Интернет издање ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ Технологије, издаваштво и агенција Јанус Београд, октобар 2001 ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Зоран Стефановић ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ Маринко Лугоња ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ Милан Стојић ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА Ненад Петровић КОРЕКТУРА Саша Шекарић и Драгана Вигњевић	Штампано издање УРЕДНИК Милан Младеновић УРЕДНИК ИЗДАЊА Милан Милинковић РЕЦЕНЗЕНТИ Никола Милошевић и Станиша Нешић ЛЕКТУРА И КОРЕКТУРА Светлана Милосављевић ОПРЕМА Стјепан Мимица КОМПЈУТЕРСКА ОБРАДА МАСЦОТ, Београд ТИРАЖ 3000 примерака ШТАМПА Принтелецтриц, Београд друго проширено издање Сфаирос, Београд, 1988.
Захвалност сајту : RASTKO		НАСЛОВНА СТРАНА

Садржај

• Халдејски бунар
• Kaжа о анадолијском куплерају
• Kaжа о Накелу Розефири и Јурфе
• Kaжа о Фархијевој свадби
• Kaжа о власнику једрењака без сенке
• Kaжа о златном кључу
• Напомене (фусноте)
• Белешке о писцу

Кажа о Фархиевој Свадби

Ми смо сада у подрумима Мадридске духовне полиције. Нас седам ученика хохамиа из Толеда, Исака Бен Фархиа, зналца Писма, Хебрејике и свог видљивог Истока смештеног у исписане редове Хагаде, те књиге мудрости с корицама од ружиног дрвета.
Овде, над нама је иследник, језуитски префект и правник при духовној полицији, Педро Азнар Кордона, створење које прикрива своју крволочност према Знању (Повесму живота и лепоти) под плаштом нових погледа на свет. Ипак, ми некако ту његову главну особину запазисмо. Можда нам његова мржња према књигама и лепоти на би пала у очи - али учитељ је имао у једном Спису поглавље под насловом: "О Кључарима Кастиљанског Подрума" - у корне је све речено о власти и тортури. А то ће се, према речима нашега учитеља, окончати кад човек престане да гледа на себе као на јединог учесника у Историји!
Сад као да ништа нема значаја, осим светле успомене на нашег учитеља коју треба сачувати и на коју се из мрака бацају блатом. Овде смо под тешким кључевима. До ове наше одаје води ходник с пет гвоздених врата тешких као смрт. Префект Кордона тражи од нас да издамо учитеља Бен Фархиа. Знамо, нас тек очекује право мучење: тамнице пуне воде у зидинама Алказара; толико је висока и дубока та камена кула у Сеговији да ће наших седам патњи сигурно стати у њу!
Ухапшени смо двадесетог дана, месеца Швата, 5630. године од Постања по израиљском календару, а по календару римскоме то је година 1870. по појави Христа. Оптужени смо за роварење против свете Римокатоличке цркве и њеног учења, Шпаније и њеног светог краља.
Наша једина кривица (у нас седморице) лежала је у томе што смо били ученици Исака Бен Фархиа, зналца из Толеда, оптуженог да је обнављао велику Гранадску ложу. Требали смо у потпуности да изнесемо његово учење пред очи ове духовне полиције - и, ако она има очи, да скинемо сваку одговорност са себе.
Ми смо то и учинили; свесни да је учитељево знање испуњено светлошћу, далеко до сваког блата и превратничке замисли да једну власт замени другом. Исто тако добро знадосмо да се наш учитељ плашио овосветовног као једног великог циркуса пуног погани, мајмунског кревељења и наказа, у коме човек мора строго да води рачуна о својим божанским искрама. Да мисли дан и ноћ на својих двеста дванаест клипота који су пали (разбијањем божанских судова) међу месо, твари и земљу, које би ваљало прочистити да би се заслужила Светлост. После нашег излагања о учитељу, као љигави злодух Асмодеј, тако се церила рођена свиња и последњи слугерања Педро Азнар Кордона, та наша улазница за пакао међу зидинама Алказара. Жалио је што је задња ломача у Шпанији угашена пре тридесет шест година, рекавши да би за њу било довољно и то што је чуо као нашу одбрану.
Тиме је завршило наше прво саслушање у префектури Језуитске полиције Мадрида. Нико од нас није био задовољан околностима у којима је затечен - а ни Кордона нашим одговорима. У том првом виђењу с људима који желе о свему да кажу последњу реч - видесмо прво, још увек млако лице пакла.
Шта знамо да кажемо о паду Гранадске Руже и о свим узроцима пропасти те ложи шпанског Истока, а што смо сазнали и чули од нашег учитеља?
Било је то прво питање, на другом саслушавању које нам је поставио човек блед као акреп, шпицасте браде у црној пелерини. "Валлее Инвисибле"[8] из Гранаде цела је кажњена смрћу 1825. године. Краљ Фердинанд ВИИ био је њен џелат - било је све што смо сазнали, али не од Бен Фархиа, већ од оних који су нас испитивали. У овом другом разговору (ако се то може назвати разговором), требали смо само да одговарамо на њихова питања. Наш учитељ је тада, 1825. године, имао осам година и тек што се родио кад и побуњени пламен Шпаније. Да ли је он чувао из тих година и, међу нама, неговао успомену на слободарског пуковника Рафаела Риегоа који је подигао устанак у Кадизу, у време када је учитељ имао тринаест година? било је једно од питања на које се насмејасмо, што је њих двојицу довело до беса. О томе устанку зна и прича сваки Шпанац, а добро се зна да нема Шпанца који не воли слободу и Сунце, био је наш одговор.
На крају овог нашег другог виђења с њима, дало се сазнати да се интересују за две основне ствари: до које је мере Бен Фархи продро у знање кабале и како дословце гласи један његов запис о некаквој "Свадби" - односно, да ли ми можемо да кажемо (а морамо, то се подразумева), нешто више и подробније о садржају тога учитељевог записа? Сумњали су да је тај запис један од успелијих нових варијанти "Розенкрајцерске Свадбе". Међутим, како у проваљеној кући Фархиа нису нашли никакве римокатоличке списе преко којих би стара розенкрајцерска идеја била прерушена у новом руху, они су по личном нахођењу (или под утицајем других), обратили пажњу на поглавље из тог Фархиевог записа, под насловом: "Велика Свадба у Швајцарској Ципели".
Схватили смо - желели су тачно да знају шта је то? Наш одговор их није задовољио - а говорио је о људима који су подлегли разуму и закони им нису били потребни. Управо у тој мисли видели су нашу заведеност. "Ви сте опсењени учитељем", говорио нам је Азнар Кордона, "и ништа друго до нечија продужена рука с гнусним намерама!" - Из таквог Кордониног суда дало се видети да Кастиљански Кључар неће бирати средства да задовољи нечији прљав наум и да све најгоре предузме против творца записа о "Швајцарској Свадби". И овиме (другог дана по нашем хапшењу) беше окончано наше друго саслушавање од стране Педра Азнара Кордоне и бледог човека с црном пелерином коме нисмо знали име.
У чему је био проблем "Велике Свадбе у Швајцарској Ципели"? Ако је она нешто говорила шта је то било? Сећамо се да је Фархи поменуо некакав прљави запис о Златном Телету; последицу оног Мојсијевог чина у коме овај баца муње на Златно Теле на Синају и мешајући његов пепео с водом даје га племену Израиља да га испије. Што је, по мишљењу Фархиа, уступак племенској страсти, удовољење да би се стигло да Обећане Земље, али последица тог мешања је ушла у крв и осећа се и данас дању.
Наоко, Фархиева "Свадба" почиње (по нашем мишљењу) историјом једне богате Маранске породице Наси из Португалије.
Људско време породице Наси и њеног богатства дешава се на земљи око 1530. године. Најугледнија личност те породице је Грација Наси, маранскога имена Беатриче де Луна-Мендес. Жена невиђене лепоте, као комад Месеца, уз то толико мудра у свом богатству да је њеној породици све теже у Лисабону.
Пред инквизицијом проказани као неискрени Марани, Насиеви се склањају у Анверс 1536. године. Те исте године, у Анверсу умире Грацијин муж, Франциско Мендес, власник једне од највећих трговачко-банкарских кућа Фландрије. Управу над целим имањем и богатством преузима брат Францисков, Диего Мендес, муж Брианде сестре Грацијине. Ускоро ни у Анверсу нису били сигурни - сазнају, преко пословних доушника, да ће бити мета великих отимачина. Некако у то време умире Диего Мендес и, на самрти, проглашава Грацију старатељком свега. У животу остају две сестре са по једним женским дететом и својим младим синовцем.
У току године 1544. једне ноћи тајно напуштају Фландрију и преко Немачке, Лиона и Милана, стижу у Венецију. Током свог пребацивања успели су гро свог огромног капитала да пребаце са собом - на чему је радио, и доказао се, њихов синовац Јозеф Наси-Микуез. И, као што то увек бива, мамон капитала изазива својом губавом страном лица те и Венеција постаје несигурно тло пуно зависти и похлепе. Година на небесима и на земљи је мерена људски 1550. Грацији је већ четрдесета, али њена лепота није ништа изгубила, напротив добила је једну духовну зрелост и енергију душе која је њену лепоту истицала још више.
Грација са својима прелази у Ферару где отворено поче да живи као Јеврејка. У Ферари Наси подносе захтев за пасошем у намери да преду у Турску, где би живели мирно без страха од прогона.
Следи нешто интересантнији део Фархиевог записа: Сестре Наси долазе у сукоб око наследства. Грација све чини (често су то и нискости) како би очувала капитал у његовој целини, да не промени кућу. О Брианди почиње све најгоре да се говори и поред тога што јој дванаестогодишњу ћерку отима њен млађи родак Јозеф по наговору њене рођене сестре Грације.
Изненада се ова прича о Насима прекида. Следе редови о градњи велике Пирамиде.
Врховни Мајстор на Пирамиди је Хирам. Он заслужнима дели награде. Свако има своје скривено име, своју тајну реч. Неки од младих, кажу како су то биле неверне калфе, реше да изнуде од Хирама знак (тајну реч) за мајстора, како би се дочепали награде. Хирам не пристаје да им је да и они га убијају. Остали мајстори проналазе му леш. Из песка где је убијен никло је багремово дрво, сова је била прва птица која је слетела на његову крошњу. (Тако, и сова и багрем постају симбол мудрости). Да ли је сазнато име мајсторске титуле? У страху да је прастара реч Краљевске Вештине изгубила значај и снагу поставши позната помоћницима - реше да је замене с првом речи која се изусти у моменту кад се нађе Хирамово тело. Бен Лурија, један од синова Асирових из града Ахзива, беше тај који први, при откривању Хирамовог леша, узвикну: "Мек бенах!" - А остали повикаше у хору: "Све умире! Месо се од костију одваја!".
Потом се и ова прича прекида - уступајући место неком догађају из Шпаније средином дванаестог века:
Један старији племић Кастиљанац, са својих пет синова, гнусно је оклеветан као најцрњи издајник у борби са Маварима на краљевском двору. Сплетка је тако намештена да је сва ружноћа зла и подлости испала оличењем светлости и истине. Жидов, тумач на двору је организатор ове завере против невиних, а разлог је лежао у освети због неузвраћене љубави једне племкиње. Али несхватљивошћу провиђења и његовом недокучивом снагом - истина избија на светлост дана. На витешком турниру у част новоизабраног шпанског краља и победом над Маварима: пет синова упропашћеног породичног имена пред масом народа доказују своју невиност и величину истине. Сада су тек уследили редови Фархиевог записа који напросто бацају човека у забуну, тако да цео запис испада стварно бесмислен!?
Некакав чиновник, пише даље Фархи, на прилику човек-миш с црним нарукавима, било које светске банке, потписује чекове. Овлашћен је од извесних патуљака, а да нема појма о томе, да потписује новчарске износе. Корне? Сваком и само оном ко испуњава одређене услове. Јесу ли на страни Добра или Зла ти који добијају те огромне своте? Не, то не интересује човека-миша. То није важно - новац добијају они који испуне услове. Дакле, треба испунити услов, пише на крају овог дела Фархиевог записа.
Ето, то је све што смо знали о том Фархиевом запису под насловом: "Велика Свадба у Швајцарској Ципели". Био је то чудан, изломљен и, онако како смо га ми схватили, недоречен запис. Требало би рећи и ово, зарад истине, тај запис смо препричали у грубим цртама јер нисмо сматрали за потребно да га изнесемо у потпуности пред истражитеље. Не зато што смо се плашили истине о учитељу и жељи да га оправдамо (Истина је необорива), већ једноставно стога што смо сви у том запису видели само једну поучну причу и ништа више од тога!
Број 666
Завладао је мук. По дугачкој уској и полумрачној просторији Кордона је споро корачао. С једног прозора, уског и јединог, цедио се влажни јесењи дан. Језуит је стао поред њега загледавши се у даљину. Само за тренутак, на лицу је имао неодлучан израз, потом је навукао мрачну маску мржње. Онај други, блед у лицу, јаких јагодица, зализане косе уназад и повинутог носа - е, он нас је гледао са смешком на доњој усни, сажаљиво као децу која се упињу у знању а не могу да одмакну даље од носа. "Па шта значи његова, Свадба"?" - упита бледи човек, чије име нисмо знали.
"То, ваљда, што је испричано?" - одговори нас неколико неодлучно.
"А шта је испричано? Има ли то неке међусобне везе? Неког смисла?" - запита нас оштро Азнар Кордона, притрчавши нам, од прозора, с рукама на леђима.
"То је бунцање, искуство које није сређено" - одговорисмо у глас, схвативши да би ово могло да нас забави и колико толико одложи Алказар и његов мрак и влагу.
"Бунцање!? Зар је могуће да нико од вас не зна шта је овде рекао Исак Бен Фархи!?" - узвикну онај бледи странац. Ми слегосмо раменима. Кордона је горео од беса.
"Добро," рекао је,"пре него што позовем стражу, испричаћу вам шта значи тај запис Исака Фархиа." - Али, одмах се предомислио: "Не!" - узвикнуо је. Рећи ћу " вам само то како се он чита!"
И ми од језуитског духовника сазнадосмо следеће:
Запис Исака Бен Фархиа у својој целини има тачно шест стотина шездесет и шест реченица. То је број Луцифера, један од видова његових испољавања међу Човечанством. Тај прастари број открива Јован Евангелист. Множина Луциферових знања смештена је у том броју; откривањем њихових унутрашњих значења та Знања се само назиру.
Можда је пука околност ових шест стотина шездесет и шест реченица Фархиевог записа (спремно је признао Кордона) да би помисао на тај број одвео истрагу у погрешном смеру!? Будући да свака истрага личи на чопор разјарених паса жеља прогоњеног да заметне траг није искључена.
Неколико одвојених целина, по смислу и своме садржају, унутар записа говоре о могућности да две целине негирају једна другу док не доде трећа и одлучи међу њима. Помисао на овакав суд наводе и боје разних мастила којима је запис исписан. И не само то: употреба више врста пера, сам облик слова, нека друга граматичка решења испод заједничког наслова - говорило је о скривању правог значења једне поруке унутар наоко хаотичног текста од шест стотина шездесет шест реченица.
На основу којих, и каквих, искустава се истрага користила у докучивању правог значаја Фархиевог записа? Она је пошла (по речима Кордоне) још из дубина средњег века - подучена танаитским строгим забранама исписивања халаха (одлука) што је било равно спаљивању Наука. Али, временом, да се учење не би изгубило и предало забораву створени су М'гилот с'тариу.[9] Имало је разлога да истрага Фархиеву "Свадбу" сматра једним видом Тајног Свитка, исписаног по узорима Хилела И Вавилонца, онако како су то захтевала строга правила танаитског скривања по европским дијаспорима.
Од шест стотина шездесет и шест реченица у свом запису Фархи је узео само почетне реци од сваке реченице. Ставивши их у низ од једне до шест стотина шездесет и шест добио је још хаотичнији текст. Међутим, мајстор из Толеда, у даљој обради текста, спаја сваку трећу реченицу у нови низ (о чему говоре и боје мастила), тако да настају двеста двадесет и две нове (као нове) реченице! Њиховим спајањем настаје смисао, односно прво порађање записа. У том облику Фархиев запис је само полуобрађени камен. Како је после првог издвајања сваке треће реченице остао међупростор од одбаченог првобитног текста и њега, у новом распореду, мајстор поставља у односу према оном већ издвојеном. Тек тада долази крајња обрада: систем реченични који доводи до правог и истинског читања текста - тако је настала "Велика Свадба у Швајцарској Ципели".
"А сада!" - узвикнуо је Кордона с нескривеним крволоштвом у гласу. "Стража! Водите ове у седам одвојених соба, у самом дну! Од онога што ће исписати о својој прошлости зависиће њихова будућност."
***
Наше беле собе, у подрумима језуитске полиције, имају зазидане столове, столице и кревете, а на нашим ногама су тешке букагије. На нашим столовима је папир с црним мастилом и црним пером - и ми ту треба да испишемо све што знамо о нашем учитељу Исаку Бен Фархиу. Доспели смо у седам белих соба-самица: двадесет и трећег дана месеца Швата, 5630. године од Постања - после трећег саслушања у језуитској полицији, код Педра Аyнара Кордоне. И мислили смо (о ономе о чему нисмо смели гласно да говоримо), где год да се налазио наш учитељ, Круна доброг Имена, нека га Саваот чува. Ако је у овом часу мртав, неке његова душа остане повезана у повесмо Живота, и нека се сваки мрак плаши њене Светлости.
17.
Симха Бен Хавиљо: Рођен сам у Саламанци пре двадесет и седам година. Мој ваздашњи сан био је да будем горон. Али да би био студент Талмуда, биће од знања, човеку је потребан новац. Мој отац Бенка, нека му је име смирено у смрти, имао је много гладних уста у својој кући, тако да тог вашљивог трња често није било ни за хлеб. Још са своје ране младости допадох људског дна. С неким Аврамом Кохбом, званим Аврам Саламанжанин, лутах ноћу по граду све док не скуписмо банду одбачених синова. Не потраја а ја скроз западох у разбојништво и огрезох у пороцима. У том времену постигох два Каинова савршенства: владао сам ножем тако добро, могао сам са сто педесет корака да закуцам човечији палац за дрво. А друго ми савршенство беше гитара. На њој свирах удивљено, говорили су ми да није било човека ни с најокорелијом душом који, поред моје музике, не би признао злочине скривене и од самог себе.
Преокрет с мојим животом настао је једне ноћи пре седам година. Свирах у крчми на периферији Саламанке која већ двеста година не затвара своја врата. Свирах Кохби и целој банди у том нашем гнезду. Власник крчме која се звала Велико Гробље беше неки Јакобс доселац из Аликантеа, кесарош и лицемер какав се ретко вида. Нашу банду је представљао полицији као своје и њихове доушнике. Годинама смо се крили иза тога а за узврат све опљачкано и отето делили смо с њим по пола.
Елем, као што почех, једне ноћи пре седам година свирах у тој крчми, Но, изненада ухватих себе свог занесеног у песми коју запевах уз гитару. Изговарах речи а да нисам био свестан да су моје. Сад ми се тек чини да сам те вечери певао о некој својој великој неоствареној љубави и драгани која има лик сличан комаду сунчевог огледала, о ланцима љубави које ни зидине Алказара не могу прекинути. Изненада као да је мој живот постао лак и прост до радости, а смрт смешна и највећа лаж којом је човек уплашен. Сви у димљивом Великом Гробљу пред мојом песмом изгубише дах. "Пријатељу, никад ниси тако лепо певао. Постајеш упола анђео" - рече ми Кохба. Хтедох да му одговорим како ни сам не знам шта мије наједном те ми је песма таква јер плаках и певах речима које нису биле моје - кад се тог момента врата на Великом Гробљу отворише. И гле!, унутра уђе старац бео као овца, у белим хаљинама, дуге браде до појаса, сав прозрачан у лику своме. Старац лагано прилажаше мом и Кохбином столу. Онда из сасвим неразумљивих ми разлога, Јакобс који је увек ћутао невидљив у свом злочину, повика: "Кохба! Осмудимо браду овом старцу" - Како сви бејасмо неми и скамењени, он опет повика. "Не" - рече тихо Кохба и подиже руку, али му се на лицу појави дечији израз као да није сигуран шта види и чује.
"И срце разбојника ме је препознало" - каза онај старац, па пошто сасвим приде столу обрати ми се: "Устани и пођи са мном".
"Само ја?" - упитах дижући се као у сну.
"Само ти. Зар одувек ниси желео да будеш горон? И зар твоја душа одувек није плакала за тим?" - каза ми и, окренувши се, поде к вратима.
Ја пођох за старцем а све око мене беше мртво као на гробљу, у великој тишини чији терет осећах на раменима.
"Симха," - рече ми старац напољу, кога до тад никад не виђох у животу, Ја сам Исак Бен Фархи. Хоћеш ли са мном да отпловиш за Амстердам?"
"Хоћу" - изађе та реч из мене. Не, нисам био уплашен, пре бих то назвао збуњеношћу пред бићем које се налазило између човека и невидљивог света.
"У Амстердаму се можеш искупити за своју гадну страст према ножу у коју си запао судбином. Тамо ћеш за своје преостало време оставити нож у утроби човека звера." - Нашто му одговорих на то, не сећам се више шта, имађах осећај као да лебдим.
"Синко, ако неко изађе са нама из крчме" - настави старац монотоним и тихим гласом, посматрајући ме огромним зеницама, "реци му нека се врати јер ово није пут за њега. Ово је само твој пут, Симха. Кад се све заврши од мене ћеш добити лепши нож, оштрину која има љубичасту светлост. Гитару стално носи уза се, јер оно што знаш на њој је далеки одјек Давидове харфе."
Ето, тако се упознах са својим учитељом Исаком Бен Фархием, хохамием из Толеда. Име нека му уђе у Повесму живота, оно Име које никада нећу издати ни на точку за мучење у подрумима Сеговије.
Сели смо у први брод који је пловио за Европу. Био је то неки стари парњак. Вукао је гвоздену руду и угаљ за Кардиф, а пристајао је, у својој пловној линији, у амстердамској луци.
Стари Фархи је радио на ваздушним силама и облицима кабале. Годинама је радио на сликама будућности. Једном приликом угледа: мали градић сав у ватри и рушењу, рушиле су га гвоздене птице сипајући ватру одозго на њега. Испливало је и име градића: звао се Герника.
Сине," - рече ми, "коме да оставим плодове свога рада?" - Ја прећутно пристадох, мада сам био сигуран да је знао да ћу пристати; знао је он то још тамо у Толеду када је нашао мој лик и сав ми живот с ножем.
Видео ме је (сазнао сам то у путу за Амстердам) како стајем између њега и оних у утроби напуштеног укотвљеног брода који су га позвали у Амстердам на разговор. Извадио сам нож (односно, извадићу нож), и муњевито га бацио у мрак на неког по имену Хајнрот. Јер ће тај вадити револвер испод црног плашта у намери да пуца на Фархиа. Мој нож му је пробио шаку и остао у утроби. Био сам (у мраку Фархиеве собе) сличан горгону, сиромашном студенту Талмуда, а у рукама држах гитару тихо певушећи љубави јачој од зидина Алказара у коме ћу умрети ако ме напусти Господ. Певуших о лутању кроз Кордобу и о усамљености.
Затим је видео све оно што ће се збити у амстердамској луци, за оних дана Рош гашана, имаће сукоб с извесним кругом људи, децом која љубе материју и која стоје испред Патуљака.
"А ја знам" - рекао ми је Фархи у пловидби за Амстердам. "Све је то због профаног злата."
Тако се завршила та Фархиева визија на једној врсти свете чипке из Толеда. Видео је одавно своју сенку у смртној опасности, мене и осталих шест ученика, своје бекство испред језуитског мрака, и свој одлазак на једрењак који није имао сенку!
И дошао је по мене, свог првог ученика, у Саламанку. Путовали смо тим старим паробродом, димљивим и пуним гарежи. Путовали смо према оној луци где је све то требало да се деси. Ако је нешто до тада чудом и било (размишљах тада у пловидбе), да ли ће се остало испунити?
Амстердам, магловито седиште светског дијаманта, дочекао нас је у мраку своје луке. Разговор с њима одвијао се у мрклини напуштеног и укотвљеног брода који је личио на огромни трули костур рибе. Кроз његово голо јарбоље падала је и капала светлост луке по дну потпалубља и ту се мешала с чкиљавом светлошћу неколико фењера. На дугачкој клупи у мраку седело је низ црних прилика с маскама на лицима. Фархи је захтевао да скину маске с лица; они ћутаху без покрета, личили су на мртваце посахрањиване у седећем положају. "Шта желите од мене? Превалио сам дуг пут" - каза Фархи утварама у мрачној утроби напуштеног брода. Онда један од њих устаде с клупе, скиде маску с лица и подиже фењер. "Зовем се Голдфаден" - рече. "И највећи сам златар Амстердама. Звао сам те да потврдиш своје учење о алхемијским тасовима. Не свиђа ми се твоја тврдња коју шириш као кугу о томе како банке нарушавају светско тело. Како стварају ратове, безбоштва, поморе, померају копна и мора! Даћеш ми Спис с којим си рођен, тако кажу, као дете у кошуљици. У њему, и то тврде, има то о Патуљцима." - Успех да видим златарево пегаво жабље лице и извинуте млохаве усне на великим устима.
"Ти си син Бласа Голдфадена, знам те од чукундеде. Као што си чуо сопствени глас, тако треба да знаш да мало знаш. Зар би Фархи радио то читавог живота да би га на крају дао гомили разбојника?" - Под светлошћу фењера жабље лице позелене од беса: "Буди јаснији! Хоћеш ли дати или нећеш?"
"Где сам најјаснији ту сам пун сенки, јер је пре мене све речено. Немамо шта да се погађамо. Пустите ме да изађем одавде."
И, тада се то десило са мном и мојим ножем. Пошли су на њега да га зграбе, њих неколико из мрака с клупе. Ја сам искорачио испред њих. Застали су збуњени, а ја сам упро поглед у онај мрак, негде на крај оне ђаволске клупе. Видех како се помера, у висини човекових груди, ревер једне тамне пелерине и белу шаку како улази, као змија, у њега. Мој нож фијукну. Завезао сам му црева за рођене прсте. Мислим да је то био скот који је волео све да опипа пре него што би рекао да је то то. Некоје викнуо док је тај у плашту падао. "Хајнрот је мртав!" - Зграбих учитеља и извукох га напоље.
После се све одвијало онако како ми је учитељ рекао. Моје знање, добијено од њега, била је оштрина која исијава љубичасту светлост. Страшан је то нож: нож који има љубичасто око и дршку од корњачине кости, оне животиње која је спора али упорна као правда.
А сад, шта треба још да напишем о свом учитељу у овој проклетој тамници? Био је најбољи зналац Зоара и његовог тајног, невидљивог дела Сефера-га-Зоара, Кабале како је још називају. Све то око "Свадбе" је лаж, учитељ није био на страни црне магије. Ако икада изађем из ове проклете куће или било које тамнице у Шпанији - узећу гитару и тражићу свог старог учитеља Исака Бен Фархиа, човека који ме је извео на светли пут из мрака.
Кастелион Арано Микелена: Овим сам именом убележен, као Маран, при матичним књигама Кастиље пре двадесет и две године. Рођен сам у кући побожног лекара Фелицијуса Арана Микелене. И ја сам требао да будем лекар на сву радост мојих старих родитеља, те се бацих на изучавање медицине. Али вољом Божијом и светлошћу анђела који нас чува судбина човекова има своје правце и путеве који често измичу разуму. Тако би и са мном.
Како је у мени одувек тињала жеља за оном врстом знања у областима духа, било је довољно да ми један колега с групе за анатомију скрене пажњу како у Толеду постоји стари сефард који све зна.
Кад сам ушао у кућу Исака Бен Фархиа - дуго смо причали; саставили смо у причи један дан и једну ноћ. Рекао ми је да ће наука којом се бавим из дана у дан само проширивати болнице и гробља. То ме изненадило, тражио сам објашњење.
"Множина болести биће неизлечива. И таман кад се за једну нађе лек, доћи ће друга." - Моја младеначка сујета није ми дозволила да ми учитељ одмах, још те ноћи, отвори очи - бунио сам се против ових његових речи. "Синко, чему лекари кад се и с њима и без њих сигурно умире?" - упитао ме је Исак Бен Фархи.
Због тог питања остадох код њега до краја. А све ово - због чега сам овде, то не разумем, не знам шта значи? Учитељ је био најсветлији лик ког сам срео у свом животу.
Франциско де Квеведо: Рекли су ми најближи, а и записано је, да сам угледао светлост сунца четвртог дана месеца Хислева пре деветнаест година у Мадриду.
Код учитеља ме је довео Јаков Калдерон, с речима: "Учитељу! Ево дечака који ће брзо схватити пошто се нанесе воде за ритуална прања. Он је сада најмлађи међу нама и има голему жељу да прими Наук!"
Нисам дуго био у послужењу - све док се није појавио Бланко Камера, та увек насмејана бена Језеле Бланко Камера.
Убрзо сам схватио, после бон-хешбона, велику Десетицу Космоса. Улазио сам у Дрво Знања без већих напора; после мојих првих прагова душе, кад сам био на Ничему, ступао сам и отварао врата Свему. Моје очи се потпуно отворише, уз помоћ учитеља, код разматрања о свету којим смо окружени и о Огромном Човеку, Адаму Кадмону који ће завршити као човекомиш у врелим пећима Германије.
Да ли је првобитна материја била разна или јединствена?, било је питање од важности о коме смо расправљали с учитељем. Ако је била јединствена, горилски синови (они који су већ почели да тврде да су постали од мајмуна), имају право. Све је, у том случају, подлегло нужним и постепеним променама и с појавом човека достигло своје савршенство. Мада питање остаје отворено, каже Фархи, која је сила условила ту нужну (и набоље) промену? Та промена, као сваки ток, могла је и да скрене. Мудрост Исака Бен Фархиа била је продорна као светлост сунца изнад Гаљега. Свет је овај, говорио је зналац из Толеда, као једно велико дрво - Дрво Живота. Корен му је као првобитна материја, лишће му је као опипљиви физички свет, гране су му суштина, а цвет разумна душа. На крају долази плод или анђеоска природа коју човек схвата, као што цвет никада не дочека на гранама плод. О баштовану код тог Дрвета је неразумно говорити јер ни своје нисмо кадри да протумачимо!
У овоме што сам написао лези (и треба тражити) мржњу према Исаку Бен Фархиу, најбољем тумачу раби Јегуде о томе какав ће бити крај Израиља кад се сврши Време. Наш учитељ је тврдио да има Спис који најављује смрт Историје људске а то многи не воле.
Све то око "Свадбе" је чиста лаж - они траже Спис повезан љубичастом врпцом који је дошао, с рођењем учитеља, негде од Истока.
Сабатеј Морено: Господине Кордона, могли би да се нагодимо! Бићу јасан до краја. Морате ми веровати - ја поседујем неке мајсторове свитке (знам где су закопани) а и нове погледе на знања Исака Фархиа која би Вас итекако занимала.
Одмах да вам скренем пажњу - морате с овим нашим заједничким случајем пажљиво да поступате. Углед учитеља је велики, с погубљењем његових верних ученика он ће још више порасти: У свим срединама у којима је живео и радио само се прича о њему: у синагогама Толеда, Саламанке и Севиље поготово.
Уколико неко, од нас седморице, изађе одавде могао би то дело да настави. Да ли ме правилно разумете? Немојте погрешно да ме схватите, али погодно тло тек сада постоји. Треба их пустити, усмерити у даљем излагању учења Бен Фархиа (нормално под Вашом контролом и присмотром), па кад заврше први део посла - повешати!
Ако бих се ја нашао у тим срединама, после договора с Вама, знао бих шта бих радио а шта би Вас радовало, господине Кордона. Овиме ја не оспоравам свог бившег учитеља. Било је тромости у његовом раду, доста произвољности, исувише срца, како би се рекло, и што је најважније - ипак је требало духовног напора да би се он пратио у свом раду. То његово је ипак било компликовано за једног бившег разбојника и за насмејану луду Бланка Карнеру, а ја не бих желео да ме сврстате међу те типове.
Већ бисте требали, осећам то, да претпоставите шта сам хтео да кажем - Ви тада, у новим околностима, будите невидљиви и главни део Фархиевог учења, а ја Ваша продужена рука. О, колико бисмо тога ја и Ви урадили! Треба искористити, господине Кордона, празан простор који се указао после нестанка Исака Бен Фархиа. Без видљивог центра, оличеног у личности Фархиа, његово учење ће отићи у простор и време и по закону инерције право у легенду! Равно у вечност! замислите да оно буде пробуђено у свом источњачком фатализму, онако како га је и сам Фархи приказивао! Зар није доста измишљотина као што су ове: како је Фархи рођен са Списом који има очи!? Да је некада, пре живота у Толеду, нестао у пламену и да ће после овог живота бити Базоли: некаква сила која ће поседовати једрењак без сенке с којим ће се вратити на исток!? Само ме је ово привођење Вама спречило да прекинем с тим митоманством које се осећало међу ученицима. Наводно, у Денији испред саме потере учитељ је ушао у једрењак који није имао сенку!? На палуби тог једрењака беху само два члана посаде. У тренутку када је потера пристигла на обале Деније, онај једрењак беше далеко на пучини мора?
Ипак, господине Кордона, неке ствари су недопустиве - лудило и лаж нарочито. У све то Фархиево, и око њега, треба унети сувише разума, реалности и ведрине, зар не? Замислите само, какво је то верско лудило, тврдити како постоји некакав неписмени сељак на Балкану који зна како ће се историја света за следећих триста година одвијати!? Где је ту талмудистичка мудрост, знање из кабале? Ма колико наука сефера имала невероватног у себи, том сазнавању је крајњи циљ истина која постоји од тренутка до тренутка. Опростите за моје мишљење о истини које се можда разликује од Вашег, јер је наш главни проблем у томе како да се нађемо у заједничком послу око расветљавања мрака Исака Бен Фархиа!
Знам да сте убеђени како у Фархиевој "Свадби" лежи нешто озбиљно. Уверавам Вас, ја не верујем у ту просту, недоречену причу, осим као у причу. Ако нешто тражите што има облик Списа, знам да је Фархи поседовао свитак у коме је до танчина описано лутање кроз Мисир до Ханана и колико је то, мерено људским временом, трајало. Потом нешто докумената и предања о задњим часовима Зелота у опседнутој Масади, пре него што ће је Римљани сравнити са земљом. Затим, некакав Храмовник. Исписали су га масорети, јудејска секта ћутљиваца, тврдећи да ће се појавити благи син Светлости и да ће тада половина тарне пасти у Ад. Синови Светлости биће у сталном сукобу са Синовима Тарне све до краја и испуњења Времена.
Вама остављам да закључите колико све остало (а "Свадба" поготово!) може да буде истина?
Сабатеј Морено, Ваш арагонац
Јаков Шаломон Калдерон: "Не постоји Ништа, Нигде и Нико, јер чим помислиш и кажеш то - то је већ Нешто!" знао је да каже учитељ, Исак Бен Фархи, круна доброг Имена из Толеда.
Мишљах да прећутим и да не напишем ништа о "Свадби у Великој Швајцарској Ципели", али се предомислих. Само ја знам њено значење, мајстор га је само мени открио. Хоћу овом причом о његовој "Свадби" да покажем да је учитељ имао поверења у једног од својих ученика. Поред мајсторове руке научих арамејско писмо и спознах европску Хаскалу, јер мајстору не беше равна у знању Мидраша.
Његова тескоба у Европи почиње када, преко Сефера Атикунима, сазнаје за два огромна рата која ће снаћи народе света. Нашавши узроке тих ратова, скренуо је пажњу да ће груби необрађени банкарски камен кренути да ждере срце Човечанства добивши облик ужарених пећи! У неколико наврата због таквог учења бива исмејан и називан лудим пророком.
Прву велику поругу доживео је у Цириху године 1851. у кући неких цвинглијеваца. Прво су се заинтересовали како стоји с новцем па онда за његово учење. Кућа у којој је затечен с њима у разговору, имала је шеснаест врата и шеснаест тремова с апсолутним шестоуглом у свом темељу. Била је окружена вртом који је могао да прехрани омањи град. Стари хохами из Толеда одлази из ње с проклетством на уснама.
По повратку у Шпанију ствара запис насловљен: "Западна Европа биће Ур Халдејски". Како је услед учесталих провала у његов стан постојала опасност да се овај запис открије, а мајстор упропасти до краја - то учитељ реши да га сакрије у неком другом облику. Тај други облик је "Свадба у Великој Швајцарској Ципели".
Кордона је у праву: треба нарочито да се чита. Број почетних реченица је тачно наведен. Грешка је у том другом приступу од шест стотина шездесет и шест издвојених речи. Он гласи: сваке прве три речи у овом новом облику низа чине нову порођену реченицу, а следеће три речи се узимају из старог низа који је отпао одбиром и чине другу реченицу. А следећа најновија реченица узима се поново из одабраног низа, њу ће заменити (доћи иза ње) поново из старог низа који није узет у обзир одбиром. Ту лежи тајна разнобојних мастила! Тако је створен текст који нема никакве веза с причом о маранској породици, нити било с којом целином старог првотног текста, барем што се тиче површине ствари - једино у наслову! Али наслов говори о невидљивом у видљивом, као што је душа у телу човековом, као што је срце човеково које се не види а од њега зависи хоће ли човек угледати нови дан!
Ја сам Толеђанин родом. И као што написах, да ли ме је због тога мајстор одабрао? Шта је одлучило да то будем ја међу седам ученика не знам? Учих и себе стављах као једну од безброј могућности, тачки и бројева овога света. У "Закону свих Закона" лежи оно што је било, што јесте, и што ће бити. Тај Закон тврди да идемо према готовој будућности, као према неизмерном и несагледивом раму космоса који пада свуда око нас те је невидљив за смртно обично око. Тај рам никада нећемо сагледати, говорио је Исак Бен Фархи, и мали смо детаљ на огромној слици света. Тако ми дани пролазише у размишљању о учењу коме нема краја.
Једном приликом хохами саопшти радосну вест: како ће ми испричати један свој свитак на коме је радио, по танаитским правилима, двадесетак година уз помоћ продора у свет астрала Олам Ацилута. Требо сам то добро да запамтим у случају да тај свитак пропадне. Тада се упознах са суштином двеста двадесет и две реченице његове "Свадбе"!
Стражо Шпаније, истражитељи и мучитељи само меса земље пропадљиве, доушници и продане душе, језуити и остали кепеци - запамтите било шта од овога (што ћете сигурно назвати само причом) и покушајте да учините нешто племенито за будућност Човечанства! Само храбро опевачи смрти, блуда, расула и мржње, можда ћете успети, можда ће вам поћи за руком! Ја, овом причом, своје завршавам. Добро знам, да из Алказара нећу изаћи жив. Не жалим, ја сам несрећан човек, јер на хиљаде деце дневно ослепљује услед глади!
Та Фархиева "Свадба" и све што чух о њој поче једне ноћи за мог дежурства. Свако од нас седам, током недеље, по једну ноћ је остајао будан чувајући учитељев дом.
Усред ноћи хохами се појави на вратима собе носећи у рукама карту Европе и тај свитак, рекавши ми да сам ја изабран да тај свитак, у случају његове пропасти, продужим од уста до уха.
Седео сам у столици леђима окренут југу а лицем својим северу и она карта Европе, испред мене на столу, имала је исти положај мога тела. Одмах ми је показао Швајцарску Ципелу: ђон јој је био у правој линији: Женева Белинкона у смеру западноисточном. Пета Ципеле беше висока и кретала се на север: Белинкона - Гален. Грло је било уско и налазило се скроз на северу: Гален - Цирих.
Због тога је био врло стрм рис са шниром те Ципеле: у смеру северојужном и чинили су га: Цирих - Луцерн - Берн - и Фројбург. Шпиц те Ципеле завршавао се равним стопалом а почињао је од: Фројбурга преко Лозане па до Женеве. Е, то изразито равно стопало давало је утисак тој Ципели (коју је учитељ исцртао на карти Европе), заједно с високом петом, пажевске чизме, али то беше само утисак и привид на први поглед пре приче која је уследила!
"Ту живе" - рече Фархи тихо, док су свеће пуцкетале и бацале танушну светлост око нас.
"Ко?" - упитах.
"Патуљци, синко. У сваком граду који чини ту Ципелу живи по један њихов. Има их осам у осам градова. Свако добро су напустили, баве се зарадом. И много знају. То знање је ново, змијско."
Ни сам не знам зашто, дође ми мисао да су то Патуљци из бајке који свако јутро крећу у потрагу за благом. Како злато налазе у великим количинама решавају да оснују банке где би га сместили. У тих осам градова банке постају све јаче и јаче. И ја то изговорих дрхтавим гласом.
"Гле!, како схваташ Јакове! Нисам погрешио што те изабрах! Хоћеш ли, синко, да ти испричам шта ће бити с њима после много година, кад ми будемо у смрти?"
"Хоћу" - одговорих, обузет зебњом.
"Али, то после мораш научити напамет, јер више нисам сигуран да Гонзаго Млечанин неће доћи до овога."
"Учитељу, ко је тај Гонзаго? И шта хоће?" - Но старац ми не одговори на ово питање, већ настави да прича своју "Свадбу".
- Дакле, то што ће се десити одвијаће се овако: Кроз неких непуних педесет година (рачунајући од те ноћи 1869. године по западном календару када чух причу о Патуљцима) - они ће, пошто не старе и не умиру, пожелети да се ожене. Али опако изопачени и срачунати у свом наказном сну о великој заради, без љубави према било чему другом, они избегаваше сваку супружничку обавезу, те убрзо њихова полна страст поста содомски изопачена. Сваког ко је покушао да им укаже на ту страну њиховог живота истераше из Ципеле, као најцрњег мрачњака и угушитеља слобода, а саму Ципелу прогласише вечно најслободнијом.
Једне ноћи, враћајући се касно с посла из златних рудника, видеше да је у Цирих стигла лепа, нежна плава девојка са севера. Девојка је била толико сиромашна да су рите и оно мало одела висиле на њој, изгладнелој од дугог пута. Пошто сазнадоше јаде младе девојке Патуљци јој понудише да буде њихова бединерка али само за плату и преноћиште, јер како јој рекоше они су сиромашни грађани својих кантона. Шта ће куд ће, девојка није имала избора те пристане на ову погодбу да служи код њих као домаћица. Долазила је из далека, чак из хладне Пруске. Једва је побегла од зле вештице која се звала Свастика а која је покушала да је затвори и утамничи у каменом здању усред мрачне Туле, шуме из које се једва излазило а чији је господар био Грал, зао дух Германије, један од првих синова сатане. Како се девојче из хладне Пруске усрдно мољаше блаженим анђелима, они јој услишише молбе и она избеже на југ сва у нади за спасењем.
Код Патуљака девојче је радило вредно не заборављајући добре анђеле који је спасише беде. Увек би се њима молила. Помало се чудила зашто се и Патуљци не моле? И због чега се жале на вечну немаштину код толиког злата? У кући није било ни комада свеће и било је мрачно чим падне ноћ. Анђели јој оставе свећу која се обдан обнови за онолико колико се ноћу истопи. Беше то свећа која се на појаву првог мрака сама од себе палила. Примете то Патуљци и узму јој ту свећу, поделе на осам делова и понесу у своје мрачне собе. Но, код њих не само да се комади свеће нису палили сами од себе, него пламена није било ни после њиховог узалудног напора.
Следеће вечери дођу нешто раније с посла и стану да уходе девојку. Чим спазише да се моли поред нове свеће улетеше у њену собу и стадоше гадно да је туку и руже утом прокључа у њима она изопачена страст и ту је кепеци упропастише одузевши јој девојачки цвет. Следећих дана бивали су све гори и гори спрам ње: закључаваху је кад полажаху на посао, остављаху је на хлебу и води по цео дан. Све мање је била на чистом ваздуху под сунцем а све више у тамној и загушљивој циришкој кући. Патуљци је суровошћу и неморалом отуђише од анђела и не слутећи да је о свему томе дочула зла вештица из Туле која се, прерушена у просјакињу, с џаком на леђима пуним црвених и црних јабука полако кретала ка југу тражећи робињицу. Успут је о оним јабукама обмањивали људе нудећи им то воће као добра стара вила. Тамо где су људи волели црно и поздрављали гвоздену песницу давала, вештица из Туле, црне јабуке, а тамо где су мрзели ове прве нудила је црвено воће - све тако ближе и ближе робињици на југу.
За то време, услед таквог живота у скученој и мрачној кући, некадашња лепа девојка, сада блудница и огавна слушкиња, постаде тако ружна: огромних заобљених бокова и бутина као точкови највећих товарних кола, тела млохавог с огромним грудима од раменог до карличног појаса. Патуљци прослављаху велику зараду која је била на помолу. Званице беху из пословних кругова света, све сам акреп до акрепа. Ту патуљци, по први пут, показаше невиђену расипност те се у својој охолости опише до лудила. Главна им забава беше водање наказне слушкиње оковане ланцима. Код ње је дошло до несхватљивих промена, јасним само анђелима који држе полуге испод људског времена; није могла да говори, уместо речи из њених уста избијаше пламен и тутњаше тресак сличан топовским салвама. Како сада да је назовемо, да буде успомена на нас а да се не зна да смо је ми оваквом начинили!? - Кликтаху и питаху се пијани и распојасани кепеци.
На то, најстарији повика што га грло носи: Дебела Берта! Зовимо је тако! Дебела Берта!
Елем, иако је Фархи овде застао (дајући ми до знања да је један део приче о Патуљцима и њиховој "Свадби" завршен), све се у његовој причи настављало. "Синко, а зашто се све наставља у црној судбини народа кад пође зло?" - На ово питање нисам знао да одговорим.
"Зато што ти ја причам причу о Срцу Материје која је неуништива и која само мења облик. Кад облик тог Срца има голубињу невину суштину онда се Срце Материје разликује од своје видљиве љуштуре, а кад је његова суштина по обличју Краставе жабе та разлика између њега и љуштуре не постоји, синко мој! Олам Ацилут, о коме ти говорих ових година, садржи калупе чистих идеја који леже у безмерној духовној ватри, а који се на плану астралне светлости наслућују и одатле падају у живујуће стање материје, у светску грађевину која се види или одиграва као историјски догађај!"
И, учитељ ми исприча о новом облику Дебеле Берте који ће се остварити још дубље у будућности, кад све што од нас остане у раци буде само земља.
- Патуљци направише нешто као ерлангеншку Штенару за своју Берту. Прећутно се договорише с вештицом из Туле да јој предају Берту на чување. А вештица је даде својим Љубимцима (ждерачима оних црних јабука) на уживање. Нема шта, лепо је накитише Тулини Љубимци: окачише јој изломљене крстове по рукавима и грудима и, што је најгоре за Патуљке, научише је да се пред њима претвара у верну слушкињу.
Овога пута, то са Патуљцима и Бертом дешава се у Берлину, Патуљци дођоше у Штенару по своју насладу. Било је нечег несхватљивог у тој вези између њих и Берте -једноставно, нису могли без ње. Прилазили су јој с леђа. Испуњени пакленском страшћу блуда гледајући је онако голу. Страшћу нимало мањом од оне за баснословном зарадом. Онда се окренула и подигла са земље, из некаквих масних опогањених крпа, та страшна наказа испремештаних полних органа на свом длакавом телу. Имала је козје ноге које се завршаваху копитама. Коса јој беше кратке, с раздељком, а бркови мали испод носа у облику лептирових крила, љубичастих зеница и страшног гласа. Наказа заурла и подиже десницу укосо према западном небу. Затим стаде да урла све јаче и јаче. Патуљци цичаху од ужаса и очаја. Велике ужарене пећи отвараху се у зидовима Бертине Штенаре, а споља стадоше да ничу простори окружени бодљикавим жицама пуним људи-костура који се кретаху као сене.
"Некада, синко, пре овог живота у коме ти све ово причам, имађах циркус. Приказивао сам ове сцене, приче за одабране. Имао сам великог учитеља поред кога усаврших вештину с Огледалима и чудан Спис који наследих и чије значење само наслућивах. Сада сам сигуран шта значи. Хтео бих да опоменем људе. Мој проблем је што не желе да поверују у "Свадбу", а хоће да је униште јер у њој наслућују очигледну истину."
"Учитељу, где си имао циркус?! Знам те, и цели свет о теби говори као о хохамиу из Толеда."
"Одавно. Одавно, у Халдеји." "Тек сада, ништа не схватам!" - узвикнух узбуђено.
"Благо теби. Срећан си као Бланко Камера."
"Бланко Камера!? Зар он није, учитељу, најслабији ученик међу нама!? И зар се не смејасмо његовој наивности?"
"Јесте, он ништа не зна, наиван је и заслужује Светлост."
Мендел Блам: Господо!, та проклета Денија! Које могао да предвиди да и онај, последњи бедник међу нама, Језеле Бланко Камера има пријатеља и родака међу том стоком рибарском у Денији? Господо треба спалити ту проклету Денију!
Примили су Фархиа на преноћиште, где је у току ноћи, стари вештац, призвао једрењака без сенке и тако вам нестао, такорећи испред погледа! За Денију су изненада скренули. То нико није очекивао од учитеља. Мурсија беше правац пута нама бегунцима. Тамо је Фархи очекивао везу са неким трговцем свилом Давидом Лузеном - онако како сам, знајући то добро, саопштио преко достављача господину Гонзагу. Али, скренуше за ту проклету смрдљиву Денију! Дођавола, треба ухватити и обесити барем тог Лузену!
Оваквим исходом потере за Фархием, срушен је мој сан, још тамо из Амстердама, о великој заради! Дошао сам пре три године, као што то господо добро знате, у Толедо не би ли нашао тог старкељу за кога сам чуо да зна сигуран поступак како се долази до злата. Уместо тога наслушао сам се глупости и гадости и свакаквих опачина на претек. Питам се, где сам то изгубио толико драгоцено време. Могао сам за све те протекле дане проведене код толешког вешца бити, као што сам и био, златарски шегрт и до сада бих имао нешто у рукама!
Као што већ испричах господину Гонзагу, при оном нашем првом ноћном сусрету код Порта дел Сол, Бламови су познати у Амстердаму по својој најлепшој страсти да се обогате брзо и лако. За мене је то било тешко тамо у Европи и поред сјајних породичних веза. Чуо сам да у Толеду постоји стари сефард, кабалиста који камен претвара у злато. И ја последњи новац дадох за пут у Шпанију.
Убрзо, по доласку, разочарах се: данима слушах полулуде, мистичне и верске приче гаднога старкеље о наводном путу у светлост кроз добро и врлину! Најтеже ми је падало што сам морао, због осталих а нарочито због оног разбојника Бен Хавиља, Фархиа да ословљавам као свога учитеља.
Једне ноћи захвати ме вал очаја и безнађа: шта ће са мном бити ако довека свога останем сиромашан? Шетао сам с тим црним мислима око Капије Сунца, ту у близини Фархиеве куће, чекајући на ред дежурства у хахамиевој кући. Онда је, изненада из мрака изронио господин Гонзаго. Рече ми да се на плашим његовог тамног плашта и сенке његовог шешира јер ми је искрен пријатељ. С њим беше још један, представио ми се као Е. Ф. Рицман, имао је кукуљицу преко лица.
"Ти си поред златног извора а очајаваш због злата!" каза ми Гонзаго. Обећах да ћу га послушати ако ми укаже на тај извор који не видим, јер сам ослепео поред лажне мудрости Исака Бен Фархиа. На крају схватих шта треба да радим за новац и пристадох на погодбу с њим. За двеста дуката у злату тражио сам тај проклети запис о Фархиевој "Свадби". Тражио сам га три године дана, али ништа не нађох. Кад год бих се нашао у ноћи свог дежурства, у Фархиевом дому, бацао бих се и превртао све исписано што је личило на књиге. Али ништа. Ништа. Не нађох ни онај Спис који се, наводно у лошим рукама, претвара у змију. (Е, ово о Спису који се претвара у змију само што није верско лудило!) На тајним састанцима господин Гонзаго ме је храбрио да наставим потрагу, при том сам добијао одређене своте новца, међутим све то о Патуљцима за мене је остало тајна. Не могу да прежалим тих двеста дуката у злату који ми пропадоше у тој вашљивој толедској кући!
На саслушавању, господине Гонзаго, лепо сам уочио (док је Педро Азнар Кордона постављао питања) ваше погледе који су ми говорили или да ћу успети у бекству ако покушам. Варам ли се у томе? На мојој самици (док ово пишем) врата су чврсто забрављена.
Језеле Бланко Камера: Учитељу! Како сада да те нађе твој сиромашни Каталонац Бланко Камера!? Више ни сунце не сија онако како је сијало док је Бланко био с Тобом! Како сад Језеле Камера да се смеје и радује животу? Без Тебе опет га хвата страх од смрти и говоре му поново, као некада док није знао за Тебе, како је последњи! Ако је, као што јесте, Господ оставио сунце над Толедом, сада ће сунчеве кочије кренути даље јер Тебе нема у Толеду! И кубе Марије ла Бланке је тужно откад Тебе нема Учитељу, а њен сјај оличен у мудехару поцрнео је!
Учитељу, остао је сам Бланко Камера и сада плаче, јер Ти је био као син, слуга и послужитељ. Научи га сад, и сутра у још мемљивијој тамници од ове, како да искаже Твоју невиност!
Пред истражитељима не дрхти Бланко Камера, не плаши се њих јер добро зна: кад његове оци угледају једрењак без сенке и кад му ухо зачује глас: "О, Камера! Зове те Базоли на овај једрењак!" - Он це знати да је то друго Име Фархиа, и укрцаће се на тај једрењак који нема сенку.
18. Треће Слово Писарево
Гонзаго му је за петама и овде, на западу света. Сада је то на тлу Шпаније, где Гонзаго има савезнике у прогањању Списа. Искуство које је исписано у том необичном Спису враћа се, преко једрењака без сенке, у великом кругу на Исток земље - што би нешто требало да значи.
Коначно постајем свестан важне ствари: Кумбараџи - као Анкел, као Фархи, као Базоли - није превасходно човек и причати само о његовом животу ничему не би водило а и ако би негде одвело: била би то само прича о једном човеку.