Петар Петровић Његош
(1813 - 1851)

Луча микрокозма
Сном је човјек успаван тешкијем,
У ком види страшна привиђења,
И једва се опред'јелит може
Да му биће у њима не спада.
Он помисли да је неке путе
Од сна овог освободио се;
Ах, његове пр'јеварне надежде!
Он је тада себе утопио
У сна царство тврђе и мрачније
И на позор страшниј сновиђења.

Наше жизњи прољеће је кратко,
Знојно љето за њиме следује,
Смутна јесен и ледена зима;
Дан за даном вјенчаје се током.
Сваки нашом понаособ муком.
Нема дана који ми желимо,
Нит блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати
Ко л пучини забранит кипјети
Ко л гранчицу жељи назначити?

О, свевишњи творче непостижни!
У човјека искра беспредјелног
Ума твога огледа се св'јетла,
Ка свод један од твоје палате
Што с' огледа у пучину нашу.
Дан ти свјетлост круне показује,
Ноћ порфире твоје тајанствене,
Непоњатна чудеса дивотах.
Твор ти слаба дјела не постиже,
Само што се тобом восхићава.

Свемогућство светом тајном шапти
Само души пламена поете.
Све дивоте неба и небесах,
Све што цвјета лучам свештенијем,
Мирови ли ал умови били,
Све прелести смртне и бесмртне. -
Што је скупа ово свеколико,
До општега оца поезија?
Званије је свештено поете,
Глас је његов неба влијаније,
Луча св'јетла руководитељ му,
Дијалект му величество творца.

Горски вијенац
Пас свакој своје бреме носи;
Нове нужде рађу нове силе,
Дјеиствија напрежу духове,
Стјесненија сламају громове;
Удар нађе искру у камену,
Без њега би у кам очајала.
Страдање је крста добродјетељ;
Прекаљена искушењем душа
Рани т'јело огњем електризма,
А надежда веже душу с небом
како луча са сунцем капљицу.

Св'јет је овај тиран тиранину,
А камоли души благородној!
Он је состав паклене неслоге:
У њ ратује душа са тијелом,
У њ ратује море с бреговима,
У њ ратује зима и топлина,
У њ ратују вјетри с вјетровима,
У њ ратује живина с живином,
У њ ратује народ са народом,
у њ ратује човјек са човјеком,
У њ ратују дневи са ноћима,
У њ ратују дуси с небесима,
Т'јело стење под силом душевном,
Колеба се душа у тијелу;
Море стење под силом небесном,
Колебљу се у мору небеса;
Волна волну ужасно попире,
О бријег се ломе обадвије.

О проклета земљо пропала се!
Име ти је страшно и опако.
Или имах младога витеза,
Уграбиш га у првој младости;
Или имах чојка за човјештво,
Свакога ми узе прије рока;
Или имах китнога вијенца
Који круни чело невјестама,
Пожњеш ми га у цв'јету младости.
У крв си се мени претворила!
Истина је, ово није друго
До гомиле костних и мраморах
На којима младеж самовољна
Показује торжество ужаса.
О косово, грдно судилиште,
Насред тебе Содом запушио!

Ал' је ђаво, али су мађије
(Исповест Вука Мандушића)
Ал' је ђаво, али су мађије
Али нешто теже од обоје:
Кад је виђу ђе се смије млада,
Свијет ми се око главе врти.
Па све могах с јадом прегорети,
Но ме ђаво једну вечер нагна,
У колиби ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
Ватра гори насред сјенокоса,
А она ти однекуда дође,
Украј ватре сједе да се грије.
Чује да свак спава у колибе;
Тада она вијенац расплете,
Паде коса до ниже појаса;
Поче косу низ прса чешљати,
А танкијем гласом нарицати
Како славља са дубове гране.
Тужи млада ђевера Андрију,
Мила сина Милоњића бана
Који ми је ланих погинуо
Од Турака у Дугу крваву;
Па се снахи не дао острићи:
Жалије му снахин в'јенац било
Него главу свог сина Андрије.
Тужи млада, за срце уједа,
Очи горе живје од пламена,
Чело јој је љепше од мјесеца, -
И ја плачем ка мало дијете.
Благо Андриј' ђе је погинуо,
Дивне ли га очи оплакаше,
Дивна ли га уста ожалише!

Ђорђе Малетић
(1816 - 1888)

Природној преступници
Створену рајске за радости пламених груди момака,
Венац за награде свим виши летећим у свет,
Сузним те оком сад гледам, о жалосно клонути цвете!
Дражести како ти свет тамни облачи с' у сен.
Очи ти светле, два камена драга, угасише с' тужно,
Снежни са образа већ зоре отпловио је зрак.
Дољи по мирисној измеђ брегова т' обчарани груди,
Нежна гди с' љубила - ах - венере голуба два,
Мркла подлегла сад тама (и сама ме помисао цвели).
Леденог севера шум сласти саранио је све.

Страшно се природа због погажених закона свети,
Нит се повређени строј лако повратити мож'
Цвету у младости твоје што жељно је тражило т' срце.
Гордо си презрела ти тражећи цену у том.
Образа пламен на леденим кипов'ма ладила с' тајне,
Дркћућих усница сласт залуд с' изливала тим.
Буру узбуњене крви и љубвом распаљеног срца,
Никад не таложи кип, љубвом већ кипећа груд!

Светозар Вујић
(1819 - 1883)

Меланхолија
Недара мојих башта потрвена
Грозном пустоте пределу равна је,
Цвет неки ако где и видим, то је
Жалосна јела, и пелен горки.

По сред жалосних јела и горкога
Пеленског цвећа срце ми сирото
Почива, баштован и гробар
Ту оно бива у саду тужном.

најмању чим скорб увиди, абије
Похити верно негом је подвићи,
И растење то печали
Тол радо расте и скорм се прима!

Види л пак радост, ако и најмању,
то ју чупа и у тамни гроб рони,
И немилим умислом над њом
Дању и ноћу бди, да с' не дигне.

недара мојих башта потрвена
Грозном пустоте пределу равна је,
Цвет неки ако где и видим, то је
Жалосна јела, и пелен горки!

Јован Суботић
(1817 - 1886)

Бог славенски Знич
Моћна судба свемогућом руком
Смртном сакри будућности зрак.
Што је било, море заборавка,
Што ће бити, густи крије мрак.
Знич огњени ватреним таласом
Сакривени обнажава час;
Шта је коме рођење донело,
Шта ком рече први земље глас,
У поноћи тајне пуном миру
У ватреном видити је виру.

Дуга
Сунце сија, љупке у роси се кишног облака
Блистају света луче, дуга се красна вије.
Сунце се спусти у тамна развијеног вечера недра,
Нестаје зрака игре, љупки се губи појас.

Бог јесте на вечном бескрајности вечан престолу,
Светлости вечне луча изводи света живот.
Вечнога прогони из вечног храма створења,
Бездана зија пропаст, бездушан пропада свет.

Ембриону
Откуда тако, ти мили путниче,
У живот овај посла л живот тебе?
Је ли то живот, је л то право биће?
Кад свет не видиш, видиш ли сам себе?
Отац у теби себе не познаје,
Кћер мати тражи, ту јој вид не даје!

Зашто си боље оставио дане,
Да пут нов овај свршиш у ноћи?
Знала је судба да зора да сване
Нећеш ти, нећеш дочекати моћи,
Па зашто даде, да се кренеш к цели,
За коју нужно дан ти треба бели?

Ил је и мрачно матере ти крило
пристојно жељи, која живот тражи?
Да л, што се овде зачне, није било?
Да л је где човек прије дана наши'?
Је л биће, које само сате броји,
Равно животу, који сто лета броји?

Којем је од вас двојице неправда:
Теби што уста немаш, да с' насмејеш,
Ни ока, сузом образ да опереш,
Ил старцу, који мучи се и страда,
Међутим пева, вес'о зановета,
И тако за сто, мање, више, лета?

Мора л то бити, да се човек роди
Овде, и време своје да пробави?
Има л пут земља, који кроз гроб води?
Може л се преко, да с' овде не јави?
Ил је баш нужан живот од сто лета,
Да се отворе врата другог света?

Еда л, - но иди, ти мисли недрага! -
Еда л, што овде не угледа дана,
Навек пропада из света саздана?
Нит му је игде у животу трага,
Нити надежде, моћи бар постати,
Коју имају сами незачети?

О не, не да се то ни помислити!
Што је постало, то на веки траје.
Тајна је, зашто баш то мора бити,
Да земља живот и постанак даје;
Колико време, где л се ко ту скита,
то се за писмо на тај пут не пита.

Шта може цветак, који счупа рука
Тек што га роса освежила прва!
Зашто да навек она душа кука,
Која пропаде ни дужна ни крива,
Нит може светлог угледати данка,
Јер јој с њом рано мила умре мајка!

Заслуга дели по правди награду:
Чим онај старац доби дане своје?
Бич има само над кривицом владу:
Зар мој да страда син за грехе моје?
Да је сав живот један пут за тамо,
Сви би столетни умирали само!

Збогом, о збогом, ти мили путниче!
Наћи ће тебе и отац и мати;
Они ће теби, ти ћеш њих познати,
И кад ум ћути, срце јасно виче.
А ти да јеси, да ћеш тамо бити,
Душа нам каже, и не да се крити.

Медо Пуцић
(1821 - 1882)

Море
Ил у сјајној некретној тишини
Огледало поноћна чудеса,
Или дахом ком се буди реса
Љуљало се у свој површини,

Ил узаврив сл'јепој у дубљини
Растресало земљу и небеса
И осудом непраштног удеса
Труд платило лакомој свјетини,

Ја сам тебе свеђ љубио, море,
И смиреним душе задивљењем
Гледао ти бездне и поноре.

Пачек желим када мој час дође
У најкрајњим св'јетом растављењем
да твој талас преко мене прође.

Живот
Шта је живот? њека л'јепа нада
Уживања божијега свијета.
Части, љубве, славе благих љета,
Која хоће да те смами млада.

Шта је живот? спомена нерада
Њеког чара, њеког аманета,
Њеког часа обожања света
Што нијеси кушао никада.

Шта је живот? часовно примирје;
Међ силама бореће природе,
Цв'јеће земно, небеско љепирје;

Шта је живот? та, одушак убах
Којим нарав кроз свакакве згоде
Враћа богу створитељни уздах.

Бранко Радичевић
(1824 - 1853)

Туга и опомена
Ње више нема - то је био звук
У њен кад ја унишо бијах дом,
Страховито ме дирнуше тад хук
Из ведрог неба, као страшни гром,
Весеља мога уби сам он пук,
Из корена се љуљну житка стром;
И да му дебло није било камен,
Тих речи би га преломио пламен.

Дубоке ноћи владаше тишина, -
Овако бија онај санак мој, -
Умилно на ме гледаше светлина,
Безмерни коју слаше звезда број,
И даљних гласа чу се тад милина,
Умилнија нег' што је славка пој,
И ближе овај долазаше звук
Кроз тавносјајне ноћи бајни мук.

Тавнина заче бегат од исхода,
У мрачне две се точке он сабија,
И у два јоште умиљата свода
Над овима се таде он савија;
Тавнина јоште затим од захода
Заче се вити кано кака змија,
Од више свода дотле ти се просу
И лепу дивну чинила је косу.

Све лепше сад чувени звуча глас,
И крећати се започеше звезде,
У двогубо их деља њихов крас;
Од свију две ја видих како језде
И како стижу, миле точке, вас,
У вами видих како с' оне гњезде...
О, боже драги, превелика чуда,
Што око у сну гледа моје свуда!

Све лепше и лепше звучала је гудба,
И околина мицаше се сва,
у једно све је вукла нека жудба,
Снежано поље дизати се ста,
Умилна свуда виђаше се лудба,
Ружа се диза иза свога сна,
У истоку се диза рујно море:
То чинило је крас од младе зоре.

Из снега је изишла врата слика,
Из снега зоре красно деве лице,
А ружа хитро, умиљато слика
Дивне затим њојзи усничице;
Па како дивно стајала је слика,
Кад ружа доби затим злаћенице!
За рујном зором изађе облаче,
Облачити је красно затим заче.

Ја видјех драгу као за живота
Што је она умиљата била:
Коса врана сада се милота
Као и пре по зрацима вила,
Снежна лица и сад је белота
Као и пре на ме смехе лила,
Смехе лила, на мене гледала,
У срце ми блаженство сипала.

Моје срце било је блажено
Да не могах речи говорит,
Њено око гледаше милено;
Не могах се више противити,
Ја похитих ка њојзи хитерно,
Да обухватим тело мило њено:
Руком небу она показа таде, -
Ја се пробудих, а санак нестаде.

Небу брзо ја погледах горе,
куда је рука показала миле,
нада мном не беше сјајно море,
Не звезда ноћи, нити гудбе силе,
Да крене њих и снег и младе зоре,
Да справи мени опет лице миле:
Небо ведро, снеге и керове
Видих само и моје другове.

Болесников уздисај
Је л то данак, кад му ведла неста?
Је л то сунце, откад сијат преста?
Што л потмоло тако у ме гледи,
тако хладно да ми с' срце леди?
Је л то време што је посустало,
Што с' не миче, што л се скотурало
Као змија на мојим прсима?
Ал је хладно, ух, ал ми је зима!
Кад корачам, је л ово земљица
Што л шобоће ко каква гробница?
Слушај, слушај, је л ме когод звао?
Она, она, - брже, што сам стао?

Кад млидијах умрети
Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жуто доле веће пада;
Зеленога више ја никада
Видет нећу!
Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.

Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом бели данче!
Збогом свете, некадањи рају, -
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко, -
Слушо грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
Твојој реци и твојем извиру -
Мог живота вир је на увиру!

О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади'!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
да обасјам сунчаним лучама...
Дуга била, па се изгубила,
Звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огрејало,
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља -
У траљама отац вас оставља.

Милица Стојадиновић Српкиња
(1830 - 1877)

Кад се небо мути
Кад се небо мути, не каже зашто,
Нит росна киша рад кога пада,
А срце моје да каже на што
Што оно само зна за се сада?
Јер зар да коме чувства изјавим?
Та пре ћу мртва да се утајим!

Скрива се земља под покров ноћи
Док звезда трепти на небу сјајна.
А завес срца зар треба поћи
Да снимим? чувства и јавним тајна?
Нек туга, радост, у њем' почива:
А тајну небу тек не открива.

У подне, ил вече живота свог
Потужи сваки на жмљи овој.
И ја би гласа имала тога
Ко многи песник у песми својој;
Ал да ми судба зар буде јавна?
Та пре ће примит земља ме тавна!

Ђура Јакшић
(1832 - 1878)

Божји дан
Та зар се један надо од људи?
Једног је клетва стизала, зар?
Многе су терет носиле груди,
Клетва је, срце, божији дар.

Не очајавај, стрпљиво само
Суђењу своме ступај у коб!
Будућност?... Ми је не гледамо.
Можда спасења доноси... Гроб.

Ви'ш како поток, раскидан, жури
Кроз хладну гору, камен и дол;
Смеје се грому, пркоси бури,
Па гором мирно проноси бол.

Често над њиме орлови сами
Окрећу тихо лагани лет,
Па тамо горе у вишњој тами
Презиру давно презрени свет...

Не очајавај, стрпљиво само
Суђењу своме ступај у коб!
Та и ја и ти - ми једно знамо:
Да нам спасења доноси - гроб...

Орао
Близо до неба гора је чарна,
не треба орлу тек један лет,
Само да пусти крила немарна -
Презро је давно презрени свет.

По тамној магли тешког вихора
Неће на земљу ни небо, хол!
Небо му с' чини да пасти мора,
А пуста земља сам један бол.

Тихо се вије, облаке гони,
Презирућ гледа у сунчан зрак...
Стреловит после на земљу рони
И крвљу капље земаљски мрак.

Јован Јовановић Змај
(1833 - 1904)

Сунце с' роди па завири
Сунце с' роди, па завири
У поноре мојих груди;
Ужасне се, па ме мане,
Пође даље путем својим.
ја останем с јадом мојим
У ужасно вел'ком свету
Сам;
Сунце с' диже, спушта, зађе, -
То се зове дан.

Све се тиша, све се мири,
- Свет је канда сад још шири -
А бескрајност у црнини
Жели негде да одане,
Па на моју душу пане,
Ту пребледе, као да је
Црња рани моћ, -
Гледи на ме, оставља ме, -
то се зове ноћ.

Пробудио с' оркан љути
Пробудио с' оркан љути,
Ишчупао врту цвете;
Отуд даље - ко да риче:
Тешко теби, јадни свете!

Подиго се у висину,
Па облаке раздерао;
Стогодишњем храсту рече:
'Ето видиш, сад си пао!

Тражи море, па га нађе.
Тресну, смрви беле броде;
Па уздахну урнебесно, -
Насмеја се, - даље оде.

Гром га прати, а он лети!
Куда лети, куд ли бега?
Оде цркви, па ту сруши
Крст са храма божијега.

Што то чиниш? - питали га,
Кад је клоно па се стишо...
'Ко би чуо моју тајну,
Тај би сместа с ума сишо!'

Што је јава тако кивна
Што је јава тако кивна,
Да ти веру сву потреса!
Откуд санку сила дивна
Да отвори сва небеса?

Засијају зрачне стазе,
Ка да с' у дуж звезде сјате,
Видиш своје како слазе,
- Саме душе - ал познате.

Рај са земљом загрли се
И хладноћа аса топлотом;
Оне међе растопе се
Међу смрти и животом.

Чујеш вечност како бруји,
На њеном се сунцу згреваш;
Кроз душу ти вера струји
- И ти не знаш да то сневаш.

Моје небо, јер је мутно
Моје небо, јер је мутно;
Моје сунце, јер је село;
Моје цвеће, где год које, -
Јер је тако невесело.

Моји врти, моја поља, -
Јер је тако сузна трава;
Моје звезде, - јер се крију;
Моје доба, јер свет спава.

Моје стазе, јер су пусте,-
Кад су моје, идем њима;
Моја гора, - јер се сада
Нико о њу не отима.

гора стрепи на све стране,
Ка да пропаст свету слути;
само лишће кашто шане:
Слободно је уздахнути!

Љубим ли те... ил' ме санак вара
Љубим ли те... ил' ме санак вара,
Што те удиљ уза ме дочара;
Љубим ли те... ил' ме душа вара
Што се удиљ с тобом разговара;

Љубим ли те... ил' ме безум гања,
нема вида, немам осећања;
Љубим ли те... ил# љубави није -
Што се грли, то су саме змије;

Љубим ли те... ил' ме и нема,
Или тебе, - нас ниједно нема;
Љубим ли те... или нема света,
нема сунца, ни росе, ни цвета,

Већ све тмина, што је пако меси,
А по тмини витлају се беси,
А међ њима прабесина спава -
Моју љубав у сну измишљава.

Откиде се
Једна мис'о, као муња,
Тако брза, тако сјајна,
Откиде ми с' испред душе
И постаде души тајна.

Ка да оде увис горе -
Не да с' видет оку моме;
Ја осећам бол откида
И жалим за њоме.

Хоћеш ми се икад вратит,
Да те боје чувам таде,
Мисли моја... или жељо...
Ил спомене... шта бијаде?

А она ми канда шапће
Кроз тишину благе ноћи:
'нећу ти се никад вратит -
Ти ћеш к мени доћи.'

Ђорђе Марковић Кодер
(1806 - 1891)

Митологије
Ја у алфи, а алфа у Слову,
А Слово у ЈА, у мом срцу сја.

Изједен овчар
Осу се небо звездама
И равно поље овцама;
Овцама нема чобана,
До једно дете Радоје,
И оно лудо заспало;
Буди га Јања сестрица:
"Устани горе, Радоје!
Овце ти за луг зађоше."
"Нека и', сејо, не могу;
Вештице су ме изеле:
мајка ми срце вадила,
Стрина јој лучем светлила."
(Народна песма)

Дамјан Павловић
(1840 - 1866)

Виши дух
Што се души у сну не да,
Фантазију што нам буди,
То на јави ум се труди,
Да разбере и сагледа.

Живља душа живље снива,
Живљи ум тек ту ликује
Кад нам хоће да толкује,
Што у себи тама скрива.

Чији дух нам озго сноси,
Што нам доле овде треба,
Што је духу кора хлеба:
Тај нек с' дичи и поноси!