Српски народ је поцепан на: политичком, верском, националном и државно-правном плану, са опасном тензијом да та четворострука поцепаност, на све четири стране света, постане једина препознатљивост која ће у будућности карактерисати Србе.
На политичком плану основ свих поцепаности налази се у кобном грађанском рату, баш у јеку Другог светског рата који је на српским просторима прерастао у братоубилачки рат, 2. новембра 1941. године када су партизани прекинули партизанско-четничку сарадњу и у окупираној Србији зарили нож у леђа четницима, остајући, на тај начин доследни својој антинародној делатности започетој 7. јула 1941. године када комуниста Жикица Јовановић Шпанац није испалио пуцње у немачке окупаторе већ у српске представнике легалне власти Краљевине!
Тај српско-српски грађански рат резултовао је у инаугурацију тоталитарног комунистичког, у свему антисрпског и антицивилизацијског, система.
Тај српско-српски грађански рат резултовао је и у данашњој многострукој, политички умноженој, поцепаности, а све то, разуме се, иде у прилог свим српским непријатељима на српску штету!
Поцепаност српског народа на верском плану имамо са: комунистичким формирањем такозване "македонске православне цркве" 1958. године, претварањем верског осећања Срба исламске вероисповести у "муслиманску нацију" 1974. године, стварањем секте "црногорске православне цркве".
Поцепаност српског народа на националном плану имамо са стварањем: "македонске" и "црногорске" нације 1945. године и "муслиманске" нације 1974. године од постојеће српске у циљу даље атомизације српског националног корпуса на Балкану и у циљу антицивилизацијког цепања српских етничких и историјских територија, што је у директно супротности са ПРИНЦИПОМ КОНСТИТУИТИВНИХ НАРОДА!
Поцепаност српског народа на државно-правном плану имамо у срамној чињеници да је српски народ, без српског националног програма и без икаквих циљева, гурнут у непотребно крвопролиће са другим народима како би се у крви озваничиле нелегалне Брозове административне границе у којима живе Титове квазинације, па се и на овом примеру флагрантно крши ПРИНЦИП КОНСИТУИТИВНИХ НАРОДА.
Да би се на најбољи могуђи начин зналачки пресекао овај, намерно запетљани, Гордијев цвор, да би се будућем решавању српског националног проблема на Балкану пришло с праве стране, сматрам да сву ову четвороструку поцепаност (политичку, верску, националну и државно-правну) треба решити применом препородитељског начела ХТЕТИ, СМЕТИ, УМЕТИ НАРОДУ СЛУЖИТИ.
Претпостављам да сваки нормалан цовек, као склоп мисаоних констелација по мери Бога, ХОЋЕ. Претпостављам да сваки човек СМЕ да се назове човеком. Претопстављам да сваки човек УМЕ да разлучи добро од зла.
Имајући у виду ове три чињенице, присутне у сваком човеку, сматрам да сви ми ХОЋЕМО, СМЕМО И УМЕМО НАРОДУ ДА СЛУЖИМО!
А народу ћемо достојно служити и будућа српска потомства свих полома поштедети само и искључиво ако срцем и мозгом у пракси реализујемо НАЦИОНАЛНО ПОМИРЕЊЕ.
НАЦИОНАЛНО ПОМИРЕЊЕ ЋЕ УСПЕТИ САМО ПОД ЈЕДНИМ УСЛОВОМ, А ТО ЈЕ ДА НИКО НЕ БУДЕ НИ НА КОЈИ НАЧИН ПОРАЖЕН И ДА СВИ БУДУ ПОБЕДНИЦИ!
Када се ради о националном помирењу мисли се, првенствено, на живе протагонисте којима је дужност да затрпају српско-српске ровове, наслеђене из, у много чему, опречне прослости, и да на тим затрпаним српско-српским рововима стварају стазе међусобног опроштаја и с леве и с десне стране, како би, тек касније приступили ревалоризацији грешака из прошлости ближе и даље.
Када је реч о преминулим протагонистима српско-српских посрнућа у двадесетом веку веку, не може се говорити о помирењу, већ о правилној историјској ревалоризацији правилним сагледавањем и анализом узрочно-последичне међузависности са инаугурацијом "мементо мори" долазећим генерацијама да не понављају грешке претходних.
Да бисмо правилно отклањали црно наслеђе противречне прошлости, потребно је кренути од садашњег времена, измирити живе протагонисте и тако измирени протагонисти и с једне и с друге стране да се ухвате у коштац са грешкама из деветнаестогтог века, затим осамнаестог и тако све до најдаљих дубина српске прошлости.
Сматрам да је тако правилније него обрнуто, јер ако бисмо поступили обрнуто, то јест исправљали грешке из далеке прослости, све нас би и даље у понор вукао камен око врата садашње српско-српске подељености на: политичком, националном, верском и државно-правном плану, једноставно речено, време би отицало, ми бисмо се и даље смањивали и не бисмо завршили ниједан посао, не бисмо остварили национално помирење живих, нити бисмо стигли да правилно ревалоризујемо тешке грешке из далеке прошлости.
Вероватано ће се многи запитати: КАКО ПОЧЕТИ...
Мишљења сам да жртве идеолошког насиља морају да направе први корак са светосавском сирином душе, да прве пруже руку и ако, у том случају, испружена рука жртава остане да виси у ваздуху, без узвратног дејства хришћансог покајања злопочинилаца идеолошког насиља над нацијом и вером, тада ће све карте бити отворене, тада ће свакоме у свету бити јасно да креатори српске несреће и даље стоје насупрот свим хришћанским врлинама и као такве народ ће им пожелети да дуго живе - У СРАМОТИ! У том случају, жртве идеолошког насиља би прогласиле свој ОПРОСТАЈ ЗЛОЧИНЦИМА И ОД ТЕ КАЗНЕ НЕМА ВЕЋЕ КАЗНЕ ЗА ЗЛОПОЧИНИТЕЉЕ, НИТИ ВЕЋЕ ХРИШЋАНСКЕ НАГРАДЕ ЗА ЖРТВЕ.
Уколико би креатори идеолошког насиља прихватили испружену руку жртава, тада је реч, рауме се, о ОБОСТРАНОМ НАЦИОНАЛНОМ ПОМИРЕЊУ!
Сада се поставља круцијално питање: КО ТРЕБА ДА ВОДИ ПРОЦЕС НАЦИОНАЛНОГ ПОМИРЕЊА?
Пре него заживи процес националног помирења, оно мора да се иницира, да се покрене, а рекао сам ко треба да га покрене. У даљем следу догађаја на историјску сцену мора да ступи она интегришућа сила која је мајка и једнима и другима, а то је СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, јер је она духовна мајка и једнима и другима.