16

ПИСАО СВЕТИ АПОСТОЛ И ЈЕВАНЂЕЛИСТ ЛУКА

16 Павлу се придружује Тимотеј и они преносе Јеванђеље у Европу. Обраћење Лидије у Филипима. Павле и Сила у тамници. Крштење тамничара, и ослобођење апостола.

1. Затим стиже у Дерву и Листру, и гле, ондје бјеше неки ученик, по имену Тимотеј, син жене неке Јудејке вјернице и оца Јелина;

2. За њега добро свједочаху браћа која бијаху у Листри и у Иконији.

3. Овога хтједе Павле узети на пут са собом; и узе га и обреза због Јудејаца који бијаху у оним мјестима, јер сви знадијаху оца његова да бјеше Јелин.

4. И кад пролажаху по градовима, учише их да држе правила која утврдише апостоли и презвитери у Јерусалиму.

5. Тако се Цркве утврђиваху у вјери и број њихов се повећаваше сваки дан.

6. А кад прођоше Фригију и Галатијску земљу, забрани им Дух Свети говорити ријеч у Азији.

7. Дошавши до Мизије покушаваху да иду у Витинију, али им Дух не допусти.

8. И кад прођоше Мизију, сиђоше у Троаду.

9. И Павлу се показа виђење ноћу: бјеше неки човјек Македонац, који стајаше и мољаше га говорећи: Пређи у Македонију и помози нам!

10. А кад видје виђење, одмах гледасмо да изиђемо у Македонију, јер разумјесмо да нас је Господ позвао да им проповиједамо јеванђеље.

11. Кад се пак одвезосмо из Троаде, стигосмо право на Самотрак, и сутрадан у Неапољ,

12. А оданде у Филипе, које су први град онога дијела Македоније, насеобина римска. У томе граду остадосмо неколико дана,

13. И у дан суботни изиђосмо ван града на ријеку, гдје се сматрало да је богомоља; и сједнувши говорисмо женама које се бијаху сабрале.

14. И нека богобојазна жена, по имену Лидија, продавачица порфире из града Тијатира, слушаше; њој Господ отвори срце да пази на оно што говори Павле.

15. А кад се крсти она и дом њезин, замоли нас говорећи: Ако сматрате да вјерујем у Господа, уђите у мој дом и останите. И принуди нас.

16. Догоди се пак кад иђасмо на молитву да нас срете једна робиња која имаше дух погађачки и гатајући доношаше велики добитак својим господарима.

17. Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: Ови су људи слуге Бога Вишњега, који нам јављају пут спасења.

18. И овако чињаше много дана. А када се Павлу досади, окрену се и рече духу: Заповиједам ти именом Господа Исуса Христа, изиђи из ње! И изиђе у тај час.

19. А када видјеше њезини господари да изиђе нада њиховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на трг пред поглаваре.

20. И кад их доведоше војводама, рекоше: Ови људи узбуњују наш град, а Јевреји су,

21. И проповиједају обичаје које нама не приличи примати ни творити, јер смо Римљани.

22. И слеже се народ на њих, и војводе им раздријеше хаљине, и заповједише да их шибају.

23. И пошто им ударише много батина, бацише их у тамницу, и заповједише тамничару да их добро чува.

24. Примивши такву заповијест, он их баци у најдоњу тамницу и ноге им метну у кладе.

25. А око поноћи Павле и Сила мољаху се и слављаху Бога; а сужњи их слушаху.

26. Одједном пак настаде велики земљотрес, тако да се потресоше темељи тамнице; и одмах се отворише сва врата и свима спадоше окови.

27. А кад се пробуди тамничар и видје отворена врата тамничка, извади нож и хтједе да се убије, мислећи да су сужњи побјегли.

28. А Павле повика јаким гласом говорећи: Не чини себи зла никаква, јер смо сви овдје!

29. А он заискавши свјетиљку улетје и дрхтећи паде пред Павла и Силу;

30. И извевши их напоље рече: Господо, шта ми треба чинити да се спасем?

31. А они рекоше: Вјеруј у Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом твој.

32. И говораху му ријеч Господњу, и свима у дому његову.

33. И узевши их у онај час ноћи опра им ране; и одмах се крсти он и сви његови.

34. И уведе их у свој дом и постави трпезу, и радоваше се са свим домом својим што је повјеровао у Бога.

35. А кад настаде дан, војводе послаше служитеље говорећи: Пусти оне људе.

36. А тамничар јави ове ријечи Павлу: Послаше војводе да будете пуштени. Сад, дакле. изиђите и идите с миром.

37. А Павле им рече: Избише нас јавно без суда, људе Римљане, бацише у тамницу; и сад хоће тајно да нас пусте? Не тако, него сами нека дођу и изведу нас.

38. А служитељи казаше војводама ове ријечи: и уплашише се кад чуше да су Римљани.

39. И дошавши извинише им се, и кад их изведоше, мољаху да отиђу из града.

40. А кад изиђоше из тамнице, дођоше Лидији, и видјевши браћу утјешише их, и отидоше.