Милош Црњански
(1893 - 1977)

На улици
Кад светиљке сину
и улице пођу у висину,
у тами стојим ја
На свему што дође
мој осмех засија.

Нестану боли окови и лаж,
од мог погледа зависи сва драж
свега што прође.
Жене пролазе и облик губе,
смеше се, па ми приђу да ме љубе,
а ја им нову сенку дам.

И док тио замагли ноћ
улице пуне сени,
ја имам неба безграничну моћ,
сви боли света скупе се у мени.

Ко цветићи бели са месеца
рађају се по улици деца.
Од осмеха мог умире дан,
и сваког кога погледам
стиже моја судба срећа и ан.

Кад махнем руком неотице
нове звезде сину.
Тад сјајан тужан цео град
личи на моје лице.

Сви иду у небо да ме виде
по улици звезда и сребра.
Ја стојим распет сам на зиду,
а Месец ми благо пробада ребра.

Привиђења
Заиста, зрак си само? И то је сјај у мени
што се сад, нестајући, расипа, у празнину,
осветливши ми пут, и бездан, у исти мах?
Све су то биле, дакле, пролазне само сени
на које сам, кроз благост, и жалост, и тишину,
стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чисти, прах?

Одлазим, дакле, са тела топлих, и младих, срна,
леду, на врху неком, у болном свом хитању?
А плач ми само враћа се, порфиру једног зрна,
што виси, о дршћућем, жарком, концу, у свитању?

Ту, ту бих, у овом животу, да ме облије слап
свих дивота чулних, као пад мирисног млека.
А чини ми се, једна једина, таква, блиста кап,
над песком пустиња, и тла, над земљом, далека.

Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени,
што се сад, нестајући, расипа, у празнину,
осветливши ми пут, и бездан, у исти мах?
Све су то биле, дакле, празне само сени,
на које сам, кроз благост, и жалост, и тишину,
стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чисти, прах?

Душан Васиљев
(1900 - 1924)

Жице
Пут нам је свима у болу исти,
ма се ми како звали:
бели генерали
или црвени екстремисти.
Видик нам је сив од жица,
и небо је сиво,
и душа је сива
у валу смрти, тифуса, падавица.

Нећемо у смеху подићи главе
ако се над нама бели ждралови јаве,
наш ће осмех за њима да се вине
у недокучне, слућене висине.

И кад нам над главом затутњи,
и заљуља се небо, и сунце, и жице,
не можемо да одолимо тешкој, крвавој слутњи,
и гледамо преда се нетремице.

О, боље да смо презрени у стиду
пали на неком непрекорачивом зиду.

Пути су нам сада од бола и беде сливени,
и жице нам погледе у небо крате.
Људи су у нама дубоко, дубоко скривени,
и не могу,
не могу,
да се врате...

Момчило Настасијевић
(1894 - 1938)

Сиви тренутак
И наједном засиви,
као прегорело је све,
а све живи.

Друже у тајни,
чуј, мукотрпно се ово срце
имо све језе отисне.

И који за мном,
и у незнању,
греш овај чудни пут:

Сиво је тамо,
сивином прострели бит,
сиве су очи тајни.

И кад умиру дрвета,
ни туга ни опомена, те сухи лист
чудно тишином омилује патнику чело.

Предвечерје
Жаром затамни у предвечерје твар,
и очи: блуду ли, пагуби на руб
ил скрушењу.

Исполин анђео
силовито над крововима затруби.

И не виде га, жарки стуб,
и не чују.

Он труби, труби
у предвечерје страхобни руб.

И видим,
само што пагубом не букне
кужна олуја.

И чујем,
само што страхобно у складу не захори
Алилуја.

Родитељу
Ко си?
Ко и куда ја,
Плод без плода твој,
И судња ова у мени реч?

Син, ево, прогледавам.
Мрењем за живота
Скидам са себе слепи рођаја знак.

И не као ти
Стрмоглав оплођењу
Слепо на пир.

Но вољом, те не саздала ме,
Пут отварам, ево,
Себи за уништење,
Нерођенима за мир.

Плод ја без плода твој,
И судња ова у мени реч.

Осама на тргу
То куда непроход им,
чудно ми се отвори пут.

То куда ступај их лаки,
стукнем, брале.

Плач и смех врве у вреви,
букћу као смола,
бледи проносе тугу.

И ја бих у вреви да врвим,
осама на тргу ме снађе,
тишина њином хуку:

куд они шестарим,
са рујних лица штијем лобање коб.

Прострели, о прострели ме раба.
Промину њином
сабласно ово остајање.

Прострели, о, прострели.
Камен да сам на веки.

По мојој сенци да мере
смираје и свитања
на тргу.

Траг
Чудно ли ме слободи ово
чудније ли веза.

букнем у теби, врео се уливам,
језа је ово, ох, језа.

И траг путањама твој,
па ме пали.

А чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?

Јер и пепео ће ветри разнети,
а нема разрешења.

Тону без потонућа,
без дна у налажењу,
без дна се изгубе створења.

И трагом куда сагорели
све болнија су обнажења.

Врео се уливам,
а чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?

Порука
1
Прозрем вас:
јадна јаснота,
умље, јадна реч,
мрачни пут грете.

Замукни муком скота; -
достојан споља лик и ум,
унутра звер
и беспомоћно дете.

2
Мркло кад језгро живота,
замрачи њим
и празни умља вид.

Из таме себе тамом потеци ван;
ругобом ноћи
штурнину оплоди дан
у видела непребол,
у стид.

3
Чујем вас:
на мужанско грло
зацвили дете,
рикне на питомине звер.

И синак био мајци,
или кћер,
замукни, залуд глас,
кад никог и ништа не зовете.

4
Јадна јаснота,
умље, јадна реч,
мрачни пут грете.

Достојан споља лик и ум,
унутра звер,
и беспомоћно дете.

Пут
1
Јер газило се туда,
јер газило,
и небога, ево,
стопа утабава; -
нема трага.

А жеднији ходим све,
а ходе; -
у недохват је,
ето то ужасава.

2
Ходим, и ходе,
а на сваки бат
камени кора
по недохват - благу.

Од бисер-жеђе,
трагом у нетрагу,
шкољка на шкољку
тврдну очајања.

3
Ходим, - ни трага.
Ил траг би,
луди да тежак бат
стврдла ова здрузга утабања.

И животом то да бризне сваки кут,
путу здрузгати је стопу,
стопи пут.

4
Ходом то у неходе,
у беспуће непутем,
и броди да се не преброде.

И стопом то, и скутем,
врелини врео,
усна кад усну
испијајући прокази,

на крају нестати цео,
ал проклијали трази.

5
Ходим,
јер ходило туда.

Залуду стази те кривуда,
плаветној залуду мети
те обриче чуда;

ход овај само ће донети,
без јесени зиму,
лето без пролети.

6
И знам,
и леди ме знање, -
штуро је ово,
стопа у стопу ткање.

И јалов пламен,
саму кад не спржи срж; -
јадован мраз,
кад не строши се камен.

7
Ходом то у неходе
у беспуће непутем,
и броди да се не преброде.

И стопом то, и скутем,
врелини врео,
усна кад усну
испијајући прокази,

на крају нестати цео,
ал проклијали трази.

Туга у камену
1
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза;

А дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.

2
И кренем, и родна коб
све дубље ме корени.

И крикнем,
и у срце као нож рођени зарије се крик.

3
И крвљу ту па ту
матером у круг.

А свићем са зорама,
а с вечери сетно
нестаје ме за горама.

4
И немо из твари тугом
објави се друг.

И тугом зацвркуће тица
и зазелени луг.

5
И секира кад љуто
засече дуб;

и јагњету вук, - кости кад млави зуб;
немо све свему тугом
верни остане друг.

6
Слобода робу, - одбегнем далеко,
а све дубље ту.

И благослов што гробу
колевци проклетство неко, -
одужити дуг.

7
Све зове, -
остајем.

Кореном у камену
тузи затварам круг.

8
Патнику из тиха срца
то чудно пукне зоре цик.

И чудно,
на рамену себи,
светли свој сагледа лик.

9
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза.

А дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.

Речи из осаме
1
Амбисе прекорачим,
стукне на равном тлу нога,

Дневи своје замрачим
блесне видело Бога.

2
У тишину се облачим,
тајном проговара твар.

Пепео ветри ме веју,
остане жар.

3
Бездоман,
топли нудим кут.

Беспутан,
даљинама поведем на пут.

4
И судње ме,
и мрем,
а живот отвара тек двери.

Реч своју нем
камену завештавам,
и звери.

5
Бездетан,
на истину грем.

Синови прате ме
и кћери.

Мисао
1
Тишином чудно
све ми засветли, -
крилата походи ме она.

Нерођених зора
запоју ми петли;
са дан искон-мора
потонула, чујем, брује звона.

2
Радуј се,
свему си спона,
покоји у теби сви живе.

И душа
тузи што склона;

и празнином што
дани засиве, -
у походе то спрема ти се она.

3
И чудом,
у непроход ме сплету,
путање исправе се криве;
и радосница суза
ороси ме кам.

4
И кроз голет ме, у маху,
дах заструји априла.

У самоћи то
не остадох сам:

тајно је кроз потаје моје, знам
нога њена била.

5
И неспокоји
у покој сви оживе.

Са бездан са извора
потеку воде свете.

Благе од срца срцу
вести полете.

6
Мрежи то, и пауку,
злослутно што је плете,
приснива се свила.

Души то,
светли за лет,
тајно израстају крила.

7
Тишином чудно
све ми засветли, -
крилата походи ме она.

нерођених зора
запоју ми петли;
са дна искон-мора
потонула, чујем, брује звона.

Александар Вучо
(1897)

Хумор заспало
Сву ноћ кроз уста улице
Цурила спаваћа кафа
Сву ноћ се у постељи немира
Под обрвом крваве тамнице
На пантерским рукама бабице
Порађала трула жирафа

Једно је дете у воску
Најнижег варошког рафа
Глодало бачену коску

Једно би дете могло
(Када би само смело)
Да закоље читаво село

Сву ноћ сам под скутом станице
Са плућима од беле хартије
Чекао закуску срца...
Једно је дрво на друму
Крвљу која из очију штрца
Чувало ужасну шуму
На ледено лењим минама
на песници ледено лењих пожара

Једно би дрво на друму
Могло (када би хтело)
Да запали читаву шуму

Растко Петровић
(1898 - 1949)

Са светлим пољупцем на уснама
То, то! Умрети; никада више не живети! Никада!
Ову љубав са очију скинути, почетак ове мисли, ово дисање;
Птицо, сложи крила, сенком њином узбуђује ме ливада -
Гледај, ево сунца! Јаднице, шта зовеш ти: дисање;
Зар и зато умрети и нигде више не живети!
Гледај, гледај овај друкчији Ускрс, гледај ове друкчије Цвети!
Тешко крило!... Никада више не живети, никада.
Вече, вече! Срце, болно срце моје, умири се...

Чудне речи девојке, добре невезане речи,
Срце, паметно срце моје, заборави!
Заборави све, све, боје јутра и воћа, болне усне док јечи,
Заборави Тајне рођења, заборави Великог друга;
Иди, иди, јецај, срце моје! Заборави! Заборави!
Ил погледај још једном то дивно вече што пада;
Пре но што пођеш смрти,
Да не живиш више никада, никада.

Један се једини пут ипак пробудити у вечности,
Не живети опет, већ само своје очи отворити,
Под небом препуним птица, под таласима младим светлости;
Од општег узбуђења, одједном очи отворити:
О, како чудно и дивно то дође!
Док гледах љубичасте зраке овог грања у зори,
Као да њина опојна младост тек прође...
Не лудуј, срце, о њима ни траг више не говори!

Узбуђен, незнаног часа, широких зеница у бескрају;
Још један једини пут тада у величанственом сјају
Заборављати; заборављати све то што живот би иза мене.
Сањати, сањати, о слушати да се из самог дна смрти пење
Тај већ давно заостали пољубац за усне њине румене.
Прећи и ова расветљења, прећи и ово горење...
У онај час, у ком се чује и крв и лишће како пада.
Не памтити, ал сањати, можда бити несрећан ко некада.

То, то! Одједном очи отворити!...

Задихан и пробуђен за час јединством у дрвећу, -
Да л смрти оставих жеђ за дно идућег дана? -
Ослобођен видех кружна сливања да покрећу
И ову уморну моју усну, да с њом и зеница ми сана
Од поноћи већ схвати Час ненадмашног ганућа!
Кроз јединство бола мог проби зрак, док леже по дубрави
Сунца, што сијаше кроз мене у толика сванућа:
Да један час сам вечит, сред ове безразложне љубави,
Пронесите и сједините кроз мене неба вечито путујућа;
Па нек се вежеш најзад све што би у телу, ненадмашно у гласу,
И нек се изврши најзад та Жудња, једина верна овом Часу!

И нека умрем већ једном, нек превазиђе та мисао,
Сувише жедна да зна који би нов сан да устави...
Толико добре тишине дође из ноћи коју сам дисао,
Мир, срце; и тај Час даћу, за један још час љубави!
Ил осврни се на вече што заста да гледа још у дан,
И расветли се нагло ко а би сунце да врати;
Осврташе се тако тад да нам и погледом плати
Тај Час; о срце, будно већ, што се враћаш у сан...

Па небо кад буде расветљено, што већ би расветљено,
Кад и даљина буде сама, што је вечито била сама,
Када и радошћу и сазнањем све буде натопљено:
О тада тек, ко у сан, тонути у смрт из бескраја,
Тонути, тонути, за вечност, са светлим пољупцем на уснама.

Дигнем тад очи небесима
Дигнем тад очи небесима, нада мном се плавило рађа,
Погледам доле: у бескрајних светлих извирања је јава,
И кружи маглени даљни дах, седефом, док млеко се рађа,
На очима руке провидне, чежњама ми заноси глава;

Говорим, а глас мој, са небом, ко шапатом се болним срађа,
Нити икада могах изрећи - колико ме тад то спасава.
Заћутим, јер ван провидности постоји ли икоја грађа,
Спрам које живот овај цели изгледаће као да спава.

Овде ни једна зграбљена страст не прими се кореном среће
Нит удовољство да дође с њом, но мешање је с тугом веће,
И од ужаса ево самог да у смрти је глувост краја.

Али ми за нову ону боју отвараће се очи друге.
И онда сваку страсну жудњу тек тад одвешће нове пруге.
Са мојом зрачном сузом у саму ту средину раја.

Десанка Максимовић
(1898 - 1993)

Поноћ
И одједном чудно се нешто догодило,
као реч чаробна нека да се рекла:
оживела је на зиду слика
и ека широко потекла,
и кришом у њу поувирали
листови поумирали.

И одједном тужно се нешто догодило:
у високом небу чуо се крик,
то је зрно неко погодило
над реком, у сребрно крило,
птицу које није никад било.

На бури
Сву вечер на пустом брегу
неко стоји.
Пусти ме, мајко, да видим
да ли је човек или бор.
Пусти ме да видим ко то
сву вечер гледа
у наш бели, скромни двор.
Пусти ме, мајко, неће ме
уморити ход,
брег је близу нашег дома.
О, ја осећам да ми је род
тај човек или бор
што сву вечер близу грома
стоји и гледа у наш двор.

Видиш ли облак црн,
огроман, злокобан брод
над њим плови
и смрт носи?
О, мајко, иди
ти га бар зови
нека се склони у наш дом
тај човек или бор
што сву вечер стоји и гледа
у наш бели скромни двор.

На пустом брегу он је сам
као дете кад руке скрсти
над болом неким први пут.
Пусти ме да танки моји прсти
мета буду бурама злим.
Пусти ме, пусти, добра мајко,
тако је потмуо
и зао облак
што витла над њим.

Посланица
Боже, ја знам да ме ти не познајеш,
случајно рука твоја живот ми је дала,
случајно она ме диза и обара.
Боже, теби је свеједно да ли је зала
пун живот мој, или добара.

Мада смо били у твом крилу, заборављаш на нас
као ми на давно расуте снове,
не тиче се тебе да ли смо плакали данас,
ни где ћемо пролити сузе нове.

Ја знам да ти нас уједно врсташ,
да душа моја утешна је варка,
исто смо пред тобом ја и паук крсташ
и на каменој плочи шарка;

исто је пред тобом потока жубор и мој глас;
једно су уздах мој и мирис из башта;
померити се неће ниједан трун, ни влас,
над звездама што је на земљи испашта'.

Пред лицем твојим једно су стена груба,
и срце моје, и рубини и топази;
ни кад станем престолу твом крај светлог стуба,
познати ме неће око твоје, и ако ме опази.

И кад год сиђеш у живота овог таму
као постање, цветање и смрт,
свуд ходи душа твоја кроз себе саму
као кроз тући врт.

Упозорење
Земља ничија
пуна је страха и плача,
отровних врела пуна,
пуна вртача
које силазе до пакла.
У њој су певице сломљена кљуна
и срнама су замућене зене,
људи живе срца већ ишчупана,
ту не зараста ниједна од рана,
ту већ с пролећа слана опари траве,
ни после кише ту нема отаве.

Око поноћи када сви већ поспе,
земљи се ничијој приврзају демони,
страхом, сумњама, мисли људи трују,
у срце им се дубоко увлаче,
убацују у њега кајања гују,
недоличне мисли убацају.
Још за живота
људе у пакао одводе демони.

Душан Матић
(1898 - 1980)

Да именујеш сенке звезда
Да именујеш сенке
И пламен
Да разгрнеш те магле
И камен
Између себе и јасне звезде своје
Смрти да станеш:
Колико топлих трава
Колико болних очију

Колико пута љубав
Колико пустиња
Да кажеш
Ниси стигао.

А грдан један џин на твоме
Прагу да уђе чека
И слабости све те да помете
На твоме дому

Узалуд

Пред буру
Нека ноћ буде опет онаква какву ви хоћете
Ја више ништа не знам
Ништа не разумем
До само ноћ како опора и смоласта надолази
Ноћ и ноћ и ноћ.

Место злата и зла и добра и зида очаја
Који се не срвшава о који ударим главом сваки час
Један занос без лика један разум без крика
За дугу ноћ која наилази
Поглед и видик смешни и смешани занавек.

Сем крви која тече између бола сваког и бола сваког
Нема тог виска који ће да им мери дубину.

Заборави своје памћење заборави свој заборав
Ко путник расејани бошчу на непознатој станици
Мост рањав од рана света пружа се преко тих урвина
Преко тог ужаса и блата
Где се ломи навика светлости у сузи неоткупљеној.

Ето на пропланку те језе без дна да бдим и спавам
Ломљив и таван и сам
Дрскост ми ништа не помаже.

Раде Драинац
(18999 - 1943)

Родни брег
На песковитој падини нишу се тује;
Под њима бујни мравињаци,
Често, овуда, нечујни кораци
Глувих ноћи до колена газе,
А који пут, кад дуну олује,
Зеленом долином, све до планинског ждрела,
Глас неке кобне птице зору помрачује.

Неки крупан, црвени цвет
Расте испод мрких сеника,
Као кандила шумском богу.
Са тог сам брега, давно, одлутао у свет,
Те не знам дал и још у којој брези
живи слика
Мог прозеблог детињства,
Светачких и босих ногу?...

Класичне строфе
Био би ми потребан размак од сто лета
Да сазнам каквим сам страхотама савременик био.
Шта је пропаст Микене под којом лимун цвета,
Пад Троје и рушење Пергама,
Иза чијих се зидина крвави Данајац крио?
Не прокуните ме ако ме видите сама
Где ходам далеко од људи
Друмовима уз које глогови процветаше!
И нека вас ништа не зачуди
Видите ли ме загледаност у звездано небо
С ове црне земље наше!

О боље, боље уопште да се нисам родио
Пре но што светом мину зли ветрови људске крви!
Био бих тако срећник први
Који се од своје судбине сакрио
У ватрену вољу богова који се јављају само
Кад желе до у бескрај да открију своја чуда.
Али ко зна од нас зашто се рађамо и куда лутамо.
У највећем болу света, неми као Буда?

Ристо Ратковић
(1903 - 1954)

Бивши анђели
Богојављенски су хујала небеса, огромна,
Звездана, хладна.

Силазили сте на реку смрзнуту,
Високи, витки, лепи.

Анђели бивши знам:
Кротили сте мрак уводама.

У моје срце-звон звонили сте
Крином,
Да не свиснем од живота.

Ко вас отера са извора
Ока мога...
Не видим вас.

Још само у снежном цвећу прозорском
Тражим крила и колена ваша предивна.

Узалуд.

Милан Дединац
(1902 - 1966)

Шлеско бденије
Да није још ове ноћи
да нам сећања угаси и мутне ове жуди,
да није још ове ноћи
никад ти, друже, не бих могао доћи,
залуд би чекала мој корак да те из
самоће разбуди!

Да није још ове ноћи
да нам небо склопи, ово грдно, и наше очи,
да нам ове ноћи није
зар бих још знао какве су твоје очи,
зар бих се сећао какве све боје крије
небо Србије?

Да нема још ноћи ове
да нам јаву успава и бистре пробуди снове,
да ове ноћи још нема,
никад, ах никад Морава протекла не би
између ових жица,
и зар би икад, у пустој овој Шлеској
залистала липа, до облака голема,
и у грању њеном запевала птица!

Да ноћи ове још нема!...
- Шта сужњу црном остаје?

Ноћ нека довек траје!...

Ноћ дужа од снова

Певам да ми дан овај не оде у привиђења.
Тол'ко се минулог лета срушило сунчаних јата,
толико звездане ватре у очи празне од бдења,
да обневидех одједном под пљуском огња и злата
и глава ми се помути од ненадног помрачења.

Па тек што сам свео очи да се од бола умире,
заисках опет да видим, још једном, високе боје,
ал Сунца више не беше: црни се колути шире
и само на обалама искре се последње роје.

Не знадох да је с видика одавно Сунце клонуло,
јер скитах спуштене главе једино блеском занесен,
и не слутих а је лето у своју сен утонуло,
да је ноћ дужа од снова и да се смркнула јесен.

Па прихватих се за грану, тражећи од ње спасења.
'Грана је, грана је!' - шанух. О, нашто та
искушења?

Насмеј се да ти дан овај не оде у привиђења!

Небеских светлила нема, ал помрчином не блудим,
јер сам тог златног лета толико сјаја скупио
да ми се већ казивало да место зора ја рудим
и да свуд разливам сјајност коју сам с неба упио.

Будим се, а из мог тела, гле, светлост сама извире!
Пођем ли, под мојим ходом зрачна се стаза ствара,
преда мном сва устрепери, али већ за мном умире,
а исткана је од мора, и сва је од небеског жара.

Издигнем руку ка небу - у тавном срцу свемира
новоизникло сазвежђе од моје шаке заблиста.
Ослоним ли се на стабло, запитам се пун немира
да л крошња мог крвотока ил сребром маслина листа.

Ко куца? Је ли то дамар у грани јесењег зрења,
ил моје удара срце, већ лудо од узбуђења?

Па ридај да ти дан овај не оде у привиђења!

И видим да, осим мене, свуда заре из полутаме
дозиви, биље и стење, и луче светлост ко у сну.
И плиме морске проматрам како се варниче саме
и диме сумпорним сјајем кад међе копна запљусну.

Све што се напило сунца - расипа зрачења ноћу.
Глас прхне, а за њим сјаји, још дуго, дрхтава струна.
Кроз лишће мрака букти по грумен Сунца у воћу,
а место Месеца греје сваког дрвета круна.

Негдашња сазвежђа више с неба даждити неће,
ал друга, около мене, сада над земљом лете:
из таме смокве и нара звездано коло узлеће
и младу Путању Млечну маслина од грања плете.

Варницу хватам у лету, сав скрхан с неповерења:
свитац ми на длану гори. Не, нећу ја сновиђења!

Застрепи да ти дан овај не оде у привиђења!

Камен ли дохватим руком - искра у њему снева,
и тиња у сваком цвету по један угарак скривен.
Жут одсјај илинских муња у грудима ми још шева
и сав сам од месечине и сав од сунца саливен.

И видим: губе се међе између ноћи и днева,
Мој живот, звезде и биља промину у магновењу,
ал истрајаћу све дотле док сјај из мене изгрева
да опет пригрлим Сунце при његовоме рођењу.

Ја ћу га чекати мирно да пут превали до мене,
но ако ми пре те зоре црн двојник Сунчев засја,
пашћу у његовој сенци под којом све мре и свене,
ал умирање ће моје и његов мрак да обасја.

Па зато не стрепим више од потпуног уништења,
јер мојим престанком зрачим и Сунчев двојник се
мења

...И певам да ми час овај не оде у привиђења.

Трава у сну и на јави
Три ноћи, три пуна дана опчињен бејах од траве
Место Месеца и Сунца, друга сад гледах знамења,
и сазнадох да сагреших са соје махните главе
што љубљах досада само чари неба и камења,

а траву познаво нисам. Три дана, три тешке ноћи
расла је мени кроз снове, на јави та иста мора,
па стрепех већ да ми лице, у злослутној тој самоћи,
ах, неће никада више зрацима умити зора.

Три ноћи, три пуна дана минуше без света жарка,
и ја га узалуд чеках да дом и мене позлати.
Нада мном цветаше само његова утварна варка:
сунцокрет, место Сунца, који се у небу клати.

Три дана, три тешке ноћи прође без сунчева зрака,
па мене, звери и шуме обузе предсмртна страва.
Испод тог огромног цвета који се шири из мрака
ја видех да целим светом свуд влада свемоћно трава.

До подне свакога дана из грдног кратера цвета
били су млазеви траве с хуком исконских глечера,
од подне у мрак тог гротла све траве овога света
враћале су се, суморне, ко зраци Сунцу с вечера.

У сновима, до поноћи, из земље сам кидо траву,
и не слутих да то чупах, из небеса, кишу црну.
Али када на праг ступих да развенчам сан и јаву,
место тога, преко мене, поноћ кишни плашт огрну.

Од поноћи, страсно жуђах да се спасем травних
чини,
али залуд! Узалуд сам ја чупао своје косе,
Од јаве ми, и од снова, остануо траг једини:
у руци сам притискао прегршт траве, с капљом росе.

Десимир Благојевић
(1905 - 1983)

Утва златокрила
Да л зора буди јабуку, бездан ил огањ страшни?
Да л прво јутро труби понором језе од ноћи и снова,
или мирта зелену њише грану, кикоће сунчани змај раскалашни,
ил светога се пламена руј точи долином птица и зверова?

Не знамо ни куд нас носи, ни куд нас зове јек сунчеве трубе;
не снисмо ни шта је, ни шта бива на међи љубави и бола;
и не слутисмо зашто се под кровом целог јутра птица и сен грле и љубе,
ни да ли је мисао скрушена, царска ил хола.

Свуд су светови око мене, свуд се смеши човек с веригама снаге и бока;
свуд су реке око нас, свуд певају како је ноћ на вранцу одјахала;
свуда су, невесела и ужарена, два присна, два топла људска ока;
свуд су бели лепрши јутра, свуд свеци и деца из свих небеса и махала.

О блиска и нераздељива туго у дому, у девојке ил просјака,
о смерни боле, ти се изливаш у торзо, медену круну јада!
Нема нам, нема добрих сејача и добре сетве, а тврда је шака,
и све је, све тугом засуто, све између поља и града.

Не слушај више ту тескобу мира, тај терет буђења и сиње сете.
Огрни коласту аздију и расточи мрак, звездану плеву и обруч самоћа.
Нек ушетају ти у дом звери и птице, крила, крила што лете!
Нек зашумори на трпези часној све што је од сјаја, вина и воћа!

Не дај да те мир сколи, самоће пређа ил невесела самовања;
нек прсне прстен што се око нас пламен, зао сплео;
наслони срце на поздрав, псовку, звоно, јутро што одзвања;
на тугу, сузе ил крик, наслони срце и уво на свет цео.