Интернет издање ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ Технологије, издаваштво и агенција Јанус Београд, октобар 2001 ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Зоран Стефановић ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ Маринко Лугоња ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ Милан Стојић ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА Ненад Петровић КОРЕКТУРА Саша Шекарић и Драгана Вигњевић	Штампано издање УРЕДНИК Милан Младеновић УРЕДНИК ИЗДАЊА Милан Милинковић РЕЦЕНЗЕНТИ Никола Милошевић и Станиша Нешић ЛЕКТУРА И КОРЕКТУРА Светлана Милосављевић ОПРЕМА Стјепан Мимица КОМПЈУТЕРСКА ОБРАДА МАСЦОТ, Београд ТИРАЖ 3000 примерака ШТАМПА Принтелецтриц, Београд друго проширено издање Сфаирос, Београд, 1988.
Захвалност сајту : RASTKO		НАСЛОВНА СТРАНА

Садржај

• Халдејски бунар
• Kaжа о анадолијском куплерају
• Kaжа о Накелу Розефири и Јурфе
• Kaжа о Фархијевој свадби
• Kaжа о власнику једрењака без сенке
• Kaжа о златном кључу
• Напомене (фусноте)
• Белешке о писцу

Кажа о златном кључу
(Повест о стрицу и синовцу)

Рећи ће ти се, бићеш спашен, добићеш своју Историју, говорили су ми, ако Каже поставиш тако да Креманска Ружа процвета. Као да схватам: ја треба да се изгубим у свим овим временима, у свим овим људима и догађајима. Ја сам оно што је било, и оно што ће бити! Ја сам сам и на једном месту (овде у Халдејском Бунару), али ја сам на свим местима био и бићу, јер сам себе умножио у Розефирином Огледалу времена.
Коначно, овде бих да испишем (не би ли то дошло до нечијих очију) моје Откровење - оно што ће бити у дубинама времена после оног тренутка, оне капије коју називају смрт.
О! ти који читаш ово - и после своје најдубље ноћи ваљда сам спреман на Рађање у Дан?
Једне ноћи легох на свој тврди лежај с неумитним осећањем да ће се, већ сутрадан, појавити њих двојица - Сев и Ђермак.
Нису дуго лупали на врата, можда дваред. Скочио сам из сна и подигао засун на вратима свог Халдејског Бунара. Стајали су на прагу они, Сев и Ђермак, али као да и нису били они - треперели су у светлости раног јутра. Иза њихових леђа руменеле су се шуме по околним брдима; високо изнад њихових глава и небеса беху румена.
Поздравили су ме, и ја њих.
Ово нису чиста посла, помислих. Шта ако је Каракон дозвао Гонзага? Ђаволски личе на Сева и Ђермака, али шта ако су то ипак Сев и Ђермак? Онда сам ја бедно, незахвално сумњало. Вал стида и очајања ме је захватио како да их ословим?
"Шта мислиш, ко смо?" - упита онај за ког сам држао да је Сев.
"Ви сте моји усуди, Сев и Ђермак" - одговорих, али нисам био више тако сигуран.
"Дабоме да смо и то, али не само то" - узврати онај за ког сам мислио да је Ђермак.
Кад прекорачише праг, упре Сев прстом на Спис с повезом од овчије коже, па ће ти мени:
- Надамо се да си зрео, као ова храстова шума напољу. Дошли смо да видимо и да чујемо како ти је ово наше помогло? Ја сам ти, синко, Милош, а ово ти је Митар.
- Тарабићи, стриц и синовац. Можеш нас за те држати. - додаде онај за ког сам био убеђен да је Ђермак, али видех и чух да то више није. И баш да заустим о послужењу, јер су ми дошли с далеких страна, можда од Куфе или Солуна - кад ли онај који некад би Сев, рече:
- То не смеш чинити! Ми нисмо више у истом времену и на истој храни! Нама не треба храна земаљска, ни воде изворске, ни меда 'челињег. Ово је наша храна и то што је у теби - и показа Спис на столу. Потом поседаше; те онај који ми се представио као Милош стаде да листа Спис. А његов синовац затражи - Дај ми ону бошчу с којом си овде дошао.
Кад сам је ставио пред њега, он је развеза и, узевши моју бурмунтију, каже:
- Ово ти сад не треба. Ти си сваки источник, ако си спашен. А спашен си од земље ако знаш шта ће бити. - То рече, па ти исцепа ону моју бурмунтију на комаде. Мени се никако не да да га спречим у томе. Утом он подиже прстен из развезане бошче:
- Чији је? - упита.
- Ањаменов - одговорих.
- Његов је био док ништа ниси знао. А чији је сада? Слегох раменима у својој немоћи, а беше ми нечег неизмерно жао, само што ми срце не искочи из груди. Као да падам у звекару да не може бити дубљу, али исто тако осећам да се, негде доле на њеном дну, нећу разбити и расточити у прах и пепео. Потом ме то сопствено тоњење подсећа на један страшан сан из кога ме је спасло Шаеново упозорење. И ја се сетих (као да се сетих) муњевито његове приче, као да поново чух исти његов глас који ми је саопштавао о Милошевом опанку који зна више него сва проклета сокоћала! Па, из истих Шаенових речи, схватих да Милош не зна ни словца - чему онда читање Списа, питам се!?
Упирем поглед у њега за столом; желим да га питам: чему листање Списа? кад тамо, силна светлост! Бљешти голема ватра с оног места где је сео Милош! Толика је та светлост да друго и не видим око себе - само чујем глас:
"Куфа је привид Атоса, као сто је Анен-Анох привид цариградских патријараха у месту њиховом, где неће бити ни угла за лажне патријархе који помажу слуге пакла и паликуће домова Господњих! Кумбараџи је источник, човек у коме Византија кружи светом; и нема тог места на земљи, сине, нити игде под небесима, у коме нема источника. Има их који умру за овај свет не спознавши то, а неки спознају, као што је спознао Исак Бен Фархи нека му се душа смири у чистој Светлости! А Гонзаго је ђаво, и он мења обличија кроз људе, и он све ово зна! А Спензон је слуга његов и доћи ће међу народе, а када дође биће пепела људског до колена човечијег, и сва људска крв да се у једном месту слије ваљаће камен од осам ока!"
Утом станем да опажам око себе, мада она јака светлост и даље не јењава. Коначно увиђам да не могу ништа друго да им видим до ли опанке на ногама. Ништа ми не говоре моја два необична госта, али ја схватам да треба да их пратим, и да је циљ нашег изласка из ове моје кровињаре ту негде близу, међу брдима.
Не знам колико смо времена провели у ходу можда сат или два, а можда пола дана? Нисам ништа чуо, као да сам ходао кроз бљесак светлости у дубоком глувилу. Али сам зато разумевао чудну причу некога ког нити сам видео нити ишта чуо што би личило на људски глас. У том свеопштем глувилу и у том бљеску, та прича личила је на воду која надире са свих страна, потапа ме и улазећи у моје жиле меша ми се с крвљу: Како се налазим у брдима христоликог народа, гласила је та прича, коме је патња додељена јер је изабран; и да сам поведен према качару њихових кућа где ћу добити оно што сам већ имао.
Бејаше румени сумрак (а сумрак у оваквом пределу, високо у брдима, увек значи нагли почетак ноћи) кад сам прекорачио праг свог бунара. На столу затекох своју развезану бошчу. Разгледах пажљиво, али нигде не видех своју бурмунтију. Онда се сетих: имао сам чудно осећање као да ми тог јутра није одузета, као да је то било пре стотину лета! Ухвати ме страх: шта ако ми је затражи горска стража? Али ме одмах смири помисао: зар ме годинама овде нису виђали, навикли су на мене; и зар ми је нису затражили оних дана кад бејах овде као иноплеменик?
Био сам убеђен да је то исти онај мој Спис над којим сам дане и ноћи пробдео. Нешто ме је гурало, тешко као стена кад се стровали, да забележим ово како сам изведен до качара Тарабића кућа; како је испод једног прага извађен овај Спис и поново ми дат, и да све оно што нисам знао сад треба да знам.
Листао сам га до поноћи. Треперело је и смањивало се оно мало лојанице преда мном. Истини на вољу, како сам га отворио - показало се да сам на оној листини на којој се стајало оно о Меркадићу. Било је све исто - хоћу рећи онако како сам давно упознао, још од оних часова кад сам се први пут срео с Казом о власнику једрењака без сенке. Губио сам стрпљење. Где је то обећање које тврди како "сад треба да знам".
Како је ноћ бивала дубља постојало је све хладније.
Устадох и намакох нарамак лесковог грања. Сувот плану и читав рој варница сукну увис. Тог тренутка сам и осетио, још неко је био присутан у мом бунару. У трену кад сам седао за сто неколико патуљастих сенки протрча од врата према огњишту. Ко си да си, помислих, и теби је хладно. Утом се из црне ноћи зачу хук сове. Сан је постајао све јачи и јачи.
У дрхтавим редовима Списа стајало је све оно што сам тако добро знао: своју прошлост и своју садашњост. И, до тог трена, ништа више што би личило на будућност.
Почело је да се дешава као у сну, али то и није био сан, као да је то било нешто већ прочитано у Спису и одмах доживљено!
Све се око мене изменило. Нисам више био у кућерини на дну брда, у оном добро знаном месту као у гробу, већ негде испод небеског свода осутог звездама. Ипак, као да сам и даље био једним својим делом у Халдејском Бунару јер је, испред мене на столу, јасно лежао отворен Спис. Из страхотних звезданих висина видео сам сасвим јасно човека (а то сам био ја) нагнутог над листинама. Потом је све нестало око мене, а ја сам упадао у бескрајну труњаву вечер. Јадни остатак дневне светлости осветљавао је некакав неодређени простор - биће да је то било нешто као долина јер су се у даљинама назирала тамна и зубата побрђа.
Одједном, два човека далеко, далеко у простору, али за дивно чудо толико близу, јер како бих могао да чујем њихов разговор! Могао сам сасвим лепо да видим како изгледају! Шчепао ме је нагло ужасан страх, нисам могао то да поднесем: био сам одједном у свом Халдејском Бунару, високо у ноћи испод звезда, и усред мрачне долине поред два непозната путника. Убрзо разазнајем све појединости њиховог лика. Један је онај који ми се недавно представио именом Митар, док је оном другом слабашни лахор мрсио белу браду дугу до појаса. Био је обучен у црну мантију до земље, а на глави је имао камилавку и ословљавао је Митра са "куме". Намах се нешто побунило у мени: чега се то плашим? питао сам се, а одговор је стизао тако брзо (као да је неко одговарао тик иза мог потиљка), и био је зачуђујуће убедљив. Па ми је (изузимајући ту зебњу што је глас непознат долазио увек иза потиљка тако да га нисам могао у потпуности сагледати) мало-помало постајало свеједно ко говори, било ми је важно само оно шта говори.
Као што рекох: онај у црној мантији до земље, с камилавком, дугобрад и белобрад личио ми је на Шаена Дер Хранда. Али, будући да сам му одмах зачуо глас, схватих да то не може бити хајрик Шаен. Он и Митар били су кумови; а што се тиче Шаена и његовог кума ту се нисам могао преварити: још тамо на Куфи познавао сам кападокијца Василија.
Нагло су застали у оној труњавој вечери, сред те, мени још увек непознате долине у брдима јужно од Фисона. Онда је онај, што рече да се зове Митар, нагло скинуо с главе шубару и њоме треснуо о земљу - нашто њихов кум у мантији стаде у месту као укопан. У том часу страховита и заглушујућа бука разлеже се по небесима изнад њихових глава. Митар се крстио, терајући свог кума да то исто чини. На моју жалост (не могу да објасним себи зашто сам је осетио?), његов кум је то тешка срца чинио. Да све буде још горе и тужније: човек с камилавком на глави није ништа видео од овог призора! Потом је Митар пришао свом куму и скинуо му велики крст који му је висио око врата и почео да маше њиме према небесима. Митар је изгледао као манит с крстом, а кум је молитвао желећи му душевног мира, пре него ли свом бедном и јадном слепилу код очију: јер кум Митар беше духовњак. И даље, високо изнад њихових глава, беснела је битка на небесима - у гвозденим птицама, сва у ужасној буци и огњу, и беше као да су се отворила небеса с даждом и свим муњама. Мада сам се питао: одакле људи у висинама, више ми је било жао човека који је свакодневно молитвао а сада не види ово - а зашто не види, запитах се? И тада сам био сигуран, у ствари, глас који ми је дао одговор на ово питање као да је био Шаенов; рекох вам, као да је био, али и није морао да буде његов. Био је тих, некако ромињав, и као и увек поуздан: - Сине, зато што је Митров кум пун земаљског знања и земаљских послова. И срце његово, као срце сваког човека, пуно је брига за овај свет, зато не види ово што ће бити. - Бејаше све што чух, а доле је Митар у очајању викао свом престрашеном сапутнику: - Падају, куме, људи из гвозденијех 'тица, сагорели и мали к'о мачке! То се зли противу злих туку! Крсти се куме, крсти, за те несрећне душе из гвозденијех 'тица!
Усред сам ноћних дубина. Одакле ту? питам се. Ваљда се то враћам из оне долине где сам се оног чуда нагледао? Поново сам пред својим бунаром. Прагу његовом прилазим, а не чујем сопствени корак; једино осећам да ме неко прати. Окрећем се на самом прагу. Хвата ме страх. Не сећам се, и не могу да појмим, када и зашто сам изашао из своје кровињаре у дну брда, покрај реке која се зове Дрина? Онда ми се то лице, које ме је до тада пратило по тмици, уноси у лице смешећи се. Биће ми лакше, о толико лакше; једино ме брине шум корака и светлост лојанице која се назире у распуклинама граничевих врата. Колико знам, колико се сећам - ја никога нисам оставио унутра у Бунару?
- Не бој се. Уморни су, а из даља дошли да те виде. Не питај много. Слушај - каже Митар, и преко моје руке подиже заклоп на вратима Бунара.
Нисам могао да се чудом начудим. Чим сам крочио унутра спазио сам непознате људе. Осим Митровог стрица Милоша, никога од присутних моје очи никада нису виделе. Испуњен зебњом седох на своје место за столом. Испред себе угледах широм отворен Спис, мој Спис са корицама од штављене овчије коже. Бацих на њ поглед и зачудих се: на његовим листинама које овлаш прелетох погледом било је убележено све оно што сам те вечери видео!? Схватио сам! као при бљеску муње, мој Спис је био отворена Књига Будућности, Књига прошлих (свих и у разним облицима) времена кроз које је прошла Византија; била је то и моја Књига садашњих времена, и од мене је зависило да ли ћу оно што тренутно доживљавам убележити као садашњост. Будући да нисам знао изнад које ће се то долине догодити битка - зажелех да сазнам име те долине. Около је владао мук. Сви су ме помно посматрали, некако дубоко, све до сржи. Ма колико сам у очајању упирао поглед у листину нисам ни тренутак могао да се средим и нађем исписано име долине. Као да су ме посматрали са свих страна, унакрсно: Митар је стајао изнад мене, а Милош је седео с друге стране стола, сви они непознати седели су по тврдој утабаној земљи око огњишта, док је једина жена међу њима чарала око огњишта. Као што рекох: било је страшно међу њиховим унакрсним погледима и у праску варница које су прштале под штапом оне старице, док је набацивала сувот на огањ. Не знам зашто сани помислио: зар и Сирарпа Меликјан не би изгледала страшно за неког ко је први пут види? Потом ми се чињаше да сам одувек био поред ове старице; некада давно у некој острвској кући, и да сам је тада знао као Сирарпу Меликјан, сестру Халмеријину. Ова овде старица имала је петлово крило у седој рашчешљаној коси до појаса и с времена на време црвенкасту кожу по рукама зависно од јачине пламена који је лизао чађаво огњиште.
Најзад, старица је прва међу њима проговорила, док се Митар смешио: - Диете, ја сам Стана Лазова из Бајица, родом од Чеклића - каза, и окрену се огњу. Заустих да им кажем ко сам, али се тргох: они све знају о мени, помислих. Можда су они све ово од прошле ноћи дописали у мом Спису? Замучи ме ово питање, па се досетих да их нисам ничим понудио. Хтедох с радошћу да изустим понуде, но у тај мах осетих мирис Митрове шаке на устима. Била је то мешавина младог сира, белог лука, меда и некакве горчине сличне засићеном ваздуху после стотине упаљених воштаница. Милош се љутито дигао, нисам био сигуран: да ли због моје грешке коју је Митар осујетио или због нечег другог, јер улазећи унутра прекинули смо их у разговору.
- Ваздан мени ваља путовати. Где је Жлново под Тресибабом, а где је Дрина - то рече један од оних код огњишта, некако у врхове својих подртих опанака, као да се ником није обраћао.
- То ти је Јон Гица Лулар, испод Тресибабе. Нисмо сигурни да ли је од наших - шапну ми Митар. И ја, због тог шапата, као да се опет нађох покрај доброг Дихрана на Куфи; то ме неодољиво подсети на оне трене кад ми је Дихран шапутао да издржим оно што је страшно или оно што ми је неразумљиво.
- Зашто је увек ноћ кад се нађете на скупу? И зашто вас је увек тридесет и двоје? - упита га Митров стриц.
- И ја сам се питао. Ваљда што смо из целог света, па у чекању падне ноћ - одврати мирно онај са земље, по имену Јон Гица Лулар.
- Муч, не лудуј! То ти је што си телом ноћу на постељи, ти и твоји, а нисте ту ђе чељад мисли да јесте! - закрешта Стана Лазова, а очи јој огромне и црне.
- Да ли летиш? - упита га један, дубоко иза огњишта. И ја видех: бос је тај и носи обућу под пазухом и једна му жилава шака ослоњена о крстаст штап; рекао бих, можда ћу се преварити, да је штап од тисовине.
- Летимо - одговори уместо Лулара, један исти ликом као његов одраз у ћерчиву.
- Тебе нико ништа не пита! - издра се Лулар на онога.
- Ово ти је добри Јон Клисура. Никуда не иде без Јон Гице Лулара, јер је његов јачи и предобри део. И сад га је победио јер је рекао истину - опет ми дошапну Митар.
- Ко вам преседава? - упита га Милош. Лулар је ћутао, мрко гледајући у врхове опанака.
- Немуштом и скудоумном, правој бубини, клетом и грешном чича Прокопију Бродару из Кратовског среза, говори Ранђел Михаил шта ће бити. А ко теби говори? - то изрече белоглави старац, румених образа као у младића, с јужњачким рубинама на себи.
- То ти је Прокопије Бродар, звани Чича Прокопије. О себи говори као о другоме - мени це опет Митар на уво.
- Он. Он и преседава - нагло узврати Јон Гица Лулар.
- Ко је Он? - огласи се и Митар.
- Он је Он! - узвикну Лулар, па скочи на ноге. За њим поде на врата и Јон Клисура. Могао сам сасвим лепо да видим два истоветна лика људска, у истим козијим кожусима са истим закрпама.
- Два брата близанца - изустих, чудећи се овим људима у њиховој сличности.
- Не - прошапта Митар. - То је само Јон Гица Лулар. Приказује себе у два лика кад није сигуран да је на страни добра. Лулар је увек онај који се појављује први пред људима. Јон Клисура је његова савест. Има их који тврде да људима као што је Лулар управљају звјезде, а оне су у знаку близанаца, зато се Луларева савест види - Као да су ме згромиле ове речи, нисам могао да дођем до даха.
- Морам да идем, а хтео сам да чујем има ли код вас, е да ће доћи жута војска преко Тресибабе, као песак морски, као мора скакаваца - уморним гласом ће Лулар.
- Могло би то бити пред битку за Еждерска[12] врата на Ћемовском[13] Пољу - каза онај чија шака још увек мироваше на крстастом штапу.
- Јао Кара Влашко и Кара Богданско, у огњу ћеш бити источноме! И стари ће град изгорети, а да огањ неће знати погасити! - то изрече Лулар, напола отворивши врата.
- Завладаће црногаћи људи, па ће доћи време црвене чалме. Тад ће Маџарија љубити Меку и Медину и носити турбан на главама. Пази што ти рекох - каза онај из дубоке сенке огњишта. Утом ти она двојица (да не кажем Јон Гица Лулар) изађоше напоље.
- Мука ти је овом Влаху. Дан му је кратак, а ноћ му дуго и опасно траје - рече Милош Тарабић загледан у затворена врата.
Могу да кажем да тада нисам све присутне добро осмотрио и, чини ми се, у њихов број никада нећу бити сигуран. Из сенке огњишта изашао је човек страшног лика, али у његовим речима, погледима његових огромних очију видео сам свог великог пријатеља. Како могу да тврдим да ми је био велики пријатељ? Шта је то учинио за мене или ја за њега, ја га никад до тада нисам видео - зашто онда тврдим да мије био пријатељ? Ипак, нешто је у мени говорило, један део мог бића, да је тај човек одувек био поред мене, знао за мене, али гаја нисам примећивао све до те ноћи код мене у Бунару. Ако бих размишљао, можда је то осећање долазило отуда што сам ја (када је проповедао о будућим временима) имао осећај, чак био убеђен, да он то говори о мојој будућности, као и оним свим знаним и незнаним људима, у којој ипак има нађе и светлости! Елем, као што рекох (а касније видех да је све ово забележено у мом Спису), његова појава бејаше страшна за мене. Звао се Стањ Шћекић, познат као Старац Стањ са Лушца, прозорљивац и, како чух од Митра Тарабића, био је нуји; што ће речи прешао је стоту годину живота. Био је скоро слеп, мада су му очи, огромне и сјајне, бљештале при одсјају ватре из огњишта. Великих накострешених обрва које су се измешале са дугим трепавицама, а густе бркове је држао забачене за уши. Имао је боре на челу у облику огромне гуке. О бедрима, на каишу, носио је бритвицу и њоме крстиће по дрвећу горском урезивао и некаква Соломонова слова. За свога века за појасом држаше труд, кремен и огњило, па тамјана, воска и памука, а на малој дрвеној иконици лик свеца испод Острога и гуту, у завојку, горских трава. По рубинама на себи није се разликовао од просјака, а обућу је носио под пазухом. Ваздан је путовао по народу; проричући али само ако усхтедне и нико није смео то да захтева од њега. Лечио је само оног ког је хтео и по својој вољи. Стањ никуд није мицао без тојаге од беле тисовине с крстастом рукуницом; њом је разгонио зле: вукове и нечастивог. Кажу да је знао вучији језик. И хришћани и муслимани су га поштовали, сматрали здухаћем и видовњаком. Ни куће ни кућишта није имао. Постио је и молитвао где се затекне: у гори, на води, у конаку познатом и непознатом. Живео је ходећи по народу, али му нико пута није знао, и уза се никад више није имао од једне аспре, а у торби шареници више од једног црног брашњеника. И, ето, таква чудовишна људска прилика стајала је преда мном, а ја сам дрхтао од страха. Митрова опомена да не смем ни за живу главу ништа први упитати била је излишна јер ја нисам имао смелости за тако нешто.
- За један декик[14] могу видет шта се чини у Стамболу. Питај, синко, само знај ил ти мрем ове јесени, јал ћу прогледат, ал пре ће бити да ћу мрет. Па се једнако носим мишљу: благо онима који дочекају време у коме ће људски век бити ко козији.
Схватићу тек касније да сам био, као Меркадић, у кули од слоноваче, у заумној кући где се све зна и да сам пропустио много тога да сазнам. Али ко би, услед таквог страха, имао снаге и воље да пита?
- Е, кад је тако диете, да ти речем, а ти памти. За оне који ће се родити око испуњења врхар године, што ће рећ у пошљедак, кад ће врхунити несрећама људскијем, а човек живети кратко ко коза у затрованој води и гори. Тамо иза другог рата народа, и дубље, во временија она, кад ће се од седамдесет ратова, и малих и великих, десити педесет, Стаће Тудех и Папак[15] иза злодела арнаутског, а и да преотму Цариград иако се добро зна чији је то виноград! А ја! неће бити среће за Србина докле не падну Еждерска врата! И докле не повиче: 'Станте вуци! Ко је море градио Скадра на Бојани!? Ко је невесту своју зазиђиво, е да би виле градњу оставиле' Па кад стигне одговор, да заскоче и узму Еждер из опакијех руку! Због тијех Еждерских врата поклат ће се народи на пољу Ћемовску. Људска крв ће камење по Ћемовску ваљати! Потучени непријатељ повући ће се к Оногошту и ту раздвојит на двоје. Е, да би било јунака па да у том раздвајању Тудех-гују сатру! Бијела војска испод Истока, с перјаницама на челенкама и пред њоме војвода Михајло, искрцаће се на Метковиће и одатле поћ ће уз Херцеговину. На Попово поље, између двије гвоздене гује, луторанска војска дочекаће бијелу и пануће силна крв, а крвави потоци проврит низ Попово поље. У Босни ће највеће поклање бит код Бања Луке; а у цјеломе свјету код Ћесара и Цариграда! Тад ће се ока пшенице продават по хиљаду дуката, а ока јечма за песто, глава од мазге за стотину дуката. Народ у планини Волујаку пронаћ ће пећину и у њојзи товар злата и товар проса, и више ће се пограбит око проса но око злата! И, најпосле, Богу Свевишњему хвала, у Цариград, од старина свјетли Константин-град, засјешће на прјестоље цар бијелих људи и његова ће се рјеч слушат у цјелом свјету, као глас мудрог. И владат ће до четрдесет година, онда ће га убит они од његових, јер свјет одувек имаде безумних паса! О, проклет да је тај што ће бит прерушен у црноризца и што ће крв јуначку просут у цркви Божјој, јер је његов наум паклени! Па пошто се издогађа сва та ратуштина, жене ће по горама лелекат, па де која кад угледа пања, завапиће: 'Еве ми га муж!' Кад ублизу, а оно пањ! Долазак те људске крвштине на пољу Ћемовску дознаће се у она времена кад се земља големо стресе под Ћесарградом, па под Солуном и на хиљаде хиљада у црно завије. Некако у та времена је и крај Једрену: од страшне глади ће пропасти. Е, хоће. И бит ово после Еждера? Кад се род српски добро измучи; кад ли га на коље сви редом набију, кад га попале, кад му и старост изнапаствују, кад му се о врат окаче, као гује, лажни патријарси, кад испева синџирски попевак, а гусала нигде нема: 'Отворте се гробови да и ми живи у вас легнемо!' Кад, што речем, крваво пострада све оно што је Христос на Крсту, тад ће се из сиротога дома, и од простог народа, јавити човек који ће све огрејати ко сунце Господње! Просипај цвеће народе! Благосиљајте монаси! А Ти, који долазиш, не окрећи лице своје од Хиландара! Благо отачеству, јер ће се удичити! Ви који знате родословља отворте их! Отворите многа -јер ће се код оног турског улизице, и најгорег слуге страсти своје, као у сатрулом пању, наћи жилица и из ње избит зелена шибљика! И ви који знате Књиге староставне ричите кано лавови у пустињи: "Ево га, нашли смо Стабло Господара свога! Ево животодарне жилице, у дубокој црној земљи се чувала, из ње је избила стабљика!"
Обарам главу своју, јер не могу његов поглед да издржим и дрхтим: да ли сам ја једини коме упућује ове речи Стањ Шћекић с Лушца? Док ми клоне глава к столу видим како Митар Тарабић, као некад Дихран на Куфи, прстом показује на редак у Спису који мој вид до тада није уочио:
- Оно што си видео у овој вечери над Пожешком долином - ваздушни је бој сенки будућих људи, и сенки будућих лада небеских, и сенки будућих смрти, и сенки будућег живота; и све то чека да се отелотвори. Москаљ и Талија ће се побити изнад српскијех глава, а над Пожешком долином, и они ће гледати како се други бију. Ако ли буду довољно мудри говориће у срцима својим: Хвала ти Саваоте, нек други просипају крв своју и сеју кости своје, јер испуњасмо судове благом за душмане своје и шта добисмо? Србија паде и дође мала ко београдски пашалук и мања би него под Агареном. Удичише своје лоповлуке и неста људи из горе и поља, и замукоше звона, и испунише се градови опакијем гадостима, и зато је речено: "Идем, куме, нигде села нема!"
Желео сам протумачење ових редова; али кад подигох лице своје и потражих Митра, ужаснух се - не зато што га у мојој близини није више било, већ што поред мене стајаше непознат човек. Беше то човек у турским рубинама на себи. Врата на мом Бунару тешка су и шкрипаво се отварају, морао бих чути сваког ко би ушао унутра.
- Не бој се, диете, овоје муабир[16] Ганбија,[17] родом из Мостара - каза старица, с петловим крилом у седим косама до појаса.
- И ја, роб Божји, Ганбија, имао бих што рећи, нисам пред Кара-Мустафом и немам шта да кријем. Велика је и страшна тајна звјезда међу које је Свевишњи сакрио судбине светских градова. Гле! ако би ми се дало да почнем; почео бих оданде где сам стао пре толико стотина година: од Ћесарграда бих почео! Могло би проћи без проливања људске крви под њим, ал' курва и ченгија,[18] плесачица учиниће више за страну зла него часни скуп Ћесарграда не би ли га мимоишле ратне недаће! Тешко тада свему што се под аскерском чизмом нађе! - то изрече онај човек у турским рубинама које беху чисте и сјајне, рекло би се да су беговске.
- На, у то гледам. То су моје инђијеле - додаде, и пред мене спусти дебелу књигу. Била је толкована ситним турским писменима. Напрегнух вид и прочитах: Тезкјерек мешахири Османије.
(тур.) Биографије Турских великана: О њему се (пророку Ганбији) вели ово: Хасан ефендија, муабир, родом је из Мостара. Отац му је био Алајбеговић Омер бег. Био је професор сликања, а доцније јавни наставник једне мошеје у Стамболу. Посетио је света места Меку и Медину. Пророк Хасан ефендија био је личност непогрешивости и доброте; а у својих четрдесет година прорицања и тумачења снова блистав и истинит! За време опсаде Беча ћесарскога (1683. г.) пророковао је Кара-Мустафи, у она времена великом везиру, да се неће здрав вратити одонуд нашто се Кара Мустафа расрдио; па кад је дочуо како пророк наговара војнике да не иду у рат на ћесара - нареди да га протерају из Једрена, а у стамболским подрумима припреми ченгеле гвоздене не би ли Ганбијину кожу разапео чим се овај појави. Но, познато је ко управља судбином онога који зна шта је скривено у будућности. Тако је Ганбија кренуо на запад Отоманије, где су границе биле обележене огњем и немирима или га је то умрли-сат позвао у том правцу? Може ли се икад схватити шта осећа човек који зна природу и глас доласка своје смрти; Те ноћи је био тајно скривен у кући која је држала до забрањеног учења хамзевијске секте; оног Хамзе Орловића, из околине Тузле, познатог као оснивача љуторске секте. Дакле, био је код (негде на обали Саве) који су познавали сваку свету књигу у којој је стајало о чудима пејнгабера. Због чега је те ноћи изашао? Шта га је то позвало све до обале реке? Да лије морала да се испуни она народна: "Сава меда - Ганбијина леђа?" Можда би лакше човек могао наћи одговор на ово питање: шта је довело три пијана јаничара, усред ноћи, на реку? Ту су умлатили Ганбију; одсекли му главу и бацили је у Саву, а труп оставили на обали. Можда се никад не би сазнало како је пророк Ганбија завршио - зар у његовом имену не стоји да је био скривени човек; Али, неколико ноћи касније, један стражар на караули поред Саве (да ли је то био један од оних јаничара?), у глуво доба ноћи угледа страшан призор: Безглави труп човечији тихо је клизио идући по води - носио је главу у рукама; глава је имала страшне, сјајне и огромне продорне очи! Стражар је крикнуо од ужаса и побегао са стражарског места. За цео догађај убрзо се сазнало, Командант карауле је наредио да се подигне турбе пророку Ганбији на обали реке. Градећи га; неко је болно повикао: "Сава меда - Ганбијина леда!"
- То је књига Животописа турских великана. Како у томе видиш оно што ће доћи!? - повиках у чуду.
- Сине, све се налази у теби. Што је било, што јесте, и оно што ће бити. Док си прављен од глине неизмерни ум је утискивао нешто у тебе од онога што ће те разликовати од сваке животиње, биљке или било чега што те окружује. Да није тако зар би човек био свестан да се разликује од мајмуна или мрава?
Ове ме речи постидеше. У ствари, постах, после њих, бескрајно тужан. Оне су ме подсетиле на дуга ноћна подучавања доброг Дихрана с Куфе. Зграби ме мисао: пожелео сам (више него што сам био убеђен) да сви ови, наоко гости око мене, нису то што јесу, већ моји са Куфе - само су изменили изглед. Да, то су они - сви моји са Куфе! Но, нешто је истог трена букнуло у мени. Не, они су далеко, далеко преко сињег мора у прошлости, а ти си одмакао на пучини, и сам си, и мораш да пливаш - мораш! Мораш да докучиш, да допреш до тог острва у даљини (оно је још увек за тебе мало као зрно горушичино) и да сазнаш шта има на њему.
***
Подигао сам лице и погледао около. Био сам сам у свом Бунару. Овога пута - био је то опет онај стари добри мој Бунар. Нису ме изненадила широм отворена врата, угашено огњиште, јасноћа и бљештавост рано јесење светлости - рекло би се, била је сјајна као челик. Једино, можда, питање колико сам пробдео са њима: дан и ноћ, или једну недељу, можда две?
Устао сам и лагано изашао напоље. Тамо ме је чекало изненађење. Недалеко од моје кровињаре, на првом благом обронку седело је младано чобанче, држећи двојнице у рукама. О томе сам већ записао: нико никада (сем ретких путника намерника и са стражарских контумака) није био у мојој близини. И гле! сада ово чобанче. Брже - боље похитах к њему и, како му се приближавах, видех да је то чобаница. Девојчица, тек девојчурак; врти ону фрулицу у рукама и, богами, мене не примећује или изгледа да ме не примећује. Када јој приђох, питање само излете из мене:
- Како се зовеш? - Србица - одговори она, кристално јасним гласом. Њени су сигурно сиромашни, помислих, видевши њена три јагњета у паши.
- Мучи те фрулица? - питам је, тек да започнем разговор с људским створом у овој планинској пустоши.
- Да. Некада сам знала, ал' сам заборавила. - Глас јој је звонак; смеши се, али ме и даље не гледа.
- Полако, млада си, научићеш. Има времена - одговарам, тешећи је.
- Нисам. Мени је хиљаду година - одговори, и погледа ме плавим очима. Стресох се - топла језа проструја кроза ме. Можда сам пречуо њен одговор, помислих, и потражих очима оно што чува. Она три јагњета.
- Чији су јањци, мала? - упитах је, тек да ме напетост мине, и да не мислим на дубок плави извор у њеним очима.
- Онога ко их преброји.
Ово ми се свиди; испаде ми као чикалица. Подигох кажипрст, а на уснама ми заигра реч три. Али, гле чуда, читаво стадо јагњади искрсну по падини око нас!? Тресао сам се, али то не беше од страха; било је у мојој јези нечег необјашњиво умилног.
- Где су твоје куће? - замуцах.
- Свуда где ти око домаша. Од Солуна па до Кордуна, а на југу све до сињег мора.
- О!, па ја никада нисам чуо за тако голему кућу! - узвикнух у чуду.
- Како би знао за моју кућу, кад не знаш оно што ти је записано а што је твоје. Пре него што си изашао да ме видиш - помишљао си да ли људима да саопштиш истину о великој глади на Волујак планини, у оним временима кад рат буде седам па још двадесет година. Малодушност те захватила, и поколебао си се, ал ти се срце испуни пакошћу и страхом па си помислио да би било добро направити кућу с тајним траповима и у њих сакрити жито за године глади и рата. Зар је та твоја кућа с двоструким зидовима једино што си научио од онога што имаш забележено у својој Двострукој Кући Живота!? Личиш на онога који је знао и крио, из времена кад су људи са звездама на челима добили рат, а он имао сина јединца, па кад је дошло да се ратује у великој равници он тек онда пошаље јединца, кад тамо - а оно сина му јединца тресну огањ посред чела! Не заборави: ко буде знао а крио само за себе - тешко њему!
Стварно, размишљао сам о томе, о тој кући с тајним траповима за жито. Ако ће сто дуката коштати глава мазге биће то страшна глад. Али, истину говорећи, одмах ме је напустила: шта би други рекли? Сигуран сам, рекли би: пусти то, то су само приче. Годинама, десетинама година и стотинама, увек постоје страшне опомене: глад, куга и рат, огањ и мач. Ко зна кад ће то бити? Као што рекох и написах: напустила ме брзо таква помисао, мада сам тада самоме себи личио на Каракона, мог негдашњег демона сумњала.
Она као да је прозрела ову моју мисао:
О томе ћеш сазнати кад изнад тебе стану и повичу: 'Устаните мртви, нашим мукама је крај! Устаните да видите ову широм ширину живих! Све је опет једно! 'Е, тад ћу и ја научити у фрулу као некад.
Био сам обливен знојем. Онда ми пуче пред очима; сетио сам се! и лупих се шаком по челу. Мој Спис! И мој Бунар! Постали су Двострука Кућа Живота! Постао сам потпун, сазнао сам оно што ће бити!
Стајао сам и даље клечавих колена, загледан у њу, док мије по лицу пљуштао зној. Потом сам постао свестан сунчевог заласка, уморно је залазило за брда. Нагло је постајало хладније, почео је да дува ветар. Испрва је био слаб, али је напречац постајао све јачи и јачи.
- А сад морам да кренем - рекла је, и устала. Каква је то лепота била! Та девојка златних коса до пета! Сва у белини, с појасом опточеним сребрним пуцадима, неописиво лепог хода. Имала је венце чудесног цвећа извезаног по рукавима одеће. И, кунем вам се - за њом су пошла само три јагњета? У чуду сам гледао унаоколо (био сам још увек слеп код очију), од оноликог стада за њом су пошла само три јагњета!?
Падала је ноћ. Сјурих се према Бунару. Унутра, дрхтавим знојним прстима ударах кременом о кремен. Успех некако да запалим ватру. Пламен захвати сувот, која је пуцкетајући брзо нестајала, као да саму себе гута.
Затим, запалих лојаницу и бојажљиво почех да листам Спис с повезом од овчије коже. Ако погрешим, помислих, Спис ће се претворити у змију. И онда сам готов у овој пустињи. Нема ми спаса! Сав претрнух од страха.
Ипак, листао сам и упорно листао листине мога Списа. Све оно што сам ових дана и ноћи преживео било је ту уписано; стајало је ту убележено као руком Господњом. Све од Ганбије па до Пожешке долине. Али, било је још тога, осећао сам. Иза сваке листине долазила је следећа. И та следећа је исписана! Тако сам, листајући стране, прочитао о свему ономе што сам доживео до тада.
Онда су коначно, под слабом светлошћу лојанице, пред мојим очима задрхтала Слова Будућности - моје, свачије!
Било је то као излазак из непрегледне таме у бљесак и силину светлости, на безмерну пучину свих мора које људски ум може да замисли, као сусрет са вечношћу! Губио сам дах, груди као да су ми биле оковане менгелима, док су ме засипали редови исписаног.
Били су обележени бројем двадесет и пет, и били су насловљени: 25. људска крв у Трећем Еону.[19]
Како се испуни три хиљадита по воздизанију Господњем - тако се напуни свет опачинама, и лашцима, и секташима; опијумчарима, и курварима - а последња белосветска лудаја, као жаба Јованова, начини од себе важност и свакој на уснама поганим беше гнусна реч: "Господ је измишљотина!" Е, у та времена, ко никад до тада, свет ће живети под заштитом два киклопа, горих и већих но што је био онај јелински; под њиховом заштитом, све напола, биће и краљеви и цареви, сваколике војводе земаљске и још сваколика блага земаљска. Биће све страшнијих болести, и нереда по градовима, а најгори без душе одлучиваће да ли ће се умирати од глади. И нико неће знати (иако је мудро Јованово Откровење исписано) да се то светска блудница огледа и њен лик је онај други џин; и седи она на звери са десет рогова, која се још називље Стара змија или ђаво.
И још дубље, временитије, за стотину година у трећем еону, оне две зверине науме да сатру дух Господњи. А то ће бити кад на небесима засија брадата звезда (и нико неће иза ње сем одабраних видети анђела који кажњава). Тада ће Франгистаном[20] силни градови по јачини бити на гласу, а франгистански савет народа седеће код Женевљанског језера. Толико ће бити трвења и ратова да ће границе Франгистана изгледати као никад до тада. Наићи ће времена првих, потоњих краљева.
2.
Јао, јао мени, ево га иде! Кудрави црнац право из оног града ког су, некада давно, Јелини преорали на обалама тунишког мора! Гле! а курве, лупежи и содомити вараће, тврдећи како су најјачи и главни! Јаох! Јаох, кад ли пре, кад су до скора чалме' чалми крв проливале? Кад ли пре, о Господе, поново у Шпанији? Јаох мени, а тешко онима који то доживе - неће се знати цена жита, а кора маслинова гулиће се у Севиљи! Тешко мени, лада до ладе, гле, пред старом француском луком, по којој чувена корачница доби име! Ал' зар никог нема опет да је запева, кад пре опусте цели француски југ?
Шта то би с вама Пољацима! Зар ви који од Вијене терасте негда Турке сад стависте црвене чалме! А ви Угри зар је то вера? кад нема Рима неста и ње?
3.
Времена страшна - млечне кише, двоглава деца на телу једноме и чудо од рибе - и сред тог доба Либијац, црни момак из Фреза, с чалмом поврх чела!
Каквог ли чуда, о Боже, зар тај гладни народ што подсмеху служи Ти узе наново за бич и канџију дрском човеку у мајмунској вери!
О, небеска водолијо! Превртљива ли си и незадовољна! Сатанско си ти чедо нема шта - јер да није тако зар би се коврџаво и црно момче родило на почетку твоје ере!
И, гле, док се ово пише - момчини је двае'ст и пет, а глава му негде у Фезуу, над борном вештином загледана, коју му срце крвнички срче!
Пред Римом зачас, како га оне књиге уче, на прагу своје четр'есте стиже! А Талијској земљи ланац пакла стиже; глад, огањ и копито туђе!
О, јадни Риме - продају ти зеленбаћи зидине! И отац твој седи (стари лажац одувек) преко кардиналских лешева рупу у твом зиду тражи! А нигде једарца ни сунца да гране!
О, Риме - твом пастиру остаје само мрачни лагун! Ал' не тамо, тамо да не иде! Јер, ево их, са свих страна газе, кроз проклету водолију, вага, близанци и Мухамедов мач гладни!
Сицилије нигде, а над Малтом мрак! Не смеј се овом чедо пакла, иза седам мора, и тебе чека пун месец и куга, преврат и тврда глад!
Знам добро твој град где почаст има зелени сат и где је паклени печат ломио из циркуса извесни Ла Вај! У граду том, над дрхтавом земаљском нити, сотонске синагоге мајстор!
Ту знај, боље неће бити нег у Риму - само ти уживај у црној миси банкарском олошу на част, ал' знај смеху твом доћи ће скори крај!
Кад небом ожеже муња; па киша, па вал, и с треском земља и сва твар к'о ваздух постану тад! Кад се тло отвори под тобом о, граде содомски, питаћу те: ко је Земље стварни господар!? (Господе, дај, под твојим окриљем да буде тада мој прах!)
Гледај у ту силну воду, пропасти знак, како та жентурина тоне с лучом у вал! И сети се како си био млак пре толико векова кад је стари пупак света тонуо под Агаренски вал!
Сад си и ти већ бивши пупак света, а старо ти гнездо под водом је цело - и о њему, као о оном атолу старом из јелинских књига, писаће многи да је негда било!
Ал' Господ, у свему што пребива ничим не омеђен, што све зна и уме и свог времена свевидеће Око - црном петку на месечевом српу стаће за врат!
Послаће, Господ, двојицу, и с њима исламски крај! Црвенобради Аеробарб и још један, борбом стечене круне, цар - спасиће целу Франгистан!
4.
Пандехаљев Запис[21] "Али ћу ти казати што је написано у Књизи истинитој. Нема никога да јуначки ради са мном у том осим Михаила кнеза вашега." (Књига пророка Данила, гл. 9, 21.)
Открићу ти - јер си се открио: Ја сам Пањдеха, ја сам Панџа, ја сам Пандеха и Панда, али ја сам Пандехаљ; тако сам се ослободио своје последње смртне љуштуре: свог имена, те сам сад Све у Једном! Тако је мој лик (и мој живот) скрит за свако просто око. Остао сам за непросветљене потпуно непознат. За све оне које је ђавоља владавина опљувала те мисле да је људски род, род од дивљих звјерова! Моје обличије стало је у промисао Господњу: ја сам онај који се сећа свега, онај који зна све!
Нека се преврну Књиге староставне: биће нађен и виђен, душе ми, у својој младости у Отоци код Црног Језера испод Дурмитора. Ја и моја два брата, дивови од људи, како варујемо и бацамо жребија. Онда ја разбих вражију тројицу, с моја два брата, и повратих се крсној Тројици која лежи у Свему. Тако је било, тако ће остати.
Ја видех ону ноћ (триста ноћи и дана пре него што је та проклета ноћ пала над Калипољско Поље), када је Сулејман, уз допуштење промисла Господњег, заскочио море и довео страшну агаренску палицу, као казну, међу род хришћански! И бејах тада слеп у очињем виду, ал' имадох духовни вид. И чух где ми три сина оштре мачеве своје и одмах знадох, те их упитах: шта раде? А они ми рекну:
- Некаква рђа, што се зове Турци, ударила преко мора, па идемо да је подавимо. - Нато им ја изрекнем о ономе како Мисирска баба прескаче трап. А они затраже од мене да им рекнем још о томе, те им узвратих:
- Притегните се ви за ође, јер ће ти Турци лећи по свим овим странама. - А они одговоре:
- Па да скупљамо војску?
- Скупљајте, ал' ће их надбити тек шест кољена иза вас.
- Онда да скупљамо проса и да напунимо ш њиме пећине око Отоке. Ваља нама хљеба јести, нама и синовима синова нашијех.
- Евала, да просом испуните све пећине од Скадра до Угара, неће завредити за вас и синове ваших синова, и синове од ваших синова синове па њиховијех синова синове, јер ће проклета агаренска палица кажњавати све до ћесара. Као што вам рекох, док не изађе шест кољена.
- Е, ако је тако, онда да одмарамо у хладу украј Црног Језера! - повикаше моја три сина, дивови као и њини стричеви, те легоше с травкама у зубима у дубоки хлад поред језера. Тако је и остало с њима: ја сам живот на земљи напустио, а они су ваздан остали у хладу језерском, једнако се смејући од чега је одјекивао Дурмитор.
Не бејаху моји синови гадови и одроди као што беху они скотови који каменоваху своје пророке. Тако се прочу да знам све до Оногошта и даље у Ромеје; а неко записа на зечетини све што знам. Ко записа, и колико пута, то не знам. Знам да знам о три времена која долазе (после овог у коме сам сада), и о оним временима која су била пре мојих костију и меса мојега.
Ево тога знања о временима. Пази на који начин прихваташ ово знање: један корачак (пуста жеља да се све догоди у људском роду за твог живота) одвешће те на странпутицу и погинућеш као звер горска!
Е, да почнем од оне Калипољске ноћи; онако како је почела казна Господња. Смејаху се јадима нашим они који су први почели са изопачењем и новачањем вере. И тако поста све опакији онај подсмех папака. Ал' није ли речено: Рини први Рим потоњи? Падоше последња времена: и узе грозни Агарен Константин град, и узе све, као страшни Јованов скакавац, те дође вал пакленски све до под сам Ћесарград! И нема спаса за православне, еда се нису иноверци исказали као помоћ синовима Агариним? Еда ли нису били на страни синова таме? Еда ли нису унијатили? Јал ћеш на колац, јел ћеш стару веру оставити? Еда ли се може наместо Сунца ноћ изабрати? И би' што би'.
А овако стоји о Новом Цариграду: и неће то бити само стари над. Ко верује повероваће! Ево Оног које превладао земљу у себи, и сву трулежност тела својега, и има Око, из дубоке смрти пролазног, које види како Михаило узима на препад Цариград! Еда ли ће бити света над њима да сеири кад их расели арапско племе; биће то синови синова оних који су овде зарили: јаох, глади на западу, и куге, и нигде живе душе све горе до високих франачких планина! Господе, Ти знаш добро какви су вукови из црвене пустиње! Ти си их пустио да буду бич и казна! Црноглави крвопилац, кудраве косе, Рим кад исели; јао мени, Риме, ко ли ће те населити!? Па кад стану гладни гладног јести, и нико се неће либити и свако ће признати: "Јео сам меса човечијег!" Па кад алжирски гусари попале грчка острвља, и Малту, и сву Далмацију! И ко ће спасити Талију мучеништва? Јер они који треба да је спасу бациће се на њ као крвождери! А шта ћеш учинити ти западни човече што држиш о себи као о богу?
И да ти речем о ономе који је могао Талију да спасе мука а није јер је семе сотонино. А кад се у њојзи појави, повикаће за њ: "Ево, иде, долази нам спаситељ нас! Свечасни и премили, прехвални! Онај који доноси мир Талији!" А неће знати, кукала им матер, да је дошао арапско племе да изгори па да њоме овлада! И притуљено је чекала, та змија, да се измрцваре сви око талије: и Исмаил, и папе, и јачи градови њени, Готи и Франци, Орао и Кокот - да би он дошао као вук у јагњећој кози и да би народ, сит крви, рата и огња, завапио: "О, блажен си ти који долазиш далеко преко мора, јер нам доносиш мир!" Тешко онима који у Црвенобрадом препознају змију, сина сатаниног! А биће зналаца Сатанаиловог међу самцима манастирским и звездочатцима који ће знати! И мучите тишином о змији браћо нерођена! Будите велики као исихасти, браћо моја која ће те пасти у овај живот! Пишите мучалнички о дубокој ноћи Талијској, а у срцима својим ричите као лавови и нека вас слова опомињу, као што кедрови Ливански бацају сенку: "Ево западе греха твојега! Ево дела твојега због окретања главе од Цариграда! И дело твоје зове се: смрт, огањ, глад и чума: четири су то јахача Јованова! И уз њих још лажни месија; онај за ког стоји у Књигама староставним као о сину ђавољем!" И причувајте, самци, Књиге свете јер ће доћи време кад ће гонити скотови Књиге које имају очи и Дух свети! И сви ће веровати том трећем сину сатанином јер ће овај бити притворен у жудњи за миром Талијским, а како је згразио полумесец - то ће му сви веровати! И у првом вратиће Он моћ Христовој цркви на западу, али за мало, па ће се окренути од ње јер је пород аспидин. Јао, оним временима, и у њима Христољубцима, јер ће цар над царевима земаљским у Шпанији подићи храм идолски; себи и синовима својим! Посвуда ће ницати кумири, и цркву ће пљувати скотолошци и јеретици, и гониће поштеног пастира, и свакој врлини ће се смејати последњи у роду људском, и криће се деца Господња по пећинама као у првим временима Рибе! Биће то време великих раскола, лажи и обећања гладнима као зелене траве! А то ће бити време кад је печат над безданом разломљен и аждаха слободна по свету! О, безумника, душу не могу испустити док се не искаје за грозну опачину, дизање храма, себи посвећену!
Што ли гракћеш црна, злослутна птицо трећину целога дана на каменој кули града? Ал' никога нема да звер разуме, а звери ће говорити људима: шта да раде у страшној суши кад прокључа грчко море; па ће опомињати о најезди Исмаилита! У Шпанији биће петка, турског свеца, ко на гори листа; па ће из ње ударити на Тудехе, луторане и папке, и на цели запад. И коју ћеш војну западе истурити бојак да бије с љутим Мухамедом? Да ли нећеш содомите, јал курву, јал опијумчара? Голе ће ти деве излазити пред мачеве крвничкоме роду, а мајке ће синове крити под сукњама. Риме, и свима банкарским градовима - тешко вашему сјају! Крвљу ћете заливати ваше опачине, а дим и лелек ваш стизаће до неба; и неће бити опа да опоје, ни гробара да сахрани, нити друга да ожали, а звери земаљске и птице небеске јешће меса човечијег па ће рикати и грактати кад им оно огади! И наших гора лист, чији прадедови дођоше на печалење и у Немчији остадоше, даће свежу крв немачкоме срцу, биће то наше семе с новом, луторанском вером. Крв ће проливати за слободу Немчије док се из ње не изгони арапско племе.
У Полонији свој, земљи Лехији како је још називљу православни, и у Угарској свој црвени турбан биће на цени. А у Француској истаћи ће се ратом храбри и врли муж; сјајан и узорит човек, краљевскога рода. Ево онога коме, по части, цар над царевима, од преко мора, није ни до колена! Ал' проклета позорницо! У твојој игри сенки и лутака само један може бити миљеник даме у црном која влада над тобом! Тако и врли спаситељ Француске од исмаилитске ноћи, тај мира мирише, творитељ обновљеног спомена части - многострадални испаде у мрачној лионској луци: ноћу, у шетњи, избодоше га завереници, у вечном им мраку душе завршиле.
Зато созерцавај Михаило, царе православни! Добро знај с ким имаш посла. Од гује само гујински пород имаћеш пред собом! Пореци ме света круно православна ако нисам у праву! Ако не видиш - онда ћеш чути - ако не чујеш - онда ћеш сазнати: у проклетој Галији једног свеблаженог и часног краља који стече име на мушком мачу, уби окот змијињи, рођени брат, вукући му тело по блату! Чувај спомен на тог свеблаженог краља, а ошини троструком канџијом те свиње у којима пребива легион демона! И нека не задрхти десница твоја!
О, Боже! гадне ли и глупе зверлади те - кад буде Лион, ту галску луку, ухватила страва пред навалом безбројног народа из даљина: хоће ли бити мудра човека који це повикати: "Долазе у Лион да нас сравне! Јер се у тој луци просула крв праведника!" Биће то страшан дан за Галију: да бациш иглу неће пасти на земљу од шлемова на људским главама! А из далека кад погледаш - биће као да су се излила сва мора овога света!
И, гле, шта се под капом небеском све рађа!? О, Господе, ужаса! Наказе две двоструких глава! У Равену Талијску и међу лукаве Млетке стиже огромна крава! Тешко Римљанкама које се у Риму нађу тада, а благо оним женама које из њега умакну тада! Неман је рођена из грозне краве и опет је на западу ужас и земљин стрес! Крај се приближава сатрапијама које држе до лажног мира, и људског гласа, а у потаји банке и нож. На небесима букти звезда репата: види јој се брадата глава - за једне страшан је знак, за друге (марву и слепаће) само пуко бапско веровање! О, Господе! греши ли моја душа, запада ли ми ум у мрак - кад би могло, Господе, да невини не изгину на кланицама света! Сви они који верују у Твоја знамења! Да их обиђе грозна смрт, као што је чума у мисирском ропству заобишла домове народа Твог. Само они који се смеју Теби и знацима Твојим; чудима и опоменама они да буду храна мачевима, и огњу, и куга да им се усели у домове њихове и да им се затре траг! Зар страшно дете неће бити опомена!? Дете-змија с два зуба у глави; без руку биће и јешће страшно, а рођен биће у пуној трудноћи, и најавиће грозно дериште арапски вал!
Ево ме, како се у сказу враћам, као јелен по горју за стадом својим; о цару над царевима земаљским је сказ овај.
Јаох, страшни Риме како се понављаш судбином својом: чангризавом гордошћу старца ил' Божјом промисли свеједно, зар крај твој мора да буде такав?
И паде блудница у дубоко море те се погаси њено! И изађе бродовље цара њеног (од преко дебелог мора). А царев догласник, њему би иза леда, престоље да узме. А то бејаше онај цар што ће дићи кумирај свој у Шпанији!
Тудех, Немчије све, и Шпанци би савез да направе ратни - ал' то ће кумирскоме цару бости очи. И сав ће се освајач претворити у рог на оној звери с десет рогова. Па ће бити, вољом Господњом, рог који је добио око! И скочиће на Франачку сву и на Шпанце. Те ће бити људског поклања као никад до тада! О, свете, и када победи франачку тројанску крв, ићи ће диљем по западу и никога неће бити да га спречи. А у Шпанији поклаће војску до два брата! Ево га где јурећи прави велики ратни савез против Галије и Талије - с острвља далеког довлачи трупе!
У та времена ретки ће надци ретке Књиге отварати и видеће да: многи хуле на оно што не знаду, а верују у оно што је распадљиво и храна је црвима; и видеће да су многи букачи и викачи, на уснама им је гордост, а за добитак гледају ко је ко; и видеће да је таштина руље већа него што је васцели свет; и видеће освајача света како узима круну царску, крунишући се и притворно жудећи за миром талијским; и видеће (они који знаду да гледају) како се цар удвара руљи, као у ложници иночама својим: Уз големо трубље, рогље и таламбасе гледа он с висине параду робља којег одробљава. Сво је робље с гадним жиговима на челима својим. Плаче ли руља, плаче и цар, смеје ли се руља, смеје се и цар. И видеће истога (ретки који знају), коме је звер дала круну, као цара који би да ожени виђену Немицу и да тиме постане европски сјединитељ! Један немачки обућар[22] све ово виде, ал' су његове скрите Књиге у ноћи црној разума дивљег! Зар још не бејаше Данило из Витаваре јудејске, син Саваонов, прорекао Навукодоносору, цару вавилонскоме, о оном страсном кипу с голенима и стопалима од плеве и блата? И зар све није ишло нагоре идући наниже од златне главе кипа, која беше слика моћи вавилонскога цара? О каквом то новом јединству света, у поноћи овој, титрају редови? Цар Сунца, онај ког називаху звездочатци, храм Сунцу треба да дигне у Шпанији; онда кад ногом својом ступи на шпанско тле и кад назад, преко мора, баци муслиманске хорде.
Скаска о Новом Цариграду
Душа моја, као најтужнији голуб, у гвозденом кавезу је јер ће те бити и мучити граде мој на Босфору јоште век и пола! Јаох, мени, Константинопоље! Још ће се мемла на твоме сјају држати као губа на губавоме! А штале ће остати у твојим црквама - и биће мрака у теби Исмаилитског и Агарјанског и Персијског; и бићеш уз помоћ папских опачина и смрдљиве Змије времена и пола кад се Мисир дигне против крштених људи и Персије. Окренуће Господ лице своје од тебе граде ромејски јер сврзимантије твоје, и распопи, и курвари, и новаци твоји спрам вере православне, и благоутробенија трбушина твојих - све то испуни домове Његове у теби те поста као Агарен и горе! И најпосле ће Господ на те пустити црвене вукове, с црвеним чалмама из црвене пустиње и многи од њих биће с руном јагњећим! Пустиће Господ банкарску олош да искива секташе да те прекриле и разбију, као врч који не служи ничему - и тебе и васцели грчки свет! Е, не би ли се повратио тек да се испуни Његово! Господ ће десницом Својом подићи море; кад мора буде више два ће се мора склопити над Грчком! А онда ће, преко земље која буде вирила из воде, преко ње тутњати арапско копито! Јер ћеш опет поверовати у чудеса гордих острвљана, а Њега оставити јер си беда духовна, јер нећеш Духа живога већ угинулу жабу, јер су од тебе направили мисирског мајмуна па ти се чини да је све лакше! Толико не знаш, о свете православни! да ће се Господ ражгњавити на те и пустиће три сабље на род људски, а то ће бити у она доба: кад праведник рекне: "Има врага!" - а они му одрекну и рекну како је сумашившав. Ђаво ће, невидљив у своме злу, научити људе, а они ће се гордити да науче множину чуда с којима ће се боље и лакше убијати; а у помоћ тијем неделима доћи ће куга, колера и друге болешчине, е не би л довршиле недовршено! Схватићеш касно да Ђаво је лукавац стари: све ће учинити да се Господа одрекне људског рода - ал ће на те стићи помори, покољи и глади!
Кад се испуни други врхар година, по рожденију Господњем, што ће рећи две хиљадите, ту ублизу негде око ње, на земљи ће завладати царство ђавола, коме ће Господ дати управу над светом. Сви ће и од свачега ће се правити оружје; сви ће о миру говорити а мира нигде бити неће! Онда ће десна нога сотонина изаћи из наманастира и множина дома Господњих ће опустети и чеда Његова отићи ће под земљу. Тада ће Змији и њезинијем шегртима покасти Ђаво шта је ново учење и то како безбожник справља пакао на земљи. За овим ће и други - два ће сина сатанина изродити таква чудеса да ће бити гробља људскога где год поглед бациш!
И шта још о тој пустињи да рекнем, Господе? Вијајте пешчане олује: ког ваши ветрови закаче месо ће му од костију одвајати; нит у пољима плода нит у рекама вода! Да обрнем Громовник, па Луновник, па Коледар, да кренем по Зодијаку (смем, не смем по тој књизи гатарској!) - хоће л бити Твоје светлости за чеда Твоја напаћена, за Србље, о Господе над војскама!? Зар само стоји изгон и тама у Волховнику; а у Рожданику зар се само рађају жабе-крастаче, и нишчи, и кукувије, и мали, и хроми, и грбави? И кад ли ће то соколов птић, из оногошке Веруше, заскочити обраћенике, унијате и гамад по Расцији, Зети и Травунији, по земљи Твртковој и свуда где нас има?
Хоће ли се родити, и када, у дому незнатном, а из сатрулог пања од ложе кнежевске -један који ће бити прав, вешт у војковању, и који ће све о душманину знати?
Остаје ми само Врачебник (Боже прости оне који су га писали и спаси их огњевитог мора!), Спис из Књиге староставне[23] којој је суђено, из руке у руку, на седамнаест свештеничких колена, и седам гоњења, и два огња од летећијех лађа, а од руке душманске нема им броја, и 'иљаде 'иљада скотолошког и мајмунског презрења и, најпосле, да преживи девет светлих, чистообразних воздизања!
Дрхти гласу мој док говориш сину моме који ово записује: јер је моје бреме големо - Запису мој који се називљаш Пандехаљев! Књиго моја душеспасна, зечетином обвијена, дару мој белом Вилендару[24] насред Горе Свете - хоћеш л бела икад иком очи отворити? Ил ћеш бела у свом јаду сагорети? Ал ми нећеш пропанути! Велика је сила Господња! Најпре ће ти препис босанчицом јазијом бити сачињен; па од сваког зла скривена, под прагове од кућа метана - е да би се сачувала за оне који долазе!
Телесно сам, на земљи, по сред среде четри стоте у другој хиљади година по Христу[25]. И пиши, немам још много земаљског времена пиши десна руко сина мојега! Не дрхти, не посустај, нек те не омета невид мој; не говори сине мој како је прошао још један дан и једна ноћ и како трне пламен лојанице - јер је одморан дух мој, а голема жеља за овим је сказом! Жури зато шкрипаво перо у десници сина мога јер су сабрани сви моји земљани дани до свог пошљетка, и мало их је! И знај - нема лошијег времена од оног који долази. Нити је један дан, нити ноћ, нити догађај крај времена, јер крај времена где је? Ко то зна? Једино, с миром у души, ваља чекати други долазак Господњи!
А кад падне Агаренска ноћ над Србљима (на југу, све до мора, тушта и тма Арапа!), ондакар ће се у знамење гледати и сваки знамен биће знак, али чега? И снађи се? Коме је какво значење? И пиши сине Пандехаљев: Да се зна, да се зна - шта да се зна? Какав је знак пре него што по овим странама легне крвави немачки мач и пре него што озвере унијати? Какав је? А они кад мину (видеће се да су под знаком кривог крста били). Па кад иноплеменик завлада, лукав као сам ђаво, кад подоји зеленим млеком слугиног слуге слугу: па се наједе гладни слуга, ништак у вери, духа мрачнога, те стане викати: Близанци! Близанци! Братственици наши! А Србљима ти братственици скидају месо с костију! А слуге, за то, добре паре добијају! Кад се брат брата одрекне, а отац сину стане ногом за врат и кум кума на суд изведе! Кад је код Турчина Србија била већа (Српстаном је називљаху), у то доба биће Београдски пашалук! Е, какав ће бити знак за та времена? Перпер ће се правити од 'артије и биће га више него здраве воде и скоро да ништа неће вредети; глади ће бити а други ће хлеб Господњи бацати, житом ће, бесрамници, стоку ранити, ал ће њине, за то, жњети гладне године и тако ће им бити враћено по делима њиховијем! У та времена, када се осили диваљ народ и буде све горе и горе - заратиће преко нашијех глава Москаљ с Талијом; у гвозденијем лађама над Пожешким пољем, падаће из њи' људи сагорели и мали к'о деца, биће људског мрца сагорелог с небеса туста и тма! И почеће, по боју тијех ваздушнијех лађа, сила Крушевца - ал ће почет у мраку! Тешко синовима онијех који су задојени зеленом мржњом из зеленога млека: праву страну препознати неће - нити гласа свога из давнине те ће стати пред изливено море! И пуцаће на то страсно изливено море! О, лудаја, Господе над војскама, да л могу море упуцати? И здробиће их то море у коме неће препознати глас својих предака и преци ће у хуку вал мора преко њ! А ретки, који га препознаду и избегну по пећинама, отвориће Књиге староставне и видеће да је уписана реч мудрог до двеста година пре тог рата: "Идем куме, ниђе села нема, само камен и зелена трава," И заплакаће претужних срдаца, и пожелеће смрти јер ће очима својим гледати: како женскиње јури по гори и ту и тамо грли сагореле пањеве и виче: "Мој је!", а оно пањ - у та страсна времена биће четрдесет девет женскиња на мушко чељаде! А оне које ђаво одби од речи пророка биће храна птицама небеским, и зверима горским, и црвима, и мравима по урвинама и звекарама пустоши земаљске; позобљаће их дани страве до њиховог пошљетка, а када буде воздизаније из мртвијех многи од њих ће устати црни као земља и најцрња ноћ, а други сиви као најсивље магле. Они црни - то су пламењачи који се за живота и у свој смртни час добровољно предадоше огњу, одбивши Крст и вечну Памјат, а они сиви којих је безброј, као песка пустињског, то су сви они који за живота свог беху млаки у вери, чланови Лаодикијске цркве на земљи! Ето ти, па изабирај!
А и оно с Крушевцом: почеће као једно у тами, а биће на крају сасвим десето! Благо ономе ко назре, под велом времена, промисао Господњу! Свако ће пропиштати као љута гуја под каменом и биће на мукама као жив брав на ражњу, и говориће: "Јаох, мени, живим под двоструком капом! Црвена ми је чалма за вратом! Отвори се гробе мили да легнем крај праха својих!" Само ће ретки видети, они који знају да гледају, да се то Православље уједињује, те ће се здушно молити сили Господњој: "А сад, Саваоте, пошљи исмаилитске легионе на оне који се држе мајмунског порекла и на њихову чизму, е да би се Он појавио у српскоме роду!" Па, кад се многим слепаћима очи отворе, видеће: Како Јагње скида кожу вука у ког је било прерушено! Крушевцу, благо сјају твоме, лепи ли те дани очекују!
И биће што ће бити, као што је било оно које је морало бити! Да ми је само да видим лице оног који ће тврдити да је од мајмуна - зна ли он шта ће бити стотинама година после његовог мајмунског живота? А мудар му је говорио: "О, Мисирски мајмуне! Зар није давно речено о Мисирској баби. Толико ће их бити у Риму црних као црни мрави и бићеш од њих црн граде сунчани да ћеш се у свом јаду забавити; утулиће дух живих, а хорде ће ломачама осветљавати Италију, од мора па до мора с обе стране чизме! Па ће преко Талије даље - све идући на север - а оно што преживи сјединиће се не би ли дало отпор Арапу! Биће то време мача и јарости, огња и куге; од бола ће пропиштати чеда у мајкама! Услишиће Господ молбе нерођених[26] и згромиће, Господ, десницом Својом семе аспидино - па ће га бацити у дубоке дубине пустиња одакле је изашло! И биће погружених с надом на уснама и они ће завапити: "Не замерите ви који долазите иза нас, од наших белих пчела биће пчеле, јер се једва одржасмо какав нам је био јарам господара нашијех!" Павле ће се јавити, онај први био је из Тарза, а овај ће бити са западних страна - на Истоку, с иконе, светли се његов лик!
Узвисићеш се узвишениче у најцрња времена, у оне дане кад сви љубевићи постану сви мрзевићи! Шеснаестицом на самоме крају бројаће та година кад ступиш јаком ногом на престоље, а број педесет и седам биће на крају оне година кад престоље и сву власт напустиш ти! Лажни црноризац, за кога ради? тај подмукли кучкин син, у рукаву црне ризе прерушен скот крије бодеж! Видим: у онај проклети смртни час кад цар из храма Господњег исходи - на њ с бодежом сручиће се он! О, царе! Четрдесет година кад се наврши славне твоје владавине, Победниче исмаилитских хорди и легиона!, где год се нађеш, нек те држи опрез при сваком излажењу из дома Господњег! Вај! ако овај глас, дубоко во временија оних који, као море, тек ће да дотеку - знај, ласкавце и сву трбату уш подаље од себе држи и знај, чувај се разума худог вере!
За четрдесет година твоје владавине бројаће сва Историја твоја знамење: сав Ромејски исток (где је турчија некада била) гле, поново у знаку Крста! Благо ономе, у те дане, јер ће слушати и гледати изабраника Господњег!
Пре него што до славе дођеш, ратне те буре чека вал: Прво ћеш логорити у Солуну у коме ће велика радост да завлада, јер ћеш под њим тући своју одсудну западну битку! Пред огромном срећом патњу народ солунски заборавља - никоме неће падати на памет земљине коре тресак, нити пак оно кад горе дођу тамо где је некад била вода, а дно водено постане ћувик! Терајућ Мисирца, Једрене ће глади допаднути. "Ево" - повикаће многи, "који је Цариград узео на препад и од њега направио свачију и ничију варош!" - А Мека постаје престоница Исмаилова - и све док не буде тако светски се мир утврдити неће. Пре него жар битке са западних премести се страна, помазаник Господњи, онај који једини је послушник, како вели Данило, славног пута свог живота у Битинији[27] први ће испит имати. У далеким, врелим ветром спрженим пределима, као у паклу где козји рог само се види, тамо где река Аракс[28] тече с Исмаилом крвав десиће се бој. Око Цариграда кад његове војске направе заокружење - Перинт[29] и Трапезунт[30] биће страшна места крвавога боја!
У неколико добијених бојева, око Цариграда, бела војска Истока полагаће право да уде у њега. Како је Исмаил теран из Европе, за њим у потеру даће се тудешки цар. Тушта и тма је тудешког оружја легло око Цариграда. Околна брда биће притиснута ваздушним лађама и крилатим топовима. Сила од усидреног оружја прети да опали на пресвету Софију, јер је луторанско оружје дахом сатаниним задојено! Кад сву ту силу Турчин виде - руку мира понудиће источноме јаростивом цару: па ће сачинити уговор да заједно ударе на Тудеха! Тако и би - испашће спас за Цариград. И свак поштен у срцу своме, а слаб у вери, ускликнуће: "Осана!"
Већ стотинама година овај улазак христијана у Цариград лежи записан, а ми пребедни нисмо веровали' - пак ће узети светогорске листине, во временија онога,[31] и читати рађајући као сове од стида:
" ...И Јастреб источнији надача све. Пак кад се он појави и дође да узме царство, потрчаше остали народи те узеше листине староставне и упитаху попове: где је наследник?" И глас им дође да је у Винограду. Чувши то, остала царства пођоше к њему и упиташе га:
"Повјежд нам име твоје како зовеш се?"
Наследник царства им одговори: "Аз јесм убоги, убожајиш Јован. Некогда бех государ и приђох да бљуду Виноград!"
***
Господе! каква ли ће поклања и топовског меса бити код царске Вијене и босанске Бања Луке; ништа мања од оне код Цариграда! На путу од Вијене до Константинграда ратни пожар води преко Херцеговине и Маћедоније; и угледаће Овче поље страшну змију кад налегне на њ! И крај Једрену стићи ће - костур човечији, клептавих и гладних удова биће једини друг! На "Ћемовско поље војске кад закрве биће то названо битком за Еждерска врата[32] и том битком биће решена Србаљска тајна! У том страшном боју (који ће решавати судбину многих) крвави потоци оргати ће камење коњу до седла а јахачу до бедра. Потучени Тудех, и сви Луторани, узмаћи ће пред белим перјаницима ка Оногошту,[33] те ће се ту раздвојити на двоје. На Црквине, место у Гацком, пролиће се толика људска крв од које ће крвави потоци сносити шљемове и кабанице у Расћелићу - а ено је сад где тече бистра и брза, између Гацка и Невесиња, и не до ти Бог да живиш у та времена кад буде крвава коњица до сапи! Бела војска, испод Истока, с перјаницама за капама и пред њом цар Михаило искрцаће се на Метковиће па ће одатле поћи уз Херцеговину. Помазаниче Господњи! Знај, Попово поље биће место боја! Луторанска војска дочекаће те између две гвоздене гује! И видећеш својим очима: крвави ће потоци проврети низ Попово! Нека дух твој зна за то место, јер рат добија онај ко зна тачни распоред снага, онај коме ова вештина није страна! Ево, на планину Волујак стиже стара друга рата и крвштине: глад јој је име; сва је одрпана, клептавих удова људима стари је знак.
А кад на цариградски престо седне цар белих људи и кад се његова реч саслуша у целом свету ето и мира васцелом људском роду, благодети и весеља. И од тог доба престаће ратови! Све оно што човек само пожелети може од Бога завладаће у обновљеној Душанији, као и у препорођеној Турћији! Благо теби Цариграде, Константинов граде! Каква ли те лепота чека! Благо оним ногама које буду ходиле по теби, и оним очима које буду гледале сјај твојих кубета, и уху које ће слушати звона свете Софије! Дрхтаће земља Девојке због твога Орла - јер козји лој у теби мрачна ће бити сенка свих дана прошлих!
И лако ти је сад народе у обновљеној Душанији живети и у временима када се здружише народи у Цариграду свачијем а ничијем; и ласно ти је сада викати: "Устаните мртви да видите како је леп овај живот!"
Ал у она времена кад се истреби народ из гора и села; када неста воде и када се опасне болешчине настанише на дну речних корита. У она доба кад се ђаво усели у човека и овај дигне руку на себе тако што поједе комад меса живинског ил плод воћкин. Е, у та доба кад опијумчарски перчин завлада, за жуто дугме ће се убијати мислећи да је дукат, а дуката неће бити ни за лека, само пара бела ко крљушт рибља; и газиће се ногама таква пара, а људе ће бити стид да је подигну са земље. Позиваће живи мртве да с њима зборе, па и то неће вредети јер ће охладити и заледити душа човечија за Богом. Ублизу тога - над светом пада тама три дана и три ноћи. А када се раздани Србија ће бити мања него што је икада била - и јешће се меса српскога на све стране јер ће му цена бити никаква, а брат ће брата само да има. Удариће таква мрзија у народу да ће од стида људскога земља роптати! И да мртви устану мислили би да су живи гомила лудих која до пола дана очајава и ништа нема, а од пола дана пева и слави човечије расуло!
Дојадиће Господу молитве свеца србаљског, по коме су они прозвани Сављани; и наместиће Господ страшне бојеве и крволиптања код Ћесар-града и Цариграда. И ставиће десница Његова да битка за Еждер буде кључ Србаљског опстанка и да се то роди из крви људске на Ћемовском пољу! Кад падне Ћесар-град оде Србаљ по последњу кућу која је његова! Видеће Србо ко му је пријатељ кад му војске легну месецима у Вишеграду и около Дрине, па ни тамо па ни вамо, па ће се, из тога, уверити све Православно што је промисао Господња. И повикаће многи: "Гле!, пре Еждера, и стајања Вишеградског, рат почешће богомрсци, а заврши се светлим царевима!"
Утом ће се открити тајна Крушевца! А како се зида главни град? И на каквим се рекама поставља? Да ли су главни путеви преко њега? И је ли он пречица к својим караулама? А кад Крушевац буде главни, Тракија и Немчија биће близу!
Леп ли си Крушевцу и кад ниси престоница! Не плач кад ти буде најтеже - већ калеми винову лозицу свако буре на триста година! Не заборави ружине калеме да се ките свати и свечари кад засије Сунце нама јарко!
У зле дане: из дома незнатног, пореклом од старине од оних из курварске и расипне ложе - пред њега кад стане одрпан чудак, ко фрулаш с Гоча, треба да зна да је то Господ прво нашо слепца па му после дао за свеца. И кад тај, одрпани с Гоча, на својој фрули засвира:
"Шта чекаш сад, кад водиш војну народа свог, на змијињи зуб два пут стављеног!? Зар не видиш да си жив клан недоклан; жив дран неодран; жив печен недопечен!"
По голом дринском брду, около Вишеграда, кад буде данима цурила киша - на његов усклик пред језним писком фруле и гласа тог, погледа из огромних плавих водњикавих зеница с црвеним подливима беоњача као у коже нестаће одрпаног с Гоча као да је сен!
У ту ноћ, крај ватри легиона свог, причаће о том с фрулом, шпањ што је ил пола женског; међу простом војском тражећи себи тумача за речи Гочког фрулаша. Одговор даће му један из брдских кућа, у близини војеног положаја његовог - од добрих људи, остали Мухамеданац вештином древном (оном коју знадох с браћом мојом) бацањем жребија; јак ће то бити противник џинова[34] и само му слепац неће веровати. Тешко науку његовом кад му окованим умом заковитла бура: да се зна, а шта да се зна; Неба бејаше, а земље не бејаше, пута бејаше, а села не бејаше. Тврд град и без зидина, укопај се и чекај! Над главом душманина кад се збије тресак бићеш на валу племена свог!

И све ако ти погоди, тај Турчин што турски не зна да збори, хоћеш ли поверовати? Те с миром пустити прозорљивце и богољубце? Ил ћеш њима пунити тамнице? Само да знаш - има један Назерећенин који о теби води рачуна, код Њега у Његовој тамници сваки је злочинац са Старом Змијом, на хиљаду година! Ал' мудрости макар мало имај: зар ниси порекла таквог захваљујући вери прадедова?
Господару Крушевца! Слично овом сазнању очекујете знај кад ти добри Мухамеданац открије вео тајне са живота твог! Двојицу у себи мораш да спојиш: једног цара у опанцима, низ Лим што се спуштао до оних страна, давно пре живота прадедова твојих, и другог што је митом ослобађо Отачество своје! Опрез нек те краси и танан глас, у љутој борби жустрина медведа и лисичја красота - уједињење православног твог живота је знак, а у чају од горског биља лежи твој спас!
***
У напасти очној, у њеној тмини и мраку, свој јадовни Запис изговорих сину својему; а овај исписа Књигу моју, под кровом моје куће украј Црног Језера, у Отоци - лета 1350- тог по Христу, месеца Илинштака у његов седми дан.
Нек се зна - да ће глупост увек говорити: то је старо доба, а ово је ново. Ал' то ће бити лаж у незнању! Јер целомудрени знају: да нема старога и новога, и да све ходи према пошљетку на Трокрсној Планини, коју још називљу Тројичином или Атосом - где ће Господ спасити последње хришћане.
А ја, пред Богом убоги Пандехаљ и раб Његов, изнова би пристао на свој печални живот - хиљаду година по паду Константинопоља да се опет створим; јал као перо у писаревој руци и да капљем срцем својим и једнако да пишем. Да пишем.
И нека ме неко (онај ко ово прочита) помене у молитвама својим. Он мене, а други ће њега.
Здухе Светла и Здухе Таме
С треском се врата отворише на моме Бунару. Погледах, а оно: насред неба бејаше ужарени месец, облаци се ваљаху преко њега, а модра небеса, тамна као чивит, избијаху ту и тамо испод тмастих валова облачине. Потом ми се указа прилика на прагу кровињаре; беше страшна у свом изгледу, но нешто ме снажно одржа у уверењу како њена близина носи топлину и да је моја Тајна, у присуству тог бића, пред разрешењем. Био је огрнут белом јањетином сјајном и бљештавом као да је од сребра; сјактавом као да је била засута прахом божјим са звезда, и беше дуге беле косе до појаса, и зенице му беху беле као млеко - и ја схватих да је ова прилика слепа, а потом угледах у његовој шаци писарски калем, те помислих: Ово је засигурно Пандехаљ, а други ко би?
- Ниђе нећеш ходит, а ходићеш. Ништа нећеш видет, а видећеш - рече ми тај, за ког бејах сигуран да је Пандехаљ.
- Како? - промуцах.
- Ти си и кључ и катанац! Откључај!
И стварно, шта то читах до малопре својим очима? И би још преда мном што не прочитах (или не стигох или не видох?), али редови тог исписа титраху и беху некако маглени пред мојим погледом.
- Зашто ми се не да да видим!? - узвикнух болно.
- Видећеш и то. Док не откључаш само си примишљу у два времена. Кол'ко имаш кључа тол'ко ћеш стећи времена. Ономе ко своје небо носи на три прста он и откључава овакве Тајне - каза ми старац светлог лика.
У том ти се часу, онај старац помери с врата и три наказе улетоше унутра. Беху величине, не веће од мачака и имаху људске главе и по једну руку човечију; и сво троје беху хроми, у једног дрвена нога по којој плазаху црви големи, глисте и свакојака лепљива гамад, и наказе имаху мала црна крилца спарушена као да су ошурена и пуна гноја, а беху псоглави, али и мачијих глава и птичијих, и испуштаху из усних шупљина крике сличне људским гласовима, али је то исто тако наличило на пиштање и шиштање гмазова, штектању лисице и кричању птица. Облетаху око ме и ја очас бих у голој води, док једна од наказа не дограби длакавом шапом и сасушеном људском руком, не већом од дечије, моју бошчу са стола и извади огледало које добих још на Куфи. Затим чух глас старца светлога лика:
- Не бој се, сине. То су анђели српског зла. Али у вечности вргнути под Савину палицу. И који су као људи, као вукови и као птице. Ал' су ови најгори и најцрњи, зато су так'и. Здухе зла и мрака, гласници Ада, ћопавог бога који се свети Србима зато што их је Сава привео Христу. У овај час ја их водим, пошто си на српској земљи украј реке која се зове Дрина, извадише твоје ромејско огледало да видиш оно што се називље добом око друге врхар[35] године по рођењу Господњем!
То изрекавши: нестаде онога старца, светлог лика, за ког држах да је Пандехаљ, али исто тако и оних страшних наказа. Ја се наднесох над стакленом површином огледала - ал' у њему не беше лика мога!
***
Видех нешто као светлу кутију у којој је треперео призор испуњен људима и пределима и у мах се сетих сокоћала.
"Поводањ велика па крв, све ће се ово збити до конца овога лета" - каза некаква старина из огледала, окружена овцама, негде у некој планини. Потом угледах (у оној светлој кутији) човека заваљеног у столицу, међу множином црногаћих људи у великој дворани, док је напољу свитало. Човек који је седео заваљен у столици упадао је у очи јер је вртео ланчић у једној руци и било је очигледно, мада многи то нису примећивали, да је тим гестом претио и уцењивао другог човека који је био издигнут иза анвона или говорнице. Загледавши се мало боље видех да је то разговор глувих и да ту нико никога не слуша; људи беху уморни и поспани, а сан су разбијали тако што су листали беле листине пред собом. Онда погледах боље оног с ланчићем те спазих да тај човек има допола људску главу а од пола змијску и како се облизује танким рачвастим језиком, док му на лицу лебди исцерен гадан осмех; било је нечега на том његовом лицу што ме је неодољиво подсећало на Гонзага, тог посланика пакла код нас у Куфи. Потом је однекуд (а да нико од оне множине људи није ни приметио) искрснула девојка сва од камена, око чела круната и с упаљеним лучем у руци. Пришавши оном човеку-змији оте му ланчић из руке, рекавши:
"Код нас сваки шегрт зна, да кад једна карика попусти за то је крив слаб, а слаб је откривен" - рече, па изађе из оне дворане не додирнувши велики црвени саг. А онај стаде да се смањује у столици као да се топио у њој, све црњи и мањи.
"Теофиле!" - допре ми глас до уха. "Овај ће добити ракоњу!" Учини ми се да је то глас из дубоких даљина Шаена Дер Хранда, али је то исто тако могао бити и ехо гласова Сава и Ђермака, Милоша и Митра или глас Пандехаљев?
***
Ромејско огледало стамни се као ноћ, али је глас допирао из њега: "Пустиножитељ и као затвореник сам, мучило у Србији мучилници јер, ко год стигне у њој се пита: тати и лупежи; хајдуци и кесароши за вид њезин шетају по њезинијем виноградима и беру их ко стигне, и отимље је ком се усхте, и нико ником не полаже рачуна за та дела руку својих и то поганство тако траје годинама! И нема ко није насрнуо на добра њена као пацов на лешину! Видим га, лажан му мир на уснама, нико је и ништа од никога и ничега. Уприличио се као бели голуб мира, а змија је опака, од расе је банатског превртача и нема Агара и Татара који би се носио с њиме у отимљу туђег! Седи у пречанском бирцузу, жестоко пиће с Острвља цури му низ нос, једну од три Србије прави, три масне и лојаве карте из рукава вади док му мађарски цигани на огромно, свињско уво свирају три пута би српска црева да обмота око мотовила за своја три Тамна Вилајета; за Угре и Папке, и за слуге његове да што више буде места! Ал' ће шљамуру пијану прво фамилија испљувати па народ, јер су свети измолили Господа и Господ је послао српског лавића на њ да га изједе, ал' све лагано савијаће се као трсика и ондакар ће умирати лагашно!"
И опет засија огледало преда мном и ја видех како множина народа износи ковчег а ковчег бљешти као бисер; и сав тај народ с тијем ковчегом иде у опход око разрушене цркве с ђекојим зидом, и здекојом иконом, и здекојим ликом светитеља ископаних очију, унакаженог лика - ал' се из те разрушене цркве чује силан бруј небеске музике толико дивотне и моћне да су то могли бити само гласови анђела: Ово су поклана српска новорођенчад изнад јама од крвавих Папкара!" - чух глас однекуд. Потом угледах како сјакти сјајем из оне рушевне цркве; и где који од оног народа прилази ономе рушевном зиду и пружа руке грејући се, јер рекао бих по оној тами и ветру и ноћи около онога народа да је студен и дажд, те да је ледена пустош притисла онај род: "А ово је крв нерођених, ископаних камама из утроба српских мајки и вапи пред Господом за свој расути род и тражи опомену за зле који их пребројавају чинећи ругло од њихове жртве! Сад греје та нерођена крв свој самотан и опкољен народ, у име Свете Тројице, а кад се излије пред престоље Господње затрубиће четврти анђео!" - допаде онај исти глас до мене. И указа ми се јама у непрегледној каменој пустоши; и из те јаме изби стуб светлости беле као млеко и указа се лик жене сјајан као сунце, а однекуд дотрчаше деца, и поклони се она нејач дивном лику женином. Не потраја дуго тај дивотни призор, за декик ил' два, из оне камене пустоши изронише некакве мрачне кукувије, и накупи их се множина тамних сенки које отворише трговине око оне јаме: од цекина три, од динара сто; кесе им с талирима видим, ал' им лица не сагледах: "А ово су јамари, и курвини кесароши, чеда аспидина која не спознаше Мајку све поклане деце! И сада трговину праве око ње!"
Потом неста призора из оног камењара и утихну онај глас - а ја, у свом ромејском огледалу с Куфе, наново угледах призор око оне мучене црковне рујине, а онај глас ме и овог пута не остави на миру и чух где ми рече: "Разрушена црква, то је побијени и поклани народ од душмана чије поглавице носе тога чији врхови пркосе небесима као чељуст змијиња и на њима стоји број а тај број је број Велике Звери и јесте шестотина шездесет и шест! [36] А ковчег сија као бисер јер је у њему нетрулежно тело светитељево које, док би на земљи, издржа својом врлином налет вражијег Агара и оде у Вечност!"
На моју ползу усхте Сила и ја у овом призору Благолозног и Благоподатљивог видех дела смутноег и нестроенијег времена: У ноћи мрачној, растројства пуној, појац је црвени поп, сред пустог села здравицу држи Србији што никад није била мања! А све писа незнатни дијак Теофил крај дрхтавог воштаног плама. Одавно земљом не ходе Стриц и Синовац, а од другог Стрица синовац, што Крститељево име носи, једини над кад у Србији духовна влада глад! Он, лика светлог, с монаштвом колико прстију пет и с народом у Србији вечни дом монаху Тадији гради!
"А сад ћеш видет како се призивље Исмаилит и дај свети Боже, да буду на земљи, ту где си ти сада, заједан људски живот и два, дај Боже!"
Препознадох глас, ал' му лика не видех у мом огледалу - био је то Пандехаљев глас. И, стварно, угледах манастир високо у планини, високо горе небу под облацима беше његово кубе и потом се појавише арамејска слова на вратима његове припрате, и ја прочитах: "Ово је Острошки манастир чудотворца Василија. Јео је у истини као Јован у пустињи. Свети за живота, жив и у смрти телесној!" Утом се стазом ка манастиру појавише мрачне сподобије. Немаху лица до грдних рана до ране, а кроз ране беху им провучени танки метални шпицеви!? А зенице њихове беху сјајне од зла пуне беса вражијег и испуштаху гласове хука као да су сам ђаво из мисирских пустиња! Па ушавш у манастирску порту наопако свезаше овна и ухватише се у коло око мучене животиње, па је најпосле стадоше буразити дугим ножевима док је несрећна марва роптала крвљу, а испод њиховијех зелених антерија провирише чупави волујски репови а они једнако хукаше и арлаукаше. И у том се стамни; и наста таква тмица свуда око белог манастира и удари такав дажд од кога се навуче голема и грдна облачина. Потом она тмица, као да доби ноге, као да је жива вода стаде да насрће на манастир, ал' се белина манастира не да! И тако један час и два, и више - онда изби крв из земље око манастирског прага и крете у манастир! Ал' с врата манастирскијех удари плав огањ као небеса те сажеже ону крв! И ја видех: некакву силну брдесију, све планину до планине, и реке неколике, и небеса - и све то би зелено као јед, и још зеленије! А у даљини, на тим силнијем зеленијем рубовима видех тушту и тму црнијех чалми; израњаху и израњаху и немаде краја ни почетка!
"Доћи ће до под сами Острог, али Острог неће пасти." - Кад погледах, а тамо, из ромејског огледала гледају у мене Сев и Ђермак и још један бео као овца и ја схватих: беху то Милош и Митар и са њима Пандехаљ.
"Ево нас" - прозбори Милош. "Ми знамо сва времена србаљска. Доћи ће опет, а ти гледај кад ти је дато! У њему ћеш сагледати најгоре без ког нема најбољег!" то изрекавши, неста све тројице.
***
Стресох се од умора. Ватра на огњишту буше утрнула. Устадох те распретох жар навукавши цепило на њ. Из пепела извадих неколико печених кромпира. Остало ми је још колико у шаку. Чудо нема никог да наиђе с контумака? помислих. Остао сам без хране, а Сева и Ђермака нема да дођу по мене? Толики дани и недеље у самоћи, крајње је време да се неко, било ко, појави овде, код мене у Бунару. Од телесног умора долази сновиђење - мене сенке само посећују у овој пустоши, помислих и поглед ми паде на дрвену резу која је мировала положена у заклопу врата. И, у том трену зачух како неко удари снажно с друге стране.
- Ко је? - викнух, и истог момента схватих да сам грдно погрешио. Ником се не одазивај, док му тело не видиш, знала је често да понавља Сирарпа Меликијан, ноћу после харисе када су се, најчешће, догађала тиха тајанствена лупкања у зидовима наше куће на Куфи. Све је говорило, у мени, да нипошто не отварам врата, али ме је некаква чудна и безразложна љубопитљивост просто вукла ка њима. Заклоп шкрипну, реза се подиже и ја се нађох на прагу свог Бунара.
Напољу беше осветак, али је то исто могао бити и сутон; беше студено и магла се цедила у прамењу низ црне и голе гране оближње букве. Унаоколо по ретком, поцрнелом жбуњу безнадно су висили сатрули остаци лишћа прекривени белином иња. Било је мрачно, али не толико да не приметих нешто што за мојих ретких излазака никада до тада нисам видео у близини своје кровињаре. У оној помрчини назрех некакве зиданице!? Закорачих корак два и пажљиво се загледах: није било сумње, добро сам видео, биле су то зиданице не веће од ове моје чатмаре!? Међутим, истог трена био сам свестан да само видим кровове тих потлеуша; привикавши око на слабу видљивост, угледах около тих чатмара зидове од наређаног камена!? Одакле овде ове куће ограђене зидовима, толике дане и месеце сам овде и никада их нисам видео? Још увек нисам веровао својим очима - кренуо сам у правцу тих високих камених ограда. Стао сам као укопан после неколико корака. Танки минарет, као рог, штрчао је у тамно безвиделно небо! Обузела ме је бескрајна туга и самоћа - немогуће! помислих да ме је неко, заједно с мојим Бунаром, пренео негде на исток, у неку мрачну и тамну исмаилитску провинцију, у некакав агаренски Тамни Вилајет? Тај који је то учинио (а да ја нисам приметио) мора да је моћан, толико моћан као сам ђаво! Тај ме није питао да ли пристајем, нити сам пак осетио да сам пресељен под сенку минарета!? Био сам осуђен да посматрам мрачни рог као чудо изникло за једну ноћ пред својим очима! Ипак, бунио се разум у мени, мора да су власници ових кровињара овај пусти крај населили, а да ја то нисам приметио? Али, како? Када? У које доба? Извор је ту у близини и ја, идући по води, морао бих спазити овај призор који сада гледам и у који никако да поверујем! Утом се померише некакве прилике у дну оних камених ограда? Упрех погледом и спазих неколико ситних дечијих главица које су ме посматрале (барем ми се у први мах тако чинило) радознало. Спазих да су им ситна изгладнела тела била огрнута дроњцима, а лица бледа и прљава. Деца су чучала у гомили дрхтећи од студи. Од изненађења нисам могао да се померим с места; гледали смо се тако ћутећи - ја и та деца. То је трајало све до оног момента када осетих њихово присуство свуда око себе - излазили су чучећи иза оног ретког жбуња, усјакталих ситних зеница као у глодара; био је то сјај зеница пун мржње и страха као у гладне, рањене звери. Од те силине која је избијала из њихових малих, ситних очију - устукнух у страху. Ишли су лагано према мени испомажући се рукама, неколицина их се придизала; било их је босих док су им дроњци лепршали око мршавих и малих тела. Брзо се окретох и журно кренух назад к Бунару. Осећао сам: ако ми препрече пут - готов сам! На прагу Бунара одахнух пуним плућима, осећао сам задовољство успевши да умакнем тим малим, гадним створењима. Осврнух се иза себе у мрак: ништа нисам видео!? Какав ђавољи привид, прошаптах себи у браду, мора да је Каракон ту негде, у близини! Али, тог истог трена сасвим јасно зазвони Шаенов глас у мојим ушима: "Зар се Спис оставља сам!" Шчепа ме очај, изашавши заборавио сам да затворим врата! Кроз одшкринута врата назирао се слаб одсјај с огњишта, гурнух их и уђох унутра. Какво олакшање! Спис је лежао на столу нетакнут, тамо где сам га и оставио; лојаница је чкиљила слабом светлошћу, а у стаклу ромејског огледала видела се прашњава, пуна паучине таваница мог Бунара, мога места за Рађање у Дан. Није ли време да легнем? помислих сетивши се призора којег сам доживео изашавши напоље. Но, тог тренутка зачух ударац о врата. Претрнух. Потом се, један за другим, ударци умножише сручивши се о њих!
- Каменују кућу. Тако почињу сва своја зла.
Хладан зној ми клизну низ кичму. Још неко је био поред мене у Бунару, неко ког нисам приметио ушавши унутра? Лагано, овлаш, погледах преко рамена. У самом углу, у тамној сенци огњишта, седела је жена младих година. Била је шћућурена с брадом на коленима и рукама којим је обгрлила ноге!? Халмерија! хтедох да викнем од среће, но, истог трена постадох свестан да то није Халмерија-риба, већ жена коју сам негде видео? Србица!? Па то је она чобаница коју пређе видех с она три јагњета која се, у пребројавању, умножавају и има их као стадо!? Само, шта је то с њом, размишљах тресући се од изненађења. Она њезина некадашња лепа бела хаљина у којој сам је видео, сада је била раздрта, а венчићи цвећа покидани, по лепим белим рукама видели су се, крвљу подливени, трагови убоја, а коса јој беше сва у нереду, поткраћена и не онако дуга, сјајна и лепа као некада!
- Србице - једва изустих - ти ли си?
- Да - каза једва чујно, зеница претужних и плавих као небеса изнад Куфе, а дубоких као мора којима сам допловио довде. Због оног трачка туге коју спазих у њеном смешку захвати ме хук беса, стала је да куља некаква сила, с крвљу, одоздо, као из земље, према мозгу - сав сам горео; глас ми се губио још у грлу, бес ме је заслепео, вид ми је засула копрена од које сам се презнојавао, муцао сам речи чији смисао ни сам нисам схватао!
- Полако, Теофило, полако. Змије су то и врани гаврани. Крв и земља. Прво истурају децу. Треба видети да ли ту лудост с децом раде што не знају, услед глади и немаштине, ил што мисле да ће их то најмање стајати? А ти не дирај у дечију крв! Ко у то дирне губи право на постојање! Деца су као анђели! - рече Србица, с оним претужним смешком на уснама. Нисам могао да издржим тај њен смешак; нисам могао да га гледам.
- Ко? Ко су они? - прокркљало је из мога грла питање.
- Дивљи, непознат народ. Покушали су да ме напаствују. Кућа у којој живим окружена је смрадом њихових руку који се диже до небеса - каза звонким гласом, али јој је и даље из зеница избијала туга. Окретао сам се избезумљено око себе, тражећи нешто, комад дрвета, било шта с чиме бих изашао пред ту гамад.
- Не! - узвикну она. - Мене ће спасти онај који тек треба да дође! Камен на камену од њих неће остати а они који остану, у она доба, клаће невин пород, онога народа због грехова предака његових, за ове опачине дивљег народа у којима их бодре да ми зло чине и на душу стају. Е, онда после Талијских ратова и за обале Јадрана, после помрачења од силног муслиманског бродовља кад се опет буде видела плавет морска - е, тада ћу ти бити најлепша, онда кад се будем огледала на Отрантској капији! Питаћу их тада, ако их буде било, беху ли ромејске вере кад би Рабан[37] од семана Кројиног и његова Пилота[38] оба? Ко би оно између Драча и Валоне, је л то беше Карло Топија? е и за његову цркву коју подиже за прах свој Син Дин, што се зове, па ако јој темеља не буде сабићу их живе на седам колена под земљу да их нађу! За Дањ и Сат тврде око Скадра Арбанаса Ко је Закарије и за знак на његовом гробу да ми га покажу, јер је био Назарећанинов, иштен фе и плак,[39] па ако га не познаду сажешћу им Малесију лојаву да сагори до темеља: јер су заборавили Андронику, Љубу Ђорђа Кастриота и његова сина Дона, и Никету Топију и своје пређе Химаре и њихов Знак, који је ту био пре Мехмеда Освајача! За Ивана Кастриота, унука бојара Бранила од Јањине, и за његове повеље Хиландару и за то ћу их приупитати, па ако ли их не познаду нека се живи закопају у оне црквине што су од цркава направили, нека живи уђу у оне гомиле где је прах и кост хришћанска и које им сада чобани раскопавају! За Берат у коме је негда било светило зографско, па за Минин Костур и за бели Скадар на Бојани ко ли га зида и чији је био главни град - а због њега ћу заратити! Кад им је крв светиња, а стално је невину просипљу; питаћу их чија нана црну вуну преде? А то ће бити онда кад се излије Православно море! Огањ, од ког ће спавати војске, кад на Тузи спустим, питаћу их за дом Ш Мили[40] између Тузи и Дечића, где му се траг не зна, а гробља лепо уређена у ком папак за леш свој брине, због тога ћу све до Фисона да грејем и жежем! Зар Она, на чији помен Имена, дрхте легиони зла и тресе се Ад - да у пустом месту, "Ћаф Киша што се зове на путу за Хоте, пуста и пуна зверова да буде!?
Зар за козе и чобане Шпија Краљић[41] да вам служи као заклон од дажда и студи? Ах, Хоти, Хоти[42] -премерићу вас жарнијем веригама, а душе вам неће виђет Ш Милијевог кантара, седамдесет и седам дана пустићу огањ све од реке Маће, подно Љеша, па све на север до Оногошта, гореће цела Малесија а Тузима ће бити понајжешће кад огњем ступим на Ћемовско поље; седамдесет и седам дана биће више мрца него стења и камења, јер сте Хоти, на том месту, седамдесет и седми народ по реду, а кад казних онај стари народ, који би пре вас и који ме држа, а што не би вас? Кад вам пустим, из пустиња, Исмаила црног лика усред дана као усред ноћи; у гладни дан кад вам дође, дан дуг као гладна година, црни Исмаил из Мисира кад вам рече да не стоји у вас добро учење лажнога пророка - у тај дан, језика огњеног, једина храна биће људско месо; пола вас на ражањ, а на пола под исмаилско оружје као аскери у поклање по талијским градовима - све до у онај дан кад ћеш и ти бити храна мачевима алемандијским и галским; и оној црвеној бради из земље преко мора и с Острвља знаног! Ах! ах! Мусакије моје! И Кастриоти, и Дукађинци, и Топије! Чеда моја православна домове ми дизаху, а Хоти их не сачуваху! Они чија је десница вазда мужевна била, а око орлово, па Агар никако да заскочи преко мора; ах, ви који сте саборни на крв и језик а не у православном и ромејском арнаутлуку, ви који сте заборавили барјак мој којег су носили Лека и Павле Дукађинци, већ сте постали обраћеници, као сва она гамад од Балшића и Црнојевића, које света потрага оног са Цетиња не изби. И за то ћу доћи као казна Божја, привући ћу вам се као лупеж да вас приупитам где је моја православна Шкумба и цели Елбасан? Доћи ћу као страшни бич ваше нове вере (тешко ономе који не буде хтео из чашће Мрзости моје!), а ви то нећете ни приметити, прићете ми - и бићете поједени! А оно што остане бациће Православно море у дубоко сиње море, испод вас, да буде храна рибама и свакојакијем акрепима у дубинама воденим!
Био сам ван себе од бола, док је она то причала гласом страшне и потмуле опомене - што ме је некако, у исто време с плашњом, смиривало и гонило да подигнем лице своје к њој. Али, какво ме је само, страшно и лепо у исто време, изненађење очекивало у призору који се указа преда мном!? Свог опасаног огњем угледах младића! Сам беше сјајан као ватра окружен ватром - а сјај његов беше ватра његових модрих и зелених хаљина! А онај други језик пламени летеше око њега сличан великом сјајноме појасу, који се замотава и одмотава око тела његовог. Летеше тај језик пламени око њега ништа не упаливши по мојој чатмари и дође ми до лица и ја осетих миље и радост безмерну и - ту се заплаках. Поскочив са столице од радости тресао сам се као прут.
- Твоје Рођење у Дан, где је? - запита ме она сила, за коју држах да се излучила из Србице. - Да ли заборављаш - настави - због чега си овде? Прелест глади те је уплашио те си изашао, постајеш исти као многи који због утробе своје заборављају ко су? А они, напољу у тами, надиру и отимљу од моје сиротице која је сама у свету. Али се горко варају, благо онима који су сами мене ради и од којих су дигли руке кнезови овога света, јер је штит и узданица невољних и самих Господ све до пошљетка!
Отрех сузе с лица, седајући лагано на столицу. Од ових речи губио сам снагу; обарале су ме, биле су сама истина и више од ње.
- Дато ти је, али ти то видиш као обично огледало, а то је извор твоје вере. Душа Источна цркве! Крв светих! Онај ко савлада њене дубине тај зна, он је спашен! Сам постаје кључ за Патњу кроз сва времена која тек чекају људски род!
Тргох се, у углу поред огњишта - каква светлост!? Сад је то била несагледива белина девојке!? И беше бело јагње у њеним крилима, да не може бити беље, и оно држаше рибу међу својим предњим ногама! Сетих се солунског крчмара и његове рибе, јела његовог после корења, када ми је гладном дао - и заплаках од неког необјашњивог бола.
- Ова храна је теби потребна - каза ми она пресветла девојка за коју бих убеђен да је Србица - од које кад узмеш никада нећеш бити гладан, јер твоја глад није телесна, а ова храна је таква да се не троши и сама је као Вечност! Ево хране за тебе јер је твоје путовање по силнијем водама, на једрењаку без сенке, било путовање до вере, а она се налази у месту које се називље Рађање у Дан. А кад се наједеш бићеш кључ и њиме откључај и стећи ћеш Дан!
И она девојка, која се звала Србица, стави преда ме ону рибу, а риба беше у суду и суд беше толико сјајан да моја кровињара засија силином блиставог дана! Штрпнух мало те хране и осетих силину безмерног усхићења; ал' у исти час и стид огроман и тежак као земља: сетио сам се свих својих глади, свих бедних и безразложних зависти и сумња, свих страхова, бедних и никаквих жеља због којих сам се увијао као црв! Било ме је срамота пред Србицом и ја оборих главу; а поглед ми одлута на Спис који лежаше отворен крај онога суда с рибом. И гле! редови у Спису беху толико јасни, а слова им блистава и сјајна као да су сунчева срча; и видех још у њему, али она беху као водени жигови, љубичасте контуре нових слова која као да су избијала на страницама Списа, за које сам био убеђен да су празне!? Као да ми је неко угурао мисао у лобању: мора да је исписивач ових љубичастих редова Хормузд Рисам, писар и зналац тајног љубичастог дивита. Трагове овоме треба појачати. А оно прелепо створење дивотне белине, примакавши се моме рамену, дахом утули слаби пламичак лојанице која је догоревала, рекавши ми:
- Када се рађа Сунце, лампе се гасе.
Приљежно приступих писању: и зашкрипа ми перце на калему по љубичастим линијама Хормузда Рисама, зналца тајног писма за она времена кад свако буде владао писменима, а писмени буду ретки као зрно бисера - о томе размишљах и о Сунцу и лампи, негде сам о томе чуо, неко је причао: где ли то беше? На ком ромејском тлу? А кад хтедох да упитам девојку за љубичасту тајну Списа, скривену воденим жигом, ње више не беше у моме Бунару. Одмах приметих да је огледало нестало без трага са стола. И ја помислих: сан, привид и опсена - све то одбацује пробуђени човек као сувишну и стару одећу са себе. И уписах још и ово:
Гле! ноћас ил' у зору, у некоји дан и час доде ми Сила светла као ангел и рече ми, и показа ми - нека је због тога блажен час мог сазнања ко зна када, у месту ко зна ком.
Људска крв у Трећем Еону (ИИ)
Како сам стављао врх пера на површину Списа извирала је танушна љубичаста линија и - ја писах и писах, све једнако идући пером за тим трагом, питавши се: ко ли посипље тај траг? чије ли је то дело којему слова утврђујем да буду видљива људскоме оку? Ко је он - знам ли ја бедан и пропадљив? Каквом ли је то силом утврђен кад ли преко једног јединог, слабашног трага, времена толика преврће? Кад од данас већ прави сутра
И одведе ме тај траг танушне љубичасте светлости, испред мог пера, у оне дане, дубоко напред у времена, у пространства ина за која тек да сам чуо (многи ми беху незнана, тајновита и невероватна; као она пространства у којима живљаше људи са знацима на челима, који вероваше у свој разум црвљив и пропадљив јер и сами беху пропадљиви или, пак, цареви у оним просторима у коима зидаху своје многобожачке пирамиде или простори у којима ће содомити живети као муж и жена или простори испуњени опачинама Жене која, као у Јовановом Откривењу, призивље народе на силне гадости!), и прочитавши видех цареве светске (који до тада никада не беху, али који као да беху), и њихове народе и војске, и градове њихове силне како се дижу и падају у прах као да никада нису ни били, које прекриљују воде надошлих мора и пале они с чалмама и гвозденим вилицама; видех глади и силне поморе, огромну воду видех данима што ће лити јер четрдесет лета није пала ни кап! И, исписујући за трагом, видех: где једни другима враћају загађене реке мењајући њихове токове и, где због силне суше, испресецаше земљин шар каналима као да су у Мисиру а не у Европи! Виђех како нестају силне шуме; како сравњују горе и брегове не би ли дошли до здравих њива, а плодови земаљски бивају све ређи и црњи јер их људи засипају опаким прахом од чега све што роди бива отровно, а онај ко се наједе таквога плода умире у страшним мукама - и у једном ретку, док читах и писах, искочи глас те завика као гладан и жедан у пустињи: "Пост! Онај ко га држи биће спашен!" - И видех оне који једу ретке планинске траве као месо, избегав из градова од гнусних старкеља којих је по градовима европским као жутих мрава и на дан хода се иде е, не би ли се видело здраво дете! Јер су сви велики градови у смраду и нова куга бесни у њима, а са огромних зиданица ударају оџаци у небеса и тако пркосе Богу живоме у сва времена до пошљетка! евала! и Он њима узвраћа: препушта их њиховоме змијском разуму знања и васколике худе вере па кад хоћеш, ето ти га на и нек ти буде по мери човековој! смеју се ангели Господњи и светли облећу миран народ по планинама, који не држи до политике, нити има кесароша банкарских, нити обртника и продаваца, трговаца и превараната или, пак, знања људског од ког би се, најпосле, страдавало! А здухе таме, који јесу ђаволи, облетаху душе оних гадних старкеља по градовима земаљским, те ови, из некаквих светлих кутија, жвалавише о срећи људскога рода, коме треба да буде боље а с њима беху зли и мрки научењаци који разна чуда пред народом изводише јер, како је речено, то им је дано преко велике Старе Змије, која је сам ђаво! Док је текао тај светски живот под кнезовима - по васцелим градовима рађаху се деца са змијским и жабљим главама и беше сијамских близанаца, у две главе само једно око, а у родилишту Саске, тамо где су рудари црвени у лицу и у коси, новорођенче једно закмеча до пола свињче а од пола човек! И видех где сви вичу: "Чистог ваздуха! Ваздуха!" - а нико ништа не чини да тако буде, већ све веће опачине чине над горама и водама! И најпосле (видех) људски род толико се изопачи: узе род људски на западним странама Павла Новога, рођеног негде на југу Галије, и уби га, заједно падоше отац и син испред пећине где се беху склонили од потера бесних. Ни то злоделницима не би доста, већ зађоше по планинама те стадоше да убијају онај мирни народ, који не хте да буде њихово робље по онијем зиданицама с големим чунковима за бедну плату. На то се ражгњеви Господ над војскама и посла даждове па врели ветар и опет даждове са студом - и би усред лета снег! Тако завлада страшна глад - "Где сте сада, ви који све знате да знањем вашим спасете род!?", викаху праведници по улицама тијех градова у време страшне глади, а бесни послаху на њ оборужане челиком и огњем и убијаху невине у Христу, и би прогона на хришћане као некад у старих Јелина и по Риму! Беж'те! Беж'те, хришћани у мрачне дубине дубоких подрума огромних зиданица! по гробиштима и по гробницама, с мртвом коском делите дан и ноћ! а ви, који сте тајни хришћани, чувајте се и најрођенијих да вас не прокажу злијем и смрадним и свињским бесовима, јер су зли дуси населили све живо по смрдљивим градовима света! У та времена биће у банкарских кнезова велика моћ а они ће имати образину од меда и млека а испод ње биће то гуја опака: једном руком потписиваће смртне пресуде невиних, а другом ће на обрт да суче свој рачвасти језик! Биће боље - јадни народе, док те речи збориш - оно је све око тебе горе, сваким даном удисаћеш смрт; ко ли цара у Галији, и широм Фландрије, помене живом ће му вадити очи и пећи језик врелим гвожђем, чин тај радиће они који себе називљу слободарима гамад ли једна да је нема веће, опште право њихово постаје све веће и веће! Док у градским већима (округли столови опаких чичуса!) буду водили, у Швајцарској Ципели и широм Европе, главну реч: нестаће државе, вера у Христа пашће у сенку вражије катедрале; а градска општина биће гвоздена, једина власт ко некада у Јелина, у њој блуд ће бити врлина док ће красота људску на обешењачку пењати клупу! У та времена: проговориће звери и живина гласом човечијим, биће то Знак велике Опомене, ал ће бесни огњену кокош прогласити за бога, знак кокоши на врх тог кумирског дома поставиће! Све ће бесни урадити: вешце и вештице ће призвати не би ли гладно време отерали с прага, ал ће комад хлеба изаћи на ћесарски дукат а погача на десет! У Млецима, као некада, дужд и веће гладних стараца нов, а тајни, закон ће да изгласа: за најмањи прекршај (а и онај кад отимача у пљачки ухвате) смрт ће осуђеном огњем у чело, тело се мртво не закопава већ ноћу, по мраку и глади, судије га тајно деле у првој просторији, до стратишта клетог, пир и гозбу праве за себе и повлашћене слободаре старе, а по који комад печенога људског меса, са стола пашће, голој курви и педеру младом!
Докле ће такви дани тећи? Глад је све жешћа по градовима франгистанским, галским и папским; у Рим само што није бануо, предвођен Исмаилом, Арнаут љути. Гле, из земље далеке, од преко три сиња мора, косјањћим граду једном француском помоћ у храни стиже: к'о онај Јелин, некада пред Тројом, у дрвеном коњу: друзи с Острвља у бурад, с дуплим дном, а одозго храном и вином једна мала чета је скрита - град француски мирно спава и не сумња у луку што бакљом сија, ал' ко је то стално кварио да би на крају поправљао? у ноћи скрита чета коље стражу града и нова сила сред освојеног града: Нова времена, нови ратови, а помори стари; зар од старе глади већа и нова може да постане глад?
Године лете: од старих народа Франгистана три моћне земље су нестале, док у Талији сваки град сања славу и моћ већу од самог Рима; стару славу у нова доба стиче Венеција трговином! Ал' само за час, шта је година колико век људски за вечност? па ћеш оголити и обосити Талијо, у злу ћеш се своме забавити, чекај само да дође до паклене битке над Пожешким пољем, пилот мртав ко пламтећа бакља кад стане да пада; за душе мртве, велико православно креманско срце, давно је већ молитву изговорило Тројици Светој и...
***
Млечанин Гонзаго! Сад ми је јасна његова жеља да поседује овај Спис! Али, шта би он с њиме (под условом да се Спис, у његовим рукама, не би претворио у змију), шта би изменио? Као и човек, тако и народи поседују судбину; да ли се њој може избећи? Слободу стичемо од Господа рођењем и у свим временима људске историје, који су убележени до посљетка, опредељујемо се за добро ил' зло? У људској слободи човек изабира, ил' одбацује свој Спис! Шта би Гонзаго, син ада, са Списом из Кремне, осим да буде неми посматрач онога што ће бити?
***
моја сува кост ће од суву кост да клепне у вечном стану од иловаче јер, вечну Истину и мртав ћу знати: пред Господом изађе Вавилон и Он Га згази петом као шкорпију строваливши га у море; ил' му шаље копиле генералско, од мајке негда царске иноче, лепе жене за забаву пореклом из црне Африке ал' из земље преко мора - носи ли кудрави црњо терет копиланства, доказ хоће ли својој аскерској вештини или је један гнусни крвопилац? Вуче ли га Душа овог света на концу ко лутка, само он то не зна? Сели Рим црнокоси војник и своје доводи у сунчан римски стан! На води Тибру виде се нова лица и старих четврти сјај, какав тужан гордима Бог даје крај. Тек сада видим да ће на сваком кантару Кремански опанак бити најјачи! Рим прије - Рим пошље! Атос ил' безверски логос? Зна се, дико, ко је јачи!
2. Битке за Балкан
И видех и прочитах, из Списа изби љубичасти траг: са Србијом ствар је иста, од Христа одступив, с банкаром и његовим капиталом под скутима машта, ако већ није потур, јал безбожник, рад би Швабу да служи за лову - један уд (цео српски север) само што не прода Угру куљави чова за туру пића - на југу пак, где је света српска земља, са Шаре дахће кер и гвозден синџир арнаутски спреман: ту Србаљ, што тако се само каже, за комад земље и кућу од зове милијарде добија лове! На туђем језику уговор за продану дедовину скива, свој већ и не зна, није га ни брига! рушевна, око њега, црква је његова, а папак, и црна легија сва, задовољно руке трља већ мисли, и тврди, да зна: српска су црева сва продана! Једна пак, дебела пречанска свиња, самозвани судац у суду хајдучком, од Бога као да боље историју зна, грокће на сав глас: никада неће српска бити Војводина! Ал' промис'о Господња, Богу и реткима у вери знана, у окршај српског лавића, с хуљама мрачним и лупежима, спрема: проблем римској курији биће велики кад се истина о мртвој деци из другог рата коначно пред судом света затражи! (Ах, ах, Господе! Не заборави Србе у Србији, од Солуна до Кордуна, који држе Тројицу Свету! Због њих да лавића окрилатиш - с Крстом под чалмом најтеже је бити к'о онај Соколовић, с порте, што спасе Пећку Патријаршију!) Лавић кад окрилати и добије крила видеће да оро арнауцки гавран је стрвинар сури - одмах лека треба да нађе тог крпеља опасне бољке (од опијума пуна му је лоповска кеса) са тела српског треба да скине: лајмнску болест и лопове скупа у огањ треба да вргне! Од Срба срп исковати мора лако, у три дела, три јаке војске (српска официрска част) за оно доба кад Истру Исмаил спржи тог истог освајача треба млети сред херцеговачког казана! Политика добија мене, курва светска преврће међе, Србу, Русу и Прусу рат не гине; народ је вечан и вера у Христа, деца мала (у та доба) нека у крстастим горама буду скрита, а храна (пре тог рата) по пећинама нек буде скривана!
А ти, код Вишеградског и српског фронта! кад дође то страшно ратно време; питај се: Шта то мрски западни чова? и због чега режи сва безбожничка школа? Одбруси гадовима: Пропуштам! Склањам се с Дринскога фронта, нити ћу ићи у Црмницу на Болине! Хоћу помоћ у свему да се српском роду да иначе, с Исмаилом нема српског окршаја јер, прошла су та времена кад је Србаљ гино за вашу ствар! Знај, они би да на Дрини рампа пада! У првом трену, ако од њих помоћи нема, народ с четама у горе крстасте и збегове спремај јер - њима се и онако већ зло спрема: кривоноги Хунгар и Пољак, што већи је Папа од Рима, чалму на главу своју ставља у Ислам скоро сав де прећи! Док љути и црни Арапин сав запад, до Острвља, пали; нек и они виде мало - барем док им не стигне цар као Сунце из многобожачкога храма и онај с црвеном брадом - шта значи копито дина и месеца знак! Финанси! Доста смо ваша били брана! Прича о рају к'о има пара од ђавола кушња из пустиње стара - где је мој народ (питање је право) и где је његова, за жртву, плата!? Један пашалук, као за турског земана, ваши су нам, на Балкану, љубимци направили - па ево (тако им реци тада ти!) нека вас, код Вишеграда и на Болини, Арнаут и обраћеник брани!
Србо, војничино јака, ти из иве од сатрулог кнежевског пања - ова књига (жута и стара, а можда и гнана) кад се нађе у твојим рукама, прими је к срцу (па и онда ако буде пуна промашаја јер, само Господ зна колико Србију чека ратова до краја људског времена?), јер перо што је писа гоњено беше болом и патњом свога рода а очи деснице, што перцем писа, гледаху Србију што никад не беше мања! Зна он њену вредност праву: зрнце, тек два, да осоли Доментијана и Теодосија!
***
Великих, светских поклања дани се ближе - ни далеко ни близу биће тек тамо после двехиљадите.
И пусти Господ над војскама, над свим видивим и невидивим, скакавце Јованове из пустиње: с гвозденим вилицама и гвозденим крилима и ватром од рилица и главама од туча да кољу, даве и жаре васколики свет и да буду Његова плата за сва сагрешенија овога света! А скакавац други она гамад права, врели ће га ветар из Африке надуват у северну Талију, где он падне ухватиће све људе страва - одатле, ветром, зелено море, пре исламског лава, на југ Француске пада; тамо ће стоку и људе пасти кад не буде ни једне лиске ни зелене травке нит у гори гране! Од два зелена мора које ће пре у Франгистан стићи? о томе пише у Јовановом Откровењу.
Биће то страшан лав, Арсланом ће га мухамеданци звати, са својим исмаилитским хордама нагрнуће из пустиња свих; с истока од Халдеје, из мисирских и сиријских, па све одонуд од Антиохијског мора! Биће он велики зналац вражјег мора (а то су догађаји светских политика) и бићу страшни значи на небесима пре него се појави тај муслимански цар: "три дана и три ноћи без сунца Господњег човек ће бити, па на небесима два сунца једно до другог, из мора на обалу талијску страшна неман ће стићи у време глади - биће то риба са људском главом! Шта ће пре, а шта ће после?, тешко је то рећи, Бог свети зна! Кад доде време тачно муслиманских упада, једини Арслан имаће знак за то: српска неслога красиће Јевропу сву, краљи и цари као вуци гладни отимаће се о талијско тло - све што је, кроз времена дотадања, језуитска курија стекла огњем и мачем крваво ће (у време Арслана) платити за то. Данима лиће киша; пуна мора, с друге стране чизме и оба Јадрана, муслиманског бродовља и од тога призора јевропске луке ужас хвата, гвоздени огањ лизаће земљу: Шпанију, Галију и Алемандију ступа муслиманска нога! Ко је тај проклети Арслан, питаће се многи? По Хаџири, веле књиге инђијеле старе, биће то, негда око самог краја 19. века муслиманског календара - оног века, Откровење каже, у ком се јевропски човек поклони ђаволу!
У та доба, кад нагрне вода и муслимански брод до брода - шта чека Србље? Да л ће бити невидљивим ланцем окован, мислећи да је слободан? Да л ће га водити они који му од закона тешке синџире кују и, као плату, од српског душмана јагњетину на ражњу обрћу и у своме мртвом брату, пијаним очима, траже издајницу? Јал ће, можда, држећи кафанску певаљку за ону ствар, док другом руком из алова арнауцког лоче сплачину - о слободи, у сенци каптола, својој браћи да збори?
Србљу, знај! овде је свакој причи крај - слобода и слава твоја доће кад Еждер[43] падне и Турска ступи у рат! До тада је лукаво и мудро Туре углавном ћутало (до пред сами Трећи рат), ко да више, мерећ кантаром, било је његово гесло. Гвозденом Прусу, без једне руке, мрдо је и није уш'о у рат - у другом је, кад је ђавољи криви крст из швапске водио рат, мудро преспав'о. За Трећи га страсни Арслан неће питати - све муслимане гониће у борбени строј, тако ће осионо Туре, због земље тракијске, кренути у нови балкански бој.
Србији одахните, без обзира колико по вас зла била времена: улазак Турске у рат за вас ће бити повољан знак! У горе крстате потеци; у планине се склањај - кум куму вели: "Идем, куме, ни'де села нема!" Почеће тамо под Румијом, на обалама Скадарског језера и у Малисору! За нешто ил после, гвоздене 'тице Москаља снажног одлетеше, преко Пожешког поља, на Рим!
Врхове Проклетија, заједно с Плавом, хеј Србо!, чврсто држи! Румију, побрђе све до Рабана, на Паштровића припази међе јер и с мора Мујо може да удари! Припази, мртве страже нек страже, битка за Еждер креће; питање твоје худе судбине у још лошији час разрешењу свом примиће се, зато весео и храбар буди, иако је око тебе све сами зао глас: преко Тресибабе хорде ислама надиру; од Алпа до Јадрана све гори, а ко још има с војском снаге тај је близи Травунији и Црној Гори!
Од реке Војуше, воде по имену Војислава Зетског, ил са западних обала Јадрана, Агарен је страшан скакач из виса по мрклој ноћи или по дану из челичних птица по земљином шару слеће где год стигне - час је на Фисону час је сред германских брда Немцима за вратом! Ови од Војуше, идући све Валонском долином и уз арнаутско море својом страшном пустињском ногом скакавац ступа; с њима тајна скакавца бива откривена: на леђима мала им се гвоздена крила брзо врте у круг, по двеста лаката с брда на брдо слећу ето их за један декик на 'ришћански кућни праг! Картеч је њихов жесток по шеснаест ђулади одједном баци, а острогушу страшну та војна неман носи: кундака нема, нити врата, нити било ког дрвеног дела, нити јој се пак ороза види нити нишана, једино из ње огањ дуги сплази као ватрена гуја! Ал' и Србо, нечег мало горег а нечег и бољег, оваквог истог оружја има - о свакоме боју овог страшног општег рата само свети Господ зна!
Ка Љешу и Скадру, Улцињу и Бару муслиманско се море излива. Србљу, из лука својих никако им у сусрет бојевни не крећи, јер то никако ваљати неће! Кад клин у Мирдитима ниси направио на време: испод Скадра до Љеша, Бојаном и Дрином, с Мирдитских брда и с Кунеле - данима си их држати мог'о, под огњем, на туђем терену, док би Исмаил иза леда имао море. С висова си их мог'о данима у морској равни тући; уместо тога пустио си их да ти приђу, с Арнаутом превртљивим савез си склопио, тад кушај пелен и жуч: овај ће их пропустити с друге стране Скадра, уз Дрим с оне стране, на пола тока уске реке Цјевне и низ њу избиће Исмаил љути те пасти то силно пешчано море у реду, с огњем до огња у руци, у раван Тузи, на место које се зове Ћемовско поље! Ух, ала ћеш горети сва Малесијо!
Оногошту, часни српски граде!, сви Васојевићи, и ви из Пипера и Куча - кад се чалма сручи на Ћемовско поље, склоните нејач што даље од града; високо у ланце, бежте у брда и пећине! Тако ми Бога живога, ово нека вам буде последња опомена: даље, што даље од Оногошта, Горњепољског Вира и Моштанице - после Ћемовског и Болина то ће бити места бесних окршаја, страшне глади и муке тврде! Араб, мухамеданац црни, сву ће прождрети свињску маст, а ондакар због големе глади: биће лов на људе! Србљи, памтите!, свуда у бег, децу склањајте! Ал' никако, нипошто православни!, да се неко од вас са збегом на врх Дурмитора нађе! Лов изнад Црног језера сваког ће снаћи, ловљен ће бити ко се тада тамо пред вуцима, с чалмом, нађе! Никако у планину Војник, ни у Волујак! Нити на Беласици да се нађе! Ах, Господе! Колико деце! Господе, Читав рој! За душе њихове, о Боже свети!, хиљаду ока воска и хиљаде брашна дао бих! Нека сам проклет на вечност ако бих поглед'о, тада, товар блага! Ах, ви народе на Волујаку, ако је то нека утеха, у та времена грозног збеговања, у пећини једној наћете товар жита и товар блага, на благо се нико окренути неће, грабиће се око товара с просом! И, за мало, биће те сити, а потом ће вас вуци с чалмом стићи! И сви ће те бити поједени! Господе, какав то - у збегу народ несрећни - води шљам безверски!? Кроз таму оног времена које тек треба да доде, назирем: из безбожничке је школе тај ћелави учо ил' је то црвени поп неке нове вере? Тај који им води збег, сија му се ћела, гаднога је младежа под аљином, к'о слепи миш му је на леђима оцртан, ал' има још белега одавде му их не видим! Можда је Потур? Неће л' он (ил' његови) дојавити где са збегом, к'о у роју, има људског меса? Господе, сило немерљива! Теби хвала, и свима Светима - ко се нађе у планини Ситници, и Деду, и Кукуну, и Сомину - гле, чуда! Тај ће бити спашен!
Песак је испод траве Ћемовскога поља, крвљу ће се испунити оних што су преко Химаре,[44] приморјем дошли и оних што их испод Подгорице чекаху у рову - од пануте крви оргаће крвави потоци камење у Скадар и све до мора. Сувот под чизмом овчијом Муслиману биће велика предност јер ће киша лити данима; у Црмници, на Болинама, до боја ће Србљи доћи, а стећи ће победу и ропство у води! Ни макац из силнога блата: Морача, Зета, Црнојевића Рјека и Скадарско језеро - све се то водено дигло као да је смак света! У Грудама, и код Хота, Плавница мало место тако се зове, даље Србо од ње, само јој име каже, страшна је вода која ће бити тог ратног пролећа. На правди Бога, а због те силне воде од које не можеш браћи на Ћемовском у помоћ, бићеш Србо издајником прозван. Зар да те издајником прозову они који су ојкали зелени кадар, лажног краља и мртву кост из Дукље да је с Карантана? На Болинама си добио, Србо, зато сад хитај обронком Ловћена, левом обалом Зете, ка Оногошту потковицу да поставиш, из његове котлине изиђи и пре њих на висове око овога града мораш стићи, немој да те у Зетској долини Муја заокружи! Одмах по овоме боју на Ћемовску брда Пиперска и Белопавлића, а добрим делом Љешанску и Катунску нахију, прождраће пламено море и последња травка биће црна; у силном огњу једнако пуцкета сува грана и људска кост. После битке на Ћемовском пољу изаће на Цетиње страшна и смрадна војска, воњ на л