kremanska

Беше то једне облачне и спарне ноћи каснога лета 1777. г. У глуво доба ноћи, висока људска прилика застаде поред једне постраните капије у цариградском лучком предграђу Бујункдере. Прилика постоја за тренутак, осврну се око себе, па подиже песницу и удари кратко али јако два пута о дрво капије, поред звекира у облику лавље главе. Потом спусти шаку и трећи пут на дрво; изгледало је као да оклева, али је то могао бити знак за неког тамо, унутра. Прилика у мраку имаше на себи белу грчку тунику, која се није повезивала око паса већ изнутра придржавала руком. А на глави фес тамније боје са знаком пијавице са стране - оним знаком мржње којим су Турци обележавали све Грке и иноверце. Висока прилика се поново обазре око себе. У даљини, на истој страни дока Бујункдереа, у тамној и спарној ноћи, у којој је заударало, видела се слаба светлост. Изгледала је као далеки одсјај из последње лучке крчме. Чинило се као да је заклањао лице пред слабим ветром који је доносио смрад, непознати прислони ухо на капију. Ускоро зачу, тамо изнутра, руштање шљунка под нечијим ногама, као да је неколицина корачала брзо по шљунковитој стази. И одшкрину се капиџик. Зашкрипаше шарке и тешка брава на капији - те се она отвори тек толико да он проде. Као да му је сенка остала напољу, у тами пред капијом, јер се реза муњевито навуче иза његових леда.
Унутра, непознати се нађе пред три жене танке у струковима са заровима преко лица. Ишле су испред њега, пажљиво их је следио као да гази по њиховим траговима стопала. Не изненади га јака бљесковитост месечине што се просипаше свуда по авлији, иако је до малопре био у тами и смраду; нити пак плавкаста вода која се извијаше и пршташе из водоскока што се уздизаху из седам малих језераца мермером озиданих, по којима пловљаху бешумно, у сваком, по седам белих лабудова с дечијим главама. Зидови који окружаваху ту чудесну авлију беху високи, као да се уздизаху из земље право у месечином обасјана небеса. Иђаше тако касни гост необичним и чудним пределом по белом шљунку посутом по стази која се ту и тамо губила међу малим чемпресима, и размишљаше само о томе: како је ова стаза дуга и да није овако лепа тешко да би је поднео, као и о томе да ли ће у великој светлој кући, на крају стазе, затећи оне због којих је ушао овде?
И, као што свему доде крај, тако би и са овом стазом. Завршавала се сва поплочана црним мермером изнад кога се укосо, и са хармонијом, уздизаше седам широких степеника у седам дугиних боја. Беху то степенице трема озиданог на прилику, и по подобију, разјапљених чељусти некаквог звера свог од црног мермера. Но, гледано из даљине те разјапљен чељусти држаше, на оном горњем и последњем седмом степенику, витак и сјајан стуб као што бооз држи свод у синагоги, али у приближавању тај држач раља зверињских исказа се као људска прилика, но у примицању све више и више откриваше се као крилати створ сав од белог мермера, с једном уздигнутом руком у којој беше мач док у другој држаше теразије. Створ бејаше толико бљештав, као да сва месечина исијаваше из њега, и страшан у свом покрету тела и мача с којим држаше отворену чељуст чудовишта. Видевши такав призор свака би се проста душа уплашила, али гост, који одмереним кораком праћаше оне три жене са заровима, не обраћаше пажњу на њ. То је могло само да говори о две ствари: ил' је гост, у овом пределу као с месеца спуштеног на земљу, био храбар човек, или познаваше све то па изгледаше као неко ко је већ једном био ту?
А кад прођоше трем, нађоше се у уском предворју зидова исликаних призорима необичне садржине. При дну зида, негде у висини колена људских, као у заклопљеном и угробљеном Нојевом Ковчегу пловиле су слике на којима се истицаху нага људска тела и распусност сваке врсте, множина многих кола која избацују ватру и дим из себе, од које шуме и живи створови изгледаху као људски костури, а та кола иђаху као сама од себе, без икаквих запрега. Ту се беху виделе огромне куће са бескрајње сијајућим и изређаним пенџерима, као хиљаде саћа у огромним кошницама, у чијим одајама са зидова светљаху кутије сјајем полумртвог ока, у које људи беху загледани, као некада у чудо пред Аладиновом лампом. Али те светлеће кутије нису биле ни принети Аладиновој лампи из које је човек могао да научи о Свему. Из необичних кутија излажаху речи о томе: како потрошити, продати, зарадити и прождрати. А људи око кутија седаху огромни, као киклопи са снагом патуљака, тешких тела на стотине ока, са зубима која нису њихова рођењем и са још једним очима преко својих напола угашених. Тако пловљаше тај необични, као живи, мртвачки брод на чијем поклопцу чучаху некакве сподобе у облику црних сенки с укрућеним змијама као штаповима, по свему необични сплавари упола пси упола људи или као жабе, акрепи некакви. Оно што је највише могло да чуди била је чињеница: да је сва та посада, или робље, на томе броду мртвих била жива! Мамили су у своје ласцивне игре, у своје пороке и задовољства, осећао се задах људског зноја из те големе поворке уклетих!
Ни то не зачуди нити уплаши странца који мирно стајаше, загледан изнад брода мртвих у горњи део зида где је куљала, преливала се и мешала светлост бљештаво бела и љубичаста. А кроз њу би, као да је пробија, избијала светлица отварајући, својим бљештавим резом, простор који се продужавао у вис, све у недоглед. Онда би се наново боје у свом куљању сјуриле у тај, на изглед, празан простор, куљајући једне преко других као кристална пена морских таласа. Бескрајна топлина зрачаше из тих боја и њихове игре светлости - и оне деловаху као живе, ту под руком, као иза четвороструког огледала. Потом, с појавом једног бљеска сличног муњи, по средини тог призора указа се уже са осам чворова. Уже бејаше као од злата, сијаше јачом светлошћу од тог племенитог метала и оно беше у дубини тих светлих простора који су пенили. Потом се, дуж његове висине, појавише речи на Арамејском и Грчком: "Ово је вертикала, Лествица, уже за Рађање у Дан. Ко се успне уз Њега заслужује Светлост."
Истог момента, онај Ковчег Мртвих стаде да гори и претвори се у буктињу на којој избише речи: "А овоје Тартар. Дно. И лаж."
Странац који, не погледавши доле, стајаше прикованог погледа за оно сјајно уже, рече дубоким уздрхталим гласом: "О! Чувари, Двоструке Куће живота за коју време не представља ништа! Вас тројица једне једине Истине спуштене на земљу! Њено лице! Ја који од ваше капије спознах свему овде Име, дајем свој голи љуски живот за оно Узе у Дан! Како могу и чиме да га заслужим?"
Тад три жене, танких струкова као девојачких, поскидаше зарове с лица. Но то не беху три жене, већ то беху три красна младића: коса плавих, црних и смеђих, танких струкова обвијених појасима испуњеним бисерима и драгим камењем, с канијам сребром окованим из којих се видаху балчаци златом позлаћени.
И први од њих рече: "Овде је све живо. Нико не спава. А он зна". А други каза: "О! Михаел с мачем га је пропустио!"
А трећи проговори: "Странче! Шта да им кажем, ко то лупа у дубини ноћног мира? По овој ноћи у којој преовлађује месец?"
Тад странац скиде свој фес и три пута га згази ногом, рекавши: "Онај који неће да буде само један роб, већ Све и у Свему! Онај који ће начети реп великој Старој Змији коју су старе књиге назвале Уробурос!"
Онај што га је трећи запитао удаљи се кроз врата ушавши у неку просторију са стране. Не постаја дуго, кад ли поврати се рекавши: "Уђи, јер си од оних који знају пут".
Закорачивши унутра, странац се нађе у потпуном мраку. Насумце је ишао дуж мрачног ходника, али му не паде на памет да скреће. Идући право кроз мрак, схвати да мора ићи дуго, али беше уверен да ће циљ свога доласка овде срећно окончати. И стварно, ваљда то бејаше крај ходника или то беху нова врата у ходнику који се настављаше? Беше узбуђен појавом тих врата испод којих је шибао млаз светлости. Пришавши стаде гурати врата. Ма колико му се чинило да је врата затекао одшкринута - она се под његовом руком не померише. Уложи сву снагу својих мишића и тешка врата зашкрипаше. Од страховитог сјаја подиже длан да заштити очи. Убрзо сјај ослаби и странац виде да се нашао у соби свој у кристалима. Одаја беше дубока и широка, а на њеној средини седео је старац дуге беле браде до колена. Старина беше седела некако по страни од малог стола свог исклесаног од биљура, с прибором за писање којег сачињаваху: црно, зелено и бело перо гушчије, провидни суд испуњен течношћу љубичастог сјаја и комад белог пергамента сјајан као снежни врхови горе Арарат. У соби беше још неког поред старца заваљеног у столици опточеној златом и сребром, високог наслона обложеног кадифом.
"Реци ми, реци," - проговори старац, "Како се ја зовем?"
"Ти си, Анен-Анох, патријарх Екуменије и Новог Цариграда! Онај светли лик који ми је рекао, једне ноћи у сну, да кренем као плаћени аскер у верски рат којег су Турци водили с неком својом сектом у доњим областима Фисона. Кад бејах у утроби ратне лађе ти се појави исти такав, с два мала дечака, рекавши: "Ову ћу ти децу дати кад будеш пао у свој пети живот а због она четири!" - и неста те с оном децом. Оно што ми остави поред узглавља, док бејах у сну, похраних прво у телу свом. Исекох се по стомаку и у гадну рану, обавијену травама, ставих нађене знакове, потом заших. Сву рану распарах чим с војном стигох на одређено место: те потражих онај напуштени качар у планини на осам сахати хода изнад Тарабића кућа, украј два извора, испод темеља мале дрвене цркве направљене без иједног ексера. Кад се вратих у Сидон: затекох старог оца ал' онемелог и, на моје велико чудо јер сам рибар, шталу с четити крилата коња. Имена коња откри ми после толико година, изненада на самрти, мој наново проговоривши отац!? Нисам крив што моја истина личи на сан!"
"Добро" - рече старац, и подигавши руку забаци браду за десно раме. "Видим, знаш ме. А зашто сам патријарх новог Цариграда кад је ово најцрња ноћ?"
"Зато што ти знаш шта је било, шта је сада, и шта ће бити с Цариградом."
"И то је тачно, сине. Како си допловио овамо?"
"Бавећи се оним коњима који свет прелећу као птице, много научих, па пожелех да нађем твог непријатеља ког називају Уробурос и да му начнем реп." - Странац једва да заврши реченицу, а оно зачу се тресак. И земља се затресе под његовим ногама.
"Ни врата пакленска неће ти наудити!" - повика старац, а онај се тутањ смири. "Добро, настави са својом причом" - додаде уморним гласом.
"Но, још онда док стављах знамење под темеље шумске црквице, знадох: како ја, као обичан смртник, тебе да нађем? То питање би све до пре двадесет јутара кад се на вратима моје рибарске колибе појавише два странца у дугим хаљинама које су повезивали по морнарски. Рекоше ми да су из даља и да се зову Сев и Ђермак. Рекоше ми како знају за моју велику жељу и, како имам правог знања, понудише се да ме поведу к теби. Замолих да ми испричају оно што беше само у мојој души и у оном сну, како бих био сигуран да нисам под опсеном. Будући да живим у тешким временима, помислих: није ли оно нова Агарјанска опачина? Они ми потанко исприповедаше оно што је мој живот у истини, а не оно што се види. Схватих да они, ако већ нису у дослуху с тобом, назиру знање Енохијанског језика којим ме, кажу, служе анђели. Али кад ми на обали показаше слаби и накривљени једрењак на коме смо требали пловити од Сидона довде - ја посумњах у њих. Као да видеше моје мисли, рекоше, Улази, Грче, немамо стрпљења! Изгледаш као последњи кесарош! Погледај, чему ти служе очи? Овај једрењак нема сенке! И чему ти служи ухо? Зар нас ниси чуо, чека те Анен-Анох' - И ја покорно уђох на једрењак који немадоше сенку.
Током пловидбе, за дана ћутаху од мене а ноћу, док бејах у сну, приповедаху ми на који начин да уђем овде и шта ћу све видети у овој скритој авлији Бујункдереа".
Човече из Сидона, шта би с том пратњом? Личила је на твоју судбину?" "О, часна старино! Неста је! Двадесете вечери од напуштања Сидона мени се, противно мом духу и телу, приспава. Рекох пратњи како у даљини назирем Цариград ал' ми се приспавало, те их замолих да ме пробуде. "Пази, као лопов ће се прикрасти и обраће ти виноград док будеш у сну" - одговорише ми они двосмислено. Из сна ме трзе тресак. Прамац једрењака беше ударио о док таквом жестином да умало не поломих руке. Беше мркла ноћ, околно бродовље изгледаше као големе мртве насукане рибе. Од пратње ни трага ни гласа!? Потеци овамо, потеци онамо - на једвите јаде бацих у мраку сидро и једрењак се некако смири. Кад престаде да се љуља, преко даске полако сиђох на док."
"Избеже ли сваком шпијунлуку на путу до капије?"
"Нисам приметио никог ко личи на човека а да га занима моја појава. Мада знам, Цариград је пун ухода сваке врсте."
"Сине, цела Мореја врви од млетачких доушника! Али, доушници су пси и нису најопаснији. Знај, не можеш ми помоћи, а Змијин реп си начео својим знањем. Не брини за мене, све долази у своје време. Видиш ли ово црно перо као из гаврановог крила?"
"Да, видим" - одговори човек из Сидона.
"Тим пером пишем сва ова времена, све до Хетерије. А зеленим ћу писати заједно са зеленим гуштерима с острва Бензален. Тада само онај који нема треће око неће у зеленом перу препознати зелену потковицу око Цариграда и у њој фес! О јада! Свет ће бити под опсеном велике блуднице с чашом жучи и зеленим пером и Звери с четири рога! Они ће непрестано комадати светло Тело обвијено Ужетом у Дан! Благо оним временима, сине, под белим пером! Женику цару и невести спашеној! И овом Месту, граду који ће бити свачији и ничији!" - то изрекавши, старац се заплака.
"О, предобра, часна старино!" - узвикну Сидонац. "Молим те, испиши животопис једном седмоструком Екуменцу из Сидона тим трима перима, која испуњавају времена до светлости Новог Цариграда! Ја морам наћи Уробурос, за коју чух да је стигла у Цариград и да се крије, као најразблуднија курва, у куплерају на точковима што је довучен чак из Анадолије. У коме има јаретине из Коније, хиоског вина и где се гадно изнурују тела грчких робињица! Кажу, како тамо влада вечита ноћ. Ко уђе у тај куплерај не може да изађе? Али старино, ја се не бојим! Хтео бих да ти дам део животописа."
"Не треба ми! Врати то у силав! Молбу ћу ти услишити јер све твоје праведно познајем. И чувај то за појасом, јер то има очи! Може у Ружу или змију да се претвори! Зависи од руку које га држе!" "У чијим ће рукама процветати, светли лику? Тако сам нестрпљив!"
Али страшан тресак заглуши његово питање. Неста свог оног сјаја око њега!? Појавише се бедни оронули зидови са наказним сенкама које стадоше да се кезе. Човек из Сидона виде да стоји посред некакве страћаре? Старац беше до пола го, осмуђених коса и браде седаше на дрвеној столици преко које беше пребачено ћебе од кострети. Тело му беше пуно убоја и рана. Покрај њега стајаху, с рукама наопако везаним, два човека крвавих и одраних леђа, које бичеваху, и усијаним кљештима чупаху, две наге црне људескаре с великим минђушама у огромним ушима, гојних вратова и стомака на којима се кожа сјактила мокра од зноја.
"То је моја пратња! Сев и Ђермак!?" - повика у чуду човек из Сидона и устукну пред грозним призором. Потом, као да се прибра, истрже из рукава нож с дршком на чијем је врху сијао љубичасти амнетист. " О Сидонац!" узвику болно старац. "Храбри људи су као деца! Толико ствари познајеш, а не знаш где ти је пратња? Шта је све храбри човече, снашло твоју судбину? Издржи, у судару си с пакленским силама! "
Разлеже се страшно церекање: нит људско нит бештијско. И показа се, све до старчевог појаса дебела, као две људске руке, змијурина слузаве крљушти; главе налик човечијој с великом петловом крестом по средини. "Видиш, сине, жели да ме удави. До паса мог јој је дато. Потом ће падати све ниже и ниже, док у огњу не сагори. Чим си ушао унутра видео си суштину мог Места, то се реткима открива! А ово сад што видиш трајаће све до Женика и звезде Алдебаран. Чувај то своје за појасом, у њему се открива будућност" - рече старац исцрпљеним гласом.
"Ти си тај, Теофило Кумбараџи Сидона! Зар да се бојим људског створа!?" - повика страсна звер из старчевог крила. "Ако си толико храбар, као што тврди Анен Анох, а ти ми дођи у Карапанџево, у онај део луке где је смештен анадолски куплерај, да ме тамо убијеш! Чекаћу те! Тамо сам, онде одакле допире она слаба светлост док си пред капијом чекао да удес овамо! Ако ли ме победиш спасићеш своје усуде, Сева и Ђермака, и дочекаћеш да ти се то у појасу претвори у Ружу!" - изрече страшним гласом змијињи цар, великих уста, црвених као гротло ужарене пећи.
"Безумнице! Остави с миром ово свето место!" повика човек по имену Теофило Кумбараџи и крену с ножем на Змију.
"Не прилази јој" - завапи старац, прикованог тела за столицу.
У тај мах створи се некакав страшан ветар. Нешто тешко и јако тресну Кумбараџиа посред груди. Он полете уназад изгубивши свест. Док је падао потиљком к земљи, причини му се да је толико лаган и да никада неће додирнути тло.
7.
Дошавши себи осети болове у глави и леђима - сети се свега! Потом виде да лежи у каљужи и чу тихо запљускивање и шум мора. Схвати да је још на доку и да је око њега ноћ; ваљда она иста ноћ у којој му се све то догодило?
Да то не беше сан?, и одакле овде?, где је онај једрењак?, беху мисли које прострујаше кроза њ потпуно га отрезнивши. Покуша да устане. И, мада болови не уминуше, придиже се некако. Онда зачу нечије кораке, осврну се и уплашено потражи нож у рукаву. Прилика му приђе. Беше то висок, коштуњав старац, великих коса и браде као срезане бритвом, у хаљетку који се навлачио преко главе, без рукава, са једноструким каишевима и сандалама. У руци је држао мали сасуд с уљем и фитиљом. Прилика упали фитиљ - и труњава светлост се лагано разастре около, лелејава као пустињски песак. Док је видло прштало око руке непознатог, Кумбараџи напипа још једном дршку ножа, проговоривши уздрхталим гласом: "Ко си ти? Шта тражиш?"
"А ко си ти и шта тражиш овде, кад провераваш да л' је нож узате?" - Сидонац уздрхта као дете и осети како му се грашке зноја сливају низ чело. "Ја сам, Теофило Кумбараџи, рибар из Сидона. А ко си ти?"
"Ја сам, синко, Тобија грнчар, по грчким и антиохијским обалама стални гост. Један од ретких међу људима који не спава. И овде сам да ти кажем да ми ниси све рекао о себи." - Кумбараџи осети олакшање. Питање одакле и откуда баш овде?, поново га опседну. "Као да сам био негде" - рече шапатом, некако више за себе.
"Где?" - упита га онај, што рече да се зове Тобија грнчар. Он оћута, а човек с видлом у руци, настави: "Стајах с дечацима поред свог грнчарског витла и видех да се по ноћи приближава некакав једрењак. Помислих, чим се приближи доку посада ће избацити ленгер, но једрењак удари жестином о док да се прамац накренуо и с палубе слети човек и ударивши главом о тле остаде да лежи. Мора да је био у сну и једини на једрењаку, јер се после удара једрило окрете и настави да плови низ струју залива. Ја приђох и угледах те где лежиш".
Ја" - упита неодлучно Кумбараџи. Нашто се Тобија добродушно насмеја. "Добро човече, тај једрењак, где је!?" - узвикну нервозно Сидонац. "Ено га тамо, нестаје у тами пучине. Нема људске душе на њему" одговори му Тобија, показавши у том правцу. И стварно, у даљини, на изласку из залива према пучини, видео се како лагано нестаје, као да га гута тама. Да ли од испарења или вреле ноћне измаглице, лебдело је око једрењака слично слабашном диму и комешало се над малом крмом, на којој се видела мала колиба од прућа па се чинило, у мрачној даљини, као да на крми неко чучи. "Дођавола!" узвикну Сидонац. "Па то је једрењак на коме сам допловио из Сидона!"
"Знам" - одговори кошчати старац. "Шта знаш? - упита љутито, али осети стид. И би га стид.
"Па то, да си из Сидона, рекао си. А видех где слете с тог једрењака. Чини се, био си у сну. Ниси требао да спаваш на прамцу. Могао си погинути."
"Човече! С њега сам се искрцао! Тачно је, био сам у сну, али и на једном месту" - код тих речи нагло застаде, онај је негде грабио журним кораком. Кумбараџи је ишао за њим насумице.
"Где идемо?" - упита. Није добио одговор, а било му је свеједно - некуда је морао ићи. Незнанац му је деловао поуздано. Грчки је говорио добро, а по нагласку као да био Ефешанин. Имао је поверење у њега мада није знао, и био сигуран, одакле оно долази. "Зашто си угасио видло?" упита га после извесног времена. "Цариград је пут бесних паса. Знаш ли како изгледа човек кад налети на кучницу пуну бесних паса? Ја то знам, моје скитање дуго траје, све до Халдеје."
"Познајеш градове Истока и обале Хелеспонта?" запита га Кумбараџи, једва назирући његова леђа.
Да. Боље рећи, многи градови знају за Тобију грнчара. Ефес, Тир, све до Куфе. Цела Никодимијска обала заједно с Киликијом и Антиохијом. А и у твом Сидону сам познат. Зна ме добро и овај град."
"Никада нисам чуо за тебе. Чудно, познат си а ноћу идеш као лопов и скитница?" - Онај заста. Лице му беше бледо, али му глас није изражавао љутњу; "У ноћи, синко, многи не виде не виде ништа, а ретки све. И благо тима који виде, због њих лутам ноћу као лопов и скитница."
"Имаш ли пријатеља?" - упита га, тек да нешто каже.
"Скоро у сваком граду. Познају ме, само им је тешко кад их напуштам. Ободре се чим се повратим међу њих са знањем о грнчарији. Ако желиш могу бити и с тобом пријатељ."
"Хоћу" - одговори, и испуни се неком чудном топлином.
"Знао сам. И теби је тешко. Овде сам због тебе."
"Због мене?"
"Да. Нашао сам те. Зар то није довољно?"
"Јесте" - каза, и поново га обузе она топлина. "Мора да многе твоје пријатеље тишти голема мука" додаде.
"Голема. Све теже налазе земљу за своју грнчарију. Увек, кад им се вратим, морам да их подсетим на облик судова. Јер наказни судови ничему не вреде. Последњи и најгори крвопилац татарски не би их купио."
"Мора да су скупоцени и дивни судови?"
"Синко, ни светлост биљура није им равна. Невидљиви су, а кад се покажу пред лицем човечијим постају вреднији од злата."
"Невидљиви, кажеш?"
"Да. Најлепши су у Новгороду и Кијеву. Њих чува жена сва у белом, бљештавог лика. Њена деца ће их правити, од глине, кад Новгород спопадне тмица."
"Значи, у тами их је тешко правити?"
Тешко, ал' ће бити најдивнији. Онај који их буде мрзео биће смешан пред њима." - Хтеде још да га пита, кад ли стигоше пред нешто што личаше на капију. Стајаху у мраку, испред разваљене, труле и нахерене капије. С ње је висио, само о једном ексеру, звекир. Сидонац приде звекиру лицем својим па устукну. "Гле! звекир од бронзе!? Ту сам био!" - узвикну у чуду.
"Тише" - шапну Тобија. "Неко ће нас чути."
"Ту сам био, пре него што сретох тебе" - каза узбуђеним гласом.
"Ниси. То је био сан, или од удара о тло. Причинило ти се."
"Није".
"Јесте. Него, ено их тамо, моји дечаци. Већ раде иако је далеко зора." - Мало даље, од капије, под настрешицом од коља и танког платна, седам малих дечака злаћаних косица у белим хаљиницама заливаху велики грумен глине из судова белих као лабудова крила. Тобија им приде и окачи своје видло испод настрешице. Видло му беше мало, не веће од кандила, с фитиљем који је могао да да сјај једног упаљеног жишка. Али кад га он упали све плану таквом светлошћу поставши јасно као дан. "Тобија! Видеће нас!"
"Не, синко. Ово је светлост коју ретки виде а ти нам неће замерити на њој. Срца ће им бити радосна и кликнуће срећни: "Ево је! Ко нам каже да се угасила?" Него, приђи слободно."
"Тобија," - рече прилазећи, "био сам унутра, у тој чудној авлији, у кући пуној светлости која се претвори у страћару!"
"Ниси. Беше то санак на једрењаку који нема сенку. Уморен путовањем, заспао си. Ниси дочекао крај пловидбе, а требао си."
"Ето, и ти знаш!"
"Шта?"
"О једрењаку без сенке!" "Нисам једини који зна о том једрењаку. Какве он има везе са светлом авлијом и кућом која мења изглед?"
"Има!"
"Сине, ти си онај који је заспао а који то није смео." На те речи, Кумбараџи очајно махну главом и поглед му се прикова за нешто у даљини. "Чуј ме Тобија, видиш ли тамо ону слабу светлост у даљини? Тамо у дубини дуж дока?"
"Видим!" "Е, тамо ћу отићи."
"Да ти ниси Сидонски власник четири коња која прелећу смрт и која носе имена четири стране овог света? Чух да такав постоји!"
"Јесам."
"Не чини лудост! Анадолијски куплерај ће пасти кад тад у прах и пепео као свака сила телесна!"
"Морам. Анен-Анох је на грозним мукама и моји усуди Сев и Ђермак, једина моја добра у овом свеопштем смраду и мраку."
"Та жена је ђаво. Зову је великом старом Змијом. Уробурос је она. Први и највећи закон видљивог. Млечанин Гонзаго је власник куплераја. Створење у људском обличју коме одговара да ко год уђе у ноћ тог куплераја из ње не изађе. Само се у једном преварио: Анадолијски Куплерај наџивеће његову Венецију и човека који хоће да буде Бог на земљи!"
"Тобија, како изгледа Куплерај?"
"Велика је то мрачна Кула на два боја. Први бој је у мраку и над подрумом је. На његовом улазу дочекаће те крвопилац Ђелмаш. Грчки потур, незајажљив и подмитљив, ружан као сам ђаво. Други бој је осветљен и он је мамац. У њему пребива Анадолка опсена над опсенама, суштина страсти и полног уживања. Људе дави у облику страсне змије. Не зна се ко је јачи: газда Куплераја или она? Шта још да ти кажем? Како још да ти помогнем?"
"Ко је тај Млечанин Гонзаго, шта тражи у Цариграду?"
"Дошао је кад и она крсташка багра која опљачка Цариград и покраде с хиподрома оне коње од бронзе па их пребаци бродовљем у Венецију. Сад је власник Куплераја и жели ову смрдљиву ноћ у Цариграду. А Ђелмаш му је понајбољи слуга, слуга који вреба прилику како да убије свога господара. Гонзага мрзи и опсењујућа курва јер јој се чини да би могла сама да влада Куплерајом."
"Не плашим их се! Нека ми море избаци оглодан костур на сидонску обалу ако ми рука задрхти!"
"Чувај се, синко мој. Не чини лудост."
"Ако погинем, моји коњи пронеће ме кроз смрт јер верујем у њих! И увек ћу долазити, све док мој Спис не процвета у Ружу! Тако ми је речено."
"Добро", - каза Тобија мирним гласом, "ево ти један суд, нека ти буде цена уласка унутра." - Суд од глине, нешто као омања ћаса, паде пред Сидончеве ноге и разби се. Он се брзо саже, дохвати комад, хтеде рећи да је штета што се разбила - кад ли у његовим рукама засија комад злата. "Злато!?" - повика, и стаде да скупља комаде ћасе. "До Куплераја ћеш доћи, само се држи правца из ког долази она чкиљава светлост" - чуо је глас изнад себе, а кад подиже главу - а оно, нигде никог!? Само он, сам, у мраку пред неком старом капијом на којој је висио звекир од бронзе. Он се загледа у мрачну даљину у којој је треперила она слаба светлост.
Ако је све ово било сан, онда је она светлост јава помисли, те крену према њој. Ветар се појача и смрад поста неподношљив.
8.
Анадолијски Куплерај показа му се мрачнијим и страшнијим него што је очекивао. Врата на њему беху одшкринута, као да су мамила унутра. Улазило се преко каменог прага, одмах с улице.
Кумбараџи гурну ногом врата која треснуше негде у мраку унутрашњег зида и увуче десну шаку у рукав тоге, напипа дршку ножа и стеже је. У првим тренима, његове несвикнуте очи затекоше дубоки мрак. Онда се зачуше нечији кораци. Потом Сидонац угледа високо горе, у врху дрвеног степеништа, прилику људску с бакљом у руци. Искретала је лице, испод обасјане подигнуте руке покушавајући да види ко је то тамо доле ушао. Разлеже се грохотан смех налик штектању лисице и грактања вепра. И она прилика стаде да се спушта одзго према њему. Корачала је тешко. Даске су одзвањале под њом, шкрипећи потмуло, а крупна прилика кезећи се проговори: "Уђи птичице, уђи. И ти би да натакнеш Анадолку? Уђи, одавно овде никог није било с таквом намером. Имаш ли добар јарак,[6] она не воли слабе" - изговори, церећи се грохотом. Као да беше помало хром у једну ногу, вукао ју је силазећи, што је правило највећу буку по степеништу. На трећем степенику од Кумбараџиа застаде и подиже још више бакљу у вис. Беше то крупна људескара. Растом не беше већи од Сидонца, али зато масивнији, задригао у месини као руднички бик, сраслог врата, с лобањом свом рошавом, без иједне власи и лица пуног богињавих трагова. Преко његових голих прса, белих као у детета с којих је висило сало у каишима, беше пребачен црвени кафтан. На себи је имао црне чакшире и дрвене нануле на отеклим босим ногама.
"Јеси ли ти овде куплер?"
"Јесам" - одговори наказа и отвори своја уста пуна црних крњака од зуба у грохотан смех.
"Поштено плаћам, у злату" - каза опет мирним гласом Теофило.
Поштено, златом! Хоћеш да јој позлатиш ону ствар!?" - заурла наказа, па се поново насмеја.
"Ако нећеш, могу и да одем?" "Не! Пишљиви мали Грче! Откуд теби злато баћ, а?"
Покрао сам џамију у коју долазе само цариградски потури."
Наказа рикну као лав, заљуљавши се у месту. Замахнуо је буктињом: "Лопужо! Ослепећу те, па ћу ти се крви напити! Да видиш колико горе има чаброва с грчком крвљу! Где ти је фес с пијавицом, сад ћу звати градску стражу!"
"На фес с пијавицом сам се попишао, а стража ће ме ухватити и присвојити сво моје злато. Зар га ти нећеш?"
"Имаш право. Злато и да ти се крви напијем" - замумла, а очи му усјактише. "Дај нож! Осећам да ти је у рукаву" - отегну Делмаш.
"Знаш ли ко сам ја? Даћу ти оно за чиме твој газда луди." Људескара се поново исцери: "Зар ти? Пишљиви Грче! Зар ти имаш нешто вредно а не вредиш боба?
"Могли би да се нагодимо. Ја сам човек из Сидона, власник над она четири коња која пролазе кроз смрт." "Ћелава људескара избуљи очи у чуду: "Дај!"
Теофило Кумбараџи трже свитак из појаса. "Крени напред, а ја ћу за тобом. Па кад се испнемо, добићеш га."
А кад изађоше горе, виде Сидонац да је као на неком чардаку свом у изукрштаним гредама пуним паучине. Уз дувар беху поредани чаброви пуни усирене крви, а у некима су кости и коса људска. Из једног отвора на таваници пробијала се светлост у снопу.
"Како се стиже до ње?" - упита Ђелмаша. Овај подиже дрвене мердевине и прислони их на онај отвор. "Горе" - рече му, "а сад ми дај свитак." - Кумбараџи спусти Спис на што пун мрва и оглоданих костију. "Склони се од мердевина до прођем." - Нашто ћелава наказа само замумла и мирно приде столу.
Сидонац није стигао да се попење м до половине мердевина, кад се зачу урлик. Наказа је урлала од страха и ужаса држећи свитак који се претвара у змију! Тачно између очију ујела га је и телесина се сручи, а змија отпуза кроз рупу на патосу.
Беше половином свога тела у некаквој сјајној соби искићеној чипкама, с неколико дивана у свили и свој застртој бахреинским теписима. У једноме кревету кружног облика, свом у драперијама, лежала је жена неисказне лепоте.
"Само реткима успева да стигну довде. Одакле си странче?" - запита га жена мазним гласом.
"Из Сидона сам. И рибар" - одговори он.
"Аха! све ми је јасно! Ти си тај Кумбараџи! Оној свињи доле дао си свој Спис. Почели су и јаничари да долазе до свега пре мене иако сам из Анадолије! Такви ће упропастити овај Куплерај, и онакви као што је Млечанин" каза разгневљена. Њене речи и глас чињаху му се као пљусак бисера. "И хоће" - одговори он, додавши: "Имам злата за тебе. Хоћеш ли?"
"Дај, тог блата нестаје овде." Кумбараџи извади комаде златне ћасе из силава.
"Па то је злато Тобије грнчара од седам азијских градова! Спусти га и лези овде са мном" - каза и поче да шири своја бедра. Као занет стаде да јој прилази. Све ближе и ближе том сјајном белом телу на коме су се истицале загасите брадавице, чврсте и велике, и белина с унутрашње стране њених бутина. Прилазио је као омамљен тим погледом који га је упијао у себе, мутећи се пун страсти. Онда она, танким прозрачним прстима, стаде да шири свој отвор. "Ходи, приђи" - рече му једва чујним гласом, и ухвати га нежно врховима прстију за отврдли уд.
Леже, паде преко ње без даха. Ипак, делом замућене свести осети како укршта своје ноге око његових леђа и како те ноге постају невероватно хладне. Покуша да се окрене не би ли видео - шта је то хладно у њеним ногама? Не окрећи се" - стењала је у заносу, стављајући му језик у ухо. "Сисај ми брадавице. Сав си мој." - Сваку јој је жељу испуњавао, предавши се уживању на њој. Ништа не помути ту његову страст - ни онај тренутак кад је лепота њене коже стала да влажи, да се круни и осипа, постајући рапава и хладна као смрт.
9.
Две прилике у црном, с црним кукуљицама, стајаху с крвавим секирама у рукама поред бљештаво плавог кревета кружног облика. На кревету лежаху искасапљена тела човека и змијурине гадних крљушти с које се пушила још топла крв и цедила смрдљива текућина.
Трећа прилика је завиривала по просторији, гурајући сваки предмет са свог места сјајним црним штапом беле дршке. Није носила кукуљицу. Био је то човек четрдесетих година. На себи је имао уске јахаће хлаче припијене уз бутине, широку пелерину преко рамена и црн шешир великог обода.
"Господине, Гонзаго" викну једна кукуљица. "Грк има ожиљак преко стомака!" - Онај што је шеткао по соби, подиже своје лице на коме се истицаху косе црне очи, дебела доња усна и бледа боја лица на коме је био упечатљив крупан повинут нос. "Рекао сам ти да ме ословљаваш само са лорде! Ожиљак је стар! Све је одавно извађено испод њега. Завите то и баците на градско ђубриште. Само брзо, док је још ноћ!"
Две кукуљице послушно замоташе искасапљена тела човека и змије) па их понесоше између себе.
10. Прво Слово Писарево
Однекуд пошавши - почех од живота рибара из Сидона. Видим, и он је био на Једрењаку без сенке!? А Сев и Ђермак (које знам као своју личну пратњу) ево где беху усуди рибареви, али које својом жртвом рибар из Сидона искупи. Да није било те жртве да ли би се они (Сев и Ђермак као моја судбина) нашли у мом путу ка сећању? А Сидончев нож, као да је онај исти, оштрина коју је држао Шаен Дер-Хранд. Нож са љубичастим амнетистом, као оком, на врху. Видим, лик Млечанина Гонзага и овде израња: у овој Кажи је у Куплерају са својим слугама.
Откуд Гонзаго у Цариграду спарне ноћи 1777. године Господње? Ако је веровао Тобији: дошао је са Латинима још 1204. године Господње, када крсташи освајају и пљачкају Цариград. Али, када се десила та пљачка бронзаних коња са Константиновог хиподрома а када гине Теофило Кумбараџи!? Ипак, зар ја скоро не видех тог Гонзага на Куфи? Ако ли смо и ја и рибар из Сидона то сањали - откуда то у два сна један исти Гонзаго!?
Драги читаоче, пази да не погрешиш у нечему читајући овај Спис! Ко овде тражи прост след и обични проток ствари кроз ову причу (можда некакав историјски случај или догађај!? - вара себе у огромном Кругу ове приче о Сидонцу! И нека све овде остави како му се овај Спис не би претворио у Змију неразумевања, мржње и погрде!
Овом првом Кажом о Сидонцу прича о пет живота Теофила Кумбараџиа неће се завршити!
И на крају свог Слова да забележим: Остављам бројеве (током целог Списа) у истом низу, нек се настављају после ХАЛДЕЈСКОГ БУНАРА и ове Каже о Сидонцу. Нека буде као што је написао о Бројевима зналац заумног из Толеда: творац "Каже о Свадби", Исак бен Фалири, један од могућих сенки Сидонца - "У Бројеве од један до десет можеш ставити цео видљиви свет. Сви остали бројеви (и кад су мањи и кад су већи) само су привид велике кабалистичке збирке бројева која се назива Десетицом Космоса." У мом случају је исто! Или барем изгледа? Нека се настави моја Потрага и кроз Бројеве! Ја сам тек на Почетку и осећам - долази друга врло пресудна Кажа о необичном циркусу Анкела из Јурте.

Интернет издање

Штампано издање

Садржај

Кажа о анадолијском куплерају