати као на западну границу нагло ширеће америчке сфере утицаја на Блиском истоку. Ваља се подсетити да је све до Другог светског рата Балкан сматран делом Блиског истока, а не подручјем Европе. Чињеница да су САД занете државом босанских муслимана више него што су то њихове европске савезнице одсликава, између осталог, нову америчку улогу предводника једног незваничног скупа муслиманских нација од Залива до Балкана. Област под некадашњом управом османских Турака показује знаке постанка треће америчке империје.”
Из наведеног геополитичког огледа потребно је извести неколико суштинских закључака, на основу којих је могуће дати одговор и на питање о будућности региона Западног Балкана. Наиме, док се геополитичка прекомпозиција Централне и Источне Европе одвијала по принципу повратка ових народа у католичко-протестантску Европу, дакле по сасвим јасним културно-религијским обрасцима, дотле је модел прекомпозиције Балкана текао у сасвим супротном културно-цивилизацијском смеру, кроз подршку атлантистичке геостратегије мањинском муслиманском фактору и одговарајућем концепту „демократског ислама” који оличава „секуларна Турска”. Уосталом, нападно коришћење термина „Западни Балкан” јасно одсликава намеру вашингтонских стратега да овај део Европе изопште са старог континента, уз циничне псеудоисторијске и културно-цивилизацијске премисе хантингтоновског типа о томе да се „Европа завршава тамо где почињу православље и ислам”.
Садејство американизма и комунизма
Подршка муслиманском фактору за САД има и практичан економски и политички значај. Економски значај се огледа у контроли над нафтним богатствима која су у рукама арапског света и продаји оружја савезницима у регији, пре свега Саудијској Арабији. Политички значај се испољава кроз нескривену подршку великотурским аспирацијама „од Кинеског зида до Јадрана”, о чему турски званичници отворено говоре почетком деведесетих година XX века. Погрешно би, међутим, било закључити да је концепција „повратка Турске на Балкан” настала у последњој деценији XX века. Целу стратегију потребно је анализирати у ширем контексту, који сеже у период хладноратовске епохе.
САД су још у време председника Картера, осмислиле нову доктрину према исламском свету, која је уследила као одговор на совјетску војну интервенцију у Авганистану и победу исламске револуције у Ирану. Њен основни циљ био је спречавање покушаја било које спољне силе да оствари контролу у региону Персијског залива. Према подацима америчке обавештајне агенције ЦИА, САД су само током рата у Авганистану, уложиле више од 10 милијарди долара у покрет исламских фундаменталиста. Тада су америчке тајне службе успоставиле контакте са Осамом Бин Ладеном, садашњим „америчким непријатељем број један”. Поред Бин Ладеновог покрета, америчке тајне фондације почеле су да јачају радикалне исламистичке тенденције и на подручју некадашњег Совјетског Савеза, у централноазијским туркофонским републикама. Под окриљем САД, успостављена је терористичка мрежа чији је крајњи циљ стварање светске исламске државе (калифата).
Пипци те мреже су се протезали и на подручју некадашње Југославије, у регионима насељеним муслиманским становништвом. Каснији неприкосновени лидер босанских муслимана Алија Изетбеговић још 1970. године је написао Исламску декларацију, која је била прва манифестација радикалног исламизма на простору бивше Југославије. Поред ове књиге, Алија Изетбеговић је написао и студију Ислам између Запада и Истока, која је најпре штампана у САД 1984. године, а затим и у Турској 1987. године. Обе књиге постављене су у строге оквире фундаменталистичке идеологије, на бази строге поделе исламског и неисламског света. Кључна порука исламске декларације је „веруј и бори се”, уз лојалност једино Курану.
„Исламски поредак представља јединство вере и политике”, тврди Изетбеговић и изводи закључак о апсолутној немогућности успостављања веза између исламског и неисламског света. „Не може бити мира ни коегзистенције између исламске и неисламске вере, социјалних и политичких институција.” Изетбеговић и поручује следбеницима да за праве муслимане постоји само „један пут, пут рада, борбе и жртвовања”.
Изетбеговићеве речи наишле су на погодно тле међу муслиманским становништвом у Босни и Херцеговини. Његове студије се појављују управо у тренутку борбе за „националну еманципацију” муслимана у бившој СФРЈ и на један помало парадоксалан начин савршено се уклапају у настојања комунистичког државног и партијског врха да афирмишу стварање „муслиманске нације”. Може се слободно рећи да је партијски врх прећутно подстицао исламизацију Босне и Херцеговине, али и других региона бивше државе где живе припадници исламске вероисповести. Иако између муслимана у БиХ који су етничким пореклом исламизирани Срби и косметских Шиптара постоји огромна разлика, уочљиво је настојање партијске врхушке да инструментализује ислам у антисрпске сврхе. За муслимане у БиХ ислам није само пут у националну еманципацију, већ и религијски одговор на „унутрашњу драму” сваког муслимана који западне вредности законитости и прогреса доживљава као акт „двоструке апсурдности”, јер ислам „није само идеја и закон, већ и љубав и осећање” за цео муслимански свет. Управо у том акту „унутрашње драме сваког муслимана” треба тражити објашњење за јачање исламског фундаментализма на простору бивше Југославије.
Исламска јерес као геополитички инструмент
Исламистичке тенденције на простору некадашње Југославије америчка геостратегија уклопила је у своју концепцију прикривених активности чији је крајњи циљ био потпуно дезинтегрисање југословенске државе. Муслиманска страна у Босни и Херцеговини постаје, међутим, и важан манипулативни фактор светских исламистичких кругова.
Седамдесетих и осамдесетих година подиже се велики број џамија у БиХ, школује велики број хоџа и имама на престижним исламским универзитетима у САД, Саудијској Арабији, Пакистану, Ирану и Турској. По повратку у земљу, муслиманским масама се проповедају идеје фундаменталистичког ислама, са елементима који често одударају од традиционалног поимања ислама. Ово се посебно односи на проповеднике ислама који су високе школе завршили у Саудијској Арабији и Пакистану. Њихови ставови потпуно одговарају учењу радикалне муслиманске секте вехабита и доћи ће до пуног изражаја током трогодишњег рата у Босни и Херцеговини.
Интерпретација вехабистичког учења карактеристична за следбенике Осаме Бин Ладена настала је у Саудијској Арабији и почела брзо да се шири међу припадницима сунитске верзије ислама. Неки угледни теоретичари ислама вехабизам дефинишу као „исламску јерес”. Они у фанатизму, религиозној нетрпељивости и присиљавању у вери, што је карактеристично за вехабизам и њему сродни салафизам, виде знаке „раскида са правим исламом и традицијом пророка Мухамеда”. Наиме, у светој исламској књизи Курану стоји да „нема принуде у вери”. Та порука била је упућена, пре свега, саборцима пророка, њиховој одраслој деци која су примила хришћанство пре него што су њихови родитељи примили ислам.
Насупрот оваквим интерпретацијама ислама, дух вехабизма нема ничега заједничког са „истинским божанским исламом”. Код оваквих учења промењено је и социјално значење исламског погледа на свет. Традиционална оријентација обавезујуће побожности замењује се потпуно другачијим моделом беспоговорног ослањања на сопствена правила и позивом на насиље против свих оних који та правила не прихватају, независно од тога да ли је реч о муслиманима или не. Карактеристика таквог погледа на свет је промоција насиља као његовог основног закона. Тежећи да заштите ислам од продирања неисламских чинилаца, вехабије, салафисти, припадници пакистанског покрета Таблиг, и сами се удаљавају од изворног ислама, прекидајући традицију и настојећи да на свој начин поново протумаче одредбе Курана и Суне.
Реч је о процесима који су далекосежно гледано опаснији по традиционални ислам од спољашњих, често насилно наметнутих модернизација. Припадници радикалних исламистичких учења, сваки термин интерпретирају на свој начин. Они проглашавају „џихад” не само против немуслимана, већ и против муслимана који се са њима не слажу. Вехабизам и салафизам посебно привлаче младе људи који теже „ватреној вери”. Они постају лак плен екстремистичких елемената који, у име наводне борбе за ислам, заправо дискредитују традиционалне исламске вредности, стварајући „представу о свим муслиманима као терористима и убицама”.
Занимљив је још један детаљ. Припадници вехабистичког учења практикују другачије обреде (на пример, другачије клањају), упрошћеније животне принципе, граде џамије са изузетно богатим спољашњим обележјима, претварајући овај правац у исламу у религију богатих. Све то неминовно производи последице на строго политичком и социјалном плану, урушавајући границу која, иако није тако видљива као у другим религијама, постоји и у исламској традицији. То је пре свега равнотежа између духовног и световног, формалног и унутрашњег. На тај начин вехабистичко учење претвара ислам у „политизовану јерес”, која се у пракси испољава као религиозни фанатизам, нетрпељивост, присиљавање и суровост. Овакав ислам, по својој унутрашњој природи, игнорише божански елемент у човеку, намеће једнодимензионалну, одвећ формалну и примитивну праксу. Управо та чињеница је основна карактеристика вехабизма и салафизма, који своје следбенике налазе и на подручју Балкана.
Смисао „атлантистичког ислама”
Поједини теоретичари дефинишу појаве радикалног исламизма широм света као „атлантистички ислам”, алудирајући тако на специјалне односе америчких обавештајних агенција и јеретичких исламистичких праваца. Није мали број аутора који тврде да је америчка геостратегија и у постхладноратовском периоду наставила да финансира и подржава тенденције радикалног ислама. На тај начин америчка спољна политика успешно усмерава незадовољства муслиманских маса, претварајући их у манипулативно средство за остварење сопствених геостатегијских интереса, посебно у региону Блиског Истока.
Амерички друштвени инжењери подстичу радикални исламизам на више начина. У самим САД, постоји велики број специјалистичких института који се баве исламом и његовим унутрашњим противречностима, социјалним и политичким приликама. Коначно, није мали број високих муслиманских достојанственика школован на престижним институтима у САД и Великој Британији. Није без значаја ни податак да се седиште најрадикалнијих политичко-религиозних групација и њихових лидера налазе управо у овим земљама, што, према мишљењу стручњака за обавештајни рад, омогућава контролу и усмеравање деловања оваквих групација од стране америчке и британске тајне службе. Западне банке и финансијска тржишта основни су извори финансирања радикалног исламизма. На тај начин, западне службе у ситуацији су да манипулишу оваквим групацијама и користе их за остварење својих интереса у регионима у којима делују.
Међутим, мало је познато да се овакве групације користе и ради разарања традиционалног ислама. Наиме, уколико се анализирају војне акције западних сила последњих деценија уочава се један парадокс: већина војних интервенција била је усмерена против режима у исламском свету који по свом карактеру нису били фундаменталистички. Добар пример је некадашња власт у Авганистану, која је, осим просовјетске оријентације, на унутрашњем плану спроводила концепцију „исламског социјализма”. Тек после повлачења совјетске армије и грађанског рата који је трајао годинама, на власт долазе радикални исламисти, талибани, уз огромну војну и логистичку подршку САД. Својом ригидном владавином Авганистаном талибани су појачали унутрашње поделе не само у овој земљи, већ и у региону. Истовремено, о исламском свету створена је представа по мери утицајних америчких кругова.
Амерички војни интервенционизам у регији неминовно подстиче антиамериканизам муслиманских маса, које тако постају лак плен радикалног исламизма, финансираног опет од стране западних обавештајних агенција. На тај начин разарају се и споља и изнутра вредности на којима почива традиционални ислам, који не искључује дијалог са хришћанском и другим цивилизацијама. Такав ислам одбацује доктрину „пројектованог судара цивилизација” и улогу коју му додељују специјалне службе атлантизма.
Босански образац
Догађаји на простору Босне и Херцеговине, представљају типичан образац деловања атлантистичке геостратегије и њене способности манипулације муслиманским масама. САД су своју политику према муслиманима у БиХ планирале водећи рачуна о социјалним, историјским, националним, културним и психолошким чиниоцима, који су неминовно имали утицај на формирање свести овог становништва. Исламски верски чинилац требало је да надомести недостатак осталих елемената неопходних за формирање посебне нације.
Као што је већ речено, преко 95 одсто муслиманског становништва у Босни и Херцеговини, као и у Рашкој области у Србији, етнички припада српском народу. И поред вишедеценијске пропаганде, у многим муслиманским породицама постоји свест о заједничком пореклу са православним Србима. Прихватање ислама у условима турске окупације Балкана било је последица пре свега огромног притиска на српски народ. Заједнички српски језик, обичаји, и многи други формативни елементи, нису могли бити избрисани. То никако не значи да је историја међусобних односа била идилична. Наиме, током Другог светског рата, многи муслимани су ратовали на страни НДХ. Хрватска пропаганда их је називала „цвијећем хрватства”. Истине ради требало би рећи да је било злочина и са српске стране, посебно од припадника четничког покрета. Веома је, међутим, значајан податак да су оба супротстављена покрета, и усташки и четнички, били под пресудним утицајем атлантистичких тајних служби, које су подстицале међусобне злочине и пораст нетрпељивости између православних Срба и муслимана. Током Другог светског рата велике злочине над српским становништвом починила је злогласна Ханџар дивизија, чији је припадник био и лидер муслимана у Босни Алија Изетбеговић. Дакле, Изетбеговић је још од најраније младости носио у себи снажну црту србофобије и религиозног фундаментализма.
Најавом распада бивше СФРЈ, муслиманско становништво нашло се у веома сложеној ситуацији, посебно у Босни и Херцеговини, где је чинило релативну већину од 45 одсто. Као и остали југословенски народи, муслимани су се у сусрет предстојећим догађањима верски и национално хомогенизовали. Своје политичко деловање муслимани су артикулисали кроз активности Странке демократске акције (СДА), чији је програм био заснован на премисама Исламске декларације Алије Изетбеговића, који је постао и први њен председник. Овој политичкој групацији, под утицајем Исламске верске заједнице, приступио је велики број муслимана. На првим парламентарним изборима у Босни и Херцеговини СДА је победила, заједно са осталим националним странкама, Српском демократском странком (СДС) и Хрватском демократском заједницом (ХДЗ).
Упоредо са заоштравањем југословенске кризе, муслимански чинилац у Босни и Херцеговини се нашао у специфичној позицији, усред српско-хрватског конфликта који је неминовно имао утицаја и на унутрашње прилике у БиХ. Хрватска страна је покушавала да поново инструментализује муслимане и увуче их у сукоб са Србима. Муслиманска страна је пристала на коалицију са Хрватима у Скупштини Босне и Херцеговине. На тај начин стварани су предуслови за каснији крвави грађански рат и међунационалне сукобе. Муслиманско-хрватска коалиција била је заснована на антисрпској и антијугословенској платформи. Доказано је да су њено стварање подстакли атлантистички агенти, који су од почетка контролисали врх муслиманског покрета и Изетбеговића лично. Политички потези и поруке Изетбеговића попримали су, у одређеним ситуацијама, елементе апсурда. У преломним тренуцима, када се одлучивало о рату и миру, о судбинама десетина хиљада људи, Изетбеговић се понашао не као државник, већ као религиозни фанатик који не преза ни од жртвовања сопственог народа. Његове речи изговорене непосредно пре нелегалне сецесије Босне и Херцеговине од Југославије о томе да је „ради суверености Босне спреман да жртвује мир” откривају личност склону фанатизму, која под мистериозним околностима, „у име ислама”, доноси одлуке са трагичним последицама.
Личност таквог психолошког профила савршено се уклапала у планове америчке стратегије на Балкану. Амерички амбасадор Цимерман спречавао је Изетбеговића да прихвати било какву мировну иницијативу. Муслиманско руководство одбило је Милошевићев и Караџићев предлог споразума којим је муслиманима гарантован статус конститутивног народа у скраћеној Југославији, а Алији Изетбеговићу место првог председника. Лидер босанских муслимана прихватио је а затим, на сугестију Цимермана, одбацио план Европске заједнице о подели БиХ на етничке кантоне, познатији као Кутиљеров план. Наиме, амерички амбасадор је обећао америчку војну и политичку помоћ муслиманској страни, после чега је Изетбеговић отпочео рат против српског народа.
Позадина осмишљеног апсурда
Рат у Босни и Херцеговини подстицали су и моћни светски исламистички кругови. Они су у дешавањима на простору некадашње југословенске државе препознали прилику за промоцију глобалних исламистичких тежњи. Муслимане у Босни и Херцеговини подржали су Турска, Саудијска Арабија, Иран, Светска исламска конференција. И поред дубоких међусобних разлика и нетрпељивости, исламски свет је показао јединствен став о рату у Босни и Херцеговини. Лидеру босанских муслимана Алији Изетбеговићу била су отворена врата и у сунитској Саудијској Арабији и у шиитском Ирану. Примера ради, Алија Изетбеговић је почетком маја 1991. године, приликом посете Техерану, примљен са свим државничким почастима, као верујући муслиман чија партија представља најјачу политичку организацију у Босни и Херцеговини.
Према извештају америчког аналитичара Џона Лафина, Изетбеговића је приликом доношења одлука обавезивало и чланство у интернационалној исламској организацији „Фида иyан Ислам”, чији је крајњи циљ успостављање исламског поретка свуда где живе муслимани. Ова организација одиграла је веома важну улогу у пружању финансијске и војне помоћи муслиманској страни током рата у Босни и Херцеговини.
Активну подршку муслиманској страни пружила је и Либија, која је марта 1991. године одобрила зајам од 50 милиона долара. На војно-политичком плану странку Алије Изетбеговића подржавала је нарочито Турска. За Изетбеговића је ослањање на турски фактор било од вишеструког значаја. Најпре, реч је о земљи која је стална чланица НАТО-а и најзначајнији геополитички савезник САД. Друго, у западним политичким круговима доминира теза да је исламистички чинилац у турском друштву од секундарног значаја приликом доношења политичких одлука. Турска се и данас истиче као пример наводно успешне коегзистенције западне демократије и ислама. Коначно, за СДА је било посебно важно створити утисак код локалног становништва о повратку Турске на Балкан.
Захваљујући лобирању утицајних исламистичких чинилаца, на Западу се брзо заборавило на ригидне фундаменталистичке ставове Изетбеговића. Утицајни глобални медији потпуно су фалсификовали стварност у босанском сукобу, оптужујући српску страну за сва ратна дешавања. Један од муслиманских челника Ејуп Ганић потенцирао је становиште да је на Босну и Херцеговину извршена „унутрашња агресија”. Био је то један од провидних начина да се муслиманска страна ослободи одговорности за нелегалну оружану сецесију од Југославије. Цео замишљени план не би могао бити остварен да није било подршке атлантистичке геостратегије.
Посебна карактеристика рата у БиХ је велика подршка муслиманској страни од јеврејског лобија у САД, али и у неким европским државама. У босанском случају догодио се тежак парадокс. Утицајни јеврејски лоби, који на одлучујући начин креира америчку спољну политику, практично је подржао формирање прве исламске државе у Европи. Истина, амерички медији под контролом јеврејског лобија избегавали су да истакну фундаменталистички карактер муслиманског покрета у Босни. Они су медијским инжењерингом, оптужујући искључиво српску страну за ратне страхоте, амнестирали радикалне исламисте Алије Изетбеговића. Управо захваљујући глобалним медијима, у свет је стално одлазила представа о муслиманима као жртвама, о њиховој праведној борби за слободу.
Веома утицајна јеврејска агенција „Рудер Фин” ангажована је од муслиманске стране ради промоције ставова у САД. Активности агенције одвијале су се „у намери да обезбеде већу лидерску улогу САД у региону Балкана”, стоји у једном од извештаја који је квартално ова агенција подносила америчком Министарству правде. Промоција политике муслиманске стране у БиХ на територији САД одвијала се уз очиту подршку делова америчке администрације. Изванредан познавалац савремених медијских корпорација Владимир Илић с правом закључује како је моћна маркетиншка агенција „куцала на отворена врата”. Подршка муслиманској страни обезбеђивана је кроз остваривање контаката у медијима и брифовање утицајних званичника америчке администрације. Сарадња је достигла врхунац у ери администрације Била Клинтона.
Експлоатација лажних холокауста
Један од најзначајнијих медијских подухвата компаније „Рудер Фин” јесте успех у анимирању јеврејског лобија, кроз злоупотребу осетљиве теме холокауста. Наиме, у најутицајнијим америчким и светским медијима створена је, помоћу низа касније раскринканих манипулација, представа да муслиманска страна проживљава „нови холокауст”. У том контексту треба посматрати причу о наводним концентрационим логорима, коју је, зна се, пласирао јеврејски новинар Рој Гатман. Да иронија буде већа, за ову потпуно и намерно измишљену причу Гатман је касније добио Пулицерову награду, највеће новинарско признање.
Захваљујући „Рудеру Фину”, многобројни утицајни јеврејски интелектуалци су отворено и недвосмислено подржали муслиманску страну. Неки од њих, попут нобеловца Елија Визела, захтевали су бомбардовање српских положаја у Републици Српској и Савезној Републици Југославији. Кампања у корист муслиманске стране, вођена је у готово свим западноевропским државама. Предводници су били интелектуалци јеврејског порекла.
Посебно снажна пропаганда током рата у Босни и Херцеговини вођена је у Француској. Јеврејски интелектуалци у овој земљи, некада пријатељској Србима и Југославији, чак су били предводници напада на југословенски културни центар у Паризу. Они су у центру главног града Француске лепили плакате са увредљивим садржајем на рачун српског председника Милошевића, којег су упоређивали са Хитлером. Један од њих, злогласни Бернар Анри Леви, снимио је вулгарни пропагандистички филм о Сарајеву и наводним патњама муслиманског становништва у овом граду.
Смисао овакве пропаганде, дотад невиђене, био је усмерен на доношење стратешких војних и политичких одлука. Циљ је био врло провидан. Било је потребно, у име наводних „хуманитарних разлога”, оправдати агресију на српски народ у Босни и Херцеговини и фактички војно окупирати ову некадашњу југословенску републику. Муслимански народ је требало да одигра улогу жртве, преко чијег страдања се преламају глобални стратегијски интереси. У целој причи најстрашнија је спремност муслиманских лидера, религиозних фанатика, да с монструозним предумишљајем подстичу трагедију сопственог народа и то ради америчких интереса, чије основне контуре одређује јеврејски лоби. Уосталом, није никаква тајна да је готово 95 одсто администрације америчког председника Клинтона било јеврејског порекла. Споменућемо само најутицајније: Мадлен Олбрајт, Ричард Холбрук, генерал Весли Кларк, Ворен Кристофер, Семјуел Бергер, Мортон Абрамовиц…
Подршка утицајног јеврејског лобија стварању прве исламске државе у Европи мотивисана је и намером атлантистичке геополитике да очува утицај на старом континенту и спречи евентуалну еманципацију Европе. Подршка Изетбеговићевом „исламу светлости” део је шире антиевропске стратегије званичног Вашингтона, који већ деценијама уназад лобира и за пријем Турске у пуноправно чланство у Европској Унији. Стварање исламске „зелене трансверзале” на Балкану веома је значајан део наведене стратегије. Замишљена „исламска трансверзала” обухвата, осим Босне и Херцеговине, делове тзв. Санџака, Косово и Метохију, југ централне Србије, делове Црне Горе, западну Македонију, северозапад Грчке и делове Бугарске. Циљ атлантистичке геостратегије је да повеже наведене регионе и претвори их у копнени коридор за продор муслиманских маса, најпре на Балкан, а затим и у Европу.
Рецензије за тројанског коња
Уласком Турске у ЕУ, реализација оваквог плана била би олакшана. Веома интересантне аргументе за пријем Турске у пуноправно чланство Европске Уније изложили су, децембра 2004. године, утицајни политичари Марти Ахтисари, Мишел Рокар и Алберт Рохан, који у међународним дипломатским круговима важе за личности проамеричке оријентације. У отвореном апелу под насловом „Испуните обавезе према Турској” упућеном представницима Европске комисије, тројица дипломата отворено подржавају пријем Турске у ЕУ.
Коментаришући постојећи скептицизам у одређеним европским политичким круговима у вези са овим чином, тројица политичара тврде да је то „неискрено и засновано на обманама”, а затим додају како „сви морају да знају да се Турска одувек представљала као европска држава и да је као таква била призната деценијама на старом континенту”. Посебно је занимљиво становиште тројице дипломата да је „Турска у основи другачија од северноафричких и блискоисточних земаља” и негирање „да би њено чланство представљало отварање бране ка ваневропским државама”.
Врхунац цинизма је тврдња како је пријем Турске у ЕУ у „најдубљем европском интересу”. Аутори апела, истовремено, намерно превиђају независне експертске и обавештајне анализе управо америчких агенција, које већ годинама уназад примећују процес убрзане унутрашње исламизације турског друштва, о чему најубедљивије сведоче сталне победе исламистичких групација на слободним изборима. Извесне пројекције иду и корак даље, тврдећи како савремена Турска данас много више подсећа на Иран седамдесетих година прошлог века, него на државу која је спремна за некакве европске интеграције. Дакле, Турска све више постаје база радикалног исламизма, којим је све више инфицирана тзв. средња класа, као и поједини за сада нижи официрски кадрови. Порасту утицаја радикалног исламизма у Турској свакако погодује и антиамериканизам муслиманског света, као и тешке економске и социјалне прилике, посебно презадуженост државе, која турско друштво чини потенцијално врло нестабилним.
Према томе, чиста је илузија да би Европска Унија уласком Турске успоставила некакав дијалог и мостове разумевања са „меким исламом”. Напротив, Турска би преко балканских муслимана несумњиво била копнени коридор за продор радикалног исламизма у срце Европе. Управо због свега истакнутог, америчка спољна политика подржава исламски чинилац на Балкану. Уосталом, већ одавно америчка геостратегија, посредним путем, подстиче и масовне муслиманске имиграције у Европу, чиме се мења демографска и културно-цивилизацијска структура старог континента.
Муслимански имигранти, данас о томе не може бити озбиљног спора, представљају фактор дестабилизације на европском континенту. Наиме, због начина и услова живота у европским друштвима, они постају лак плен радикалног ислама, што су уосталом показали терористички напади у Мадриду, Лондону као и протести у Француској, током 2005. године. Наведени догађаји потврдили су постојање веома опасних и организованих база терористичке Ал Каиде у срцу Европе, сазданих од грађана ЕУ. Ова дешавања потврдила су и тезе о неспособности Европе да се озбиљније супротстави наведеним појавама.
Могло би се слободно закључити да се Европа, суочава са „бумеранг ефектом” оног истог исламистичког тероризма који је, у име солидарности са Америком, тако ревносно подржавала на Балкану током претходних петнаест година. Данас се слободно може рећи и да је бомбардовање најпре Републике Српске, а затим и Савезне Републике Југославије, била агресија не само на једну суверену државу, већ и на европско јединство у целини. Каснији догађаји, првенствено на Косову и Метохији, ову констатацију недвосмислено потврђују.