Проповеди Петра Милатовића
За разлику од аутора који остају по страни, затворени у своју кулу од слоноваче, у субјективне изливе, у своје песмице и причице, који истрајавају у својим фантазијама, или пак дубокумно ћуте, док се одвија драма народа, Петар Милатовић, скоро свим оним што је написао током близу четрдесет година своје књижевне, интелекталне и уопште националне делатности, остао је потпуно у драми уопште у судбини свога народа. Он је зато био предодређен већ самим својим патријархалним и епским пореклом, а посебно катаклизмом која је задесила Црну Гору од 1941-1945 под видом такозване социјалистичке револуције, а која је у ствари била једно велико поклање изведено од стране острашћених поклоника Маркса и Енгелса, Лењина и Стаљина, а затим и Јосипа Броза званог Тито кога је поклање, као крваву аждају, убрзо породило.
Петар Милатовић, рођен 1949 у угледном бјелопавлићком братству, утолико је, још од раних година, стао дубоко доживљавати ту трагедију што је она располутила и његово братство, као и већину црногорских братстава и племена, одневши, међу врсним племеницима и неколико његових најближих, посебно његовог деду учитеља Петра кога су комунистичке убице једне ноћи дочекале на кућном прагу и сасуле у њега бројне рафале. Метод бољшевика састојао се управо у свирепом убијању, зверском мучењу и бацању у јаме безданице најугледнијих људи у народу, учитеља, свештеника, официра, судија, чиновника, имуцнијих сељака како би народ обезглавили од његове елите, застрашили га и натерали да иде за њима. Вековни борбени набој Црногораца против Турака, окренут је вешто
против својих. Тај смишљени помор којим је у почетку руководила демонска сподоба у приближно људском лику, звана Моша Пијаде, описао је, у јеку тих страшних збивања, наш велики брат и бард Радован Бећировић Требјешки, у својој чувеној поеми Ђаво у Црној Гори, која почиње већ одавно пословичким стиховима :
Дође ђаво у виду човјека,
Пред свачијом кућом залелека,
Напред пете, а позади прсти,
Па Србину не да да се крсти.
После времена поклања, наступило је време робовања у коме су се поклање бесомучно славило као највећи подвиг, а његови починиоци и виновници на челу са Брозом, по чијем је надимку убрзо добила име црногорска престоница, као такви хероји и великани каквих никад није било под сунцем! У таквој средини је настао Петар Милатовић и у њој одрастао, такав крст је на себе понео који ће цео век носити, таква је потка и основа његовог живота, а тиме и његовог стваралаштва. И заиста он се такав највећма пројављује у бројним књигама, као што су збирке песама Испод небеских кандила, Врачева градина, Јеванђеље зла, Правословни родослов, романи Пасји синови, Надземље, Лов на Србе, чланци, расправе, беседе, интервјуи, У име народа, Протерана Србија, Србија није бестрагија, Пророци говоре Србима, Тестаменат тиранина Јосипа Броза, Злоупотреба Српства, Слобода у бункеру и мноштво других, чији наслови довољно сами по себи говоре.
Прогоњен, затваран и осуђиван због своје смелости да изрече критике на рачун најидеалнијег од свих светова, Брозове Југославије, Петар Милатовић одлази у емиграцију и настањује се током 80-их у Бечу, да би се тотално ангажовао у служби српске ствари, нарочито крајем седамдесетих година двадесетог века од када је предводио масовне српске демонстрације у аустријској престоници. Ради на оснивању Српске планетарне ТВ мреже како би се изнела на светлост дана сва медијским мраком обавијена зла почињена Србима у југословенским збивањима и скинула са њега љага набачена - идеју коју смо гајили и ми неки други Срби у дијаспори. У том погледу, ступа у бројне везе са Србима у Западној Европи, Северној Америци и Аустралији али, пред неуспехом тога подухвата, одлучује, почетком 2005, да оснује недељне Српске интернетске новине, www.istina.at, као свесрпско саборно гласило, како се то већ види у самом логу ИСТИНЕ : Србија, Црна Гора, Република Српска, Република Српска Крајина. ИСТИНА, име изабрато сасвим у складу са чињеницом да је у наше време истина постала сирота, будући да је да западни свет, који се крајем XX-ог вијека нашао у ситуацији да одлучује о судбини осталог дела света, преко својих моћних медија огрезао у лажи, и будући да је српски народ постао жртва управо те лази. У ствари, рат Запада против Срба 1999, може се сматрати као метастаза те лажи, јер лаж је рак душе и разума. Штавише, та лаж је, у свом епидемијском ширењу, почела да обузима делове српског народа тако да неки Срби данас примењују према другим Србима исту стратегију клеветања, набеђивања, подметања, кратко речено сатанизације коју су током протеклих година њихови душмани примењивали уопште према Србима, што је довело до њихових великих несрећа, ломова и страдања у Крајини, у Босни и на Косову, а у самој Србији и Црној Гори подвело их под удар највеће војне силе свих времена, НАТО-а.
И не само да је Петар Милатовић ради нас Срба добро крстио светом речу истине своје гласило, него и уопште због кошмара у који је, управо услед владавине лажи наметнуте од стране Запада, запао савремени свет, будући да у њему бесне непотребни ратови, харају болештине, незајажљива похлепа, необуздана воља за моћи, терорирзам, нарастајућа беда и загађеност човјекове средине – све сама чудовишна чеда лажи која се испоставља да је заиста, према оној јеванђеоској, зло и отац зла. Зла утолико подмуклијег што је прерушено у добро, као што је неправда прерушена у правду, поштовање људских права у њихово гажење, демократија у тиранију, варварство у цивилизацију, што смо све скупа ми Срби горко скусили и доживели и настављамо да доживљавамо.
Наравно да, основавши ИСТИНУ као свесрпски медиј, Петар Милатовић остаје сасвим доследан свом националном програму с почетка 80-их, због кога је управо и био прогоњен, а чија је основа стварање Уједињене Српске Државе (УСД) спајањем вековних српских земаља распарчаних од стране комуниста у њихове разне републике и покрајине. Западни извршитељи тестамента Јосипа Броза, како их сасвим адекватно назива Петар Милатовић, само су погоршали то стање, озаконивши и прогласивши као државе, безаконе Брозове творевине, тако да се данас, јос више него у XIX-ом и на почетку XX-ог века, поставља питање састављања растављеног српског националног простора и уопште разбијеног српског националног бића.
Милатовићеви коментари, сабрани у овој књизи, више су проповеди у којима се истовремено испољава ватрени родољуб, даровити књижевник и беседник који, као и сваки проповедник, грми, опомиње, кара, вапи, заклиње, проклиње, али даје у исти мах луцидне анализе, готово пророчанства, која време потврђује.