Интернет издање ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ Технологије, издаваштво и агенција Јанус Београд, октобар 2001 ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Зоран Стефановић ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ Маринко Лугоња ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ Милан Стојић ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА Ненад Петровић КОРЕКТУРА Саша Шекарић и Драгана Вигњевић	Штампано издање УРЕДНИК Милан Младеновић УРЕДНИК ИЗДАЊА Милан Милинковић РЕЦЕНЗЕНТИ Никола Милошевић и Станиша Нешић ЛЕКТУРА И КОРЕКТУРА Светлана Милосављевић ОПРЕМА Стјепан Мимица КОМПЈУТЕРСКА ОБРАДА МАСЦОТ, Београд ТИРАЖ 3000 примерака ШТАМПА Принтелецтриц, Београд друго проширено издање Сфаирос, Београд, 1988.
Захвалност сајту : RASTKO		НАСЛОВНА СТРАНА

Садржај

• Халдејски бунар
• Kaжа о анадолијском куплерају
• Kaжа о Накелу Розефири и Јурфе
• Kaжа о Фархијевој свадби
• Kaжа о власнику једрењака без сенке
• Kaжа о златном кључу
• Напомене (фусноте)
• Белешке о писцу

Халдејски Бунар

"Гилгамеш му рече: Ур-Шанаби, ова биљка чувена је; помоћу ње човек стиче свој животни дах. Име јој је: Старац се у младост враћа".
(из епа о Гилгамешу, ЏИ Плоча)
Звао сам се Месроп Хранд[1] - а сад сам овде сам и не знам што сам сам? Овде, као да сам на дну некадашњег мора, исписујем судбину мог новог, Другог Имена. На дну сам бунара, у влажном гробишту, међу брдима у страћари која као да нема сенку.
На почетку свега о мени - морам те добронамерне читаоче запитати: Да ли ћеш поверовати у околности које су ме догнале довде? И у моје Слово самоће из Списа који је мој, чији су редови болни и толико загонетни? Одговорићу ти онако како су мени говорила два необична јахача која су видела оно што ја нисам видео, која су чула оно што ја нисам чуо. Само, питам се, да ли ћеш ми поверовати? Како чеш веровати ономе који треба и сам да поверује?
Има ли веће снаге од смрти? И веће загонетке од онога што ће бити после наше смрти? Мени рекоше: "Четири пута си био, имао си четири живота и треба да их се сетиш, златног Ланца карике да повежеш и Ружа ће ти процветати. Тиме ћеш стећи своју Историју". Ја сам човек који је доведен у таму и који би да из ње изађе. Имам Спис који треба да се претвори у уже за Рађање у Дан. Спис ће добити свој смисао ако његове Каже (делове) распоредим тако да се на крају појави Ружа. Та Ружа, с правилним распоредом Кажа, биће срце истине о четири живота које је водио човек по имену Теофило Кумбараџи! Једино сада, у самотноме часу, тај Теофило Кумбараџи не може ничега да се сети из тих живота! Нашао се у свом четвртом животу овде у мраку бележећи своја Слова том Спису, који је својевремено тајанствено допловио једрењаком без сенке у Куфу.[2]
Ја сам човек који је (тако су ми рекли) пролазио кроз смрти јашући своја четири коња из Сидона! У Халдеји сам пролазио кроз четири огледала као што обичан смртник шета на све четири стране ове земље! Потом плових обалама Талијским у једрењаку који није имао сенку! - Но, ево ме сада где дрхтурим над својом загонетком, питајући се: хоће ли се овај Спис претворити у Ружу? Као да сам под нечијом невидљивом руком: несхватљиво мије мирење с ништавилом, слепоћа и страх пред смрћу - и ја морам да трагам. Морам!
Све у овом Спису морам тако толковати да се на крају појави Ружа, једини мој смисао овде. Моје уже које ће ми, као да је бачено одозго, помоћи да изађем из овог Халдејског Бунара. Дно је ово света и тмица и хлад гроба и влага - али ваљало би бити храбар, треба, као Кумбараџи, бити двапут лав. Тражити светило и бити на два места одједном: овде у дну самоће и у свему што је исписано у големом Спису крај мене на столу. Морам наћи свој пут кроз мрачну суму без краја, извор назван животом Теофила Кумбараџиа и тајном Вертабидовог прстена. Бдим над Списом. Ако то нешто значи - постао је мој још од онога јутра кад сам напустио кућу-Хранд, био је мој у пловидби морем, за дугог пута у волујским колима по друмовима Румелије и Влашке, све до Фисона (ваљда је ово овде област Фисона?). Одавно га извадих из сламе с кола, одавно и ја сиђох с тих кола у пратњи Сева и Ђермака. Сада је то књига моје самоће и чами у својим питањима исто као и мој живот овде. Како да је најбољи начин протумачим? Шта ако у њој никада не нађем истину о свом пореклу? (зашто нема открића у њој, било каквог трага светлости толико сам недеља над њом?)
"Други пут ћеш се родити тамо, у бунару, али кад Спис процвета" - рекоше ми чим ступих на праг ове проклете кућерине међу брдима.
Било је часака кад сам осећао како нешто отиче, чини ми се кроз око, из мене и разлива се около. Оних момената кад једем за столом или се окренем да видим ватру у огњишту или се сагнем да с утабане земље подигнем тестију с водом - и тад осетим као да нешто промакне, прхне, нешто светло и тираво као лелујава сен. И ја ту снагу невидљиву, која ми се тако исказује, питам ја ту сенку: како је тамо с оне стране светлог зида, из којих је даљина, иза ког је неба? Ничим је не нудим што представља овај свет јер њој земља не треба. Па кажем гласно, за себе: "У овом времену ја сам усамљени гост. Један од ретких који није заспао. А година је заборављена и незадрживо долази јесен".
2.
Ево, од мене су тражили да будем на ватри у келији коју су изабрали, украј непознате брзе реке високо у планини. Али, питам се, чему свако сећање, кад су ми очи свикле на вечерње дуге и тешке магле, а ухо на бук реке и крик птице на небесима? Где води сећање ако и даље остајем на дну? Да ли ме неко, док се ја присећам, води за руку кроз тмину? Заваравам ли се ја или нешто назирем? Знам, кад бунарџија заврши свој посао: бунар не постаје место уживања јер мајстор жели да изађе на светлост дана. Тако бих желео да изађем напоље одавде! Сви које сам познавао где сте сада? Научили сте ме: Енки[3] је добио Тилмун ал' на Тилмуну ничег нема. Нема ни времена па како онда било шта да се одвија? Питам се, како ћу ја ову своју кулу издржати, место самотно и бунар испуњен мраком? Могу ли бити снажан као онај хохами из Толеда коме су руже испадале преко усана док је причао Карнери о Чистој Светлости? Овде као да сам најмлађи и најомраженији брат кога су старија браћа оставила на дну бунара одневши уже, пошто им је поверовао и спустио се на дно по благо. Може ли овај Спис, у овчијем повезу, бити уже па да се успнем из бунара у Дан?
Једнога дана међу данима, једне ноћи међу ноћима: ухватих себе, бележећи своје Слово, како посумњах у то да цео Спис говори о Теофилу Кумбараџиу. Множина ми догађаја изгледаху безумно:
У мрачном делу Цариграда до самих зидина, у близини Хана мртвих, на месту за које се причало да је омамљујуће и пуно утвара - за спарне августовске ноћи (писало је у извештају цариградског муселима) године 1777, ноћна градска стража је пронашла тело искасапљеног човека с пробијеном чеоном кости изнад десног ока, бачено поред огромне раскомадане змије. Е, тај човек (боље рећи тај леш) по овом Спису устаје из мрвих и живи као власник халдејског циркуса и зове се Анкел Аривафи Розефира. Потом је у Толеду као зналац хебрејике и арамејског - ту му је име Исак Бен Фархи и ствара запис "Свадба у великој Швајцарској Ципели", у коме открива будућу судбину Европе. У даљем животопису Кумбараџиа, док читам, имам осећај као да сам у животињском крзну а не при светлости ума! После Цариграда, Халдеје, Толеда - Кумбараџиа ће гонити, овога пута као Базолиа а он ће им измицати као чудесни власник једрењака без сенке. Биће међу онима који га гоне, појавиће се скривен својим временом, а сусрет с њим (невероватан и сличан сну) испричаће Соломон Леви Меркадић, царски службеник у име Вијене франгистанске, у име Беча европскога како говоре на Истоку. "Ја тражим Ружу. Враћаћу се све док се Она не појави." Стоји забележено у "Кажи о Цариградском Случају из 1777."
***
Лице Списа изгледа овако: оно има своје Каже, свака говори о једном новом животу Кумбараџиа. Само наоко ти животи изгледају неповезани и одигравају се на међусобно удаљеним странама света. Времена догађаја имају и немају свој узајамни ток, сличе олујама које су древни морепловци ухватили и затворили у велику ружу ветрова. Ту су и догађаји који тек треба да се догоде - они су препуштени будућности света. Исто тако, Спис има своју опсену: изгледа као да га је стварало више лица којима је стало да, по сваку цену, расветле нечију важну судбину: одједном и тако нагло (по њима) као да није само о Кумбараџиу реч!? Зашто је то тако? Чему то скривање иза имена Теофила Кумбараџиа, Сидонског рибара? Да се каже како је Све као Једно и Једно као Све? А једно ако је само једно, па макар и најдубље, ништа је, вејка, прах и мртвило?
Ја нисам сигуран, јер да сам сигуран не бих био овде - нека све то провери онај коме ово допадне руку и погледа.
Имам осећај као да треба својим животом да уђем у овај Спис и тиме постанем улов у свеопштој мрежи! Где су писари ових Кажа да ми виде чело знојно и морну десницу која перо једва придржава, дрешећи чворове на великој мрежи догађаја, пун неизвесности пред сутрашњим даном?
Ко је у Кажама главни лик пошто се Теофило Кумбараџи стално мења? Видим у Кажама два су лика стално присутна: Тобија, грнчар од обала Антиохије светлог лика као у анђела и Гонзаго сатански мрак и скот и банкар, тама и мржња - и они се боре за оно што је између њих, а што личи на тело и дух човечанства!
Поступићу као мудар писар који зна: сам Срце онога што и створи остаје и личи на Ружу, јер је рука што је исписала трошна и отићи ће у прах и ништа.
Да ли неко зна како изгледа Једно Велико Света? Можда зна Чамајев; видех га и слушах у малој рибарској луци на прилазу Светој Гори, док сам с пратњом ишао овамо к Бунару. Познавао је Сева и Ђермака, кад смо га срели причао нам је о три лица велике Јединице Васељене. Има ли трагова тога што је Чамајев причао у мојој Књизи Самоће? Ако пронађем те трагове, бледе од најблеђих, хоће ли ми преобраћај Сидонца (прикривен у мом лику) бити схватљивији?
Чије ме то очи гледају из мрака, као из неког другог времена, ко то хоће да ми каже како постоји и друга врста тишине? Ко то жели да ми каже како је највећа јава сан? Сва та питања видим у овоме што радим и због чега сам овде. Као да неко исписује жеље и намере преко мог пера и деснице. Чији ја то налог извршавам? Каква ми се то сенка прикрада иза леда онда кад помислим да сам пред решењем своје тајне? Докле ћу Спис да листам изнова и изнова - од његовог изора до увира, све у трагању за смислом? Он је моја мутна непросветљена судбина! Мој проклети Спис с дна овог гроба.
Рекли су ми: има једна биљка с којом се све може, Креманска Ружа јој је име. Њу морам наћи за свој Халдејски Бунар!
3. Промена
Од неког свог животног почетка и с неким редоследом ствари и догађаја треба да кренем и да дођем до овога овде како бих решио тајну. Мада, искрено речено, нисам сигуран у то, али човек мора од нечег да почне.
После толико година мислио сам да знам ко сам и одакле сам, но људи из куће-Хранд бацише ме у збуњујуће живота. Промена је била нагла - дадоше ми овај Сидончев Спис и бурмунтију у којој је писало моје ново, друго име!? Испало је да се више не зовем Месроп Хранд, нити је сигурно да сам Грегоријанац и како сад схватам: то нису ни остали који остадоше на Куфи. На пут сам кренуо као Месроп Кумбараџи. Рекли су ми да сам некада био Теофило Кумбараџи рибар из Сидона, и да ћу то опет бити кад се појави Креманска Ружа.
И поред свог знања о Вештини Врха - не могу да докучим шта би све то значило око мог новог имена?
Господе, само да нађем неку нит у свему овоме! Срце моје мајке које немам, коју не знам, коју сам изгубио - ја, њен син а старији од ње, као Висина (коју малопре споменух) и која се не види из Тел-ел-Кедаха северно од Генезаретског језера или Амарне како је још зову. Само, Господе, да дођем до свог знака као сви ти тајанствени посетиоци куће-Хранд. Просто речено, као ти необични посетиоци који су постављали тела, руке и шаке у положаје после којих су дуго до касно у ноћ причали размењујући искуства са све четири стране света.
Одлажем перо јер сам немоћан: све је заогрнуто тајном. Рашчиња се, плови и лелуја све видљиво око мене. Сумрак с планине продире унутра и све је мрачније а слаба светлост из огњишта баца светлу нит, танку и једину, као што је моја нада да ћу све ово што ми се десило, једног дана међу данима, решити. Понекад, као што то чиним сада, улажем напор да мислим на нешто и о нечему. Авај! сем фијука ветра с планине и одсјаја полеглог плама у зеницама - ничега другог нема, ни најмање мисли да искрсне! Ипак, предосећам, биће онако како је знао да каже стари учитељ из Шпаније, из Толеда града светлости изнад ког је Господ зауставио сунце: "Не постоји Ништа, Нигде и Нико јер чим кажеш то - то је већ Нешто!"
Бележим само за своју слабу сенку на трошном ћерпичном зиду иза мене, за сенку повијених ми леда која је слична некадашњој сенци зналца из Толеда усред мржње и зла. Као да је све оно прошло у моме животу била само опсена, варка, одбегла и далека слика нечијег живота, сан неког туђинца који се обистинио у мојој јави и у моме телу?
Кућа-Хранд
Време долази свему - па да поменем живот међу Храндовима и оно што знам о њиховој кући. На почетку, ако је могуће објаснио бих (пре свега самоме себи) ко су били њихови гости и зашто су сусрети с њима били праћени малим собним позориштима? Шта су то Носачи Будућих Времена: да ли су то обични људи? Можда је Шаен-Хранд нашао своју браћу - или ја присуствовах тајанственим скуповима људи који су тражили љубав међу световима, оно велико и толико светло а што је Човечанство изгубило пре Потопа?
Све у свему, ти Храндови били су, на неки начин, занимљиви људи. Нарочито Халмерија ћутљива као риба, за коју сам био убеђен да ми је била мајка. У Шаен Дер-Хранд који једне ноћи у својој кући уби човека из трговачке куће Ваде. Убијени се звао Сонаси Анахидор и пре него што се од смртне ране срушио тврдио је да је Грегоријанац. У кући-Хранд су устврдили (пре него што је дошао код њих) да је припадао Невидљивој Цркви. Долазио је, причали су, из шума Додоне где су змије расле уместо грана, а птице имале дечије главе. Анахидор је хтео да злоупотреби заумне текстове у циљу црног обвладавања материјом и васцелим сировим и грубим каменом. Уместо да добије те заумне текстове - што их је Шаен назвао својим "СПИСИМА ИЗ КУФЕ" - странац је добио нож у леда; нож који је те ноћи сијао љубичастом светлошћу. Непознати је у глуво доба ноћи допловио у Куфу на лађи чији је био једини путник. Био је прегрнут црном морнарском пелерином и да на глави није носио црни шешир широког обода личио би на алжирског гусара. У тренутку кад се сручио поред врата нож је испуштао зуј из његових леђа; имао је дршку украшену амнетистом купљеним у Тифлису. Амнетист је мењао боју у зависности од астролошког знака у који улази, од месеца до месеца, његов власник. Докучио сам, неким гласом који ми је дошао у сну и који је личио на Дихранов, да у смрти власника амнетист на ножу добија црну или белу боју, зависно до тога какав је живот водио онај који га је носио - а морао је да га носи на ножу. Шаенов нож (ево где га помињем као у тајнопису, дрхтавом руком као о живом створу), с дршком од корњачине кости и тим амнетистом летео би кроз ваздух тамо овамо, док би из зидова допирао глас опомене: "Прво слово из речи моћ промени блиским и добићеш ноћ, суштину моћи! У истом стању су и они који раде против Господара Васионе. Ту измакни два слова и открићеш их!"
Те ноћи, Шаен је стајао изнад леша у чизмама од самуровине и с огртачем од камиље длаке купљеним у Ерзеруму, док је из зидова допирао страшан глас: "Још један зелени гуштер мање! Ала је горко срце мржње!" - Потом су ћутећи пришли Астик и Дихран одвлачећи леш, а Халмеријариба отирала је мокром крпом трагове убиства. И тада уистину чух Шаена да рече оно о чему ми је Дихран причао: полако је скидао огртач од камиловине, помињући спору, као корњача, али праведну освету зеленој потковици која чува фес у Константинопољу. - Тако је дршка ножа од корњачине кости добила свој крвави смисао, а тајном ми је остала смрт Анахидора из Додоне и потреба Храндових да одају почаст Шаеновом огртачу од камиловине?
Недељама касније, кад хтедох тај догађај гласно да поновим бејах прекинут, а оно што изрекох назваше мојим ружним сном!? Ништа више није јасно (помислио сам тада) ономе који пристаје да схвата. Разумни човек треба речима све мање да верује и све више да не верује.
Кад помислим на подношљивост живота у кући из Куфе, у тој мојој Одаји Рођења, ја подразумевам бледи лик чудесно доброг Дихрана са својом ноћном навиком да пише дуга писма мени непознатим људима свуда по свету и вилинске осмехе ћутљиве Халмерије-рибе која је била сестра Сирарпе Меликијан стогодишње старице која се поштапала штапом који је ноћу светлео.
Пре него што би почео са својим ноћним писмима, као да су била тајна тако је изгледало, Дихран би ме дуго миловао по глави и причао о краљевству Урарта: о његовом принцу који је имао тар из кога би увек док је пролазио поред воде језера Вана испадале руже. О том краљевству Урарта које се цело преселило на Небо пред хордама које су упале у њега - Дихран је знао о њему боље да прича него Мојсије Херенски. Небеска Краљица у белом, у знаку звезде Алдебаран, кад се све супротности помире - у кругу који значи почетак и крај Свега - завладаће у свеопштој хармонији Васељене: све ће се знати, неће више бити смрти, завладаће љубав, нестаће мржње и поделе. Тако ми причаше Дихран, човек за кога нисам знао у каквим је родбинским везама с осталима из куће-Хранд? Дрхтао сам док ме је опомињао да случајно не отворим једну малу собу у поткровљу где живи некакав старац по имену Асајан. Старац је у тој соби само телом (причаше Дихран), док му дух лута пространствима. Кад се врати (једном када се вратио) исприча да ће Манда-де-Хајје[4] спасти душе које су закопане у тами а које мисле да се налазе у животу. Говорио је о томе како је Назарећанин био привидно човек; анђели су га носили од Господа, као Чисту Светлост, кроз огромна пространства и како су се приближавали земљи материја се све више и више лепила за Њега, тако да је на крају свог космичког пута а на почетку свог земаљског живота добио облик Маријиног плода. Све што се десило с Њим догодило се одавно у будућности, ми смо то сазнали у садашњости, а кроз Свето Писмо забележено је у прошлости. Сидон, Ефес и Рим содомски су и многогрешни градови - треба се чувати броја и учења које има знак трију шестица.
Питам се, овде у бунару - да ли је постојао тај Асајан или је то ипак био Вертабид са својим прстеном? Имао је прстен, тај Вертабид, у коме се све огледало - и оно што човек види и оно што не види. Сваком у кући могао је да скреше у брк, што је и чинио: "Шта чекате? Ја сам се ослободио крзна! А ви ? Мислите на своје кесе, кесароши једни!"
Више се плаших помена тог невидљивог старца Асајана него унакаженог лица Астиковог. Уредни, мрки пописивач и бележник трговачких послова куће-Хранд с централом у Алепу, познавао је на стотине начина да се заради. Говорили су да му је дата спознаја неких врста робе која тек треба да се појави међу човечанством. Биће то роба, рекоше ми, која неће моћи да иструли, мењаће само облик и човек ће газити по њој као по ђубришту које је неуништиво. Астик је знао цене седам хиљада роба на светским берзама. Све је подређивао заради Астик Худијан, рођен негде на западу света. Та га је страст за послом одвела у један халдејски циркус где је намеравао да обрне заумно знање мутавог роба из Европе. Но, власник циркуса имаше дресираног мајмуна из Мисирије који како га виде заскочи и раскида му месо с лица. Да власник не беше у близини Астик би тешко остао жив, звер беше обучена у људске хаљине, што је Вертабид користио да му се подсмехне: "Да ниси пожелео с њим да склопиш трговачке послове?" Худијан је посрамљен брзо навлачио страшну маску од људске коже, добављену из Бенгала, како би сакрио дубоке ожиљке. Једва да је био висок четити лакта а јео је за шесторо људи. Дихран ми је шапутао да у Астиковим цревима пребива демон материје ког ваља нахранити. А Сирарпа Меликијан је ваздан молила Господа за две ствари: да је узме на онај свет јер не може више да гледа земљу и да Астику повеће црева и да за свагде му угаси жељу за храном. И дође време да се испуни Шаенова тврдња: да је Худијану догађај с мисирским мајмуном предочио грозну смрт због трговине, а у ортаклуку с неким Јеврејином из Солунске колоније - жив је одран негде у Каравлашкој ил' Карабогданској. (Од тада, у кући- Хранд, постоји страшан часовник на коме су казаљке заустављене и он се називље: Пре и После - Мајмуна из Мисирије.) По њему се, у своме тајнопису, управљао чудесни Дихран у множини својих бележака.
Ако су сви у кући-Хранд мрзели Астика Худијана зашто су га трпели у својој близини? "Због чеда Агарјанских, због чеда прождерских и обртничких који раде на омрази душе" - чујем глас Георга Вертабида, дубоко из мог понора који се назива сећање. И како сазнадох: Астик Худијан беше преко потребан кући-Хранд - водио је њену трговину и све силе земаљске поштоваху је (и њу и целу Куфу) и не сањајући да је та трговина само њен плашт.
Неразумна и непресушна мржња беше Астикова према Дихрану. "Ти ћеш бити мој гробар а ја ти ништа не могу" сиктао је као змија на Дихрана за време обеда. "Доста!" - вриснула би Сирарпа, ударајући о под штапом који светли. "Не дозвољавам такве речи за време харисе!"
Некако пред свој нестанак с Куфе, Астик је исписао своје бројке преко Дихранових тајнописа. "Шта ће ти ово невидљиво што ће бити видљиво иза овог времена. Сад је важнији мој посао" - каза анђеоском Дихрану и запалаца рачвастим језиком.
"Ипак је мој важнији, несрећниче. Само ти нећеш то да признаш" - одговори му блажени Дихран.
А ја се нагнух с трокраким свећњаком над његов тајнопис (каква срећа те се удостојих тога!) па спазих како проклети рачуни бледе у својој сотијској немоћи, а Дихранов запис пером не губи од своје свежине!? И, гле! - писало је следеће:
Требало би предухитрити огромног човека са главом међу звездама и ногама дубоко под земљом, заљубљеног у своје знање. Чиме тог надутог киклопа опоменути? Биће то повешћу о једној лепој Девојци, званој Источница која је залутала у мрачној и влажној мочвари међу акрепе и змије. Дом ће њен, после њеног одласка, бити растурен а њене сестре разјурене по беспућима. А кад се сестре нађоше у оној мочвари где бејаше Најстарија - а то беше црвена мочвара, црвен ветар около и пакленско биље. Сестре ће бити спасене онде кад један храбар женик запуца те пронађе ону најстарију Сестру па с њом хоп! из оне мочваре напоље! После ће се окрунити и оженити с њоме!
Одмах испод тог записа гушчијим пером, беше ова реченица:
Мислим да је крај Сонаси Анахидора једна од тих цена.
А испод те, следећи редови:
Несагледиве су духовне борбе које измичу људском оку и које постају видљиве тек у границама човековог времена и простора - онда кад добију облик земље, а и тада су приступачне само одабраним. Ко буде знао да исприча Истину о пет живих царстава, четири вида бића, и о Недостижном које крије у себи смисао свега - тај ће победити и Доле и Горе!
Где год да си Дихране, блажен био блажен и остао, нека ти сила многооког Анђела Окстара отклони сваку погибао!
4. Прва појава господина Гонзага
Приметио сам да нешто припремају у кући-Хранд а што се тицало моје даље судбине. То да треба да кренем на дуг и неизвестан пут, да ми се промени име и каже како више не припадам кући-Хранд - то заиста нисам, очекивао! И желим сада, док пишем и сређујем Спис у мрклини, свега подробно да се сетим!
Непознати гости су обедовали. Унутра, поред њих били су Шаен, Сирарпа и Дихран. Халмерија-риба је послуживала. Ћутећи су јела два црна намрштена госта. Рекли су да се зову Сев и Ђермак, црни и бели, како кажу Јермени. Ништа нису говорили ни пре ни после јела, само су ме пажљиво посматрали. Кад обед завршише, поклонише се Халмерији и рекоше јој да је, у кући-Хранд, она најбоља. А потом изађоше напоље. "Ходочасници на света места из светих места, као да су твоја судбина" - дошапну ми Дихран, посматрајући ме својим топлим зеницама.
Одмах (некако после изласка странаца), ваљда је био дан, дан или ноћ? Врата се шкрипаво отворише, она велика на гостињској соби. Унутра улажаше незвани гост, лагано као змија, сав у црном. Смешкао се, а мени се од његовог смешка ледила крв у жилама. Никад до тада не видох тог, нити сличног госта у нашој кући. Капци му беху отекли, као да годинама није спавао, а зенице подливене крвљу. Глатка и бљештава црна коса беше му зализана уназад, толико јако да му је затезала још више кожу око његових косих очију. Имао је беле крупне зубе и дебеле усне на којима је лебдео онај страшан смешак. С његовог бледог дугуљастог лица, испод повијеног носа, висила је брада с уврнутим округластим задебљањем на врху. Бледило његовог лица и прстију просто је исијавало из његових црних хаљина. Одмах је, још с врата, рекао гласом као да звони: "Господине Шаен, даћу вам две хиљаде бечких дуката за спис о Стрицу и Синовцу!" - То ме је згромило; нисам знао о чему је реч, а глас незнанца био је тако дрзак, као да се с хајриком познаје хиљаду година. "Не продајем, Млечанине" - одговори му мирно хајрик.
"Три хиљаде, господине! Дуго сам путовао". "Не продајем!" - понови нервозно Шаен.
"Можда је цена мала?" - упита странац, гласом који је подрхтавао.
"Цена ме не интересује. То није за продају. Исто одговорих и Анахидору" - процеди мукло кроз зубе Шаен Дер-Хранд.
"А он?" - упита гост у црном. "Колико тражиш за њега?" - и показа белим прстом, као смрт, на мене. "Прича се, тамо одакле ја долазим, да овде међу вама постоји човек који се стално рађа пратећи свој спис о будућности Света. Да то није овај дечак који је био дечак?"
"Само је Назарећанин устао. Али ви у то више не верујете" - каза Дихран гласом смиреним и тихим.
"Да, само питам" - на то ће суво црни гост.
"Немој ни да питаш. Сит сам вас". - Шаенов глас је изгледао као да није био његов; личило је то на лавље мумлање.
"Ово мора да је неки неспоразум? Долазим испред Циришких Патуљака у вези оне нагодбе с вама, Шаене!" За вас ништа немам, Гонзаго! Не радим више с вама! Послао сам ту поруку по Анахидору!" рикну као лав Шаен Дер-Хранд. Завладао је тајац. Страх сам осећао као огромну стену наваљену на груди, нисам могао да дођем до даха. Унутра се нагло пробила сенка, као да је прошла кроз зидове, стамнило се. Нешто се пресудно дешавало - нисам знао шта? Гледали су се с мржњом у очима, можда су некада имали неких заједничких рачуна? Шаен је с рамена стресао огртач од камиље длаке, остао је у тифлијској антерији, ослоњен шакама о сто, спреман сваког тренутка да скочи на оног у црном.
"Шаене, могли бисмо друкчије? Речено ми је да понудим пет стотина дуката за десетак реченица које се односе на судбину Европе" - изрече црни гост ово, посматрајући га укочено. Глас му беше миран, монотон као да није чуо малопређашње одбијање хајриково. Изгледао је ђаволски упоран, стајао је поред врата без иједног покрета. Хајрику се појави грч на лицу, зенице му се сузише. Потом му угледах криву канију искићену белим бисерима и дршку ножа с кога је љубичасти амнетист све јаче и јаче исијавао, отварајући се као људско око после дубоког сна. Али, о Господе! паде ноћи Паде ноћ у нашој гостинској соби! У кући која је увек била светла! У Куфи, на Истоку, поред толиког плавог мора! "Не довлачи мрак! Склони мрак, сотоно" - вриснула је Сирарпа и подигла свој штап, сјајан, испуњен дугиним бојама. А нож, с великим љубичастим оком, летео је кроз мрак тражећи свој циљ. Почело је да заудара на лешину и ђубриште. Никада не осетих толики смрад одједном!
"Како да се без знања Стрица и Синовца вратим тамо где ни ратови људски не могу да уђу! Како да се вратим међу управљаче Сировог Камена!" - вриштао је глас, личећи на шкрипу цигли у зидовима који се руше. Онда су зидови собе стали да прскају!?
"Затварај круг одавде до Гетхема! Пасији синови!" - Нешто ме снажно и изненада шчепа и повуче, као да сам упао у водени вртлог - вриснуо сам. "Дечак!" - повика Дихран, притрчавши ми.
"Дошао је у свом првом облику. Ухватили смо семе ђавоље пред улазом у кућу" - каза стари Вертабид, стојећи на прагу у отвореним вратима собе.
За трен - опет све беше по старом: соба је била светла, Сирарпин штап као увек од дрвета, а на раменима Шаеновим беше огртач од камиље длаке.
Сви изађосмо из собе за Вертабидом. Ја напољу видех: сви се поредали у кругу око Сева и Ђермака који се додириваху врховима прстију, док им се на лицима огледаше напор а по слепоочницама набрекле жиле куцавице. У магличастом простору између њихових руку, као у великом светљикавом кругу, топио се мали наказни губави патуљак!? Висином не беше већи од лакта! Исто обучен, сав у црном, као онај гост. Бивао је све мањи и мањи тај патуљак из циришке штале. "Зна се како је нестао Сонаси Анахидор! Зна се, Шаене!" - закрешта патуљак, гласом као испод црне земље, па се истопи. Све што је остало иза њега беше смрад, као после борбе с Млечанином.
Ујутру, док се будих, залебде анђеоски лик Дихранов понад мене. Тихо ми рече уз блажени смешак: "Месропе, да ли си видео Асмаела Гонзага? Можда чеш га опет видети, само тад неће овако изгледати. Запамти шта сам ти рекао. Можда неће бити овакав, али наум ће му бити увек исти. Не заборави, видео си слугу ђавољег."
"Какав смрад. Да ли је проветрена кућа?" - упитах га, још нерасањен, мамурне и отежале главе.
"Како да не! Сан ти је био толико ружан да је све заударало" - каза и помилова ме по коси.
"Дихране, ја нисам сањао!"
"Ружан сан, ангеле у људском облику, да и није личио на сан. Тако ружан сан. Одмори се. Путоваћеш" - рече добри Дихран, па изађе из собе.
Где си сада Дихране, овде поред мене у мрклини, ако ниси у Костанци заузет пословима? Испричао бих д како сам опет видео Гонзага, али овог пута се звао Каракон! Ко би могао да каже како је он мој ружан сан? Где си добри Дихране, да ми опет испричаш како се само на осмоугаоне куполе манастира, које граде јерменски мајстори, спуштају анђели на дан Господњег Ускрснућа! Где си? Да ти видим светли лик, да ти чујем глас!
Елем, причу да наставим - овако се даље одвијало са мном у Куфи, пред мој полазак.
Сутрадан (после оног с Гонзагом у облику патуљка) устадох сав ломан у костима. Одмах поведох разговор о Млечанину. Причао сам о свему што сам осећао посматрајући како се грозни патуљак топи. Сви ћутаху. Лакше би ми било да су нешто рекли или то, као Дихран, назвали ружним сном. Овако, учини ме се да пред њима бунцам. Би ми тешко, хватала ме мука од погледа Сева и Ђермака.
Све се брзо, муњевито одиграло. У томе су главни били Сев и Ђермак. Они ме изведоше пред кућу. Небеса беху ужарена и плава. А море дубоко и безмерно у својим даљинама.
"Прекривамо те ћилимом из времена Еденског Врта. По њему је исписан у облику шара језик од пре растурања Вавилона". - Рекоше ми то, Црни и Бели, као да певушише речи, тихо као успаванку. Задремао сам. Потом осетих омамљујуће мирисе. Постадох самоме себи невероватно лаган. Нагло се подигох у вис! Потом чух и разабрах да певуше стару јерменску тужбалицу. Говорила је о томе како се народи смењују на Позорници света: пењу се на њу и нестају с ње. Убрзо јој докучих скривени смисао који је лежао у химни неуништивом животу. Чудесна химна опевала је човечанство, историју његову коју не исписује пристрасна рука писарева већ Небо. Судбина свих народа забележена је тим језиком тужбалице с ћилима из Еденског Врта: и оних који тек треба да се појаве, и оних који су се појавили, и оних пред угаснућем. Судбина звери, биљака и минерала, говорила је и опевала тужбалица, лежи у вечитом мраку. По њеним речима - смрт сам схватио као нужно космичко сито у коме, после просејавања свега живог, земља тражи земљу, а небески астрали дух човечји! У висинама, видевши оне (у смрти) који вероваху само у земљу - захвати ме бескрајна туга: Господе, помислих, само да не одем сав у земљу!
Нешто изненада пуче. У мојим ушима као да се насла сва вода овога света? Затим осетих тло под ногама, па врелину ћилима. Одвише ме. Још дан беше светао и блистав. У даљини видех како трепери смоквин лист. Неко од њих рече: "Треба сачекати ноћ и радити с ватром".
"Не", - одрече Сев - "ово је довољно. Могли би да запловимо".
"Значи, спреман је за одлазак у тишину Света" - тихо ће Шаен.
"Нек' понесе Спис" - додаде Дихран.
"Да би дошао до Руже" - гласну се Сирарпа Меликијан, сестра Халмеријина. А Халмерија-риба вилински се смешила.
Вертабидов Прстен
Изненада, однекуд искрсну Георг Вертабид који најпре беше житељ града Кафе у Тартарији а потом Вијене у Франгистану. Приде ми и подиже свој суви квргави прст с црним прстеном, великим као дукат и црним као ноћ, да се у њему огледам. Кад се у њ загледах а оно прстен побеле као млеко, затим поче да жути. Полако сам назирао људску прилику у њему, док ми стари Вертабид говораше: "Ово је некада био прстен светог Ањамена. Умершег неумершег. С провиђењем је ископан с дна Бунара где куца Срце Света. У месту где постоје планине које људима говоре и где се рај од пакла одваја. Одсликава све оно иза ума, после смрти, или догађаје с краја и почетка света. У њему ако хоћеш, можеш видети пределе Тамног Вилајета. Можеш разумети како изгледа Све и како изгледа Ништа. Једино што у њему не можеш сагледати! - узвикну старина, а ја претрнух - то су мали људи и мале ствари којих је пун овај свет! Зато овај прстен не показујем хордама глуперди, ждерачима и отимачима туђег! Синко мој, шта ти видиш у њему?" Поново се загледах у прстен и видех: тамноликог човека оштрих црта лица, брадатог и увијеног у белу грчку тунику. Имао је уочљив, беличаст ожиљак изнад обрве десног ока. И рекох то што видех.
Јесте, то је Теофило Кумбараџи. Човек с четири имена кроз своје животе. Знали смо га. Увек га место чека на Атосу" - проговорише дал лица изнад мојих рамена (једно бледе а друго тамније) а то беху лица Сева и Ђермака.
"Е, ако је тако, наћи ћеш га. Путуј, путуј синко мој, па нађи писара Двоструке Куће Живота! Он је упола човек а упола соко, синко мој! А бићеш сигуран да си га нашао кад се име власника овог прстена изокрене. Запамти, кад се име власника искаже" - закликта Георг Вертабид и одскакута негде кроз светли дан.
Бошча с најнужнијом преобуком о рамену, бурмутија с мојим новим именом, пратња двојице људи који ношаху уза се огледало за мене (кад ми га преду, ткао ми је речено у полазу, то ће бити знак да је крај путовању и да ме остављају самог) потом Спис међу мојим рубинама - све то беше знак да одречени Хранд напушта Куфу, место сјајно и светло, своје рајско насеље где је и најнужније личило на сан!
Спуштасмо се према Куфиној малој рибарској луци на чијем се дну, гледано одозго, беласао једрењак бео као крило галебово. Окренух се, пожелех да још једном видим кућу. Имадох утисак да се одувек одатле могла видети али ништа не видех сем плавог неба. Доле, над једрењаком у луци, лебделе су три птице раширених и укочених крила.
Куда отплови једрењак из Куфе?
Сад кад боље поразмислим о целом путу овамо морао сам сићи овамо на дно овог проклетог Бунара, где се упињем из петних жила не би ли дошао до неког прстена сличног оном Вертабидовом. Нада ме још увек не напушта јер је и његов прстен нађен на дну неког бунара сличног моме. Казах и написах - морао сам доспети на ово дно јер сам напустио кућу која је била у врху, високо у стењу, као изнад сваког зла, међу светлим небесима. Уочи поласка на пловидбу, онај прилазак луци Куфе није био ништа друго до ли мој први степеник к дну.
Ја и моја пратња (али и судбина, Дихран беше у праву) пролазисмо кроз страшне пределе и данима пловљасмо оним једрењаком и пловљасмо. За тамних ноћи искакале су из мора рибе светлих очију као жар. Пред гладу и болешћу жвакао сам некакве траве. Од ветрова и удара воде бејах скрит у нечему што је личило на бродску кабину. Беше то кошарица исплетена од сувог шимшировог прућа, изнутра обложена босиоком. Кроз страшне буре пролазисмо, испод црних ниских олујних небеса, искиданих једара у облику крста - али једрењак остајаше горе, на води, поврх валова! Данима никог не виђах на палуби осим Сева и Ђермака. Једрењак као да немаше своје посаде? Путовасмо ли годинама? у сваком случају месеци ми протекоше на води, у једрењаковој кошарици.
Кад год напуштасмо неко место, један од њих двојице би рекао: "Ово није то место. Морамо даље, на запад". - Убијаше ме та реченица кад год би је поновили, падала ми је на мозак као врело гвожђе, или ми се чинило да сам, док је слушам, на коцу.
Са сува улазисмо у неке од лука Антиохије или Киликије. "Тамо нас чека наш једрењак" - рекли би ми. И стварно! опет би улазили у њега, преко једне једине даске која представљаше мост. Како је једрењак доспео ту док ми стизасмо сувим? Ко њиме управљаше и како за нашег одсуства с њега? То не знадох. О томе питах. Нису ми давали одговоре. Уствари, и јесам, добијао сам некакве одговоре, но чудне упуловачене, неодређене: "Зар не видиш? Зар не схваташ?" - одговарали би ми. Мени је такав одговор више личио на питање на које нисам знао да одговорим.
Велика бела лука на Кападокијској обали, или јужној Антиохији, Тир ли то беше ил' Сидон? - не знам? Ту се искрцасмо једнога дана, пред сумрак. Дуго смо ишли уским лучким улицама те левантинске луке, као да смо залутали. Распусне жене хватаху за руке и рамена Сева и Ђермака. Они се отимаху, мрмљајући тихо молитве. Тако нас је, у брзом кораку, затекла ноћ. Но тада, с доласком ноћи, као да све живо измиле на улице. Кљасти просјаци, жене полураспаднутих тела, продавци игара на срећу, бедни трговци шарених птица ослепљених и доучених људском гласу, гутача ватре и ножева, факири са змијама у устима, чаробњаци који су вадили голубове из фесова, одбегли робови који су се на "мим" за три пијастре подавали одмах ту уза зид, трбухозборци с једним оком, продавци ћетеновог семена за мушкост, халве и врелих чајева који доносе губу, продавци малолетног робља, мајке које услед глади и порока нуде децу, окужени просјаци с прапорцима око врата све се то слило у једну врелу, страшно загушљиву житку масу која као да се лепила за ноздрве и очи и кроз коју се ваљало пробити до циља.
У зло доба, једва некако стадоше испред једне уске капије. Нису лупали. Гурнуше врата која не беху забрављена. И ми уђосмо. Унутра, у авлији, беше зора, као да је свануло изненада тако ми се учило. Не обратих пажњу на то: што из мрака, испред капије, закорачих унутра у зору јер бејах уморан. Сев и Ђермак беху дуго на бдењима у једном крилу велике куће. Рекоше ми да ни случајно не извирујем из авлије, са страним да не општим, јер нас неко прати још од Куфе. "Ко?" - упитах зачуђен. Нису ми одговорили. Били су мајстори у томе да заинтересују човека за нешто а да му не дају одговор. Ту у тој кући, једно часа међу данима, сватих да кад сам падао у сан и будио се увек је била зора, увек румени прасак зоре! Упитах њих двојицу, али уместо одговора, рекоше ми: "Путујемо. Направићемо губавца од тебе. тако ће нас грех на путу до једрењака мимоићи. Оно место је далеко одавде. Морамо даље, на запад." - Ставише ми кукуљицу на главу и везаше кајиш с прапорцима око врата. "А ми ћемо бити просјаци. Просићемо на теби. Нем си, не говори!" - дорекоше, и ми изађосмо из те необичне авлије.
Испред нас, људи се склањаху у ћошкове, понеко би бацио новчић. Поред тезги - на пијаци до самог дока где се љушкао наш једрењак - Ђермак истресе из силава све испрошено међу суве краставе ноге старог убожника. И ми се, преко даске, попесмо на једрењак. "Били смо у Никеји. Кад се умориш од живота и грозне судбине тад је пожелиш и треба је видети" - то ми рекоше а да их не питах. "Мора да је била некада много лепша?" - упитах после краћег ћутања. "Како да не" - одговорише. "У оним временима кад су је анђели изабрали да јој се Име чује међу светом".
Опет пловљасмо и пловљасмо. Колико дана, колико ноћи - не знам? Једнога јутра, с првим сванућем, упловљавали смо у огромну луку. Никада до тада не видех толику луку. "Солун. Наша последња пловидба. Више нећемо бити на водама" - рекли су. Погледах с тугом на једрењак: просто нисам могао да верујем да више нећу видети тај наш стари једрењак? Мали и неугледан, несхватљиво издржљив међу бурама и пасијим временима, сада се тужно љушкао међу мноштвом бродовља и рибарских чамаца. Викнух подстакнут оним што видех. Толике ладе, једрењаци, све то мало и велико бродовље унаоколо, с околним кућама које се огледаху у мирној води луке под сунцем - све то имаше сенку! Само наш једрењак, само он није имао сенку!? Чврсто ме ухватише за рамена, говорећи ми пригушено кроз зубе: "Мали, зар мислиш да би с једрењаком који има сенку допловили преко оволиких мора? Све од Куфе? Како не схваташ? Зар мислиш да би без њега лако видео Солун?" - То рекавши, одвукоше ме у први сокак; а одатле, врло брзо, избисмо пред ниску крчму у коју се улазило низ три дрвена басамка.
Крчма беше пуна пијаних морнара, чађаве таванице с које је висила паучина. Гурајући се, прођосмо уздуж кроз њу и уђосмо у малу просторију сву црну од дима с отвореним огњиштем, поред кога је седео човек сав обрастао маљама око појаса прегрнут масном кецељом. Посуда с великом прженом рибом која се пушила и бокал с вином беху пред њим на огромном пању. Затекосмо га између два залогаја.
"Помози бог Николас!"
"Бог вам на помоћи! Којим добром, Севе и Ђермаче?"
"Доводимо терет за Рађање у Дан. Има ли места код тебе?" - Упита Сев.
"Вечерас дајем последњу представу. Код мене нема места. Али ћу вам рећи. Покушајте на Северну капију кроз Румелију. Само, редовно пријављујте Терет, најбоље као приученог трговчића који продаје туђе ексере. Причувајте се у Костуру, у тој касаби од седам писара Арбанашког племића само су тројица хришћани из Елбасана. Нека вам је Господ на помоћи, то није Терет за мене. Бејах доста у пустињама и на корењу" - каза онај необични домаћин, па се дохвати оне рибе и вина.
"Гладан сам" - рекох, видевши сласт крчмаровог залогаја. На то домаћин уста и понуди нас јелом. Пре него што постави столице око пања, рече им: "На прилику, као да је моја слика из ране младости. И мене сте тако водили. Треба га оставити у оним пределима где се свет заноси мишљу како једном рибом да прехрани тело, док душу заборавља".
"Ваљда ће на дну издржати ватру?" - беше одговор, и питање Сева.
"А твоји послови с циркусом? Како иду?" - упита Ђермак.
"Све је добро. Простота је задовољена месином и вином, а представљање Обрнутог Неба, иза паравана, прихватају одабрани. Једино, прошле године, у пешчаној олуји између Карахисара и Коније, побеже ми један грбавко. Онај који је код Анкела био чувар дресираног мајмуна".
"Да ли је знао нешто?"
"Кога ја то држим а да не зна? Доста тога је сазнао. Дочух да је некакав цариник из Илирика овде у Солуну оставио причу из свог живота. У њој се помиње некакав грбавко из Хана Мртвих, требало би да видим да ли је мој."
"Да ли ћеш чути причу? Могу да је сакрију од тебе."
"Сазнаћу, зна је добри старац, преписивач Хагаде, Хајим Бехар Модрехај. Некадашњи рабин при синагоги Шалом."
"Ко ли је грбавка наговорио да те тајно напусти?"
"Ко би други него Млечанин, онај из породице Гонзаго. А ову - рече и показа на мене - сенку Сидонског Власника над четири коња, чувајте добро све до места за Рађање у Дан."
5. Поново Бунар
Раме моје! Еј, ти раме сенке власника над четири коња из Сидона! Хоћеш ли издржати ово сподобно бреме: мој живот овде док не стекне смисао, свој порођај у Дан!? Треће око у овој тмини је Спис, танушно уже, као паукова нит, и моја нада да се успужем уз њега горе у светлост.
Господе, кад бих поново пронашао Куфу! Где ли је онај стари једрењак? (Базолиев брод без сенке), па да запловим њиме - пронашао би моју Куфу блиставу и светлу као горје Ливанско!
Током дугих ноћи у овој самштини снови ме кидаше и бацаше у муке. Смењиваху се жестином невремена, онако како само могу земља и небо да буду када се отворе с даждом. Будио сам се цептећи, сав у зноју, увијен у три губера поред зажареног огњишта, пиљећи у сиви дувар и слушајући хук леденог ветра напољу. Зимња времена беху у леденој пустињи, у планини покрај реке; а снови под сотијском руком, црном и рутавом, тешки као слеђена земља. Дуго времена не могох да решим значење ноћних мора. Једног јутра устадох решен да мучен снове бележим. Ко зна, помислих, можда ће ми се током бележења отворити њихово значење?
Још за првих месеци, по мом доласку овде, некако у позну јесен сањао сам: као ја гледам и видим како из зидова, врата, крај огњишта лебде два крваво црвена ока боје распаљеног жара. Лебде у мрклини и посматрају шта ја то радим овде? А ја знам да ништа не радим, нити могу шта да урадим јер сам у ноћи у којој се ништа не види, нити чује, и ничег нема осим звери. И тако, увек с тим очима почињали би, из ноћи у ноћ, моји снови.
После тих очију - ја сам ужасно гладан. Као будим се да нешто поједем. Кад ли на мом столу комад црног хлеба? Мирише, тако мирише да ја лудим од задовољства што ћу га појести! Устајем из кревета лагано, врло пажљиво му се приближавам као живом створу који хоће да умакне испред мојих шака. Морам да га зграбим, иначе ће пред мојим прстима нестати! Кад ли! да га скопам, а оно комад хлеба се претворио у страшног длакавог огромног паука, који лагано мили по столу и с њега, по нити прст дебелој, нестаје у буџаку иза огњишта!? Крикнем од страха - и утом се пробудим. Размишљао сам шта ли то треба да значи? Овде сам, у неком сам вилајету који дели два света. Иако сам у дивљини посећују ме људи, додуше ретко, али ме посећују. Видим, то су по свом изгледу некакви трговци из даљина, но знају Храндове, Сева и Ђермака. С времена на време обскрбљују ме храном и новцем, оставе ми понешто од своје робе да им продам. Гранични парлаториј је ту преко реке и брда, нешто као омања ђумрукана, бивши контумак из времена куге они не могу да пренесу сву робу те оставе мени да продам. Можеш продати, веле ми, наиђу граничари, страже у служби, путници намерници, гуслари луталице певачи своје изгубљене среће, па продаји пошто било, нек ти се нађе у скудном времену. А ја знам да они знају оно што и ја: деси се, сврати човек притеран невременом, људска дуса која личи на залуталу овцу у дивљини, али то је толико ретко, у години дана једва једном. А кад се намерник појави на вратима, глас ми његов изгледа стран и необичан као да долази с другог света. А тај који је дошао види одмах да има посла с пустињаком.
Елем, сан је требао да значи нешто, само шта? Понављао се из ноћи у ноћ увек исти. Ипак, било је промена, мале беху промене. Паук није увек милео и само милео, било је: окрене се, Господе! па ме погледа, а очи му огромне као да су људске! Но, хвала Свевишњем! сан се једне ноћи измени. Ја кренух к оном хлебу кад се зачу глас:
"Што се толико мучиш, Месропе? Насушни комад хлеба није за твоја црева већ за твоју душу. Спис треба са стоји на асталу а не комади јела. Ако не размишљаш о њему на прави начин бићеш у страшној мрежи огромног паука који се назива време!" - Тргнем се, скочим из кревета, подигнем књигу у овчијем повезу и ставим је на сто.
Постоји ли Куфа!
Од тада не склањам Спис испред себе, увек сам над њим: сређујем га, читам и дописујем. И ево, записах још један сан, још један међу сновима, само да се овај више не поврати - и не повратио се!
Биће то још за првих ноћи када ме је изненада и тајно напустио Каракон, седамнаести слуга ђавољи, с муром свога газде на пет земаља северно од Цариграда, и како то већ раније записах - ништа не доби од мене. Заводио ме причом о запису блага закопаног на Калуђерским Водама јужно одавде и о томе како нас двојица треба да одемо тамо и да га откопамо.
"Запис си добио од хоџице, будући да си био сплавар у тешким временима, а старину си предао муселиму који га је бацио у кулу међу робље. С Куфе су те протерали гнусобо!" - изрекох му, пун једа на његово опако дело.
Ал' Каракон беше упоран. Молио ме и цвилио да избацим из Списа све о Базолиу, онај помен на Сидонског власника четири коња и о Кумбаџиу који се обнавља у времену.
Називао је све то из Кажа заосталим, назадним и болесним стањем људи којима ће, нека од државних полиција, дохакати кад-тад. "Ако је уопште све то истина!" - додаде. "Зар верујеш у те глупости? Куфа? Па то је чиста лаж!
Она никада није постојала! Само оно што видиш, чујеш и можеш да опипаш, то постоји!"
"Значи, као звер да будем?" - рекох, нашто он оћута смркнута лица. Тако се ноћима борих с тим Караконом, наумом и дететом пакла, у мрак да оде и из њега да не изађе. А кад, једне ноћи, гласно приметих (позивајући се на Светлост) да личи на жабу лицем својим, да је длакав до очију и да су му зенице мутне и крваве - њега, тајно у цик зоре, нестаде.
Рођен сам у Куфи, у кући-Хранд, на високом брду пуном светлости - а мракоња ми рече: "Нема Куфе, она је лаж." - По томе судим да је моја судбина и све што се дешава самном овде важно, те морам испливати из ове тмице.
Створење из мог новог сна беше налик човеку с псећом главом и људским трупом на кокошијим ногама! Појављивао се (у сну) кроз широм отворена врата. Иза његових леђа вукла се црвенкаста румена магла, сливала се и пушила свуда около. Прилазио је огњишту, ту се гурио и цвилео од зиме. На свако моје одбијање злога плакао је крваво црвеним сузама. У мени је нешто говорило да тај наказни уљез, овде у мојој изби, пролива највеће лажне сузе које су моје очи икада виделе. Његови захтеви беху слични Караконовим.
Тражио је од мене да изађем одавде, да оставим неразумљиве и заумне Каже јер је, вели, било и већих писара од мене, Писара фараонских кућа и ризница који су одавно у праху и ништавилу и чему онда њихова мудрост? По том чудујуду из пакла требао сам се одати трговини или некој другој законитој хајдучији и да се обогатим. Давао је своју, до пола псећу а од пола само налик људској руци, шапу до рамена да бих успео у служби као учитељ: "Па се ожениш ћерком меког капетана а сељаци ти доносе капом и шаком. Сви се клањају кад се појавиш. Еј! знаш ли шта значи учитељ, њих на прсте можеш избројати! А не такав, овде у самоћи. Види какав си! Као у Франгистану, човече! Народ се од цркве одметнуо! Какав је тамо напредак! Свако село има воз, а кад ће овде доћи у Коџиној Србији? Читај кад ти је дато! У том Спису лепо пише: сокоћала[5] ће завладати светом и њихови мрки, надути као жабе, научењаци! Па ће ударити између себе - ко је бољи? ко је најбољи? а људи ће горети, појавиће се велика, као две планије и већа, печурка над жутим народом у којој ће све сагорети!" говори ми то чудо редове, као да их чита, из Списа којег сам само ја сво ово време држао узасе!? Имам гадан осећај да би ме негде одвео, у некакав ужасан предео, чим бих изашао за њим напоље.
После ми стане причати о свеопштој пропасти. Та пропаст се односи (као да се односи) на неку прелепу жену, Богородицу или анђела, или на Кум, али исто тако на све људе које сам видео, упознао и заволео, на све! И више од тога! Сватам да он мисли на пропаст лепоте и Истине!
"Неће доћи до такве пропасти!" - викнем, осећајући како ми се грло цепа а крв удара у главу.
"Хоће!" - подврисне он, а нешто хучи као да му глас долази из земље. "Неће! Победиће Чиста Светлост! Мракоњо!" - урлам ја, и осећам као да сам на ивици отвореног гроба који чека на мене.
"Хоће! Нестаће човека! Све ће изгорети! Доћи ће мајстори за просипање људске крви! Тећи ће у једном дану више него у стотину бојева некада!" - договара он и скамуче, па на врата излета као фурија.
У том се ја будим, отварам очи и помислим: "Још један овакав сан и ја ћу умрети не дочекавши јутро".
Једне ноћи, усред његове гадне приче, појавило се лице Шаена Дер-Хранда!? "Не очајавај, Месропе! Реци му - проговорило је то сјајно лице из Куфе - да ти не би дао мали, смрдљиви, неопрани прст из његовог опанка за петанест лаката дужине њихових књига и сотијских ученија и за сва њихова варачења под небесима! За све њихове бољитке, лажи и сокоћала! За све то што људе води к ратовима, нестанку воде и шума! Све то њихово не би мењао, реци му слободно, за прах Креманског опанка у коме је сахрањено Милошево стопало, јер је Милошев опанак више знао од шеснаест њихових књига!" - А ја стадох да понављам Шаенове речи а суза ми сузу стиже. Плачем, али не због тих речи, нити од страха пред псоликим који се увија од болова, колико због чудовишног осећања, узнесености у тим речима, радости која се мироточиво излива на мене! Боже, то осећање! Понављам те речи и топло ми! Тако сам радостан! Док ме сузе гуше ја грцам и понављам те Шаенове речи у којима, осећам то као несагледиву и неописиву радост, лежи моје избављене од наказе предамном! А псолики урла од болова, као да је шибан усијаним жарачем. И грмну, пуче нешто, дим и зелени пламен сукнуше у вис. Зид се проломи и кроз огромну рупу неста оне наказе на кокошијим ногама.
Будим се ја из грозног сна: а оно ветар хучи по овој мојој оџаклији на крају света, на дну мог Бунара, нагонећи унутра суварке и лишће, а мали плам у огњишту само што не утихне. Трескају врата на ветру и шкрипи заклоп, шибају унутра млазеви кише а громови се проламају кроз ветар и тамну ноћ. Скочих и намакнух резу на заклопу, али се најежих: па ја сам врата затворио, сећам се навукао сам засун пре него што сам легао!? Какав ли је, одакле ли је дувао тај ветар кад ми је забрављена врата отворио? упитах се. Утом ми поглед паде на ватру - треба је подложити, гаси се, помислих, и коракнух према огњишту. Кад тамо!?
За столом, изнад Списа, седи повинут млад човек, сав сјајан и блистав! Као снег беле одежде на њему а бљеште му жуте косе пале по раменима! Он подиже своје красно лице према мени и проговори: "Како иде с овим, Месропе?" - упита ме, и показује светлим прозрачним прстом на Спис. "Не бој се. То је био Гонзаго. Издржао си и њега, а он се мора вратити тамо одакле је изашао" изрече и нестаде га!
То са мојим сновима беше негде крајем позне јесени, уочи моје прве зиме овде. Немам, и чему, а и ко би био сведок мојим сновима? Питам вас: чему сведоци од трошне и пропадљиве глине? Хвала анђелу који ми је придржавао десну руку док ово исписах срећно и до краја!
У дубини пешчане врелине Мисира постоји гробница која има одају на чијем зиду пише: "Опис Амон-Ра ћеш завршити лако, иако си човек, само ако знаш Имена."
И говорили су а ја сам памтио: "Умре ли човек овде, шта је то што га не напушта? Име, Име нема краја, нити има крај свет који човек осваја његовом помоћу!"
Ањамене, власниче Вертабидовог прстена само да ми се искажеш! твоја светлост осветлиће ми пут кроз мрачну шуму овога Списа! Ањамене, Име твоје право како гласи? Упутивши ме овамо мени дадоше друго!
Овим затварам своју причу ХАЛДЕЈСКОГ БУНАРА - и отварам по низу (за који мислим да је онај прави) Каже из овог Списа.
Свака јасна страна у Кажама наизменично се мења с тамном, коју опет треба посматрати у отицању и под другим знаком. Јер приказивање света (који се налази) у Спису није ништа друго до ли приказивање Тајни: где свака њена страна има сасвим друго решење од оног које је оку приметно и где је сваки Човек (као Кумбараџи) приказ борбе светлих и тамних сила!
И ево, као што рекох, ја Каже поредах у овај низ. А у СПИСУ (врли читаоче овога) писало је следеће: