Скендер Куленовић
(1910 - 1978)

Стећак
Стећак мраморни ћути говором сцена по боку.
Јачи од канџа кише, повампирења и крађе.
Његов мјесец и сунце, што значе посмртне лађе,
Давно су превезли душу, вјекују сад у доку.

Удаљили су се од њега и градови и села.
Видик му створе листопад и козе што ту брсте.
Вјетар подсјети лијеске, и оне се шаптом крсте.
Змија му крене уз рељеф, свој рељеф свије сред чела.

Зашто сам дошао овдје кад све већ овдје пише?
Посљедњу биједу зелен с јесењом травом дишем.
Чуј, звони зрело стабло: то лијес ми теше жуна.

Стихове што још брује - длијетом по стећку свом стишај
и, успокојен, пусти нека их покрије лишај,
лези под стећак стиха без превозника-чуна.

Радомир Продановић
(1915 - 1944)

Глас
Ти гласе из тишине,
када се рујним предзаком
незнано кроз нас винеш,
да је мрењу заблистало пролеће
у сенкама што испред ствари стварношћу пребивају,
сребрном нити доћи ћеш у походе
на границу црних и белих светова,
где ће да ти зазвучи тугованка
од сатртих, бездану полетелих надања.

И од хода доласка твог
мекано звончиће у душама безвучање,
да још једном начује се песма
што је кроз нити у прелому носиш.
А са ликова умирења, отпашће све боје,
и у бело сахраниће сву радост и очекивања,
да ти белином осветле пут
кроз твоју последњу вечер.

И доћи ћеш на славље
у долине свих звонова,
од нарицаљки што потегоше у дубину,
и биће ти дочек
на висинама свих веровања
што у расплинутом преливању
ни теби ни другом не кренуше.
Али се не бој, и не задрхти,
што ће и теби зацвокотати зуби од ледне вечере,
јер са прстију,
у та сива времена,
склизнуће и последња кап нам крви,
за топло, не да буде,
већ у црвеном да дочекамо те
и још једном
осетимо се као људи,
када је и крв допевала своје.

И после вечере,
растрћемо ти лежај
од зглобова меканих нам болова.
А изнад кровова,
забрујаће ти успаванка,
дотле уздржавана, из наших колеба.
Но нека те не жалости то
и што ће у твојим сновима,
по суза бисерна на тренутак
низ лице да нам блесне,
њоме ћемо укресати ватру,
за вечно,
кроз твој усталасани огањ, везивање.

И пламом из сузе пробуђени,
поседаћемо около огња,
и пригрлићемо твоје снове.
А онамо, све што нисмо ми,
тама још једном,
саломиће себи врат...
И тад,
запалићемо се сви,
и ишчилети кроз скрушени пламен,
а ти гласе,
уснићеш поново своју реч,
за у некуд даља рођења људи.

Звоно
Небо је сковано као звоно златно.
А земља од туча обешено клатно -
брује олује.
Ветри кроз раскуштрене косе прохује;
челом дотичемо недро висина,
прстом размичемо звеку модрина -
заглушио је свако свог слуха тон.
И дозивамо с глухи са звоника
и гледамо се слепи са видика,
неком руб звона туч угиба -
појасом плавим по зраку шиба
помамљен звон;
те ухом нашим брује олује
у златно небо -
кад срце туче о тврдо ребро
безгласно бим, безгласно бом.

Васко Попа
(1922 - 1991)

Свадбе
Свако свуче своју кожу
Свако открије своје сазвежђе
Које ноћ никад видело није

Свако своју кожу камењем напуни
Свако са њом заигра
Обасјан сопственим звездама

Ко до зоре не застане
Ко не трепне не тресне
Тај заради своју кожу

(Ова се игра ретко игра)

Јурке
Једни одгризу другима Руку или ногу или било ста

Ставе то међу зубе
Потрче што брже могу
У земљу то закопају

Други се разјуре на све стране
њуше траже њуше траже
Сву земљу раскопају

Нађу ли срећни своју руку
Или ногу или било шта
На њих је ред да гризу

Игра се наставља живо

Све док има руку
Све док има ногу
Све док има било чега

Пепела
Једни су ноћи други звезде

Свака ноћ запали своју звезду
И игра црну игру око ње
Све док јој звезда не изгори

Ноћи се затим међу собом поделе
Једне буду звезде
Друге остану ноћи

Опет свака ноћ запали своју звезду
И игра црну игру око ње
Све док јој звезда не изгори

Ноћ последња буде и звезда и ноћ
Сама себе запали
Сама око себе црну игру одигра

Срце белутка
Играли се белутком
Камен ко камен
Играо се с њима ко да срца нема

Наљутили се на белутак
Разбили га у трави
Угледали му срце збуњени

Отворили срце белутка
У срцу змија
Заспало клупче без снова

Пробудили су змију
Змија је увис шикнула
Побегли су далеко

Гледали су издалека
Змија се око видика обвила
Ко јаје га прогутала

Вратили се на место игре
Нигде змије ни траве ни парчади белутка
Нигде ничег далеко у кругу

Згледали се осмехнули
И намигнули једни другима

Сан белутка
Рука се из земље јавила
У ваздух хитнула белутак

Где је белутак
На земљу се није вратио
На небо се није попео

Шта ј с белутком
Јесу ли га висине појеле
Је ли се у птицу претворио

Ено белутка
Остао је тврдоглав у себи
Ни на небу ни на земљи

Самог себе слуша
Међу световима свет

Смрт сунчевог оца
На три корака од врха неба
Од липе у вечноме цвету
Старо је сунце застало

Поцрвенело позеленело
Окренуло се око себе трипут
И вратило своме исходу

(На наше очи да не умре)

Кажу да има сина сунчевића
Док се окат и за нас не роди
Научићемо мрак овај да сија

Слепо сунце
Саката два зрака
Слепо сунце воде

Јутро је у печалби
С оне стране неба
Није на своме прагу

Подне је ниско пало
Вуцара се с муњама
Никад није код куће

Вече у свет отишло
С постељом на леђима
Проси на некој звезди

Раширених руку
само је ноћ изишла
У сусрет слепом сунцу

Сукоб у зениту
Родило се модро сунце
Под левим пазухом неба
Родило се црно сунце
Под десним пазухом неба
Пење се модро пење црно
Према кули у зениту
Где пустош сада столује

Сишли смо голи у себе
Отварамо кртичњаке
Шапућемо тајно име
Сунца свога завичајног

Златни троножац из куле
Кренуо је на три стране

Поноћно сунце
Из големог црног јајета
Излегло нам се неко сунце

Сијало нам је на ребрима
Отворило је небо широм
У грудима нашим сиротим

Заходило није уопште
Али ни исходило није

Позлатило је у нама све
Озеленило није ништа
Око нас око тога злата

У надгробни нам се камен
На живом срцу претворило

Крунисана јабука
Извади сунце из уста
Ноћ нас живе сахрањује

Јабука је ово моја
С неба ми на језик пала
Пустите ме да је сладим

Зини нуло да нам сване
Да сунце и нас крунише

Молите се да не зинем
У јабуци за вас црве
Слатког посла више нема

Плава омча
Зашто нам врат зреником стежеш

Волим да ми набори неба
Густо низ бокове падају

Задавићеш нас тим појасом

Волим ваш плач са плавом омчом
Кад уморан се распојасам

Високи пут
Дигни ту своју ножурду
На мисао си нам стао

не могу кроз вас кораке
на рукама да пронесем

Склони се мисао ће ти
Ујести звезде с табана

Не могу да жртвујем пут
Кроз ваше ме главе води

Слободан лет
Пусти нас да одлетимо
Из твог двора без темеља

у звезде сам вас ковао
Под сводом своје лобање
Одлетите ко вам брани

Пусти нас да пропаднемо
Сваки нас лет у двор враћа

Ту сам вас птице чекао
Одрежите себи крила
Слободан да вам буде лет

Звездознанчева оставштина
Остале су за њим његове речи
Лепше него свет
Нико не сме у њих да се загледа

Чекају на окукама времена
Веће него људи
Ко може да их изговори

Леже на мутавој земљи
Теже него кости живота
Смрти није пошло за руком
У мираз да их однесе

Нико не може да их подигне
Нико да их обори

Звезде падалице главе склањају
У сенке његових речи

Ништарија
Ништаријо спавала си
И сањала да си нешто
Нешто се запалило
Пламен се превијао
У мукама слепим

Пробудила си се ништаријо
И грејала леђа
На пламену из сна

Ниси видела муке пламена
Читаве светове мука
Кратковида су ти леђа

Ништаријо заспала си опет
И сањала да си ништа

Пламен се угасио
Муке су његове прогледале
И угасиле се и оне блажене

Звезде избеглице
Погледале сте се звезде
Кришом да небо не види
Мислиле сте добро

Разумеле се наопако

Освануле сте хладне
Далеко од огњишта
Далеко од капија неба

Погледајте мене звезде
Кришом да земља не види
Дајте ми знакове тајне
Даћу вам вишњев штап

И путању једну моју бору
И водиљу једну трепавицу
Кући да вас врате

Зев над зевовима
Био једном један зев
Ни под непцима ни под шеширом
Ни у устима ни у чему

Био је већи од свега
Већи од своје величине

С времена на време
Тама би му тупа тама очајна
Од очаја ту и тамо блеснула
Мислио би човек звезде

Био једном један зев
Досадан ко сваки зев
И још изгледа траје

Стеван Раичковић
(1928)

Руке бола
Дај речи густе ко смола
И речи као крв неопходне
за наше празне руке бола
Подигнуте у светло подне.

Дај ону страшну реч што тоне
Још непробуђена у мрак меса
Од које груди мукло звоне
Као негледана кап небеса.

Дај речи које имају тело
И у телу срце црвено,
Све оне које ће горко чело

Наћи у свету разбијено.
Дај речи горде ко мач топола
За наше празне руке бола.

О врати се
О врати се у собу
Из блата под бели кров.
Глупи те уморио лов
По пољу и по лобу.

И све док живи у дубу
Безгласни тихи црв
Нека се и твоја крв
Повуче у мук. А трубу

Младости нек затрубе
Други за друге и грубе.
О врати се о врати.

Ломи се већ твоја трска
На ветру. И киша прска
По голом месу што пати.

Песма и смрт
Ова песма нема оштрих зуба
Све је у њој голо ћутање и мир
И спори долазак до последњег руба
Испод кога мами хладан дубок вир.

Ова песма нису тешке речи
Мада мало опор звучи густи звук.
У њој нема капи која главу лечи
И болне руке згрчене у лук.

Ова песма можда личи на долину
У којој се болно скаменио вук.
Ова песма споро улази у тмину:

Ја не видим више од ње помрчину
И осећам само тешки тамни звук
Како моје руке вуче у даљину.

Камена успаванка
Успавајте се где сте затечени
По свету добри, горки, занесени,
Ви руке по трави, ви уста у сени,
Ви закрвављени и ви заљубљени

Зарастите у плав сан камени
Ви живи, ви сутра убијени,
Ви црне воде у беличастој пени
И мостови над празно извијени,

Заустави се биљко и не вени:
Успавајте се, ко камен, невени,
Успавајте се тужни, уморени,

Последња птицо: мом лику се окрени
Изговори тихо ово име
И онда се у ваздуху скамени.

О сјај су само врата краја
Тај мук - да није звук без краја
Што свуд сеже
Па неки мир са криком веже
Ил маглен дух са месом спаја?

Тај крик - да није врх тишине
Што е ко усов у нас руши
Ил неки бат у нашој души
Кад бол се вине?

О мисо рије
Мој дух и као смрт ме гледа:
Све што бива - а сан није

Заспалог нечег усред леда?
Тај мрак - да није болест сјаја?
О сјај су само врата краја.

Записи о Црном Владимиру (8)
Понекад тако стајати
Скривен у сени поноћи
Кад зашкрипе вајати
Као да ишту помоћи:

Пуцају греде дебеле
Начете тајном секиром,
А даске криве, небеле,
Одјечу ко под звекиром.

И воња све на амове,
Кожухе, крње рогове,
Славине, коце чамове,
Ланене дреје, стогове.

И шушти слама уморна
И цури зоб из зобнице
И зјапе врата суморна
Ко одшкринуте гробнице.

Све што је икад имало
Живот, до уре удесне,
О није мртво нимало
(Бар неке ноћи чудесне).

Миодраг Павловић
(1928)

Зора у Кареји
Велики уздах светла
на ћошку, као што рече покојни ујак
на воденом обронку Цариграда,
господа у црном дочекују зору
с бројаницама у руци, на тераси.
Грожђе зри.
Ход на смрт мирише.
Над пучином се диже језик који гори
и облак укрштен,
у срцу клија нов почетак,
око конака се вију птице и конци.
Стефане, часовници звоне, пиши,
(можда се јутрос последњи окреће воденица трња)
пиши: сјај је долазио изнебуха,
из свећњака већег од планине,
трнули су житејски магнети
и сви су имали стрпљења:
заробљеник духа и рђа на крсту,
трава и пећински очи бдења,
и василевс коме скидају крила,
сви опијени бистрином
гасили су време.
Убогима свиће одавде мелем-дневи:
сунчева светлост пуна месечине.

Хлеб и вино
Вино је бура, бургија и хук,
хлеб је нежни табор,
вино је звонара дивовска и гола,
прва реченица отпадника, клик,
хлеб је бедем бедних,
софра за слепиће
и вењак изнад Мртвог мора,
вино је језик запаљен,
златна верижица снова,
зазубица која слатко зановета,
хлеб је поздрав пабирака,
добра икра из насушних река,
вино - срма беса,
између два града аветињски жагор,
њега у кланцу отмеш ко невесту,
хлеб обретеш као светлу главу.

Онда се стигну те две снаге
и братиме њихови дамари
пред тобом, у чаши, у поноћ:
из модре се погаче бисер рони,
а цветна грана по крви се размеће.

У теби жеђ као гуштер палаца,
устајеш побуњен љубављу
и тражиш да се пије и цвета,
преокрет ти у ушима звони.
За столом страва.
Со на прсту ученика,
у зору кад се све открива -
чета спава. Ко ће сутра рећи
у које се тело хлеб претвара,
на какав нас сабор то позива вино!

Слутња до краја
Прете нам са свих страна
у име оца и сина,
прете нам потопом
што стоји одмах из брда
као џин од слузи,
па глађу
од које не штити ни једно биље,
прете и ужасним обиљем хране
(каква будућност!)
и најездом вина.
У кардиналски-црвеном
шетају нам ноћу по стану
и траже прекидаче
за све што светли и греје,
држе проповеди дуге
које мало значе,
а могу да се позову само на трубе
што вребају с неба
ко топови с ратне лађе.
Прете нам са свих страна
ударцима и страшним снима,
авај, и наши снови су с њима!
Но претња предуго траје,
удрите већ једном, или доста!
У нама видно пркос расте
и свако у свом углу спреман је да умре
сопственом смрћу, храбро и полако.
Удрите!
Кости нам постају метал
и звоне као звона,
господарима лудим и спорим
узвратићемо претњу
гласом са горе Сиона!

Чим се поклопац спусти
Лагали су они који су рекли
да после смрти ничег нема,
као и они што збораху о спасењу:
чим се поклопац спусти
зачује се звиждук
и почињу да те буботају с десна
и да те гуше с лева.

После те навезу на сиво море
да пловиш ил пливаш по мемли,
пустош је очајна испод купола,
изговараш имена која си увежбао
на часу веронауке, ил у болести,
ал одјека нема, нико за њих не зна!
Схваташ: ни спаситељи,
нит ико са земље
до овог бездна није стигао.

Осим тебе.
Ни то баш није морало да буде.
Док пливаш без предаха
разна светла на леђа ти се свале,
па те струје носе кроз собе
где су само боје које не разумеш,
а промиче време.

Сад без оченаш смишљаш нову веру
но ништа твој напор не вреди,
не ради се о милости ни о греху -
одговор се крије једино у значењу боја
о којима ти појма немаш.
Каква брука!
Промашаји у животу су ситнице
према овом како си сад сметен
иако си све платио за свој пролаз.
Шта ће се збити с тобом
који ни а не умеш да кажеш на том путу?
Стојиш усред смрти као кретен!

То слово (5)
После предсобља и амблема
улазимо у главну дворану
довде је могла нечија рука
да нас води
престо од глине
таванице нема
између четири зида
једна птица лута
онда на изглед неумесно
на столици седа
и чини покрете
својим кљуном
ћутање се више пробити не да
птица окреће листове књиге
потом на лири
твори звуке
очи јој расту док у нас гледа
и види слику која зури
као што и лира
више свој звук
неће да преда
тако и књига
до врха пуна знака
не одговара више и не пита

листови се окрећу
Слово само себе чита

Дивно чудо (3, 9)
А тамо дува
преко света и свега
и гаси се
гасне
упорност светла
слогови ветра
иду преко слуха
и где је тамно и јамно
зрак што долази
право из дисања
свој простор куша
и у беспочетно
дира.

Атман држи у руци
велики мех
за ветрове што хује
и дишу
на светске песме
упућене Диву.
О
мога смртника
и земљиног кнеза
нека у истину
обуку
пре но што небивању преда
уздарју ведра
и врели основ
своје душе.

Иван В Лалић
(1931 - 1996)

Коњ
О озверене звезде, о озвездане звери,
На мене јури бојни коњ, поносан и зао,
Коњ мртвог најамника што разбијао је двери
Уплашених олтара бронзаним оклопом грудним,

Коњ тежак, широк, коњ давно изумрле пасмине,
Коњ без јахача, који је давно у траву пао
Са звездом крви у грлу и очима од клетве будним;
Са звездом крви у грлу и очима од клетве будним;
На мене јури његов коњ, и бојим се да глас ми не

Постане прамен страха, јаук празне дворане,
О звезде озверене, о звери озвездане
Што излазите из разбијених двери трајања

Пред вама страшно сам цео, лишен моћи удвајања
На крви и пламен, и зато окрећем лице
Великом коњу што јури из сна, из црне равнице.

Гласови мртвих
У ноћи, далеко, плане ватра. За њом друга,
лептири пламена слетели на ивицу ноћи,
Трећа ватра. Убрзо једна чиста пламена пруга,
Прстен око сна. Готово. Нико неће проћи.

Кестенима пред кућом опадне лишће од страха
И људи кажу: јесен. Мелиса, то је табор
Велике мртве војске, смештен на далеке брегове.
Сам, ослушкујем трубача, напето, без даха,

Али место бакарне јеке чујем прве снегове
У напуштеним шумама. А ватре се не гасе.
Негде се сруше градови кад земља исправи набор

На замишљеном челу. Али ватре се не гасе.
Прстен око сна. Је ли неко чуо трубача?
Трубач је иза тишине, и тишина је јача.

Јутро
Просто јутро, кад сва су лица богова слична,
У јетком праскозорју, свирепа, непомична,
Једнако мокра од туђих суза, зелена од плесни,
У осмеху што открива наоружане десни,

Јутро без намере, о зубати зидови собе
Из које треба да пођем, обичан, међ људе,
Да наставим давне недовршене сеобе
У ствари што као звезде збуњујем присуством,

Јутро без милосрђа, глас кише на прозору, студен
И љубичаст, покрети оковани искуством;
Сваког сам јутра слабији а богови се смеше

Зубатим осмехом; они су исти, а мене је све мање,
А њихова проклета снага је само моје незнање,
Мој заборав, убога крв, очи и руке што греше.

Поводом воде (3)
Талас: набор ветра отиснут у калуп.
Рој слика обновљен у пени
Безвремено -
талас што у себи носи
Покрет крила у зглобу, прво око
И трептај оног последњег:
довољно је
Загњурити се да раствори се привид,
Умију очи бојом прве зоре
И заплачу, видовите.
Шта да месиш
Од иловаче, ако влаге нема,
Боже безимени? Ко чује жеђ мртвих,
Суви језик, пуцкетање пламена
У гробу непреливеном?
Глас из пустиње
Обраста у перје, крик птице шестари
Изнад ледених брегова: тврд је сан воде
Која застане на путу -

Као суза крхка је та шарка,
Тај зглоб у којем слика покреће се
Од памтивека до краја и натраг.
Просто јутро, кад сва су лица богова слична,
У јетком праскозорју, свирепа, непомична,
Једнако мокра од туђих суза, зелена од плесни,
У осмеху што открива наоружане десни,

Јутро без намере, о зубати зидови собе
Из које треба да пођем, обичан, међу људе,
Да наставим давне недовршене сеобе
У ствари што као звезде збуњују присуством,

Јутро без милосрђа, глас кише на прозору, студен
И љубичаст, покрети оковани искуством;
Сваког сам јутра слабији а богови се смеше

Зубатим осмехом; они су исти, а мене је све мање,
А њихова проклета снага је само моје незнање,
Мој заборав, убога крв, очи и руке што греше.

Бранко Миљковић
(1934 - 1961)

Прелид
Хладна ватро која изгараш
Свуд око мене а дан не ствараш
Не знају куће где одоше људи
Нит позна јутро оне које буди
Ал зна их поноћ пуна сунцокрета
Биљни петао на крову света
Који их само зато буди
Што мртви знају да буду будни
Да следе реку звезде и птице
и наставе живот криомице

Бол и сунце
То у шта се сјај и бол претвара исто
Бива: љубав коју још песник не рече
Јарки цвете којим вртови се лече
Из пробитог нерва растеш болно и чисто.

Дај ми да видим свршетак твог лета
Мир твога кретања што ми немир снио
И непокретност моја кад сам мртав био
Сам у свом срцу без муње и цвета.

Где је утеха за оно што знамо
Нада без онога који се нада, сан
Без онога што сања, свет без сени!

Је ли то љубав што се из срца тамног
У ватру премешта из ватре у дан
Љубав ван нас и у успомени?

Јован Христић
(1933)

Федру
И ово још хоћу да знаш, драги мој Федре: живели смо
У временима сасвим очајним. Од трагедије
Правили смо комедију, од комедије трагедију;

А оно право: озбиљност, мера, мудра узвишеност,
Узвишена мудрост, увек нам је измицало. Били смо
Негде на ничијој земљи, ни ми сами,

Ни неко други; увек тек за корак-два удаљени
Од оног што јесмо, оног што је требало бити.

О драги мој Федре, док будеш шетао
Са врлим душама, по острву блажених,
Спомени понекад и наше име:

Нека се његов звук распростре звонким ваздухом,
Нека бар пође ка небу које никад не достиже,
Нека нам се бар у вашем разговору душе одморе.

Вито Марковић
(1935)

Шумара
Мршав ветар
једну грану брсти
У дну неба
Облак звезде поји
Куд ће шта ће
Лептир ваздух крсти
Људи моји
Људи моји

Црна шума
Црњој шуми шета
У корову
Пало сунце стоји
Куд ће шта ће
Шума преко света
Људи моји
Људи моји

Младо дрво
Изван шуме свија
Из висине
Месец звери броји
Куд ће шта ће
Зверка зверку вија
Људи моји
Људи моји

Човек - чар разочар
Склон сневању а сам одвајкада
Из немира
Себи непозната
Окреће се
Загледа се у час
Свог постанка
И престанка правог

У почетку види завршетак
У свршетку
Не види почетак
С краја на крај
Тако надалеко
Да је знао
не би ни гледао

Љубомир Симовић
(1935)

Звезда путница
Да ли те ико на крају пута чека?
Је ли ти небо празно без човека?

Или си мрачна што знаш да горе има
једно још мрачније сунце, из кога бије зима?

Или знаш таму јутра које не осване?
И колико пепела од једног сунца остане?

Сеоба Србије
У зло се сели, доброселица!

Пртеном врећом огрнут Неготин,
Београд са шлемом на рањеној глави,
Ужице с рана разгонећи вране,
Обреновац на носилима.

Ваљево с гробом на рамену,
са точком око врата Врање,
Крушевац носећи одсечену главу,
вуку се преко Косова.

Оста на северу, на вешалима, Космај,
видик на југу затварају обриси гробова;
бежи из својих шума Копаоник,
на дренову штаку ослања се Повлен,
оглувео од топова.

Дрвље и камење ваљајући, Дрина,
Тимок, загрцнут мутним кишама,
Лаб, пун потопљених топова и свиња,
глибовита Колубара,
штапом пипајући, слепа Нишава.

Узлеће Петрова црква, праћена својим гробљем,
сија Грачаница у облаку, изнад расула,
окружени жетвама узлећу Сопоћани,
лети Жича, лете Високи Дечани,
пуна јабука, пред њима
Ћеле-кула.

Кућа из куће избачена,
дрво из дрвета прогнано, -
заглибљени већ до рамена
кроз разливена гацамо блата;
ни из небеског блеска ни из чамца
нико нам руку не пружа;
тону градови, планине, тону цркве,
за прамен магле
дављеник се хвата.

Над баром што нам се попела до браде,
од девет небеса, осам се смрачило,
а девето се дими.
Све изнад њих се запалило!

Гледамо тај пламен
високо изнад голети,
гледамо тај пламен,
- у њему још ничег нема!

Ни онај ко нас води не зна
хоће ли одатле да нам сиђе зора,
или пожар у коме ћемо,
град за градом, жито за житом,
изгорети.

Десет обраћања Богородици Тројеручици
Мајко Слова и Спаса, Тројеручице,
нека наше чамце у благе луке
из густих олуја с пучине доведу
птице, излетеле из Твоје треће руке!

Тројеручице, катанце, браве и врата,
браћу у казану олова које кључа,
све што су безбројне руке закључале,
нека нам твоја трећа рука откључа!

Тројеручице, док нас лове и мере
метром, литром, кантаром, тегом и врећом,
Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом,
измери нас, и помилуј нас, трећом!

Док кишу проткива суснежица, и вук,
риба и врана крећу на нас, у лов,
бескућницима у вејавици, Тројеручице,
Твој трећи длан нека нам буде кров!

Док се затварају све капије, сви капци,
пред смрадом наших грехова и рана,
Тројеручице, нек нам се отвори црква
на Твојој трећој руци сазидана!

Голе, млаћене моткама, секирама,
оборене под ноге, и дотучене
у подножју брда уз које смо се пели,
трећом нас руком, тројеручице, исцели!

И узвиси, трећом руком, Тројеручице,
све оне који су, стотинама руку,
стотинама година, из жетвених слама,
бацани на дно казана и јама!

У овом свету несланих мора и јела,
док нам се броје последњи тренуци,
нек засветли, нек се осоли, Тројеручице,
со суза, скупљена у Твојој трећој руци!

Тројеручице, луко и утехо,
мајко чокоту ког распињу и туку,
смилуј нам се, грешним и убогим, и прими
душе наше у Твоју трећу руку!

Двема рукама сахрањене, Тројеручице,
у ову земљу, испуњену муком,
нек нас из ове црне земље у облак
понесе храст, засађен трећом руком!