Интернет издање ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ Технологије, издаваштво и агенција Јанус Београд, октобар 2001 ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Зоран Стефановић ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ Маринко Лугоња ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ Милан Стојић ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА Ненад Петровић КОРЕКТУРА Саша Шекарић и Драгана Вигњевић	Штампано издање УРЕДНИК Милан Младеновић УРЕДНИК ИЗДАЊА Милан Милинковић РЕЦЕНЗЕНТИ Никола Милошевић и Станиша Нешић ЛЕКТУРА И КОРЕКТУРА Светлана Милосављевић ОПРЕМА Стјепан Мимица КОМПЈУТЕРСКА ОБРАДА МАСЦОТ, Београд ТИРАЖ 3000 примерака ШТАМПА Принтелецтриц, Београд друго проширено издање Сфаирос, Београд, 1988.
Захвалност сајту : RASTKO		НАСЛОВНА СТРАНА

Садржај

• Халдејски бунар
• Kaжа о анадолијском куплерају
• Kaжа о Накелу Розефири и Јурфе
• Kaжа о Фархијевој свадби
• Kaжа о власнику једрењака без сенке
• Kaжа о златном кључу
• Напомене (фусноте)
• Белешке о писцу

Кажа о Анкелу Розефири из Јурфе

Ја сам Анкел, по градовима халдејским називан Грк, Аривафи Розефира. Родом сам из Цариграда. У овој Кажи о себи назваћу се Анкелом из Јурфе. Напољу, изван моје исцепане и ветром раздрте шатре, бесни олуја и крај мог живота приближава се. Моја циркуска трупа одавно се расула.
Мардак Николас Раам (који беше власник овог циркуса пре мене и чији бејах најбољи ученик), говорио ми је: "Спензона мораш чувати. Не само због тога што доноси зараду овом циркусу, него што и опомиње људе. Спензон је твоја најбоља играчка. Лутак која ће оживети на северу света уз помоћ даха чаробњака који живе у снегу и леду. - А, ево, никога и ништа нисам сачувао.
Мардаку је, за његова живота, побегао само један грбавко. Један од спореднијих чланова трупе, наказа која је (у предњем делу циркуса), испред великог паравана забављала децу и доконе: кревељењем и опонашањем дресираног мајмуна обученог у људске хаљине. Истину о томе грбавку сазнадох од свог учитеља у Солуну; где смо се нашли гонећи ту сподобу која је замењивала дресираног мајмуна из Мирсирије. Једном приликом, Николас Раам дочује да се по наговору некаквог црњака са западних страна, у својим кревељењима грбавко руга Назарећанину, називајући му мајку, попут гадних јеретика, обичном женом. Онда му приде Мардак Николас Раам, рекавши: "Е, кад је тако, несрећниче, онда је Назарећанин обичан човек, а будући да човек не може веровати у човека, тако све мудрости веле, ти мораш бити мајмун. Буди мајмун, ионако ће доћи Горилски син међу народе света који ће рећи: човек је мајмун.' - Тако је тај грбавко замењивао дресираног мајмуна из Мисира који је угинуо, услед оштрог ваздуха, у Халдеји.
Али, за моју причу је ово најважније: као што већ једном напоменух - код мене се цео циркус расуо. Нешто судбином, помало стицајем околности, али у многоме је сам крив за то. Све је настало од оног момента кад сам почео да схватам да ја, Анкел Аривафи Розефира, нисам ја - већ неко други, и да ћу се опет појавити? Ово личи на суфијску јерес, а ја сам Грегоријански Никејац. Па шта је онда у питању? Да све у мом животу буде још црње: после смрти Мардака Николаса Раама појавио се човек, под мојом шатром, именом Млечанин Гонзаго, који је захтевао да му продам, по добре паре, Раамову заоставштину; некакве записе учитеља које не сматрах пресудним за опстанак циркуса у мој Спис. Његова упорност да доде, по сваку цену, до заоставштине Раама и мог Списа - навела ме је на крајњи опрез. Убрзо доживех да ми тај скот прети потпуним уништењем. Мислим да су сви разбојнички напади на мој циркус његово дело.
Вратио бих се на свој крај. Још имам времена да га забележим. Ставио сам га на почетак ове Каже, али то је као да сам га ставио и на крај који је одавно написан. Себе (и свој живот) не сматрам важним, нисам од оних који умиру с том заблудом усамљени међу звездама. Али ако је, и најмање, истина оно што осећам: онда се све ово, што се назива мојим животом по друмовима Халдеје и Антиохије, одавно одиграло уписано међу звездама - а све оно што сада намеравам написати као мој живот у Раамовом циркусу, било је записано - и испало је да се мени само причињава како ја то сада бележим!? Ако је тако, питам се: како то временом нисам схватио живећи својом вештином, која се састојала у умножавању једног истог лика, на којој су ми халдејски вешци одавали признање. Мардак Николас Раам је ту вештину називао краљевском Вештином Врха, Луксором иза седам пешчаних мора, По њему, имађах нешто од делова божанских клипота, оних варница које су искакале испод чекића александријског Хермеса док је обликовао нокте на ногама Хирама Абифа, великог Мајстора Пирамиде. На моју жалост, чини ми се да је учитељ претеривао - и поред таквог знања требало је да сачекам разбојнике, овде на усамљеном друму, да бих све то о свом животу коначно схватио.
Тек што напустих Јурфти где обавих своју последњу представу. Волео бих да сам одувек био само Анкел из Јурфе, па макар и просјак у њој. У Јурфи сам одрастао, а већ написах да сам цариграђанин родом. И свему моме је близу крај. Ово је трећи напад друмских разбојника. Више никога нема у моме циркусу који је врвео од живота - остајем сам. Као са Сребрних планина, низ Тарус, да долазе пустињски вукови - тако изгледају разбојници, у даљини, спуштајући се низ стрме обронке. Сву запрегу сам пустио и отерао у пустињу шакалима. А кад се разбојници толико приближе запалићу овај јадни остатак циркуса, потом ћу ући у своје четвороструко Огледало. После мене ништа неће добити та гамад.
Сад сам негде на путу између Јурфе и Аинтаба, около је непрегледна пустиња - и овде ћу, по свој прилици, за овај свет умрети, осећам то. Разбојници се споро крећу кроз олују, али само што нису стигли пред шатру. Назирем им тела на грбавим животињама; клате се, уздижу и спуштају као у малим чамцима по узбурканом мору. Личе ми на сенке. Примићу ми се сенке. Кад па разбојници и отимачи разних боја нису били сенке? На крају, ипак остајем с оним с чим сам живео: с људима који су ми увек личили на сенке. Они који ме познаваху говараху ми у Битијасу да се чувам отворених и далеких друмова. Царевина је трула, у њој постоје крајеви које нико никада није видео, где ни мензоли не стижу, говорили су ми, и више се ништа не зна с царством шта ће бити кад цар умре а нема наследника. А ја им одговарах: зар се неко од вас плаши сенки? Тако одговарах у Еривану и у Табризу - свуда по Халдеји, по градовима и варошима с оне стране Сиријских планина. Ево где и сенке могу човеку да дођу главе. Можда бих им и овога пута умакао и надмудрио их, но уморан сам - сва та вишегодишња бежанија с циркусом пред Гонзагом и његовима нема смисла. На реду је моја жртва за спас невиних душа. Пре него што ме напустио, Тобија грнчар ми рече: "Кад год одбијеш Гонзага, увек по нека невина душа настрада." - Ускоро дочух да Млечанин иза мојих леђа пали сиротињске домове. Привуче сјај сунца у велико огледало и упери га у кров од сламе. Кад избије пожар буни народ говорећи: "То је због Грка, Аривафи Розефире! Он доноси вечни пламен проклетства са својим огледалима! Он је грчке вере! Шта ће вам она овде!" Због тога, поједине вароши годинама избегавам. Умножише се иза мојих леда погорелци и за све бејах ја крив. Онда се он повезао са разбојничким гнездима - без станка и престанка сачекивали су ми циркус, али сам ја вештином узмицао пред чедима ада.
И сада бих (с том вештином) учинио невидљивим овај бедни остатак циркуса, али уморан сам и доста ми је свега. То не значи да сам се предао том скоту у црној пелерини. Једноставно осетих једног тренутка у данима између дана: да сам неко други.
12.
Хан Мртвих у Цариграду, не беше ништа друго до свратиште последњих. Налазио се скоро изван градских зидина, то нахерено ругло о коме ми је причао Хормузд Рисам; човек који се издавао за мога (или ми је био?) оца. Једина близина нечег што је имало везе с градом било је његово ђубриште, преко чијих гомила се улазило у ту руину од хана. Које била моја мајка? То не знам. Хормузд никада није говорио о њој. Каква би жена зачела дете у Хану Мртвих па га потом напустила?, ваљало би претпоставити. Ипак, и у овом предсмртном часу осећам како ме нагриза сумња: да ли сам телом својим био син тог Хормузда Рисама? Беше то, колико се ја сећам, благ и праведан човек. То моје тражење оца од крви и меса почело је нарочито од онда кад почех да осећам оног другог у себи.
Рећи како сам рођен сав у ожиљцима по телу, међу којима се издвајаше ожиљак преко стомака, као замлад још у мајчиној утроби, у облику чудне шаре и онај изнад обрве десног ока, а на очевом не видети ни једног, ни колико загребати ноктом - сумња је која би заголицала сваког. О другој физичкој сличности, која би морала да се испољи временом, нећу ни да говорим. С мојим нареченим оцем, Хормуздом Рисамом, ни у чему не бејах сличан, до ли у једноме: желео сам да радим и живим као он, али то ништа није говорило јер сам касније пожелео да водим живот какав је водио Мардак Николас Раам - Мајстор Огледала, зналац од ког сам научио како се човек може провући кроз огледала.
О жени (која је и мајка) увек говорити и писати као о Еви док се под Јабуком спаја с Луцифером у заносу греха и шта се све из тога изродило? Зашто оба пола нису на једноме телу? - беху питања која Хормузд Рисам често самоме себи постављаше. (Сад, кад знам о чему говори Раамов Запис о Хираму Абифу и цела његова, злата вредна, заоставштина мени намењена, у облику Списа повезаног љубичастом траком - постајем свестан да је мој наречени отац Хормузд преко питања о мојој мајци или Еви, размишљао о нечему другом!)
Био је то помало чудан човек, тај Хормузд Рисам. Сећам га се вавек обвијеног димом свеће и повинутог над књигама. И последњи грош је давао за тајне проказане књиге над којима је плакао. Говорио је да у књигама против тирана лежи права и истинска победа човека над злом и над смрћу. Поседовао је све написано о Синбадовим Путовањима. Поред њега, то је било прво што сам научио, изучих туцање праха барутног и његово мешање с разним бојама и уљима. Хормузд вољаше мастила љубичасте боје. Знао је да каже како у љубичастој боји пребива дух племенитог и узвишеног, али и хладна природа којој је потребна усамљеност. Недокучиво знање које су поседовали халдејски мудраци Хормузд Рисам је видео у љубичастој боји. Ту направих, код њега, своје прве калеме за писање.
Сећам га се кад подигне своје уморне очи, па ми каже: "Анкеле, Анкеле, да пише може свако. Иду времена кад ће сав људски род писати. Ал' да створиш спис из кога ће изнићи Ружа, е то је Краљевска Вештина! Мој Анкеле, да ли се она уопште ствара пером и мастилом или је потребно још нешто треће?"
Тако једне ноћи, у једној од својих прича Хормузду Рисаму пуче перо, а беше управо застао у писању. Није потрајало дуго а ми се убрзо растадосмо. Не имадох више од девет година. Мене је чекала Јурфа а да то нисам знао. Срећом по мене (а можда и несрећом?) ја савладах до краја писање: и више од арапског, јер Хормузд беше човек који је имао браћу на свим странама света; научих јелински, арамејски, а и хебрејика ми не беше страна.
13.
Да ли сам рођен у првим ноћима загушљивог септембра 1777. године Господње, у Хану Мртвих, како мије причао Хормузд Рисам из далеког Мукајара - или се моје рођење десило девет година касније у духовној вези с Мардаком Николасом Раамом из Фаре? Никад ми то неће бити јасно - и то је било оно што је годинама подгрејавало осећање у мени како сам ја ипак неко други.
У сваком случају, једног касног лета, с изразом на лицу као да ћемо се опет срести, Хормузд Рисам ме предаде црном странцу, темељнога стаса, полуоткривених рутавих груди, лица у осмеху пуном јаких белих зуба.
Странац рече да се зове Мардак Николас Раам и да од његова три имена изаберем оно које ми се највише свиђа, да је непоправљив Никејац и да долази по мене чак из Фаре. У некаквој постранитој капији, у кући чудних просторија, негде у близини дока Бујункдереа - тај Мардак Николас Раам прими од Хормузда и оно што припадаше мени, а које никада до тада нисам имао прилике да видим? У једна врата куће, заједно са мном, ушла су четири коња, на једном се налазило чекмеџе позлаћених ивица. На друга, мања врата, изашли смо ја и тај Мардак Николас Раам, који је носио некаква четири огледала и оно чекмеџе злаћаних ивица. Хормузда Рисама нигде на беше? Унутра, у тој кући, од једних до других врата бејаше некакав дуг мрачан ходник. Можда се Хормузд у њему изгубио? Мада није личио на човека који би се тако лако изгубио. Ако сам ја, тада с девет година, прошао кроз тај ходник, зашто би се он изгубио у њему?
Видевши како се осврћем, Мардак Николас Раам ми рече: "Мали, понеси ова два огледала. И у животу гледај само напред ако хоћеш поново да видиш добре људе као што је био Хормузд. Ова огледала сад су твоја. Њих је лакше чувати него коње. У циркусу стално могу бити уз нас а да то не буде сумњиво. С коњима који не вуку, и који се час виде а час не виде, било би сумњиво. Кад научиш вештину с огледалима бићеш одједном на све четири стране света и у још четири његова међупорстора! А сад, пожуримо у луку чека нас једрењак!
Испричах (и написах) како су почела та два моја рођења, одавно пре четрдесет година. Али све под мишљу: можда се ја тек сада рађам године 1817, усамљен на путу између Аинтаба и Јурфе, у сенци смрти коју доносе разбојници на камилама? То ме не би изненадило - јер ја, још увек, осећам другог у себи.
Код ових речи могао бих, чекајући мирно прст судбине, завршити мој Почетак ставивши га на свој Крај. Живот који назвах: "Лутање неког другог Аривафи Розефире".
Тај живот другог бих описао, уколико ми дозволите, као живот неког другог лица које се мене ништа не тиче и с којим немам ништа заједничко! И где се ја (описујући то лице) налазим између њега и света који је иза мојих леда. У коме ја нећу, док говорим и пишем у име тог другог живота, да имам само једно око и да стојим у сотијској заблуди како све могу сам као Бог; јер знам да сам прах, од глине ће ми бити стан, и јешћу прашину док не стигну црви! Зато одавно стадох, с пером, између њих двоје: између лика Анкела Аривафи Розефире с једне стране, а са друге света по чијим се друмовима потуцах, свог живота који је био само једна тачка међу звездама и свега онога што је прошло. А с тог мог места на коме стајах, с пером, све овоје изгледало овако:
14.
А кад се попеше, уз једну даску, на мали једрењак с огледалима у рукама која су пљескала под сунцем у залазу, зачуше глас који доде из мале кућице на крми: "Ко иде?"
"Терет за рађање у Дан" - одговори Раам. "Шта носи?"
"Четири огледала, уместо четири Сидонска коња и Спис с љубичастом траком, који код Хормузда Рисама доби змијску кошуљицу."
"Докле Терет жели да плови?" "До Толеда, али пут за Толедо води преко Куфе."
"То о путу Терета знамо, а да ли Терет зна на чему плови?"
"Ова кућа нема сенке и личи на подневну светлост" одговори на крају Мардак Николас Раам. Две прилике брзо изађоше из мале кућице од прућа шимшировог на крми и стадоше пред њих. Једна беше у белим хаљинама а друга у црним. Свечано поздравише Раама и он њих. А онда стадоше да милују дечака, да га подижу у вис, између себе, да га окрећу на све четири стране. Дечак беше блед од страха и чврсто држаше она два огледала под пазухом, што му их даде Раам при поласку у луку. Једрењак се љушкао на слабом ветру док је око њега падала топла вечер. "Како се зовеш?" - упита га човек у белим хаљинама. Услед страха дечак ћуташе.
"Реци им како се зовеш" - проговори Раам.
Анкел Аривафи Розефира" - одговори дечак једва чујним гласом.
Хоћеш ли бити храбар као некад?" - опет га запита онај у белом.
Дечак збуњено слеже раменима.
Зна неколико писама" - каза Мардак Николас Раам.
Тим боље. То је један важан вид храбрости" - додаде човек у црним хаљинама. "И требало би да буде напретка."
"Добро је што сте коње заменили. О њима се прича свуда по Истоку. Гонзаго не мирује, литре злата даје на потере" - огласи се онај у белом. "Морали смо. За њих треба пространа и слободна штала, а нас чека циркус. Свако од нас овде има свој начин да дође до подвига на једном од тих коња, али ми не знамо време јахања?" - рече Мардак Николас Раам, па се добродушно насмеја.
"Чуј Раам, зна се и време. Онај који буде јахао дојахаће у времену у тај град у Франгистану, а град ће бити на две велике реке. Пази, рећи ће многи, толико и толико је прошло од првог пада Константинопоља, а ово је из праха!" - каза онај у белом.
"Доћи ће у једној боји. Онда ће је променити, а кад се објави узеће трећу" - каза онај у црном.
"Зар не стоји објава многих, али то ће бити вукови у јагњећим кожама?" - упита Раам.
"Раам говориш као пипач" - рећи ће онај у белом. "И грбавиш Раам" - рећи ће онај у црном.
"А зар не може, промислом Господњим, јагње обући кожу вука да га не препознају?" - опет ће онај у белом. А Мардак Николас Раам се заплака.
После тог разговора - исплови једрењак у тихо сумрачје летње вечери 1784. године Господње из цариградске луке на тамну пучину. Како ће тај мали једрењак, та љуска орахова, то причињење копна издржати пловећи оволиким водама? Хоће ли те силне воде бити за њих шумни плићаци радости или светско море смрти?, питаху се немо двојица путника, с огледалима, којима циљ овога путовања беше Куфа.
Пловљаше тако и пловљаше необична посада састављена од двојице ћутљиваца и два путника, од којих један беше Терет у Дан. Изјутра, четвртога дана на мору, каза Раам дечаку: "Ушао си као Терет у Дан на овај једрењак који нема сенку и на коме се све зна. Кад стигнемо на Куфу казаће ти како те знају и да си већ био тамо, а ти се не бој."
На Куфи; шта је то дечак, Анкел Аривафи Розефира, запамтио из тих сусрета а што се годинама повлачило кроз његов живот? Висок крупан човек у антерији и сјајних чизама, који је рекао да се зове Шаен Дер-Хранд, рекао је: "Као да га знам, као да ће опет бити, јер је речено да је био а то се не заборавља." - После је затражио да се отвори оно чекмеџе злаћаних ивица. Отворише га и из њега извадише чекмеџе сребрних ивица, па су и ово отворили и из њега извадили мали прост дрвени ковчежић, толики да у њега стане Спис повезан овчијом кожом, савијен у трубу и обмотан љубичастом траком. "Ту је и оштрина с љубичастим оком" - каза неко од окупљених око ковчежића. Шаен подиже предмет који је лежао на дну испод оног Списа. Био је то нож са љубичастим амнетистом у врху дршке од корњачине кости. "Добро" - рече он, гласом дубоким из ког је извирало задовољство што све то види. "Све је ту" - додаде. После су вечерали харису и рибу пржену на маслиновом уљу. Раам није узимао хлеб. А по вечери, причали су до дубоко у ноћ. Пре него што је отишао на починак, дечак је чуо да су помињали неког старца Мирона који беше умро. Имао је обичај да призива ласте из висина и да разговара с њима. Шетао је по стењу Куфе обасјан сунцем и искићен птицама. Беше некада ту, у тој кући-Хранд, и неки Тихон Романини. Он је отишао као капетан брода, на сиње море које се граници с Тамним Вилајетом. Њему су медведи с Куфе јели из руку. Кад нагазе тешким шапама на трње животиње дођу да им Тихон вади. Загреје он мелем и восак, чупа им трње и превија, а животиње га гледају и плачу од захвалности, после долазе као да га обиђу. Стану издалека и посматрају га, ако су гладне приђу а он им да из руке. Вољаше тај Тихон да прича о Никеји. Увек је плакао док је причао о њој. После његовог одласка с Куфе, по кући је дуго лебдела његова сенка. Држала је малу Никеју на своме длану, плачући људским гласом као Тихон. - То је причала старица, звала се Сирарпа, имала је штап који је те ноћи светлео.

Пре него што ће се с дечаком спустити низ вијугави пут доле до мале луке, Раам је рекао: "Он сада мора да иде за Толедо."
Не, већ за Јурфу. По халдејским и грегоријанским просторима" - одговори му Шаен Дер-Хранд.
"Али, он је Грк?"
"Исто је. Армен или Грк. Било која од ових кућа овде, све је то исто. То је због реда. Ред догађаја мора до постоји."
"Зато што је то исто, Једно је као Све и Све је као једно?" - упита Раам.
"Да, баш тако."
***
Већ му је двадесет година и стално је на путу између Фаре и Јурфе. Те своје двадесете године стиче прво знање о Огледалу. Суштину тог знања немогуће је објаснити; оно што је објашњиво изгледа као легенда, а кажу да има легенди већих од саме Истине. У Раамовом Огледалу све је обратно - и није обратно. Ко га савлада отвара му се она страна која је увек иза човекових леда, прикривена и невидљива. Та страна може да буде испред очију: толики људи гледају напред а не виде ништа, за њих је видљива страна иза леђа, оно у што су се већ уверили. Мајстор већег знања зна: ону страну изнад свог темена и ону испод стопала својих. Све му се оне отварају, као ружини пупољци. Врхунац Вештине је мењати стране да би се даље видело. Онај ко савлада мењање страна у Огледалу Света може да ишчезне; оставши у месту увек мења само време у коме борави његово тело. Врхунац вештине, за коју је Арикел само чуо а коју до краја живота није покушавао, гласио је: провлачење кроз два и више Огледала погубно је и доноси смрт. Онај ко погреши, а покуша, распада се у времену. И да се поново нађе у животу мали су изгледи.
Причају да је у Ларси (Сенкерех звала се Ларса док тече ова прича о Огледалима из Каже о Анкелу) - живео некакав старац од деведесет година по имену Ибн ал Муктар. Припадао је секти Рифаи, а живео је под отвореним небом Ларсе с петогодишњим дечаком, змијама и својим старим зимзаром. Кажу да је зимзар био толико стар да је требало десет година у набрајању његових ранијих власника, а они доживљаваху старост ништа мању од Ибн ал Муктарове. Причали су како је стари Рифаи научио петогодишњег дечака да пролази кроз више Огледала с кобром око врата!? Тврдили су како је то могуће јер дете припада анђеоској ведрини још не захваћено поквареношћу света... То су причали. Нико никада није видео старца из Ларсе на делу с Огледалима.
Но треба се вратити основном току ове Каже:
Мардак Николас Раам је пред смрт, тортуром црвеноглаваца,[7] и безвлашћем - бежао у прошлост. Не би се могло рећи да је то било из простог кукавичлука, у жељи за прикривањем. Зналац из Фаре је тако и умро. Побегао је у свој простор среће. Негде у далеку прошлост.
Анкел је а Јурфи, једнога дана, затекао Раамову последњу поруку. Мајстор је исписао:
"Анкеле, отићи ћу дубоко у прошло време да ме ни најбољи пси трагачи неће стићи, нити најгори сејмени првог везира Басре! Видећу своју Ниниву уместо овог прљавог, пуног лоја и говнарског Кујунџика! С тог места ћу потонути, надам се, у рај!"
Порука је, као што се да видети, била врло кратка. Испуњена бодрином. Анкел Аривафи Розефира није много туговао за учитељем. Добро је познавао учитеља, знао је шта је мајстора чинило бескрајно срећним. Та срећа је била Нинива, Ур или Урук халдејски са својим пет метара високим принцом који је пре четири хиљаде година тражио лек против смрти. То, а не власништво над овим циркусом размишљао је ученик над мајсторовом поруком.
Уз своју последњу поруку - Мардак Раам је оставио и кратак Запис о Хираму Абифу. Анкел Аривафи Розефира, тада још увек младић, то жедно прочита и у једном даху. Запис мајсторов беше састављен арамејским писменима:
Овоје прича о створу (само налик људском), који се појавио пре сваког покушаја да се време измери. Све је овде лаж и све је истина! Правио сам овај Запис уз помоћ Огледала. (Признајем, погрешио сам: рад на Огледалима Куфа ми никада неће опростити.)
Бејах у капији Огледала и лутах просторијама. Ја, бедни смртник и циркузан, Мардак Николас Раам.
И ево шта сазнадох:
Одмах, на почетку треба реци, мој Анкеле, да се нађох у два Вртлога јаких струја, алија из њих срећно испливах.
Тврдим да ће ти се онај старији Вртлог, кроз живот који водиш, открити кад-тад. Из везе Луцифера и Еве родило се двосполно биће које је било у стању да контролише видљиви свет твари и његове облике. - И запамти: савршенство свих видљивих облика материје уобличено је у простом банкарском чеку! Ако људи то за сад не раде, радиће. Све остало су приче. Истини за вољу те приче имају задатак да својом простом површином олакшају пут ка суштини онима који је траже. Дакле, оне су само знак.
О млађем Вртлогу ћу у само напоменути, колико да видиш како то изгледа кад има облик приче:
У изводу из талмудске легенде (из такозване Палеје, збирке старозаветних књига), која гласи: "Хагада о Асмодеју" - помиње се пут с далеког Истока према западу једног од архисатана. У том путу он, с мање ил' више препрека, стиже и у Византију. Док беше летео над Јудејом Соломон пожеле да га ухвати. Па, како му је то пошло за руком, он паде у искушење да се, у свему, измери с њим. Али ту се превари. Скинувши свој прстен с руке, Соломон ослободи свих ланаца ропства Асмодеја. У Соломоновом прстену лежало је сво знање света добијено од анђела Чисте Светлости на дар. То знање се обликовало у материји преко малог и великог Соломоновог Кључа, којег је краљ Јудеје добио од Хирама Абифа великог Мајстора Пирамиде.
Онда узе Соломона, као некакву трунку, на свој длан грозни Асмодеј у многим књигама назван ђаво, па му рече: "Буди ми слуга јер си једна обична ништарија, као и сви остали!"
Мој Анкеле, ја верујем у тебе - поруку ове приче нећу остави јер се она оставља само слепцима. У једном треба да будеш сигуран и да то знаш: добро је што они, који су све ово измислили, више ни сами у то не верују. Чуда више нема, тврде они, можда снови које људски разум може да објасни - а све приче су смешне. Да, драги мој Анкеле, тако стоји с њима.
А шта да ти кажем о њиховом разуму којег упиру над несагледивим силама Васељене? Гробља су им све већа, мој Анкеле!
У чему се састојала вештина циркуса Мардака Николаса Раама коју је пренео на ученика? У сваком случају беше то кумирски посао, а по оном како ју је Раам износио пред свет испада да је та вештина била у уској вези са знањем Огледала. Треба бити, говорио је Мардак Раам, у пролазу између Неба које се види и оног Неба којег тек треба видети. Смрт је само капија између два Неба. По мајстору, једнога дана човечанство ће доживети на земљи то друго Небо: Огледаће се људски род на површинама великих вода на чијем дну ће лежати сво оружје овога света. И преварантима, који су водили људски род у силне ратове, неће више бити места. Никао више неће желети да слуша њихове лажи. Човек ће веровати у себе, а они ће умирати од туге и мржње што не могу да владају над њим.
Спензон - или прича о Земаљском Паклу на Западу
Овај догађај са Спензоном у Раамовом циркусу почео је одавно. У једном сну, Мардак Николас Раам чу глас који му рече: "Иди тад и тад у Александрету. И тад, у то и то време изађи на трг робља. А на тргу у том и том његовом делу, видећеш само једног роба у војничким подераним хаљинама и телала који га хвали продајући, али нико неће купити тог роба теби намењеног. Тако уради два пута у два јутра, а онда трећег дана изјутра, у то и то време, приђи телалу. Немој случајно да питаш чији је роб! Или што је у тако јадном стању а његова цена толика! Одмах плати колико телал тражи, извади дукат и заврши пазар овим речима: "Ево с моје стране, јер овај роб више вреди." Па се одмах окрени и без иједне речи поведи роба са собом! Ако телал буде упоран у томе да те допрати до конака, а ти му реци: "Не можеш ти никад стићи тамо где ја станујем." Онда ћеш чути и видети промену на оном телалу и све ће ти бити јасно. Роб је висок, у лицу и коси бео као овца, пун пега. Ратни је заробљеник из Франгистана и војни капелан лутеранац."
Раам је тих дана (и те ноћи) био прилично удаљен од Александрете - беше негде на обалама Лаодикијским, с друге стране мора. Међутим, он беше један од оних људи који поштују своје снове, као још један живот који им је поклоњен. Видео је да ће стићи на време у Александрету (у наречено време добијено у сну), па макар кренуо с краја Инда који је сав зелен.
Телал је био Араб из пустиње у лицу црн као ноћ. Био је најгласнији на тргу робља, продајући високог, сувог, изгладнелог и подераног роба. Купци обилазаху то место јер роб као да имађаше лудило: грчаше лице пуно црвених пега и подизаше руку укосо према западу. Говорио је оштро и искидано. Једино што беше разумљиво, на турском, био је захтев за малим вештачким брковима. Раам поступи по оном савету добијеном у сну. Телал га је, после куповине, пратио упорно. Онда се Раам окрете и рече му о оном месту које није за њега. Овоме се лице искриви од беса и зенице му закрвавише. "Гонзаго је требало да буде купац!" - повика онај телал лудачким гласом.
Раам схвати, после неколико дана, роб је предсказивао некакав страшан рат међу народима света. Био је упоран док није сазнао име робу: звао се Спензон.
Да ли је Мардак Раам изоставио неке важне појединости из свог сна, причајући га Анкелу, не зна се.
Ученик је затекао циркус подељен параваном на два дела. Напред су се кревељили кловнови с дресираним мајмуном из Мисирије, забављајући децу и доконе поред пањева с јагњећим печењем. Док у другом делу, иза паравана, али не сваке вечери, беху необични и ретки гости Мардака Николаса Раама. Гости беху, закључујући по њиховом говору, с разних и далеких страна.
У представи за њих - главни беху: Спензон и поред добре хране код Раама у циркусу некако још сувљи и страшнији, покрета као да је месечар, као да стално беше у полусну. Био је у стању да сатима буљи уједну тачку својим хладним плавим зеницама. Носио је плетени кофер. Раам је и Анкелу Розефири нашао улогу у тој представи. У тој, представи за Праведнике, Розефира је ступао патуљастог тела, огромне главе, белоцрних ципела и са шеширом из Вијене! Ни помена од оне људине у грчким хаљинама с ожиљком изнад десног ока! Да ли је овакав излазио после мајсторовог провлачења кроз Огледало?, тешко је рећи, мада свуда око њих беху Огледала.
(Ово место о Спензону у Кажи о Анкелу - говори о оним данима који одавно протекоше после одласка мајстора Мардака Николаса Раама из живота и циркуса у његову Ниниву, а који беху толико близу разбојничког напада на Анкела, негде у пустињи између Аинтаба и Јурфе.)
У једном стаклу Огледала, на северној страни шатре, видела се пећ отворених врата кроз која је лизао пламен. Из њега би истрчало седам грбавих патуљака, обучених по подобију Анкеловом, звецкајући кесама пуним бакрењака. Понављали су гласно што је личило на вречање јараца:
"Ми имамо новаца! Новаца! Ми све можемо! Ми смо бесмртни! Бесмртни смо!" - Пошто се при томе грбавчићи кежаху, изазиваху тихи смех код присутних. Но смејаху се само они који се ту први пут нађоше. Патуљци су махали кесама и приближавали се оној пећи. Деловаху крајње распомамљено, наказно и огавно. Испред прва три реда клупа с гостима, нешто укосо од Анкела, Спензона и патуљака беше раширена необична карта света.
Старе књиге кажу да је прва карта света настала у жељи човековој да, упознавши земљу, одели рај од пакла.
А изнад ове карте, у овом циркусу, стајао је натпис: Прва карта света." Беше направљена у духу астролошком: сви значи њени беху ваздушни, с оним бићима и симболима који представљаху време. Имала је своју другу страну која се рађала из прве: она се отварала на крају представе и наилазила се у чекмеџетима злаћаних и сребрних ивица.
Анкел пљесну рукама; светлост под шатром се смањи, једини њен извор беше из Огледала од оне пећи.
Почните свој посао Носачи будућих времена!" каза" Анкел. И за трен све се утиша. Од њих седам, два грбава патуљка приђоше Спензону и стадоше да га хране оним бакрењацима из својих кеса. Гутао је бакрењаке и колутао очима. За узврат, испљувавао је испред патуљака пушчана зрна!? Многи из публике то тихо пропратише као одличну факирску вештину. Но, од те факирске вештине кесе патуљака постајаше све веће, да би се ускоро претвориле у омање вреће. На крају је, уз општи цијук задовољства, свих седам патуљака увећало своје благо на џакове. У исто време, пламен из оне пећи као да је постајао све јачи, и већи.
Кад се старац појавио на позорници сви му патуљци беху леђима окренути. Старина беше сув, као спаљени грм, белих коса и браде, као испосник који Чудом залута из пустиње овде под шатру Анкелову. Кад опази да нико не обраћа пажњу на њ, повика: "О!, мишеви! Шта то радите! Децо малоумна!" - Патуљци као да застадоше за тренутак. Потом се поново задубише у свој посао. Спензон је гутао новац а избацивао пушчана зрна. Патуљци једва носаху своје џакове с новцем. "О! патуљци! Оканите се нечисти!" - опет се огласи она старина. Спензон се укочи од ових старчевих речи. Патуљци га бодраху да настави; из њихових покрета видело се како исмејавају старца тврдећи како је то некакав полудели пустињак.
"Где су сада Сисијанске рушевине? Ур кога више нема! А Нинива блудна где је сада, ко може под земљом да је нађе? Бес и обиље, све је у ништавилу! Велико гробље где је сада Ништа! Једино та светлост која прожима све! Једино та Светлост" - старац није успео да заврши мисао, патуљци се бацише на њ и изгазише га.
Док га изношаху с позорнице, Анкел који до тада стајаше по страни имајући улогу невидљивог, потмуло нареди: "Чуј ме слуго, мишеви су одагнали светост, сад је на нас двојицу ред! Према Спису с љубичастом врпцом, обуци се будући капларе! И приповедај мржњу на ове који мисле да с капиталима прелећу бездане и да ће успети да доведу своје Златно Теле! Приповедај тим с ушљивим кесама пакао на земљи! Обуци, слуго понора и ада, оно одело које су ти они сашили, а које ће те преко њихове крви и пепела одвести на цели свет!" - А кад се патуљци обрнуше свом нечувеном извору зараде, имадаху шта и да виде: пред њима стајаше страшан, висок, разрогачених очију лудак! На себи је имао црно одело, као нека низамска униформа, сјајне и дубоке аскерске чизме до колена. Кожне упртаче преко груди. Поклопац на куферу, поред његових ногу, беше отворен. Из њега је Спензон вадио изломљен гвоздене крстове и качио их по рукавима свог црног одела. На своје бледо јајолико лице, испод самог носа. прилепио је мале црне, вештачке, лептирасте бркове. Онда чудак проговори страшним гласом: урлик за урликом реским као фијуци бича. Говорио је о царству смрти и срећи која долази за један народ на северу света. О том народу који ће бити виши у свему од осталих. Спензон је постао вођа (знак некаквог лудачког вође који тек треба да падне у живот на земљи), неке страшне и потмуле силе коју најављује.
"Гурни их у оно што су себи припремали вођени похлепом!" - врисну Анкел језивим гласом. И Спензон полете на патуљке који запишташе од страха. Лудак у црном оделу с изломљеним крстовима хватао је патуљке и бацао у привид од пећи на северном Огледалу. Како би ког патуљка бацио у пећ, Спезон би заурлао као звер и подигао десну руку укосо према западу.
Све у радњи овог комада беше у привиду - осим речи Спензонових које излажаху из њега гоњене болешћу јуродивог. Да би ту Спензонову болест разјаснио до краја, Мардак Раам је све то претворио у позориште и, ишавши од града до града, мењао искуство о томе. Годинама луташе по Халдеји и Јерменији не би ли решио Спензонову болест, ал' се нико не нађе да је протумачи. Исти посао наставио је и његов ученик, али тајна остаде тајном. Раам се преселио у вечност, иза светлог зида, с убеђењем да то неће бити скоро и да ће бити далеко од Персије. У области северозапада земље, беше једино што сазнаше учитељ и ученик.
Крај представе беше смирено испуњен проучавањима зналаца по ваздушним просторима оне карте. Негде при крају ове представе за одабране - Анкел би показивао Спис из оног чекмеџета злаћаних ивица. "Овде све пише шта ће бити", - рекао би, "ал' патуљци не верују." Потом би отворио оно друго од сребра. У широком белом платну беху суве људске кости боје меди, ископане негде у Акадским пределима, око града Севакашара; који би на земљи негде кад и Нинива.
Освајач Кијаксар виде га испод гвозденог шлема у времену кад је краљевство Урарта имало моћ. Беху то кости неког Оуза, мага и чаробњака из тих времена. Судећи по дужини бутне кости из оног белог платна, био је висок преко два метра и припадао је роду џинова који ће се (кажу тајне књиге) опет вратити на земљу. Тврдило се да је знање из касте Оуза било хиљадама година старије од клинастог писма и зидања куле Вавилонске; тим знањем се могла смрт одложити два пута. И то су тврдили да су Оузи, с тим знањем потицали од палих анђела.
Елем - ова Кажа, као река, хоће да тече даље: И у оним мртвим костима Оуза беше присутно знање, јаче од људског, с којим се могло пронаћи тачно време доласка тог лучког вође који ће патуљке бацити у пећи. Његов простор власти добио би се тако што би кост засветлела уколико би се нашла у одређеном положају и правцу унутар оне шуме ваздушних знакова на карти. И, уколико би засветлела, требало је да се укаже слика предела тог будућег мрачног царства, тог пакла на земљи! Тај предео би морао да има особине ђавољег сина (који је сада) говорио из Спензона.
"О, Чувару Знања из бездана! Ти који знаш сваког и свачије знање и дело. Ти који си другим путем ишао у даљине и донео мудрост, као понор дубоку, пред нас.
Осветли ми пут кроз ову мрачну шуму без краја на овој карти живота и смрти, на којој се рај од пакла одваја! Ја сам пропадљив и од глине сав и не знам! Буди ми водич кроз њу!" - мрмљао би Анкел Аривафи Розефира (или неко од јачих зналаца ако би се нашао у публици) у кост Оуза.
Путоваше тај циркус с том представом, годинама по друмовима Халдеје, Јерменије, Никодимије и обалама Антиохије и Киликије - али та тајна остаде тајном. Анкел Розефира беше упоран: схвати да ако то Спензоново реши тек тада испуњава смисао свог постојања на земљи. Остало је, са свим оним испред очију, само лепет крила, прашина и ништа!
Једне ветровите и мрачне ноћи, 1815. године Господње, испуњене севањем муња и грмљавином, док јара с врелог песка испуњаваше мрачна небеса пуна воде понад Варке - Анкел беше у дугом ноћном бдењу у бедној соби свратишта на периферији те вароши. Осећао се уморним на смрт. Умрећу, размишљао је, а Спензоново нећу решити. Ко зна да ли је све то с мајсторовим сном и Спензоном тачно?
Но, те исте ноћи, негде пред зору, заспавши на рукама за столом - усни сан. У сну му се јавио мајстор Мардак Раам. Сав испуњен срећом која му се огледала на лицу, каза му: "Решићеш Спензоново у представи још ове вечери. То ме радује. Због Спензона годинама си био ван пута, требао си одавно да препознаш Сидонца у себи. У овој представи упознаћеш Тобију грнчара. А кроз Огледало у пламену отићи ћеш за Толедо по своје савршенство. А ово је Урук, сине, ова варош где си сада. Град мога принца налази се испод Варке." - Заврши учитељ и неста га. Анкел се трже, и прво што помисли било је: Али, мајсторе, како ћу неког упознати кога већ знам? Задње године прими он у циркус старца (оног који би гажен од кепеца) по имену Тобија само на преноћиште и храну а за узврат стари је морао бити у овој представи. Старац прављаше судове од глине и живљаше од бедне зараде. И код Анкела нађе, у својој дубокој старости, кров над главом.
Анкел Розефира је крајње марљиво припремао ту вечерњу представу - и задњу у Варки.
(Која се одиграла тачно пре две године и три људска дана у двоструком сату поднева - пре него што ће разбојници опколити усамљену циркуску шатру у пламену.)
Никада, до тада, није тако сумњао у мајстора као после тог сна у коме му се појавио. Представа се, те исте вечери, примицала свом крају а тајна је стајала неразрешива као тврђава.
Он је узео кост Оуза и стао пред ону карту. Завршио је с кумирском молитвом над остатком и прастарог акадског гроба - и још увек ништа није било откривено. У гробној тишини сви су очекивали да кост негде засветли. Онда се проломио страшан пљусак с ветром. С друге стране, у предњем делу шатра беше полуоткривена. Светина је бежала вриштећи. Људске сенке се преламаху на паравану, нестајући и смењујући једна другу. Тек тада, унутра с друге стране, Анкел схвати сву људску ништавност и пролазност.
Сви беху око карте, без покрета као скамењени. Напољу су шибали млазеви кише и вода је продирала испод платна шатре. Нисам требао да говорим о мајстору и његовим речима у сну - помисли Анкел Розефира, и у том моменту зачу се шкрт, подмукао смех. Сви се окренуше. Пред њима стајаше црн човек у црној пелерини, повинутог носа, са шпицастом брадом и зализаном црном косом која му је падала уназад по оковратнику. Судећи по оделу странац није био из ових области. "Ко си ти?" - упита га Анкел. Непознати му је изгледао непријатно, поготово његови бледи образи с дебелом доњом усном.
"Узмимо, газда, да ја тебе одавно знам" - одговори му странац у црном и подругљиво му се насмеши, што разјари Анкела.
"Ја тебе не знам! И ко те пропустио у овај део!?" Гости се ускомешаше, Неко од њих назва то провалом с могућим последицама. Наиме, правоверни муслимански, сунитски судови беху строги - а за верску јерес духовни судови су предвиђали гуљење коже живом човеку. Анкел подиже руку и смири присутне: "Дакле?" - упита га поново. Странац доби још презривији израз на лицу: "Грбавко. Онај грбавко који је побегао одавде још за живота Раамовог" - рече мирно, што присутне опет натера у комешање јер се видело да непознати зна и бившег власника.
"Добро, шта желиш?"
"Дозволите" - и око странца се размакоше; он приде Анкелу и узе му кост Оуза из руке па је примаче над једним делом карте.
"Овде" - каза му привидно љубазним гласом. "Само овде. Теби се није показало, јер ће време човека који ће убијати највише Човечанство тећи паралелно с временом човека који ће Човечанство највише засмејавати. У жељи да исмејеш нечастивог чије је дело Спензон и онај будући" - код тих речи странац као да мало заста, "ти пролазиш кроз Огледало и постајеш сличан с оним који ће највише засмејавати Човечанство. Недостаје ти сува свињска бешика надувана и исцртана земаљским шаром да се њоме играш, да корачаш и поздрављаш као Спензон. А сад се измакни до улаза." - Анкел је оклевао, а потом га на захтев осталих послуша.
Наста усклик: "Алемандија! Алемандија из Франгистана!"
Кост је светлела показујући предеоч предео је добијао облик Спензоновог лица, с високо поткресаном косом изнад ушију подељеном по средини лобање. Онда се лик смањио и постао мала фигура тог будућег цара мрака. Стајао је високо уздигнут, доле испод њега било је народа као мрава. Човек је лудачки махао рукама, баш као Спензон, дижући десницу укосо према западу. Те исте покрете чинио је и онај силно бројевити народ доле под њим.
"Видим, газда, ту је и Тобија грнчар. Газиће га све до појаве овога у Алемандији, а и после" - каза странац с подлошћу у гласу.
"Да, али време није испуњено само мраком" - одговори мирно Тобија.
Тобија!" - повика Анкел пришавши му. "Вас двоје се знате! Зашто ми то ниси рекао?"
Зато што ти сам треба Гонзага да упознаш, а ти си годинама нешто друго радио. Мој Анкеле, време је да напустиш кумире и да се вратиш своме Спису."
Странац имађаше грч на лицу, као да се покајао с овим о Тобији и брзо се обрати Анкелу: "За ово о патуљцима у будућности дајем пет стотина дуката. Одмах!" - Завлада мук. Сви се нађоше у чуду. Вештина ове врсте није се продавала по истоку: велика и непроцењива част била је имати је.
"Буди опрезан" - рече тихо Тобија.
"А колико цео Спис вреди?" - упита Анкел, покушавајући да се насмеје. "Сине мој, не чини лудости!" узвикну Тобија, због чега се Анкел трже. У гомили, међу присутнима, угледа свог учитеља строгог погледа Мардака Николаса Раама!?
Анкелу пуче пред очима - представа је тек сада почела! Дошао је до краја онога од чега је зависио смисао његовог живота, на чему је мајстор умро. Несхватљив сјај појавио се у зеницама црног странца.
"Две хиљаде!" - рече брзо, машивши се за појас извуче допола кесу. "Не продајем" - одговори Анкел и насмеја се. Странац с мржњом и бесом, белим прстима повуче пелерину преко рамена и крену ка излазу. "Можда неком другом приликом" - добаци Анкел за њим.
"Можда, увек ћу бити ту негде, ако се предомислиш" - одговори странац преко рамена и неста га у ноћи.
Многи потрчаше за њим. Око излаза се направи гужва. Неки не видеше ништа, а неки угледаше црне кочије како одмичу, без коња, кроз кишу и ноћ.
Анкел у оној гужви потрази погледом Тобију али овога нигде не беше. Старац је имао лежај у колима, заједно с амалима и мазгарима у циркусу, те се Анкел упути, кроз мрак и мрклину, ка тим колима. А кад отвори врата на њима, имао је шта и да види: бедна грнчарија старог Тобије сијала је светлошћу дијаманата! Сјајне посуде беху окачене свуда по зидовима бедне куће на точковима. На прљавим лежајима беху деца мазгара дрхтећи од чуда и страха. Глинене посуде из којих су јела свој бедни оброк, сад су бљештале. Анкел их смири, рекавши им да је то дело старца који их је волео. Утом, стигоше остали - и њиховом чуду није било краја. Нико није знао где је старац нестао. Тражили су га с упаљеним лучевима по циркусу. Неки од циркуских амала, који су понижавали и вређали старца, стадоше гласно да лелечу молећи га да се појави и да им опрости.
"Нема га, отишао је Тобија грнчар. Приђите да вам поделим оно што је оставио. Од сутра размишљајте где ћете. Моме циркусу иде крај" - каза им Анкел и уђе у Тобијина кола.
Те исте ноћи, 1815. године Господње у конаку на периферији Варке реши да испише свој живот. При помену на Сидонца, подстакнут речима учитеља, одавно осећајући оног другог у себи - доде на мисао да то наслови: "Лутањем неког другог Анкела Аривафи Розефире, Грка у Халдеји".
***
У широком кругу опкољавали су, јахачи на камилама, бедни остатак циркуса. У пустињском подневу врелина сунца беше неиздржива. Низ губице уморних камила цедиле су се бале. Онда бедни остатак циркуса плану. Разбојници поскакаше с камила и притрчавши видеше човека, свог косматог, како усред огња улази с малим дрвеним ковчежићем у један светао и бљештав предмет и нестаје пред њиховим очима! Њиховом ужасу не беше краја и они се бацише на камиле које се дадоше у побеснели трк низ пустињу.
Да ли је неко видео шта се даље догађало са Анкелом Розефиром из Јурфе? Не, нико није сазнао куда је нестао.
Многи који га очекиваху, очекиваху га месецима - изгубивши тако сваку наду да ће га икада више срести у животу.
А они који су га напали, шта су они причали? Сведочење догађаја од стране разбојника тешко је утврдити. Једино у неким селима, у близини догађаја, на пола дана хода од друма, причало се да је добри дух пустиње делио сиромашнима златне судове. Дух је живео у пламеној кући. Једнога дана нападоше га разбојници у пустињи. Пошто је волео људе не хтеде да их побије, већ једноставно нестаде и никада се више не врати међу сиромашне.
15. Друго Слово Писарево
Скочих и раздрљих своје хаљине, јер беше ноћ кад прочитах први пут ову Кажу о Анкелу из Јурфе. Не, ни ја немам ожиљке као ни наречени Анкелов отац Хормузд Рисам - а све овде стоји да се Кумбараџи из Сидона наставио преко Грка Анкела Розефире!? И ја имам Спис повезан љубичастом врпцом, али зар ми је само он сведок да ме признају за неког који је некада био?
Ево ме где хватам себе како постајем сличан слепцу који мисли: ако има штап у рукама онда све зна о путу којим иде! Није реч о знаку у мени, на мени или око мене - већ о искуству људи са Куфе које је пренето на мене. Спис ког држим испред себе зна све о том искуству које је исписано у Кажама. Као да помало схватам: треба да будем изузетан настављач тог искуства с Куте - и да сутра у неком наоко непознатом, неком другом, препознам себе.
А сада (у Халдејском Бунару) настављај писару у тмици под трепетом свеће! А ти руко с пером не погреши јер олако могу остати у ноћи! А ти око моје, буди отворено и гледај га (Сидонског рибара) сад је у Шпанији - и тамо му нечисти духови не дају спокоја и мира!