ПРИЧА О СЛИЦИ И СРПСКОЈ НЕПРИЛИЦИ
 
ИСТИНА број 77, Беч, 1. октобар 2006.

Прича о слици је најоригиналнија и најорвелскија у земљи Србији, антисрпској бестрагији!
Причу о слици нико не сме да исприча. Нико не сме да каже оно што је видео!
Наиме, у земљи Србији ревносно су прогонили свакога ко се није понизно поклонио слици лажног маршала Броза, аустроугарског каплара који је у првом светском рату, носећи K und K униформу, ревносно масакрирао српску нејач по Мачви и Подрињу 1915. године!
Данас у Србији ревносно прогоне онога ко салутира пред сликом истинског српског ђенерала! Разлика је у томе што је на оној мрској слици био туђинац Броз, а на овој, Србима драгој, Србенда па још и МЛАДИЋ у најтежим годинама!!!
У оба случаја заједнички именитељ гласи: Србија зликовачки прогони синове одане и кукавичком сервилношћу устоличава пробисвете и протуве продане!
Младићева срећа у овој српској несрећи је та што Младић нема ништа са Србијом коју овакву каква јесте глорификују само млади старци! Грешим! Има Младић у Србији гроб кћерке Ане коју су му је убили у цвету младости. Ваљда да га опомену да не сме више да брани српски народ!
Иначе да је, не дај Боже, такав Младић у Србији, врли демо(но)кратски свет пожурио би да одбаци Бориса Тадића као исцеђену крпу и да на грбачи Србије зацаре Карлу дел Понте! У оваквој Србији и немогуће постаје могуће!
Јеретички, зар не?
Па зар већ Србијом нису управљали туђинци, страни држављани, нови Лажни Цареви Шћепани Мали: Броз од мајке Марије и непознатог оца (код Срба се каже – копиле!) непознатог порекла и држављанства, па Милан Панић, амерички држављанин, и – ко зна чији су све држављани: Тадић, Драшковић, или Коштуница, пардон – Дамјановић!
Људи моји, до када ће Србија да зликовачки прогони синове одане и да истовремено сервилно и кукавички устоличава пробисвете и протуве продане?
Јаој Србијо мала, зло си велико дочекала!
Sine ira et studio!

почетак