Крштен си у Острогу четврте године после Грађанског рата, који се год нас назива: Други светски... Испао си из мајчиног наручја на крштењу и, добро ушушкан, наставио си да спаваш, а лелек се проламао на твом крштењу. Пробудио те плач, врисак, лелек и почео си да се дереш као мало магаре поред ћивота Светога Василија Острошког. Тумачили су то сујеверни као неко знамење, а то је била једина логика добро ушушканог детета. Тог дана су ти увече и оца ухапсили представници ненародне власти зато што је свога прворођенога сина крстио у Острогу у оно зло време када се у цркве и манастире улазило као да се иде у затвор, и то је, говорили су братоубице и оцеубице, био прст у око преживелог четника Баја Станишића и Павла Ђуришића оној власти безвлашћа до голотиње моралног и националног бешчашћа!
Кад си одрастао писао си у штампи о злочинима над црквама које су претварали у пландишта коња, магараца и оваца, због чега су те кажњавали, затварали и после на условној слободи шиканирали, а у то време је мало ко од данашњих црквених знао шта је црква, а камоли вера, љубав и нада. Додуше, сазнали су касније као на неком брзопотезном курсу, попут оног кумровачког, па су молитве и беседе научили до перфекције. А да ли су их усвојили?
Кад си савладао све борилачке вештине да би се одбранио од силника и безобразника поломио си ноге и руке партизанској млађарији која је, пред запањеним ходочасницима, а било их је око педесет хиљада, када се обележавало триста година Светога Василија Острошког, пишала са Острошких стена према светосавском кубету манастира Острог и тада те ненародна полиција ранила, покупила поломљене и однела у болнице а тебе право у затвор.
У међувремену си завршио тамо неке школе за које ниси ни марио јер си морао да учиш две историје: једну за своју душу,а другу за оцене. И не треба се чудити што се ниси уображавао због тамо неког формалног образовања јер си држао до образа!
Знам да си обишао све наше богомоље по овој белосветској помрчини, да си се у свакој Богу молио, свеће палио живима и мртвима, остављао на иконе оно што се подразумева и сада ми причаш да те мрзе сви попови у граду у којем живиш, да осећаш њихову мржњу и на потиљку док улазиш у цркву!
И чудиш се што те неки мрзе. Кажеш да им ништа лоше ниси учинио. И опет те мрзе. И то патолошки. Причаш ми да неки скроз поманитају кад уђеш у цркву да присуствујеш литургији. Кажеш да без Цркве не можеш, али Црква без тебе може. Тако кажу они за које си број, а не суштина клопа мисаоних констелација по мери Бога.
Сада морам да ти нацртам зашто те мрзе они којима је обавеза да ''љубе ближњега свога''! Не мрзе те они уопште него себе превише воле и занемаримо им гордост која је највећи грех...
Морају да те мрзе кад си видео све оно што они желе да сакрију. Видео си пакао у којем је ђаво позитивна личност и после тог сазнања постао си изузетно опасан по њих који су опасни по саборност душе.
Они немају своје одане пријатеље, већ имају само своје послушне људе којима на кашичицу дају да пију вино истине која каже да су управо такви једина грешка Бога приликом стварања света, а можда и није, јер Бог је хтео да и такве створи као казну свима нама!
Како да те не мрзе кад си писао о оној попини, најобичнијој лопини, који је организовао крађу властитог аутомобила и наплатио штету од осигуравајућег друштва? Ко умије, њему двије!, зар не каже тако народ често пута, а скоро никад не каже: Боже, дај ми снаге да победим силника у себи!
Како да те не мрзе кад си ономад прекинуо своје излагање и окупљеном народу рекао да скупи новац за свештениково дете јер си чуо да је те вечери изгорео свештеников стан? Наиме, скупљени новац си послао право свештенику те ноћи на руке по свом куриру, а он сутрадан лепо испунио потребне формуларе и после неколико недеља наплатио од осигуравајућег друштва штету од пожара који је сам подметнуо. И како тај да те не мрзи? Он у чедности твоје душе види смртну опасност по себе. Баш као и онај свештеник који је организовао крађу сопстевног аутомобила и касније наплатио од осигуравајућег друштва.
Такви пробисвети напунише цркве празним људима. Од неверника више не можеш ни у цркву да уђеш. Претворили су безбожници цркве у дућане, а Исус Христос је са степеништа Божјег храма најурио трговце и фарисеје. Немој да се чудиш што ти данас тумаче божије заповести многи који их у мантији крше! Верују они у Бога колико и ти што верујеш Сатани. Њихо Бог се зове Мамон! Више они воде рачуна о материјалним добрима него о било чему духовном. Уосталом, свака духовност је страна људима који су пуни сопствене празнине.
Неодољиво данас такви подсећају на комунистичке курсисте који су са тракторским курсевима искакали из Беријиних чизама и заседали у кожне директорске фотеље. Разлика је једина та што сада црвени комесари не носе ознашне јакне него црне мантије. Тим безбожницима некада је водиља била невера, а сада је тим неверницима водиља вера на штету вере, наде и љубави. С обзиром да они не верују у Бога, народ нема чему да се нада кад види како безнађе уобличавају, пакују и сервирају уместо наде, кад уместо љубави према ближњем бљују отровну мржњу на савакога на кога посумњају да зна за њихове нечасне и криминалне работе!