Јован Пачић
(1771 - 1849)

Сну
Сне, о мирне, влажне, тавно-мрачне ноћи,
Болним снагодавни, блажајши син!
Твоја сласт нам чини све да зло нас мине,
Хоћеш ли ми кадгод јадном ти помоћи?

Живот опор без тебе ј у тесноћи;
Сердце не мож' тужно ни да одумине,
Словом једним: надежда му не просине;
Без тебе сам јадан, скорбан у бесноћи.

Слети, растри тавна сверху мене крила;
Дај ми покој, снит от драге ми поклони:
Сновиђења теб' у руку сладка јесу.

Тек у сну ми љуба наклоњена била,
Сне, противно теби, молим, све уклони,
Да на сан ми твоје силе њу донесу.

Лукијан Мушицки
(1777 - 1837)

Натпис о људском роду
Non scholae, sed vitae discendum.

У школи преправљајте се за свет. Свет вам је море!
Школа теорију да, а ли практику свет
Пловит учи теорија, ал се плови по реци,
Избро лађу ил чун, властељ буди им јак.
Нек вам историја верним сапутником буде:
Раван је људски род себи био, и јест!

На среди сиња мора
Григорију Гершићу

Друже! ја сам ти већ на среди сиња
Мора. Бурја ми чун колеба страшно.
Ја т' не остављам весла
Одгони таласе дух.

Морски различан гад све покрај мене
Плива; уздиже врат; чељуст отвара;
Грозно скрежеће зуби!
Ал ме прогутат не сме.

Зар му не да Нептун; да ил му с' чини,
Да је дух мој сам Бог. И слаба мишца
Људска јача у беди:
Сече и препоне дух.

Томе служи сав свет, добија, губи;
Свему причина он. Где јачи живот
Тамо и победа спеши.
Дрема у миру и лав.

Павле Соларић
(1779 - 1821)

Песна о гозби 1807.
Све што време на свет даје, и камен и древо,
Све пропада у несито Сатурново чрево.
Рано, касно, његова смо требишта сви жертва;
Љуто чадам пророчество, ту сте и ви мертва.

Из утробе своје ствара он дивна и худа;
Као паук паучину части свога уда.
Чада своја он поједа, да нова прежива;
Так пучина реке глота, изворе подлива.

Ништа тверда, кад га није на небеса вису:
Ништа тверда, чем се годи числе в' летопису.
Премињују исти бози (прилике од људи)!
Ини већи, и језиком иног Бога суди.

Што је год стало у бића своје суште племе,
Имало је неотступно и место и време.
Ово тројство всегда буде; мисал сваком ласна,
Иначе смо сва вселена - ничто, нага басна.

Што је прошло, тог за њега више овде нема;
Уживено, неужито, све забвењем дрема.
Што ће бити, то нек Едип ком хоће одгада;
Ја ћу радо плод не знати градуштега сада.

Чадо часа насуштнога. Сатурнов вреже,
И где стоји, куда ходи, седи или леже,
Невеж света, човек радо изван себе живи,
Све освоји, све прикуси, да му се мир диви.

Цари наши, земсти бози, с' људ'ма другда ладе;
Земсти бози? С' бози ваља да о нечем раде.
Чему лучше подобити Бога? человеку.
То с' и бози најволели у свакоме веку.

Зато нека све чудесно оставе у двору,
Пак под зраком раба дођу сувим и по мору;
Не језици жарки само као с бурним виром,
Но читави људи људски ко негда к пастиром.

Милован Видаковић
(1780 - 1841)

Видим небо отворено
Видим небо отворено
и један светли зрак
Који се спусти устремљено
на густ неко облак;
Кога темност светлошћу
наједанпут расу,
И ја смотрим с радошћу
тиху неку росу,
Које капље сад бисерне
падну ми у очи,
Ко брилијант лучезарне
да се чисто укочи!
Светлост мало раствори се,
кад ал ново чудо
На облаку појави се
на спрам кога ја стадо';
Љубопитно установим
сад ја взор мој на овај,
Кад ал церков неку видим
на воздуху, као рај;
Која тихо у светлости
на земљу се пусти,
И ишчезне свет небесни
и облаци јасни
Ја се на то сад приближим
у сну, да ју видим...

Сава Мркаљ
(1783 - 1833)

Море зала ов'је свет
Јао! Јао! Јао триста пута!
Пала нам је, пала коцка љута;
Море зала ов'је свет!
Лед и ватра, зрак и гром, и вода,
Звери, змије, гад од разна рода,
Често век нам чине клет!

Зло је мучно садашње поднети,
Зло нас бивше пече у памети,
Будуће већ једе нас.
Дневне туге рађају сне худне,
А сни ноћни растуже нас будне.
Јесмо л без зла који час?

Човек, страва човеку ах! већа,
Гони правду, што је свију срећа,
Гони мир из света сав.
Вук не ломи реч ни веру своју;
Топ и картач не привезу к боју
Анаконда, рис и лав.

Филип Вишњић
(око 1767 - око 1834)

Почетак буне против дахија
(Увод)
Боже мили, чуда великога!
кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,
Нит' су ради Турци изјелице,
Ал' је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су божји угодници,
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош'о, ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.
Небом свеци сташе војевати
И прилике различите метати
Виш' Србије по небу ведроме;
'Ваку праву прилику вргоше:
Од Трипуна до светога Ђурђа
Сваку ноћцу мјесец се ваташе,
да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут не смједоше.
Другу свеци вргоше прилику:
Од Ђурђева до Дмитрова дана
Све барјаци крвави идоше
Виш' Србије по небу ведроме,
да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут не смједоше.
Трећу свеци вргоше прилику:
Гром загрми на светога Саву,
Усред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут не смједоше.
А четврту вргоше прилику:
Виш' Србије на небу ведроме
Увати се сунце у прољеће,
У прољеће на светог Трипуна,
Један данак три пута се вата,
А три пута игра на истоку.

Сима Милутиновић Сарајлија
(1791 - 1847)

Српски јунак Вељко Петровићу
Српски јунак Вељко Петровићу
Карађорђев преславни војвода
И господар неготинска круга
Смрт на мејдан изазвао саму, -
Најпосле се и ш њом огледао.

Смрт га иста побједит не могша
Загрлила ш њим се побратила,
Пак с лаврима и под оружијем
Кроз гроб сами у вјечност спровела!

Јован Стерија Поповић
(1806 - 1856)

Човек
Гле, повијено лежи у колевци дете мајушно.
Штедро на њега изли даре јестество многе.
Одби храну, негу, одлучи му помоћи руку,
Пропало дете то је, с њим преимућство и дар.
Ал је подла слабост! подмитљиво смеши се дете,
И кад квечи, плаче, чувства пробија сваком.
Љубов га чува, доји: муком туђом снагу прикупља,
И од дана на дан возрасту ђипа већем.
С речи првим словом појавља се природе нагон,
Тражи, и менљива ћуд несташно тежи на зло.
Лупа, разбија, граби самовољно иште и дречи,
Виљушка, свећа ил нож забава зла је њему.
Кричи, јогуни с', плаче, умиљава се, хоће и неће.
С таквом ћуди смесом веку доспева зрелом.
Сад тек главу диже до јучер слабо створење,
Вољом се крепи, и свет грабљивац сматра за свој.
Осмеха нема више, не пече га јер помоћи нужда,
Сами родитељи досадан њему су чир.
Брижно им дане живота броји, заборавља неге,
Једној себичности немиран слуга и роб.
Страсти му лице рију, лукавство ил худа претворност,
И коварства мреже друзи су њему за цел.
Светињу правде чтије, ал тражи у другога само;
Гди му се каже корист, мрзи за правду да зна.
Чудно створење са малом снагом и жељам' огромним.
С педи живота мером, тежњом од себе већи.
С вољом ка добру, са дели' ка злу, несталан и нагао,
Умом врлини, грабежу страст'ма готов;
Непостојанству одан, с постојанством користи тражећ -
То је човека твор, сам загонетка себи.
Телом од земље создан, по глибу се поворка ваља,
Виспреном ума искром пределе тражи неба;
Као сто на лицу земље са ружама расте кукута,
Менљиве прси наше благости и горкост крију,
Као што лице земље непрестанце окреће се кругом,
Вртлогом страсти човек нема станишта нигди.
Мислима гордо диже с' над животиње родом
безбројним,
И опасност плете, чим надвишава ове.
Није ли говора дар са небеса позајмљена искра?
Говора странпутицом мисли покрива своје.
Сузама дичи се он, свештеним капљама чувства,
Гди трпи невиност, утешни ту су мелем.
Ал су и средства сузе безазленост смутити лаку,
Сузама порок крије јавну кривицу своју.
И кад завист срце, кад пакост ти утробу гризе,
Нит може беснити гњев, сузе од једа теку. -
Какву худо игра разума искра судбу!
Злости увиђа рђу, ал гоне га страсти у напаст,
Потпаде страст'ма гадним сам Веруламов разум.
Као при олуји мора, гди ветрови звижде и ричу,
Страстима надвикан не чује с' разума глас.
Тек кад ућути бура, кад волне с' уталоже шкодне,
И кад следства наших дела искусимо зла:
Трезан се јавља разум са страхом да представи
прошлост
Уски истине пут сваки, ал позно види.
Всује наука и мудрост; на језику мудрост почива,
Внутрење злости клице тегобно треби она.
Несрећу туђу трчи лековитим блажити реч'ма,
Своје несреће зло запевки даје слабој.
Говори дивно о гордости, сујети, ништини света,
Сам у дубини срца сујетан, лаком и горд;
И, што наука даде, својељупству прикупља вештине,
Користи, не срећи науке су средство и цел:
Другом заслепит очи, наресити превару цвећем,
Справе к убиству прече, шкоде пронаћи многе,
Жељама крила кроит, угађати раскошу лишем,
Злоби љупкост дати, просвете то су плоди!
Гди је станиште среће? у вртлогу виче очајник,
Разум и наука блеск служе тек беде сазнат.
И што га напаст мори, двојином осећа умник,
И што се беда справља, мисли напред га томе.
Срећније живи сваки, ког чувства утупљена бране,
Нит кроз глупо срце продире напаст плаха.
Као што глува увом не смућава грома опасност,
Као што завезаног сном не страши гибељ блиска:
Као што слеп пред собом не увиђа пропаст стрменка,
Као што тврда несвест болове трпи лако. -
Срећније живи сваки без совести, судије дела,
Као што бесмислена звер кајат се не зна за зло.
Тако вопија човек на вртлогу бурна живота,
Бедом и тугом тражећи предел среће.
Залуд тих добродетељи зрак указује с' њему.
Саме добродетељи лик страст'ма је зазор и стид.
Презрена чами она у тамном забачена углу,
Порок је с' попришта славе протерује плах.
Место ње обичај добродетељи наличје носи,
Корисно, не добро ценити тражи човек.
И кад Като гине, лакомислени свет му се руга.
И кад Сократ учи, отрова чашу пије.
Тако с' мисли ломе лавиринтом природе људске,
Плачно живота игру, плачно испитујућ пут.
И кад крила клону, са надеждом утеха с' јавља:
Да на свету овом добро се пари са злим.
Полезна биља више нег' што расте трава отровна,
Ведрих дана много, ређи је облака квар.
И, што вреда има, лековит посатје отров,
И што глупцу жалост, мудроме ползе носи.
Време нагли напред, и бољему нада се путник,
Сред печалне циче весну очекује свак.
Нек се порок вије око слабости природе људске,
Благо ко добру семе не може затрти он.
Врлим често делом усхићује зликовац чувства,
Дана му благоте није покипила свест.
И што худост чини, неваљалство шара добротм;
Чиста у прсима свест право захтева своје.
Воља склона на зло, и склоњена воља на добро,
Та добродетељи цвет са наградом лепом носи.
Одби залаз и страст, указаће с' анђела лице,
Ал је на земљи престао сушт бити род човечиј'.

Спомен путовања по дољним пределима Дунава
Промено света, шта је обичније, чешће од тебе!
Непостојанство судбе, шта је од тебе брже!
Силно с' напреже човек вечностима стварати дел,
Ал у прсима свак' трулежа усев носи.
Залуд лекова цед против отрова болести разних,
Судба је човека та: земља да земља буде.
Није ли древност свог Ескулапа називала богом?
па гди је тај Ескулап? Време му разнело гроб.
Гле Мехадије пут! Како болни јатама спеше,
Болести с' лече једне, друге да жертва буду.
Брда из старих јошт једнако кукља целителна вода,
Људе, ах, свака година друге води.
Херкула натпис многи дано за здравље слави.
Време је сатрло све, и људе и Херкула самог,
И место њег' басном слави се јоргован сад.
Черна и Домоглед, Станчилово, Бела и Река
Српско име носе, Србаља кажу славу.
Гди су ти Србљи сад? На њиним гробов'ма страни
Зидају куће, да сви времена жертва буду.
Тако се природа обрће вечно, сама једнака
Све, на жемљи што је, мени подлеже скорој.
Даље, душе, даље, гле како Дунав струји огромно,
Купећ капљице там' у море сиње носи.
Као богатца живот час тихо, час спеши буровно,
Да величину своју вечити саспе у гроб.
Љупко чамац броди, зефиром га волна таласа,
Провиди с' бистра вода искреном равно срцу.
Мимо чамца лете смејући се весела брда,
Брегови грдни лете, дивно позорје оку.
Али каква страхота! Злобно с' испречиле горе,
Пропашћу чамцу грозе, испод припречен сваки,
Опет Дунав с' окреће, горда уступају брда,
И весело врата путника примају свог.
Тако често срећа узмућује човеку живот,
Удари тешки судбе трескају бурно њега;
Док наједанпут му сунце засине, разгали се небо,
Ишчезне беда и страх, надежда сване опет. -
Шта с' оно изгребено види на обали десно?
Пут је то древни' Римљана дивно дело,
Њим су проходали прости и силни, храбри и слаби,
Другима да стрелом смртну зададу рану.
Гди су сад ови? По крвавим борбама многим
Све их немирне ледени помири гроб.
Спомен Трајана на стени је дивној утврдило писмо,
Ах, но и њега је црн злобљиво смрчио дим.
О Трајане! твоје све спомене претрпа време,
Једва ко спомиње твојих тријумфа славу.
Један тек споменик 'усрећити твој тобом народ'
Остаје вечно честит, остаје свима познат.
Златне речи твоје, Сабурану изушћене врлом,
На утеху људства разноси повесница:
'Прими овај мач, ако добро узвладам, за мене.
Ако је влада ми зла, носи га супрот мене.'
Шта там' хучи? Разлеже се камен, и љути се пена.
Гвоздена врата су то, лађама беда и гроб.
Стешњен јечи Дунав, на човека помоћ изгледа,
Ал је човека моћ противу природе мрав.
Опет се обала шири, Трајановог моста останци
(Горд Полодорија твор) туже од векова ту.
Умом ствара човек на мислени мостове крили,
Да на истине он сјајни успуже се трон:
Рукама мосте прави, даљину да поздрави браћу,
Свеза људства, и леп сродства утврди се сплет,
Трговина цвета, сприопште те мисли узаимно,
И опште - златни сету укаже се век.
Је ли Трајановог моста та цел? Ах, освета једна,
Декавалу пропаст породи ово дело.
Ужасни рате, тебе су змије одојиле јетке,
С тебе црног Трајан помрачи свој славе зрак.
Залуд вешт Полодорија труд на пропасти воде
И себи и њему вечити дићи спомен:
Време је потрло све, и дело и мајстора самог;
За величином својом растурен тужи камен.
Гле Северина град, у развали лежи сахрањен!
Гди су биле куће, гњизде се гуштери сад.
Није л то предел Дечанскога негде области,
Гди је Србаља мач крчио владу себи?
Краљево и Черњец приповедају Србије славу,
Сашму је пак славу времена изгризао црв.
Тако све нагло на овоме протиче свету,
Једна повест и глас разноси с' равно ветру.
О ти, који на трошним останцима предака милих
Временом за старим уздишућ тужно стојиш,
Устани, куцнуо је час; на народне славе попришту
Дижи име и чест, делима, рода милог.
И на твоме ће стајати гробу потомака нога,
Гроб нек ти заслужном споменик сјајан буде.
То Белизара, Трајана, Вељка, Доситеја диже;
Кратак је живот ко сан, дела су вечита тек.

На смрт једног зликовца
Шта? тако брзо? ни три пуна лета
Његове славе не потраја зрак
И као печурка, у калу зачета,
Прсну о густи тврда гроба мрак.

Крваве руке (биче некада људ'ма)
Многи по свету што сејаше страх,
Скрштене леже на леденим груд'ма,
Сутра да пређу у трулеж и прах.

каква страхота! судба судом строга,
Што казни позно, ал праштат не зна,
Ни да с' причести не даје му рока,
Нит да се каје за сва своја зла;

Већ са крвничком, тешком душом клетве
Одлази на пут, страхом обузет,
Гди многе душе, свирепства му жертве
С осветним лицем трче му на срет.

Сузе и њине поднешене муке
Змијама равно трзају му груд,
И с писком љутом, суве дижућ руке,
Прате га к трону свевишњем на суд.

Тврди, неумолим, гордник негда холи,
Сад исти пузи као последњи црв,
Клечећи дркће, и за милост моли,
Ком сладост бјеше проливати крв.

Гди му је сила? она крута глава,
Што злобно бедни попираше свет?
Помркну сјајност, оде празна слава,
И пређе страшан, сад је паучни сплет.

Прашино светска, зашто паклу даде
Вечно блаженство за сујете сан?
Смрт твоја свету ублажава јаде,
Смрт твоја општег весеља је дан.

Всује ти сузе ласкатељи точе.
Числећи лажно твоје врлине,
Всује и гробне са натписа плоче
Траж оманут слабост светине:

Зликовца дела из спомена људи
Не може стрти лицемера труд,
И чак из гроба повест грешне буди
Строги да приме по заслуги суд.

Василије Суботић
(1807 - 1869)

Час смрти
Грч за грчом љуто жиле кида
У жилама бесни јара, крв,
Груд се цепа, и снага отпада,
Срце чупа несавладни црв! -
Стаза није животу широка,
Тен још неће прелазит потока.

Језа тело необично кињи,
Ватром пламти белог чеда крас,
Изнемогла сила руку сињи,
Ногу бодрост већ убио мраз;
Не спрема се јошт к одласку живот
Јошт не пушта останак у кивот.

Модрини је уступила румен,
Жар очију прогна бледило,
Љута члене освојила студен -
То сеш срца раздире цедило,
Живот кроз цеп тај у воздух прне,
Харон чунић Хадесу обрне.

Северни путник к Антики
Бадава ме северни корабљ
Преко сиња не пренесе мора,
Красоту ти промотрит из близа,
И о том се уверити јавно
Што по свету глас за тебе каже.
Арктурска је протерана ноћца,
и апијска пробијена стена,
Снажно сунце северног востока
Са срца је магле разгонило,
И под тешком чврста сина руком
Проклештиња устукла опака
Те јонијском загрозила сунцу,
И на нагу гледам ти красоту,
И ја видим чим с' постидит мора,
И ја север учиних ти бурни
домовином да се дичиш њоме!

Бесмертије
Благи, који из средине пуста нишат изва
Неисчетне, око вечно равног кола, сунца
Вртећи се системе, и
Шумни сфера котрљање

Удеси ко хармонија умиљати звуку,
И јестество у красоту заогрће вечну,
Чрез кога је бесконечност,
Коју вечност дели каже;

Шта? - Зар теби снообразом обећава биће
Јасније, о источниче, који у мени живот
Закључаваш, и мој разум
Величеству учиш вишу!

тебе образ зар вечности и непреходиме,
У време и простор вештма положени несталним
Он заључа? - и трајању
Твом зар даде анту? -

Гле, кажи ми, зашт тежење за светлостју већом,
Зашт виспрени дух истине ули нам у груди,
Дерзновено који с диже
Некад к благу духу света?

Откуда би непрестано питољубни дух нам
Био, који баца себе у најдубља здања
Пропасти, и тамо иште
Што му овде дано није?

Предчувствује ти бесмртије, душо! из светлости
За светлост је он сотворен, а плачевна јудол
Јест жилишче, за жребије
Боље вешти несоздане.

кад се сунца, и системе играјући сетова,
И божји сноп творења преокрене свију
И из праха прах посатне,
Преко твоји развалина

Прелетивши, тих себе бацићеш у крило
Бесконечја, бесмертије ком на меки груди
Лежи, и пришелца буди
От сна крепка, у ком целу

Дугу тавну ноћцу преспа уљуљан от чувствија,
И на које и величество позван, опомиње
На озбиљност важна јутра,
Знање вечна боља бића!

Никанор Грујић
(1810 - 1887)

Очајање
Запе ми душе јаснија словесност.
Од мутне крви срце утрнуло
Дражест земнога бића пређе
Гнусне у образе црног пакла.

Полети ума света од Божјег
Беже. - У таму мисли се заплећу.
Крвава сва земља погледу,
Крстови смртни по путу ничу.

Пропасти саме, страшне и развале
Бедника крајњег крајња осећања
Прате; - не даду гласу земног
Анђела до ува им допрети.

На главу облак густи, маглуштине
Отровни покров стере; да вишњег је
Блистања зраци не озаре, -
Дух не пробуде на љубав жизне.

У среду самог нутрашњег живота
Чамећа воља издише. - На час се
Појави, - ал опет на веки
Обамру надежде крајња сила.

Падајте жизне страшила у море! -
Бедник вас више не види. Доста је
Вашег беснења. Стрмоглав се
Низврже душа у вечну таму.

Муза при пожару
Одјекну звона у једну страну звук! -
А модри пламен сипају широке
Вулкана чељусти на куле,
Стене на високе дремног града.

Морфеја топлу оставља постељу,
Па скаче мало, велико на ноге,
Без душе трчи сваки, - виче:
Помоћи! Помоћи! ватра! пропаст!

Тренуће једно наглој у гибељи
Премного значи: - Избавља, ил губи. -
Ал Муза бесмртна предаје
То земној вештини; - сама тежи

Час и у љути к предел'ма својима,
Да људ'ма образ смртности представи,
Помене на вечност оданде
Трулежи умове, срца земна. -

Сви чујте! - Свима с' говори: примера
Из малог тко зна ценити намеру
Вишњих намишљаја, тог неће
Страшило скрушит случаја грозног.

Чујете л јаук надежде лишени
Пожаром страшним? - Жертва је богатство
Нестанка. - Сад цвета, сад вене,
Опада, а сад га сасвим нема!

Тко тражи блага душности у чистој:
Безбедно тражи. Музе су дарови
Лепом у развитку безбедни:
С њима се проводе дани мирно.

Понавља ране свирепа судина
На срцу често. Често се враћају
Ужасни на земност удари:
Коло се беде окреће вавек.

Све стрепи, дркће, што сили времена
Залаже биће основе, шум како
Забруји поразног задаја;
Духу су мниме пропасти земне.

У беди праву срца сокровиште
Добија цену; - јер духа внутреније
Подлете пламен не домаша,
Нит их је волна погрузит кадра.

Не штеди труда дознати живота
Сладост духовног: ту ти се надмећу
Лепшем и лепшем у облику
Невине радости вечног вкуса!

О кад би смртни свету на нравственост
Погледе своје увек управљали!
Сваком при тежењу трајање
На вечно мислили, цел на вечну!

Какав би овај свет био леп! - био
Пријатно к вечној жизни предверје, -
Гди цена лепе човечности
Спроводи срца к надземном чувству.

'Ах нема! нема тог међу смртнима',
Вичеш ми. Знам да окови самосвог
Добита вежу срца људска;
У дел' владају страсти гадне!

Ал неће! неће то дуго трајати. -
Неправде царство мора се срушити. -
Почести у правој на земном
Трону заблистат ће вечна Правда!

Нашој старој смоковници
Свето дрво! Смоковнице стара!
Каква тешка притисну те клетва,
Те постаде подсмевању жертва
Сад, кад ти се већ и гроб отвара!

Надвисујеш висином дрвеће; -
Ал на теби више плода нема; -
И листак ти сваки чами, дрема,
Ко на жеги заливено цвеће.

О како смо, пре неколик' лета,
Гледали те, ко највећу дику!
И била си; - јер у твом облику
Клањасмо се лучи вечног света.

Сви ми на те бацасмо погледе,
Било мила ради, ил од туге; -
С твог облика, ко с шарене дуге,
Дознавасмо шта нам дани вреде.

Ил нам веле чинити весеље,
Коло водит поред родних поља; -
Ил се плашит глади и невоља,
Сузе лити на бесплодно зеље!

А сад, јадан! нико те не гледи;
Јер сву те је обузела тама; -
А по тами совуљага сама
Костреши се, казује шта вреди.

Ноћница се тица држи мрака,
У мраку је њена права влада,
Па се чува, да како не страда
Од светлости сунчанога зрака; -

Ал твоја се не боји ни света,
Већ и дању на нас очи бечи, -
Костреши се, и из грла дречи, -
Да се знаде њена влада клета.

Смоковнице! Смоковнице стара!
Ко те с ноћном том суклатом здружи,
Па те тако под старост наружи,
Да ти нема у том нигде пара!

Стресај авет ту са свога грања,
Да не прођеш због њеног недуга,
Као твоја јеванђелска друга,
Сачувај се познога кајања!