Интернет издање ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ Технологије, издаваштво и агенција Јанус Београд, октобар 2001 ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Зоран Стефановић ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ Маринко Лугоња ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ Милан Стојић ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА Ненад Петровић КОРЕКТУРА Саша Шекарић и Драгана Вигњевић	Штампано издање УРЕДНИК Милан Младеновић УРЕДНИК ИЗДАЊА Милан Милинковић РЕЦЕНЗЕНТИ Никола Милошевић и Станиша Нешић ЛЕКТУРА И КОРЕКТУРА Светлана Милосављевић ОПРЕМА Стјепан Мимица КОМПЈУТЕРСКА ОБРАДА МАСЦОТ, Београд ТИРАЖ 3000 примерака ШТАМПА Принтелецтриц, Београд друго проширено издање Сфаирос, Београд, 1988.
Захвалност сајту : RASTKO		НАСЛОВНА СТРАНА

Садржај

• Халдејски бунар
• Kaжа о анадолијском куплерају
• Kaжа о Накелу Розефири и Јурфе
• Kaжа о Фархијевој свадби
• Kaжа о власнику једрењака без сенке
• Kaжа о златном кључу
• Напомене (фусноте)
• Белешке о писцу

Кажа о власнику једрењака без сенке

О својим недокучивим доживљајима и њиховом скривеном значењу које је испричао Соломон Леви Меркадић, Круна доброг Имена без обзира што је био царски службеник - а у дому рабина Хајима Бехар Модрехаја од солунске синагоге Шалом, седамнаестог дана, месеца Адара, 5666. године од Постања. И још један следећи дан после тог забележног дана и још једну следећу ноћ проведоше причајући. Јер и овој, као свакој од правих прича, могло би да не буде краја - зато крај великим причама лежи дубоко испод мора и високо изнад небеса.
"Некако у ово време пре три године" - поче своју причу Соломон Леви Меркадић, "добих од царске управе из Беча налог да гоним човека по имену Визенте Базоли. Како сам био дуго времена у врховима царинске службе на подручју Илирика, у мом налогу је стајало да пажљиво претресем све пословне књиге Рагузе[10] за последњих двадесет година од дана добијеног налога за претрес. Уз тај налог добих и лични опис окривљеног Базолиа.
Задњи пут у Дубровнику, негде пред пад Републике, био је у друштву с Давидом Лузеном, дубровчанином шпанског порекла; на себи је имао јахаће панталоне и чизме подвијених сара, светлог прслука, прегрнут љубичастом пелерином с преклопом, сличној огртачу какав су носили морејски трговци. Саопштено ми је да је живот Базолиа необичан а порекло непознато и да је великог знања. Ушло се у траг његовим недозвољеним пословима за лондонску кућу "Ваде", која се бавила прекупништвом турског злата слабог квалитета а продавала га на европским берзама по седмоструко већим ценама. Ипак, то није била главна оптужба: да је повезан с браћом Калтађироне из Милана и Проспером Толентином из Молкафонеа, с којима је пребацивао капитале десетак италијанских банака у Европи неким Патуљцима - беше главна оптужба против тог Визенте Базолиа.
На самом почетку, одмах по мом приспећу у Рагузу, службена истрага западе у ћорсокак. Чинило ми се да треба решити немогуће. Наиме, цео случај је почео убиством. У једној од својих кућа усред Рагузе, нађен је мртав Проспер Толентино. Рекоше ми, усред белог дана се то догодило. Кућа убијеног беше сва испретурана; фијоке у столовима широм отворене а тешке шкриње разбијене изваљених брава. На све стране је било разбацане хартије. Толентино је изгледао као да је заспао за секретером, нож му беше заривен с леђа испод леве плећке. Имао је филигрански урађену дршку у облику крилате сјајне змије, онако како се ради на истоку као да је рука која га је исковала рачунала на вечност. Писаћи сто, испод његових груди беше испуњен преписком с Базолием који му је давао упутства у разним околностима криминалног пословања. У преписци, имена Калтађиронеа била су често спомињана.
У једном писму Базоли се жалио Толентину на круг људи Хеброрум Схолам из Рагузе; дочувши да ови нешто припремају против њега, затражио је од Проспера да то, на сваки начин, спречи. Потписао се као перач мртвих при светом Чувару Суботе.
Леш Проспера Толентина давно су изнели. Падао је сутон напољу. Мене је хватао очај: како и одакле да почнем истрагу овог убиства? Кад бих знао, размишљах, у ком је правцу отишао Базоли, једноставно бих кренуо у том правцу за њим па шта Саваот досуди. Видело се, пре него што стигох с градском стражом, још неко је био заинтересован за Толентинову преписку. Том се журило, није имао много времена и радио је хаотично. Мислим да то није био Визенте Базоли, зашто би оставио све трагове о себи који су га кривично теретили? Оно што га је највише теретило лежало је испод груди убијеног. Али, и ово беше истина, ја других трагова нисам имао. Пљачка није долазила у обзир, јер људи кова Проспера Толентина новац не држе у кући. Фрезз, начелник месне полиције, отишао је по испомоћ у људству и са захтевом за један брик, у евентуалној потери пошли бисмо одмах морем.
Напоменух, већ је падао сутон а ја сам у кући убијеног био од поднева, а Фрезз се није враћао. Сад кад размислим о свему, могао бих рећи, да сам најлошије закључио поводом тих неколико тренутака који су уследили. Сада сам сигуран: мада је то личило на сан, уосталом као и сва потера за Базолием. Ипак то није била последица умора.
Некаква прилика је ушла, био сам убеђен да је то од неких стражара напољу, Морлака код којих је стрпљење попустило, и ево послали су једног да затражи разлаз до сутра. Тај стражар (као да је био стражар) стаде ми иза леђа, док бејах нагнут над Толентиновом заоставштином, и показа ми бледим дугим прстом на име једног брика убележеног у задњим распоредима пловидби. "Цонте Геза дел Росарио" - каза та прилика, "је назив Базолиевог једрењака који нема сенку. Отпловио је на исток. Сва су та писма која га терете намештена. Он је невин, начелниче царине дубровачке." - Ја подигох нервозно руку, с мишљу да ми савети стражара нису потребни мада ми се, намах, допаде откривање имена једрењака оптуженог, али зато све остало као да склизну поред мог уха. Остало ми је да просто проверим у лучкој капетанији да ли је Визенте Базоли стварно власник једрењака с тим називом и да затражим смер његове пловидбе и тиме би цела ствар, упола сигурно, била решена!
"Видим да западаш у Тамни Вилајет а немаш разлога" - опет ће она прилика, кад подигох поглед а оно нигде никог!? Једино, иза довратка само је по облику свом затрептала људска сенка у простору тамног отвора од врата. Ја скочих за непознатим: Овај мора доста да зна, помислих, ухапсићу га!
Није ми много требало па да закључим да се ни једна врата на кући, после мог уласка а Фреззовог скорашњег изласка, нису отварала - сва беху затворена, а мене зграби мисао: како може бити једрењак без сенке!? Бејах обливен знојем и изађох на ваздух. Авлија беше пуна стражара. Један део страже је стајао око капије и припремао малу ватру. С мора је долазио оштар сув ветар.
Утом се на капији појави Ренхард Фрезз у руци је носио запечаћену поруку. Објасни ми да се задржао чекајући телеграфски извештај из Беча. Захтевали су хитно решавање случаја после убиства Проспера Толентина, с дозволом свих ванредних средстава у решавању случаја. Овим убиством сумња на Визенте Базолиа беше још више појачана: "Треба да се провери у лучкој капетанији правац пловидбе брика "Цонте Геза дел Росарио". Постоји сумња да је то Базолијев једрењак, данас око подне је испловио" - није успео да заврши Фрезз.
"Знам" - прекидох га, дрхтећи сав под утиском оног непознатог гласа и његове опомене које нисам био свестан до краја. Камо лепе среће, часни Модрехају, да поступих друкчије.
И ето, не знадох: чекале су ме три године узалудне потере за невиним човеком (а по Истини: гонећи невиног значи на најгори начин увек бити испред њега или што је још горе: увек гониш, у таквим случајевима, самог себе!). И те три године мог узалудног трагања протекоше као три удара звекиром о врата која не хтеде да ми отвори до краја онај непознати гост у кући Проспера Толентина, осудивши ме тиме да будем вођа потере за човеком по имену Визенте Базоли!
20.
Међу људством, с вером у потпун успех потере беху обављене припреме на брику. Нису ме много радовале те морнарске нађе јер множина људских послова тако почиње а завршава се на гробљима.
Море беше мирно кад испловисмо те зоре. Дуваше источни пасат. Није могао бити повољнији ветар за то доба године. Пунио нам је једра и ми погасисмо клипњачу те му се препустисмо. На отвореном мору, једрењак није имао изгледа с бриком иако од њега није било ни трага на хоризонту. Пловљасмо под повољним ветром све до касног поподнева кад задњи пут видесмо у руменој измаглици обалу Рагузе; било је то касног лета 1903. године по западном календару или 5663. од Постања. Нисам тада ни сањао, посматрајући како се Дубровник у даљини стапа с тамом и морем, да ћу као онај јелински морепловац жудити за тим градом скоро пуне три године!
Негде на пучини, кад се оку изгуби сваки траг обале, нагло се стамни свуда око нас - и небеса и море. Усто стаде да дува ветар силне јакости и цела посада би затечена његовим изненадним орканским ударима. Оне људе који притрчаше јарболу да би спустили једра валови однесоше у море. Брик се све више и више нагињао, а у потпалубљу где се налазило сво људство вода се попела до колена. Наредих да се клипњача стави у покрет али ни то није помогло; крај се приближавао, прво се стровалило велико једро с јарболом. Брик се распадао у бури, личио је на гомилу иверја.
Једно време сам био без свести. С муком отворих отежале капке који су ме пекли од слане воде и ветра. Беше мрачна ноћ без звезда, на још мрачнијој води. Лежах на олупини брика с још осморицом људи. Фрезз ме је придржавао, нисам имао снаге, лежах углављених ногу међу остацима буради. Осам људи било је све што је остало од посаде која је бројала четрдесет осморицу. Постадох свестан да смо изгубљени уколико се не укаже копно. Требало је одавно да сване а није свањивало, мрак се није дизао, а тама с маглом бивала је све непрозирнија. Олупина беше ношена у непознатом правцу лаким струјама. Бура је давно престала, али је хладноћа постала неподношљива.
Како је време протицало, а још увек се није раздањивало нити се копно указивало - смрт од хладноће постаде извесна и једино што је могло да се деси у тами где смо запали. Исцрпљен губио сам поново свест и тад зачух Фреззов глас који као да долажаше из огромних даљина: Гребен!" - узвикнуо је поред мог уха.
Некако добауљасмо из воде полусмрзнути на каменит плато обрастао маховином. Ту нађосмо нешто грања и заложисмо ватру, решени да ту поред танушне ватре преноћимо. Стража нам не беше потребна; крај је био мрачан, пуст и ништа није одавало да је насељен. Од оружја смо имали једино два морнарска ножа. О храни није било ни речи, свака помисао на њу, у оваквим околностима, била је бесмислена. Рекох Фреззу да једном мора сванути, кад тад, онда ћемо испитати крај у који смо дошли.
"То твоје да ће сванути, може врло лако да буде никад, јер је до сада требало већ да сване а ми смо непрекидно у ноћи" - рече уморно.
Ни сам не знам колико је времена протекло кад ме из сна тргоше узвици. Подигох главу, и поред угашене ватре, изнад нас, стајаху два странца. Један од странаца беше у белом а други у тамним хаљинама. "Ко сте ви?" - упитах, подижући се са земље. "А ви? Овде сте странци. Ко је од вас капетан, после бродолома?" - упита нас један од оне двојице. Онда им ја рекох све о себи и судбини брика; кога гоним и зашто, додавши како ме шаље Беч и да овде заступам интересе његовог царизма.
На то се она двојица насмејаше. "Он заступа силу у Даниловом сну, означену као голен од блата и плеве на оном диву који ће отићи у прах кад га дохвати Камен од угла."
"Доста! Ко сте ви!?" - узвикну нервозно Фрезз и према њима. Онај у белом подиже руку: "Наша имена су Сев и Ђермак, овде смо, у овом вилајету стражари. Нека ваш преводник иступи да потпише књигу земље на коју сте крочили. Све је овде друкчије од оног света из ког долазите!" - Ја им приђох. Држали су бакље у рукама. Онај у тамном оделу, разви некакав свитак и ја прочитах своје име!?
"Не чуди се" - рекоше нам. "Сви који овде треба да дођу, убележени су овде." Затражих перо. "Не, отисак палца је довољан. Стави га поред свог имена."
Ја тако учиних. И, у тај мах, неста оне двојице који нам се представише као стражари. "Ко ће нам већ једном рећи где смо!?" - завапи један из пратње и паде на тло. Некако га стишасмо. Потом се договорисмо да кренемо у оном правцу у коме су ишчезли они стражари. Запалисмо сноп прућа и кренусмо.
Пут нас је водио између окомитих камених литица. Изгледало је да смо запали у неки мрачни кланац. Магла је бивала све гушћа. Онда угледасмо светлост, малу и чкиљаву у даљини. Личила је на светлост која једва допире с удаљеног светионика. А то да ли ћемо је увек видети зависило је од пута. Силазили смо низ јаруге па се поново пели у висину и посртали, кад год би угледали ону светлост добијали би вољу за нове напоре. та слаба светлост у даљини постаде наша једина нада, наш осећај да једино уз њену помоћ можемо да се избавимо овог непрестаног, несносног мрака, влаге и хладноће! Глас сумње јавио се међу нама тврдивши да је она слаба светлост одбљесак запаљеног прућа у нашим рукама. И ми погасисмо пруће. Нашој радости не беше краја - у даљини је жмиркала и даље она светлост и ми поново кренусмо према њој.
Колико сати смо пешачили? Можда у времену од пола дана? Можда један дан и једну ноћ? Тоје тешко утврдити, јер смо били у некаквом пределу у који није долазио дан, нити је свањивало нити је смркавало - била је само ноћ испуњена маглом.
Биће да смо се пели, хоћу рећи да смо се испели на некакву громаду од брда - и она светлост постаде јача. Како смо јој прилазили, уочисмо да светлост долази из високе куће од камена. Њени горњи прозори беху осветљени. Кад сасвим приђосмо, видесмо да кућа има двориште с високим каменим зидом, уску капију обраслу пузавицом, с великим гвозденим звекиром на средини. Брава на капији беше прекривена рђом пуна паучине која је висила у прамењу.
Ову капију годинама нико није отварао" - рече тихо Фрезз.
"Некога има, чим је осветљена" - казах, и рука ми сама поде ка звекиру и ја ударих што сам могао јаче о врата. Забрујало је као да је звук гвожђа пролазио кроз пећину. И кад се звук звекира стиша, поново свуда око нас завлада мукла тишина. Чекали смо и чекали - никога не беше с друге стране да нам отвори. Онда је Фрезз потегао звекир: проломио се звук гвожђа и ми смо опет чекали и чекали, али прођоше сати а да нам нико није отварао капију.
Потом се догоди смрт ономе из пратње који је посумњао у светлост. Тресао се од страха и бунцао: "Овоје зачарана земља" - мрмљао је обливен знојем, "и ми смо осуђени на пропаст!" - Окренуо се и потрчао назад. Не стигосмо да га спречимо - стрмоглавио се у понор. Ту, одмах поред нас, с ужасом приметисмо да је свуда око нас бездан, а да ми стојимо на некаквој танкој каменој превлаци и да стаза, којом се испесмо довде, више не постоји!? Бејасмо на самој ивици бездана, испред тврде затворене капије у вечитој ноћи некаквог зачараног вилајета у који људска нога није крочила. Очајан залупах још једном, утом се зачуше кораци с друге стране. Потом шкрипнуше шарке на тешкој капији која се лагано отварала шкрипећи, а прамење паучине се осипало и вијорило свуда око наших лица.
21.
Пред нама стајаше старац необично белих коса и дуге браде. Држао је упаљен луч у руци изнад главе. "Уђи, Меркадићу, кад већ нема три ученика која су остала у Алказару" - каза тај старац, а мене обали мртвачки зној. Не знадох о чему говори, нити га познавах а он ми име изговори!?
Прибрах се некако и пошто закорачих унутра, упитах га: "Одакле ме знаш, старце?"
"Зар ти не гониш Базолиа? А ја добро познајем она места где се правда и истина изврћу руглу. Моје је име Тобија" - одговори ми онај старац и забаци браду о раме. Корачасмо низ дуго двориште испуњено водоскоцима и дрвећем чудесних плодова који сијаху као бисери. Седам плавих дечака бавило се грнчаријом од злата под надстрешницом модром као јутарња небеса. Све беше испуњено светлошћу и сјајем зоре!? "Добри старче" - рекох дрхтавим гласом, "дођосмо из таме и ноћи а пут којим идосмо довде нестаде иза нас. А кад уђосмо, а оно зора и све је тако красно! Тако сам збуњен! Ко су они дечаци?"
"Сваки пут је увек други пут. Постоји још један до ове куће светла, испуњен је миром и блаженством али га ваља заслужити. Онај, од ваших који се стрмоглави у бездан није заслужио да види светлост пошто је посумњао у њено постојање. А оних седам дечака јесу седам народа који имају душу, али који се нису пробудили." - Овај одговор ме смири а његова мудрост одушеви. Иако, признајем, нисам знао који су то непробуђени народи у лику оних седам дечака, мир и спокојство, поред тог старца, усели ми се у душу. Видех, у том сјајном дворишту, где мирно пасу четири коња бела и с крилима као у лабудова. "Старче! Лепих ли коња! Чији су?" - упитах раздраган као дете. "Власник им је Сидонац, онај који носи судбину од четири стране света, упола човек упола соко."
"То мора да је неко необично створење!? Могу ли да га упознам?" На то се старац добродушно насмеја:
"Можеш. То је човек кога си гонио и због кога си допао Тамног Вилајета."
"Визенте Базоли!?" - узвикнух у чуду.
"Да, Он је власник коња који су некада били четири огледала света, а пре тога Спис с љубичастом врпцом."
Бејах збуњен оним што сам чуо, али исто тако жељан да сазнам све о судбини која ме је задесила на овом тајанственом острву. На моје питање: где се ми налазимо и како се одавде одлази, добих одговор од старца да ово место није убележено на картама света и да ћу пут одавде лако наћи ако се окренем себи. Утом ти пристигосмо на праг оне куће - старац нам отвори врата и ми уђосмо.
Наше чуђење беше велико кад угледасмо седам оброка постављених на дугом столу поред као снег белог зида. И ми, још увек у чуду јер нас беше седморица, седосмо у седам столица. У другом крају те просторије, као у огромној оџаклији, беше спремљено седам белих лежаја чија перина мамљаше у сан!?
Старац нам рече да нас чека јело, јер смо гладни, а лежаји, јер смо уморни; додавши да овде ко заспи то дуго траје. Нисам стигао да га упитам поближе за Базолиа када и где могу да га видим? а старца нестаде у једним споредним вратима! Били смо одушевљени јелом мада нико од нас није знао од чега је справљено? После доброг обеда, први се испружи на једном лежају Фрезз, а потом остали. Осећах се чудно; није ми се спавало, нити сам осећао умор на који се пожалише остали пре него што легоше. Угледах мале дрвене басамке које су водиле стрмо навише из те простране и светле оџаклије. Покушах да пробудим Фрезза и да му кажем да се попењемо горе, али он већ беше у дубоком сну.
Ја жарко пожелех да видим шта има горе у поткровљу? Пошто се попех, у врху ми се указаше мала дрвена врата. Беху одшкринута, и ја их полако отворих. О, каква беше та соба у коју ступих! Све се у њој пресијавало од месечине која у снопу падаше кроз коси прозор на таваници поткровља. Помислих како беше зора кад ступих у двориште ове куће и одакле сада месечина, али ме смири помисао на толике необичности које ме овде задесише, тако да месечину прихватих као нешто сасвим обично. Цела просторија беше испуњена полицама с књигама. Слаб пламен лелујао је изнад сагорелог дрвета у камину. У ваздуху се осећао мирис финог дувана. На столу је лежала отворена књига, слична трговачком тефтеру, белих страница које су сјактале испод снопа месечине. Поред ње беше тешка мастионица од сребра с три пера: белим, црним и црвеним. Овде је неко био, тек што је изашао! - помислих узбуђено и, осетивши умор, седох у кожну фотељу. У тренутку док ме је сан обузимао, поглед ми паде на ону отворену књигу. С камина узех мали двокраки свећњак и упалих свећу у њему. Кад светлост свећа примакох оној књизи намах осетих како умор и сан нестају из мене. Пожелех да јој видим наслов и преврнух је - на корицама је писало: "КЊИГА О ДВОСТРУКОЈ КУЋИ ЖИВОТА". На њеној првој страници беху исписани редови о Тобију грнчару као њеном власнику и о свим гостима који су били дужни да се у њу упишу! То је сигурно Тобија, онај што нам је отворио капију, помислих обрадован; па се досетих оних дечака с грнчаријом од злата! Да ли се у њу уписао и Базоли? - питах се, листајући с нестрпљењем. Била је до половине исписана. Негде при крају исписаног прочита Базолиеву белешку:
"Све је катанац што човека окружује, а он сам може да буде кључ свега. Ако успе да откључа тај катанац: продреће у Тајну, сазнаће Ружу у Средишту! Осећам блискост потере и њен долазак довде, само што није стигла. И рекох Тобији: "Потера креће из Рагузе. Морам на Исток, према Сидону, да бих као дечак стигао на Куфу и почео све из Почетка! Толедо! Толедо! Да ли ћу те опет видети?"
Задрхтах од узбуђења: ја сам водио ту потеру! И судећи по овој белешци он мора да је негде у близини! Само где?
Изненада зачух нечије кораке и гласове доле у оној великој просторији. Оставих књигу раширену онако како је затекох на столу. Устадох и изађох кроз мала врта на врх оних басамака.
22.
Она два непозната лица, стражара који нас затекоше прозбеле у мрачној ували - стајаху поред стола. Ту беше још један незнанац; седео је за столом и беше ми леђима окренут. Сиђох неколико степеница ниже. Учини ми се као да сам овакав опис већ једном чуо још тамо у Рагузи, срце мије снажно тукло.
Није било оних лежајева, нити Фрезза и осталих!? Онда се онај непознати окрену према мени и устаде. Био је то висок човек, снажних рамена и коштуњавог лика. Беше прегрнут тамнољубичастом пелерином. На ногама је имао шпанске чизме подврнутих сара и светао прслук од венецијанске свиле с прст дебелим ланцем од злата. Лагано пође према мени. Чинило ми се да његово лице има израз поруге око углова усана. "А остали! Где су људи из моје пратње!?" ускликнух, свестан да се нешто страшно десило с њима.
"Овде нема места, госпар, за спаваче. Они су нажалост дубоко заспали" - одговори ми човек с пелерином, а она двојица се удаљише тихо као да нису газили по земљи.
"Ви сте Визенте Базоли, човек кога гоним?" - упитах га.
"Да, ја сам тај. Ако је то срећа, онда је добро што сте ви у потери" - одговори он, полако ми прилазећи уз степенице. Имао је смирен израз на лицу; блед и упечатљив му беше ожиљак изнад десног ока. Пришавши ми, ухвати ме под руку и уведе у ону малу собу у поткровљу. "Слушајте ме добро, Меркадићу," - каза ми, и пажљиво ме смести да седнем у фотељу, "ви сте ми сведок за живот и судбину која ме води" - рече на крају и то ме запрепасти. Пажљиво је посматрао моју збуњеност. "Не разумем вас, Базоли? Једино ако мислите да сам ја један од оних изабраника који није свестан да је изабраник" - рекох некако, уз горак смешак.
"Видите, ствар је у томе што ја не сумњам у ваше поштење. Имам за људски ум несхватљив Спис чије су главне личности сада слике а у будућности догађаји од светске важности. Управо је о њима реч. Ја сам њихов носач. Носач будућих времена. Само учествујем у њему и свестан сам тог учествовања. Преко догађаја који се мени дешавају они се испуњавају, односно виде се пре свог стварног испољавања" - рече и извуче испод пелерине спис с корицама од штављене коже с љубичастом врпцом. "Цела ствар са мном" - настави мирним гласом, "почиње 1777. године у Цариграду."
"Али, човече, знате ли ви кад је то било!? - узвикнух уверен да имам посла ако не са суманутим типом а оно са чудаком сигурно.
"Јесте, испада неразумно, али уколико будете хтели да све опипате па да тек онда поверујете тада ни сама будућност није потребна. Да сам размишљао као ви сада никада не бих отишао, само због једног сна у коме ми се све дешава, из Сидона чак у области око Дунава да пронађем место које се зове Кремна. Но, ја поверовах наредби добијеној у том сну (као и у многим сновима пре тога) и пронађох Историју за четири стотине година унапред забележену у овом Спису. Да је овај наш сусрет био судбински "за Свет, као што нешто објашњава, био би давно пре нашег рођења убележен међу звездама. Овако, ја и ви смо у овим околностима, у овој Двострукој Кући Живота, само да нешто објаснимо."
"Добро, да је све тако како ви кажете" -рекох. "Само, зашто ја, и чему моје сведочење?"
"Просто, због ваше дужности, коју обављате. Ви долазите у додир с многима. Осим тога, ваша исповест, кад се будете вратили, ући ће у све билтене Европе. Рећи ћу вам, крај монархије којој припадате својим животом и дужношћу приближава се. И биће још за вашег живота. Даћу вам и део овог Списа који има облик бродског дневника - и тај крај који се наговештава у том дневнику испуниће се за вашег живота. Остаје само да поверујете. И ништа више од тога."
"Знате ли ви, Базоли, да сам ја добио наређење да вас ухапсим?"
"Знам. А и то знам ко је издао такво наређење и зашто. Не заборавите да никада у животу нисам познавао човека по имену Проспер Толентино! И да никад нисам учествовао у банкарским махинацијама! Мој однос према новцу био је сасвим друге природе, ја нисам крао ја сам говорио о злу које се рада у њему!" - одговори он и насмеја се.
Ја сам добио наређење да вас приведем. Волео бих да се пред дубровачком портом оправдате" - рекох, покушавајући да будем лукав.
Ви то не можете учинити. Не само ви, Меркадићу, нико то не може учинити! Ја не припадам вашем времену и простору у коме сте ви. Једино пристадох да вам ово саопштим" - каза он, благо се наклонивши и стави пред мене на што тај бродски дневник. Бацих летимичан поглед на наслов, а он додаде: "Не заборавите, Соломоне Леви Меркадићу, док будете читали овај дневник ја ћу бити дечак и проводићу своје детињство на Куфи."
Моје запрепашћење и ужас беху потпуни, јер Визенте Базоли нестаде испред мојих очију!? У страху скочих и излетех напоље. С врха угледах празну просторију у којој сам обедовао с Фреззом и осталима који преживеше. бродолом. Сетих се да ни њих више нема и да сам остао сам; захвати ме грозница, осетих хладноћу па врелину по телу. У камину беше нешто жара, прочарах га и ставих комад сувоти. Боровина замириса и плану. Месечина је још увек пропадала у снопу унутра и ја привукох фотељу ближе ватри и узех онај бродски дневник - мој једини доказ, у овом ужасу, да нисам разговарао са сенком смртном.
Дневник Санта Марие пер Ла Тере Васселене[11] (а испод, нешто ситнијим словима: Бродски Дневник капетана Александра-Тихона Романиниа)
Уочи саме пропасти брода од "Земље Васељенске": Настојаћу да испишем (ја Александро - Тихон Романини) узрок пропасти мога брода. Клање брата ми Николаса и целе његове породице, до деце у колевци, које је извршила прерушена (а пре тога заробљена) посада брода "Цонте Магара Сзапару'', проклети синови Ваге који добише снагу с владавином тог астролошког знака. Посаду тог проклетог брода победио сам и заробио код Кара Буруна, пред улазом у Дарданеле око којих зелени гуштери вечито постављају своју пакленску и смрадну потковицу! Код те капије где се увек борисмо с гусарима великог зеленог гуштера!
Разносили смо жито за многе луке чије државе гладоваху. Искрцавао сам посаду увек тамо где мирни градови угрожени беху од гусара. О прамац мога брода разбијао се и вал Татара, Гога и Магога! А кад затражих први пут помоћ многи се са оних страна оглушише! Господе, зашто нас толико мрзе и раде на нашем крају!?
Имадох седам соколова. Послах шест с прстеновима у којима беше знак за помоћ. Вратише ми се без одговора. Седмом соколу ставих знак светог Архангела, у бури ми се врати бели соко сломљенога крила. "Ми очекујемо вашу пропаст", писало је у одговору на прстену с отока Бензален, "и бићете наш посед, јер где бисмо с толиким глупостима и варачењем света?"
Уместо спаса, Господин ми препусти слугу ђавољег и његовог помоћника. Тобија, добри красни, старче, где си сада?
Слуга ђавољи ми се укрца у некој леденој луци Финске. Личио је на просјака коме је смрт била за петама и који је вапио за милошћу. А сада схватам: била је то вражија светска прерушена луталица, нитков жељан преврата, крви и отимачине. Онај његов сјај у очима, кад га видех први пут, тек сада разумем!
Путник луталица се звао Потемкус. Вероватно му је то лажно име, као и све добре намере које ми је обећавао док га нисам примио на свој брод. - Ја ћу вам га описати, јер сутра кад се попење на ваш брод и кад вам стане пред кабину да знате с ким имате посла!
Сумњам да ће брод (којим он сада управља) изаћи из буре. Оног страшног јутра управио је овај брод из Одесе право на пучину: у олују и пропаст! Тај ђаволи кепец личио је на малог ћелавог кловна: беше огромне главе на патуљастом телу. Косих очију изнад истурених азијатских јагодица на шпицастом лицу. Правио је чудеса под руком вражијом, све ружнија од ружнијих. Здраву храну на броду претварао је својим сатанским прахом у црвљиву. Дозвао је пацове на брод. Морнаре је бунио против мене, а мени је саветовао да их вешам. Жалбе морнара је цепао и бацао у море, а гомили на палуби је говорио како је моје срце неосетљиво за њихове патње и недаће! Био је између мене и посаде и на крају је изазвао побуну на броду! Ван брода, у луци, гадни распоп му је био десна рука!
Шта је најгоре сви му слепо верују, а видим и чујем и на вашим странама!? Али не заборавите прави је то слуга ђавољи, тај Потемкус, нека у дубинама морским заврши!
А сада, ево и лика онога под чијом је руком Потемкус радио; црн, зализане као слепљене косе уназад ка потиљку, крупних зуба, повинутог носа, црних бљештавих зеница, ваздан с црном пелерином на раменима и великим шеширом широког обода - ђаво, зар не?
Све ово исписах при крају свог живота. Колико ми је још остало? Дан или два, можда једна недеља? Одавде, из своје кабине, чијем како Потемкус урла пијаној гомили: "Александро је крив за ово! Треба га стрељати!" - Чују се узвици мржње и одобравања. Ако се у овој олуји, далеко на пучини, нађе читав јарбол обесиће ме о њега. Господе, Анђели и сви Свети! Примите ме! И у Море које сам толико волео!
Око поднева, октобра двадесетог, уочи Светих мученика Евстатија. Агапија и других и многих!
Зар је због мене то око Базолиа тако испало да бих ја од њега добио на читање овај Извештај о пакленској линији Александра Тихона Романиниа!? Ова чудна прича нисам могао да верујем да ће једнога дана бити истина!? Тај грчки датум и ништа више? Ако он говори о једном дану у вечности, онда сам ја као човек ту немоћан. Не, ништа ми ту није деловало убедљиво у свом свеопштем испуњењу!?
И на крају, питах се, заиста зашто је све ово допало мојих руку и мог погледа? Осетих како дрхтим. Бацих поглед кроз онај мали прозор у поткровљу; више не беше месечине, била је зора и ватра се беше угасила. Помислих како би било боље за мене (имао бих шта да причам) да ми је Базоли оставио нешто о крају Аустроугарске монархије - кад ли! а од оног дневника само гар, као кад сагори хартија а нешто остане од ње што није појео пламен!?
***
Поткровље се тресло. Нагло схватих да сам (као да сам) на палуби свога брика који се комада у бури и око мене све пршти, као иверје испод џиновске секире! Потом ме нешто повуче дубоко под хладну воду, низ таман и хладан левак, као да сам улазио у утробу Левијатана! Имао сам осећај да ми се плућа распадају.
Потом отворих очи али не својом вољом. Око мене беше јара, сунце ми је пекло очи које ме бољаху. Видех да лежим на каменитом спруду од гребена истуреног у море. Затим угледах лешеве Фрезза и још шесторице људи, насукане остатке брика и бурад која је плутала около. Поглед ми склизну низ пучину. Назирао сам брод, као кроз маглу, и људе у чамцу како ми машу. Глава ми постаде тешка и ја изгубих свест. Нисам осећао мучење, пропадао сам у црни бездан.
Дошао сам свести на броду спасиоца. Неки Грк из Никеје беше власник брода који је пловио туда, Миканор тако се зваше. На његовом броду опорављах се неколико недеља. Пошто је обављао трговину с низом малих лука јелинских - сидриште му је био Солун. Како сам рођени Солуњанин то ме обрадова, одавно нисам видео своје и реших с Миканором да допловим у Солун.
Бродолом доживех негде око Иброса. Срећом у несрећи, десио се на линији пловидбе Миканорове, а сама хрид беше истурена дубоко у пучини и тиме би остатак мог брика примећен.
23.
"Овде у Солуну, поштовани Хајиме, чух за тебе и твог оца, зналца заумног и преписивача Хагаде. Како ме овај догађај уплаши од некакве слутње на свеопшту пропаст, реших да свратим код тебе и да ти га испричам; Ево, ти пресуди својом мудрошћу!"
"Врли Меркадићу, постоји некакав простор, вели раби Јегуда, где је човек уз помоћ Свевишњег јачи од смрти. Неко говори да је то огромна љубав према свим људима, други да је то тишина и мир духовни у којима се отварају небеске свере, а најцрњи су спремни да то налазе у кумирима и крви људској, или било којој од твари пропадљивој. Знај, само га ретки открију до краја. Ти си био до светлости самог просветљења али те строгост дужности људских послова спречи да сазнаш Истину до краја. Код тебе се она прикрала, у несвести и телесној патњи бродолома, у облику једрењака без сенке и у знању и лику тог заиста необичног праведника Визенте Базолиа" - одговори Меркадићу, Хајим Бехар Модрехај изјутра трећег дана по причи свог саговорника.
"Зар ћеш ми рећи да ми се у сну, после бродолома, привиђају само властите мисли, онако како је у Б'рахоту забележено Раби Шмуелово?
Као што знам моја јава није никада била испуњена мислима на таква створења као што је Базоли" - на то ће Хајиму цариник Меркадић. "Буди опрезан, Знање који си примио у сну није од овога света. Онај ко га даје, може да га да свакој звери, пужу или гуштеру." "Ако је тако као што ти кажеш, како да схватим речи из Наука у којима стоји забрана о Меркави и њеној унутрашњој светлости? Ипак, мени све то личи на последицу бродолома."
"Зар би ми то знали о забрани Меркаве да је она остала потпуна и до краја забрана? Та забрана стоји даје нико сам не изучава, ја и ти смо већ мнозина, јер тако стоји по Реш Лакишу и Раби Левиу. Нећеш ми рећи да је све оно што те снашло око Базолиа у Дубровнику био само сан!?"
"Ту лежи мука мога ума, часни Хајиме!"
"Ако је тако, знај био си гост у Двострукој Кући Живота у времену свога сна. А зна се даје сан шездесетина пророштва, као што је ватра шездесетина пакла, као што је спавање шездесетина смрти."
"Спреман сам да ти поверујем, али сам уверен да сам имао посла са Лилитиним духом који је узео лик Базолиа! Прави Базоли је убица и успео је у свом бекству!"
"Поштовани Меркадићу, можда бих се сложио с тобом. Добро су ми познате особине оних бића која имају снагу анђела, али која узимају храну људску, опште са женама човечијим и врше пробаву телесну. Међутим, прошле ноћи по истеку првог дела твоје исповести, преврнух очеве списе и ево шта прочитах: Бејаше некакав необичан власник циркуса у Халдеји, звао се Мардак Раам. Имао је посла с ђаволом због Списа повезаног љубичастом врпцом с корицама од овчије коже и чудовишног глумца, некадашњег александријског роба, који је говорио будућност. Ђаво који га је прогањао не разликује се од описа кога си ти прочитао у том Бродском дневнику. Мардак Раам се затекао у Солуну, јерје трагао за малом грбавом лудом, кловном који је забављао у његовом циркусу простоту неуких. Како је чуо да мој отац бележи судбине тамо где су оне најнеобичније, он сврати до њега да измени искуство и знање."
"Шта ми предлажеш да учиним, мудри Хајиме?"
"Све што си чуо у Двострукој Кући Живота, видео или сазнао у њој - забележи и чекај. Месец је сада Адар, а година пет хиљада шесто шездесет и шеста од Постања. И нека се само један догађај испуни све ће се испунити. Јер то припада ланцу што га носе анђели с много очију, који имају мачеве чија сечива личе на комаде сунца."
24. Четврто Слово Писарево
Прочитавши ово о Базолијевом Једрењаку без сенке, легох с мишљу: да је он негде ту у мом времену; у овом физичком свету који ме окружује. Био сам убеђен да ћу рођеним очима видети Базолиа. Само, када?
Те ноћи, у сну зачули глас: "Ти си Он, а Он је Ти! Месропе, долази Кажа о српском времену у коме ће се сви Ромеји, па и Базоли, наставити кроз тебе!"
Тргох се. Признајем: још увек ништа нисам схватао? - била је мисао коју забележих тог јутра у свом Халдејском Бунару, високо у Соколским планинама, покрај реке која се звала Дрина.